Da li koristite i drugih deset minuta?

Da. Nema sumnje da je država pokazala osećaj za trenutak u kome se nalazi privreda i tranzicija Srbije kada je predvidela ona rešenja koja se odnose na prava zaposlenog nakon promene vlasništva i poslodavca.
Mi smo imali u dosadašnjem periodu krajnje arbitrarno ponašanje novog vlasnika, koga ništa nije obavezivalo, koji je jednostavno kršio ugovore, kolektivne ugovore i ugovore o radu koje je zaticao prilikom dolaska, prilikom preuzimanja vlasništva nad preduzećem, i mislim da je sada država pokazala odgovornost i ozbiljnost u postupku tranzicije predviđajući ovakva rešenja.
Da je ovaj zakon dobar i na neki način uvezuje interese poslodavaca i zaposlenih govori upravo i onaj deo ovog zakona koji reguliše pitanje stručnog usavršavanja i obrazovanja. Zakon o radu se tog pitanja skoro nije dotakao, a upravo činjenica da je poslodavcu i kompanijama neophodno da imaju zaposlenog koji je spreman da u svakom trenutku odgovori izazovima i radnim zadacima pred koje nailazi, da je njegovo kontinuirano i permanentno usavršavanje neophodno da bi za poslodavca doneo profit, ta prava i obaveze ovde su vrlo eksplicitno navedene i to je jedna od, po mom mišljenju, dobrih stvari koje se u ovom zakonu reguliše.
Da ne govorimo da se ponovo uvodi institut dopunskog rada, što je dobro. To je jedno od rešenja koje smo imali u ranijem zakonodavstvu, a koje je ukinuto Zakonom o radu, ali jednostavno trebalo bi to rešenje pozdraviti, jer ono je u ranijem periodu dalo dobre rezultate i nije bilo mnogo osporavano.
Sve u svemu, kada se napravi generalna analiza ovog zakona, mišljenja sam da će njega pozdraviti i zaposleni i poslodavci. Kao što sam rekao, iako se u trenutku usvajanja Zakona o radu 2001. godine činilo da su poslodavci dobili upravo ono što su želeli, bez motivisanog, bez angažovanog, bez zadovoljnog i bez zaposlenog, koji svoje preduzeće doživljava zaista kao drugu kuću kojoj želi napredak, kojoj želi boljitak i u kojom želi aktivno da ispolji sve svoje potencijale, nema ni ostvarenja onih interesa koje poslodavac želi, a to je jačanje kompanije i ostvarivanje profita.
Upravo verujem da ovaj zakon uvezuje na jednoj dobroj osnovi ta dva interesa i u tom smislu će ga DSS podržati.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada je reč o donošenju ovog zakona Demokratska stranka poziva na krajnji oprez.
I ne samo prilikom donošenja ovog zakona, već i prilikom donošenja svih zakona u oblastima koje su duboko ruinirane i poremećene u jednom teškom i pogubnom vremenu, kada su naše društvo i država bili suočeni sa nizom iskušenja, koja smo i delom skrivili pogrešnim razumevanjem realnosti i političkih determinanti.
Jedna od tih oblasti svakako jeste privreda, ozbiljno ugrožena samom činjenicom da već krajem osamdesetih, a posebno u devedesetim nije bila mogućnosti da isprati tehnološki napredak, zadrži tržišta, restruktuira se, kako bi bila uopšte u mogućnosti da učestvuje u svetskoj raspodeli rada i tržišta i tu bude konkurentna.
Nakon toga sledile su sankcije, ratna dejstva, teške tragedije, nemaština, sukob sa NATO-om, strahovita inflacija, pa čak i gubitak suvereniteta, privremeni gubitak suvereniteta na delu naše teritorije. Nije bilo struje, nije bilo energenata, nije bilo benzina, rafovi su bili prazni itd.
Peti oktobar označava prekretnicu i nagomilani problemi počinju da dobijaju odgovore. Međutim, među onima koji su učestvovali u promenama u zadnje četiri godine nema saglasnosti oko ključnih elemenata našeg daljeg puta. Više se zaista ne zna ko je za koga i za koju politiku. Uglavnom znamo koga ne volimo. Namerno koristim termin ne volimo, pokazujući na taj način svu apsurdnost političkih principa na kojima počiva naš politički život.
No, da se vratim na sam zakon. On otvara više za nas pomalo spornih pitanja. Prvo pitanje jeste da li je nama u ovom momentu potrebna deregulacija i fleksibilnije tržište radne snage ili suprotno. Mi smatramo da moramo biti oprezni, jer dodatna regulacija podstiče sivu ekonomiju, sa svim negativnim posledicama koje njeno prisustvo podrazumeva, uvek suštinski nameće veće troškove poslodavcu, negativno utiče na privlačenje investicija, a samim tim i na povećanje zaposlenosti.
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom da to naše klatno, kako je gospodin ministar opisao, jeste u određenim elementima otišlo u jednu stranu malo više nego što to treba. To smo svi zajedno ovde doneli. Malo je ovde poslaničkih grupa koje tada nisu glasale za taj zakon. U krajnjem slučaju, i partija kojoj pripada gospodin ministar je bila deo vladajuće koalicije te 2001. godine.
Međutim, čini mi se da deo odredbi u ovom zakonu ide u pravcu prevelike regulacije. Država može i mora da se brine o dobrobiti zaposlenih. U tom segmentu u potpunosti podržavam elemente ovog zakona, ali država mora da ima u vidu da nezaposleni imaju određena prava i potrebu za zaposlenjem. To se posebno odnosi na državu u kojoj je stopa nezaposlenosti 30%; naravno, to je statistička, zvanična; verovatno 20%, ako uzmemo koliko ljudi radi u onome što zovemo siva ekonomija. U apsolutnim brojevima u pitanju je preko 900.000 nezaposlenih.
Dobro je što je ovaj zakon dobio pozitivan stav Svetske banke, Međunarodne organizacije rada i što vrši usaglašavanje sa evropskim direktivama. Kada je reč o evropskim direktivama, moramo imati na umu da su u pitanju države kod kojih nije u ovoj meri izražen problem nezaposlenosti. Mi često imamo nekritički stav prema zapadnim uzusima, koji je u stvari određen našim dnevno-političkim potrebama. Kada nam ti uzusi odgovaraju, uzećemo ih kao argument, a kada ne odgovaraju, normalno ignorisaćemo ih.
Naš bruto društveni proizvod je svega 17 milijardi eura, a stopa privrednog rasta, koja nam treba u narednim godinama, dobro bi bilo da bude daleko veća od 5%. Uporedni podaci pokazuju da su početkom devedesetih zemlje u našem okruženju imale čak 10 i 11% rast i da bi mi 2007. godine bili u stanju da servisiramo naše dugove nešto ozbiljnije moramo promeniti u našem društvu, u našoj privredi, u našem ukupnom sistemu.
Naš ukupan dug u ovom momentu je preko 9,5 milijardi evra. Zato pri donošenju svakog zakona naša razmišljanja moraju biti usmerena na našu perspektivu, a moraju biti zasnovana na našoj realnosti.
Jedan od elemenata te realnosti jeste činjenica da je prošle godine visina investicija u Srbiji bila svega 480 miliona eura, a pri tome možemo reći da je od toga 300 miliona od privatizacije, ugovorenih direktnih investicija iz 2002. i 2003. godine.
Sa druge strane, u Srbiji je nivo tih investicija 2003. godine bio 1,8 milijardi eura. Odmah da bi se razumeli, ovo ne govorim da bismo vršili bilo kakvu komparaciju, jer mislim da nas takav metod diskusije neće dovesti nigde kada govorimo o ovom zakonu, već prosto da bih ukazao na ekonomske trendove koji su za nas u ovom momentu zabrinjavajući. Dakle, u celini gledano zakon poseduje niz dobrih rešenja, posebno ako posmatramo sam tekst, izolovan od ambijenta u kome treba da se primenjuje, ali naša uzdržanost, uzdržanost naše poslaničke grupe po pitanju ovog zakona upravo opredeljuje bojazan za poziciju nezaposlenih, i to posebno naglašavamo, perspektive za investicije, privredni rast, zapošljavanje i naravno sve to vodi porastu životnog standarda.
U raspravi o pojedinostima mi ćemo obrazložiti određen broj naših amandmana, kojima smo želeli da ukažemo na određene nelogičnosti, kao i na određena rešenja za koja smatramo da su mogla biti bolje formulisana, ali mi nećemo ulaziti u pokušaj menjanja suštinske ideje, poštujući činjenicu da smo nekada zajedno doneli zakon, kako reče moj prethodnik, u datim okolnostima primeren tadašnjoj viziji, tadašnjim mogućnostima, tadašnjoj poziciji Srbije, koja je na neki način bila neka vrsta hita. Naravno, mi to više nismo, prošle su godine i nikoga ne optužujemo zbog toga.
Nećemo pokušati da menjamo suštinu, vi ste Vlada, vi nosite odgovornost za ovo što radite i glasaćemo uzdržano.
Pošto imam vremena, moram samo da se osvrnem na jednu sitnicu koja je, nažalost, i nama promakla prilikom podnošenja amandmana, a koju ste vi pomenuli ovde i na koju želim da vam skrenem pažnju.
U pitanju su ovi članovi od 18. do 21. i kasnije član 272. Mislim da je nepotrebno u ceo taj proces ubačen član 21, slažem se da on treba da postoji, potpuno ste u pravu, treba da postoji zabrana takvog nedoličnog ponašanja, ali za članove 18, 19. i 20. teret dokazivanja je normalno na ekonomski jačoj strani, i tu se svi slažemo.
Postoje situacije kada je teret dokazivanja na ekonomski jačoj strani i one odredbe iz člana 272. mogu da se odnose na članove 18, 19. i 20. U pitanju je diskriminacija i treba da dokaže ekonomski jača strana da nije bilo diskriminacije, ali ne možemo kod ove situacije koja se odnosi na uznemiravanje, seksualno zlostavljanje, uvrede, da primenjujemo taj princip, posebno zbog toga što mislim da postoji jedan deo krivičnih dela koji upravo konzumira ovo pitanje, ovu oblast i mislim da to prosto sa stanovišta tehnike nije dobro što je stavljeno u ovaj zakon.
Naravno, više ćemo govoriti u pojedinostima, odnosno kada budemo obrazlagali naše amandmane, ali kolega koji je prvi govorio o ovom zakonu je pomenuo prethodnu vladavinu, koju je većina ovde prisutnih i činila, a to je 2000. godine, odnosno 2001. precizno, pa kaže - bila je kratka i tragična. Neće biti da je bila tragična, nije za vreme te vladavine bilo stotina hiljada izbeglica, nije bilo hiljade i hiljade mrtvih, invalida, osakaćenih, nije bilo bombardovanja, nije bilo sankcija, ubistava.

Radni odnosi su na dnevnom redu, a ne ratovi. Kada dođu ratovi, onda ćemo o tome.

Vidim da vas je ovo pogodilo, ali bih zaista zamolio da se u nastavku ove diskusije ne vraćamo na taj način na prethodnu vladavinu, jer onda ćemo nastaviti da otvaramo pitanje šta je i kada bilo i ko je za šta kriv, a posebno na pitanje svaljivanja odgovornosti
na jednu političku grupaciju za bilo kakva rešenja, jer svega pre tri godine ovde smo sedeli zajedno, zajedno donosili neke zakone, a zajedno smo i 5. oktobra upravo rušili one, smenjivali one za čiju vladavinu je verovatno gospodin Bušetić hteo da kaže da je bila tragična.
Nažalost, nije bila dovoljno kratka i time je ta tragedija produbljena. Drugo, gospodine Bušetiću, nemam gazde, znam za partiju koja je svog predsednika zvala gazda, i to je vaša partija i vaš problem, ali nemojte taj kompleks prebacivati na nas. Mi nemamo nikakve gazde, mi se bavimo politikom na način na koji mislimo da je najbolji, vas ne vređamo, ali vi očigledno ne možete da se uzdržite od toga da prilikom svakog izlaska za ovu govornicu vređate DS.
Ako mislite da ćete na taj način umanjiti rejting DS ili objasniti vaš potencijal da bi sutra građani glasali za vas, mislim da se grdno varate. Pokušajte da ponudite konkretna rešenja za budućnost, za ono što nas čeka, a sigurno nas čega ne baš tako ružičasta budućnost. Pokušajte na taj način ...
(Predsedavajući: Gospodine Markoviću, da li koristite i drugih 10 minuta?)
... a ne na račun jednih ili drugih. Hvala vam.

Hvala. Za repliku se javio narodni poslanik Toma Bušetić, a molim narodne poslanike da ne budu tako osetljivi, jer kada se govori o novom zakonu valjda mora da se govori i o tome koji je odnos na stari zakon. Nemoguće je govoriti o novom, a ne uporediti ga sa prethodnim zakonom.

Gospodin Milan Marković kada kaže da nije bila tragična vlast i kratka nije u pravu. Vlast jeste bila kratka, vlast je bila tragična, najveća pljačka u Srbiji desila se upravo pod vlašću DS-a. Prodali su hiljade preduzeća budzašto, ostavili su nekoliko stotina hiljada ljudi bez posla, bez ikakve nade, doneli su zakone koji su stvarno bili tragični, jer su obespravili sve zaposlene, nezaposlene, penzionere – penzionere su sveli sada na prosjački štap, jer je prosečna penzija 60% od prosečne plate – i niz drugih rešenja koja je donela ta vlada, gde je bila dominantna.
A kada je reč o 90-tim godinama, oni stalno govore, ovi iz DS-a, da su bili ratovi, da je bilo bombardovanje. Sve je to tačno bilo. Ratovi su nam svi bili nametnuti, ali nikako oni toga da se sete. Ratove na ovim prostorima su započeli u Sloveniji Slovenci, u Hrvatskoj Hrvati, u Bosni Muslimani, i sve pod pokroviteljstvom zapadnih zemalja, a pre svega Nemačke i Vatikana. A uloga DS-a je bila krajnje nečasna, pa i njihovog predsednika, a vi znate ko je pozivao na bombardovanje, koji je maksimalno šurovao sa svim tim demokratskim snagama. Sve je to bila DS.
Oni nikada za vreme svoje vlasti, pa i ranije, nikada nijednu reč nisu rekli opravdanja za događaje 90-tih godina, nikada nisu napali Hrvate za "Bljesak" i "Oluju", nikada nisu napali Muslimane za "Markale" i ulicu Vase Miskina, nikada nisu napali Šiptare i one koji su finansirali Šiptare, a finansirala ih je američka administracija.
Gledamo Hag, sve je jasno. Nas su bombardovali zbog humanitarne katastrofe Šiptara. Humanitarna katastrofa nije ni bila. Vi znate da je katastrofa došla tek kada je NATO počeo da bombarduje. Nas su bombardovali zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara. Da li su bila ugrožena ljudska prava? Nisu.
Sve je to istina, ali DS i njeni protagonisti i njeni poslanici nikada to neće da priznaju, a vreme je najbolji sudija i vreme će pokazati da smo mi bili u pravu. Kada je reč o SPS-u i o tom teškom vremenu, samo želim da ponovim da nije bilo gladnih ljudi, a sada ima. Nažalost, i ova vlada, iako nije bilo otpuštanja, nije mnogo učinila na toj zaštiti. Svi su zakoni bili bolji, nije bilo otpuštanja radnika, bilo je teško, ali zna se zbog čega je bilo teško. Ne našom krivicom. Mi smo samo odložili agoniju koja se desila posle 5. oktobra.

Po Poslovniku. Izvinjavam se narodnom poslaniku Ivani Kovačević, ali moraćete izgleda posle pauze. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodin Bušetić u nedostatku argumenata nema šta da priča nego da iznosi laži.
Svi znamo istinu o bombardovanju, svi znamo kakva je i čija uloga bila bombardovanje i svi znamo kakva je i čija uloga bila u propasti i stradanju ovog naroda tokom 90-tih godina.
Zar treba da vas podsetim da je najveseliji program, skoro novogodišnji, na vašoj televiziji, gospodine Bušetiću, bio onda kada su kolone izbeglica bombardovane od strane hrvatskih aviona, izbeglica iz Knina. To je bio veseo program, da neko ko je slučajno bio prikovan za televiziju, da nije bilo vesti Studija "B" i "B92", ne bi ni znali šta se dešava sa našim narodom, ne bi ni znali da se dešava genocid nad našim narodom. To je bila vaša vlast, to ste znali da upotrebite samo pred izbornu kampanju, kao kada ste nam snimali uvoz oružja u Hrvatsku.
Snimate uvoz oružja u Hrvatsku, da bi nam objasnili da u Srbiji opozicija ne valja. To ste radili, zamena teza, koristili ste narodnu nesreću da bi ostali na vlasti, a ja ću koristiti argumente, i vi ste ovde rekli niz neistina.
Evo šta smo mi doneli, a šta ste vi ostavili. Mi smo doneli sledeće: prosečna zarada u Srbiji je povećana od 2000. godine do 2003. za 3,1 put, za pokrivanje minimalne potrošačke korpe, to je ono što vi govorite o gladnima, minimalna potrošačka korpa, hrana, pića i usluge, ove za egzistenciju, za četvoročlanu porodicu, kojih je sve manje zahvaljujući vašoj uspešnoj vladavini, u septembru 2000. bilo je potrebno da se izdvoji 2,1 tadašnja neto zarada. Mi smo ostavili ovu Srbiju nakon naše vlasti tako da je za tu potrošačku korpu trebalo manje nego jedna prosečna neto zarada.
Šta ste vi doneli, šta smo mi doneli? Pa, u vreme vaše vlasti da bi neko kupio televizor trebalo je pet i po meseci da radi. Kada smo mi otišli jedna plata je bila dovoljna da se kupi frižider, a ljudi šporete nisu menjali po 15 godina za vreme vaše uspešne vlasti. Za vreme vaše vlasti to je bilo pet plata da se kupi šporet, a posle naše vlasti jedna plata da se kupi šporet. Mašina za pranje rublja šet i po plata da se kupi, a posle naše vladavine 1,6 plata da se kupi. Za automobil 84 meseca je trebalo raditi, ne jesti, ne piti i živeti na ulici da bi se kupio "Jugo".