Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.

Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 125 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Zahvaljujem.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju narodni poslanici Vesna Pantić-Aksentijević, Leila Ruždić-Trifunović, Sanja Čeković, Dejan Rajčić i Aleksandar Vlahović.

Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PRESTANKU VAŽENjA ZAKONA O OSNIVANjU JAVNOG PREDUZEĆA ZA VAZDUŠNI SAOBRAĆAJ

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije. Primili ste izveštaje Odbora za saobraćaj i veze i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije, želi reč? (Da.)

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, na današnjem zasedanju je jedan zakon koji je Vlada Republike Srbije predložila, a odnosi se na sledeće: mi smo imali iz 1992. godine stari zakon o Jugoslovenskom aerotransportu, preduzeću koje je osnovano; sada je predlog da se jedno preduzeće, a u međuvremenu se stvorila ćerka firme Aerodrom, potpuno odvoji i da imamo dva javna preduzeća – znači, "JAT AIRWAYS" i Aerodrom "Beograd".

Šta je cilj? Cilj je da Aerodrom može da posluje, da se kreditno zadužuje, da može da uđe u određene investicije i projekte. Uslov je da se prilagodimo novom načinu poslovanja, da Aerodrom "Beograd" uđe u sistem aerodroma u Evropi i vi znate da se teži ka otvorenom nebu nad Evropom, da će aerodromi biti zasebna celina. Molim vas da ovaj zakon podržite, jer on je veoma važan i zbog toga da se određene investicije na Aerodromu nastave punim tempom. Ovaj zakon stupa na snagu 1. jula 2005. godine.

Koristim i priliku da pozdravim predstavnike sindikata koji se nalaze na galeriji i koji prate ovu sednicu.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)

Da li neko od narodnih poslanika želi reč? (Da.) Izvolite, narodni poslanik Kekić, ovlašćeni predstavnik SPS-a.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministri, kolege poslanici, ukratko ću samo reći da je sve ovo što je rekao ministar Ilić tačno i da se odnosi pre svega na usklađivanje pozitivno-pravnih propisa sa novonastalom situacijom, a sa ciljem da se formiraju dva odvojena preduzeća i sa ovim ciljem koji je ministar i rekao.

Zakon o javnim preduzećima u obavljanju delatnosti od opšteg interesa ovlastio je Vladu Republike Srbije da ovo sve uradi, ali sam se javio pre svega zbog nekoliko rečenica. Zakon će ova skupština sigurno doneti, jer on predstavlja usaglašavanje celokupne materije sa pozitivno-pravnim propisima, ali ako u slučaju da Vlada i ostale državne institucije ne preduzmu odgovarajuće mere da se zaštiti "JAT Ervejz" kao nominovani prevozilac za Srbiju i Crnu Goru sa Aerodromom Beograd, sigurno da ćemo doći u vrlo tešku situaciju da "JAT Ervejz" i funkcioniše.

Zato bih samo rekao nekoliko mera koje su vrlo bitne i koje su uobičajene i kod stranih državnih organa trebalo bi da se preduzmu, kako bi se "JAT Ervejz" zaštitio.

To je odobravanje dozvole za obavljanje aviosaobraćaja striktno u skladu sa bilateralnim sporazumima i drugim pravnim aktima, zabrana izdavanja nominacija prevoziocu iz Srbije i Crne Gore za letove iz Beograda, ukoliko istom Aerodrom Beograd nije bazni, zabrane izdavanja dozvole u čarter saobraćaju za zemlje u kojima nominovani prevozilac obavlja redovni saobraćaj.

Karakteristični su Egipat, Turska, Grčka i Rusija, pogotovo u dane godišnjih odmora i ukinuti transfernu aerodromsku taksu na Aerodromu Beograd, jer se ista primenjuje samo na putnike "JAT Ervejz"-a.

Ono što je karakteristično, što bi Vlada Republike Srbije morala da zna, odnosno sigurno je da zna, da je cena goriva na Aerodromu Beograd dosta skuplja u odnosu na sve te aerodrome. Evo nekoliko konkretnih podataka, a to je da je za međunarodni saobraćaj u Beogradu cena tone kerozina u decembru 2004. godine iznosila 579 dolara, dok je za domaći saobraćaj, zbog tadašnjeg poreza na promet, iznosila 695 dolara, a uporedni pregled je u Londonu 497, Amsterdamu 506, Frankfurtu 510, Rimu 517. Ta cena i te kako opterećuje, odnosno dovodi do povećanja troškova letova i do toga da "JAT Ervejz" ne može biti konkurentan sa ostalim prevoziocima. Toliko o tome.

Iskoristio bih priliku da, uz prisustvo ministra za kapitalne investicije, pod čijom je direktnom ingerencijom Republička direkcija za puteve, da kažem da sam imao prilike da ovih nekoliko dana prođem malo kroz Srbiju i u ovakvim vremenskim uslovima, dobro je urađen i autoput, dobro su urađeni i magistralni putevi, ali sigurno da bi Ministarstvo za kapitalne investicije, preko svojih saobraćajnih inspektora koje ima na nivou okruga, moglo da se raspita, odnosno da utvrdi kakvo je održavanje regionalnih puteva.

Dok kod lokalnih puteva sigurno smo došli u određeni problem, jer mnoge lokalne samouprave su tek negde krajem novembra, početkom decembra formirale svoje lokalne vlasti i sigurno da nisu ni bile u prilici da raspišu tendere, da nabave određene količine soli. Kako se najavljuje da će ove nepogode trajati do februara, mislim da bi saobraćajni inspektori po okruzima mogli da preduzmu zakonske mere i da nateraju određena preduzeća za puteve, odnosno nosioce tih aktivnosti da i u ovako teškim uslovima što više obezbede da funkcionišu normalno putevi.

Da li još neko od poslanika želi reč? (Ne.)

Pošto na listama poslaničkih grupa nije bilo ni prijavljenih, zaključujem načelni pretres.

Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto na Predlog ovog zakona nisu podneti amandmani, pre nego što zaključim pretres u pojedinostima, da li predstavnik predlagača, Velimir Ilić, želi završnu reč? (Ne.)

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu i u celini.

Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O RADU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Ljiljana Nestorović, Marko Krstin, Sava Urošević, Miroslav Markićević, Dušan Mrvoš, Snežana Lakićević-Stojačić, Leila Ruždić-Trifunović, Milan Marković, Goran Jakšić, Branislav Rankić, Milovan Radovanović, Zlatko Radić, Aleksandar Đorđević, Nemanja Šarović, Zoran Krasić, Gordana Pop-Lazić, Božidar Koprivica, Vjerica Radeta, Dragoljub Stamenković, Momir Marković, Stevica Deđanski, Darko Glišić, Zlatan Jovanović, Vojislav Milajić, Petar Jojić, Nataša Jovanović, Mileta Poskurica, Miljko Četrović, Paja Momčilov, Goran Cvetanović, Branislav Stevanović, Veroljub Arsić, Sreto Perić, Zoran Antić, Milorad Mirčić, Igor Bečić, Milan Stevović, zajedno Žarko Obradović i Milisav Petronijević, zajedno Toma Bušetić i Bojan Kekić, zajedno Toma Bušetić i Hranislav Perić, Milan Nikolić, zajedno Toma Bušetić i Rajko Baralić, zajedno Toma Bušetić i Živodarka Dacin, zajedno Toma Bušetić i Zvonimir Stević, zajedno Toma Bušetić i Živorad Smiljanić, zajedno Toma Bušetić i Branče Stojanović, Dragan Jovanović, zajedno Toma Bušetić i Zoran Anđelković, zajedno Toma Bušetić i Svetislav Krstić, zajedno Toma Bušetić i Dragan Jovanović i Vlada Republike Srbije.

Primili ste obaveštenja narodnih poslanika da povlače amandmane, i to: Milan Marković na članove 2, 20. i 53, Snežana Lakićević-Stojačić na članove 105, 112, 125, 187. i 196. i Sava Urošević na član 119.

Na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, narodni poslanik Toma Bušetić povukao je amandman koji je podneo zajedno sa narodnim poslanikom Brančetom Stojanovićem, a kojim su predložili dodavanje novog člana 197a.

Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.

Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi 5 časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres. Samo da pročitam ko su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda; za DSS - Jovan Palalić, za DS - Boris Tadić - Milan Marković, za G17 plus - Ivana Kovačević, za SPO - NS - Slobodan Živkucin i za SPS - Toma Bušetić.

Da li predstavnik predlagača, Slobodan Lalović, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, iskoristiću ovu priliku da u nekoliko osnovnih ideja iznesem zapravo motive i ciljeve Predloga zakona o radu, a koji je danas pred vama i o kome ćemo razgovarati ovih dana, a nadam se na kraju i usvojiti.
Dakle, osnovna ideja koja je rukovodila Vladu Republike Srbije prilikom izrade ovog teksta zakona bila je potreba da se nađe i definiše određena mera, jednostavno zato što je naša ocena bila i jeste da je još uvek važeći Zakon o radu, koji je donet 2001. godine, suviše klatno pomerio na jednu stranu. Kao što dobro znamo, mi smo svi vrlo skloni tome da klatno pomeramo ekstremno levo ili desno, ali nikako da nađemo pravu meru stvari.
Ocena Vlade Republike Srbije bila je da je klatno otišlo suviše na jednu stranu, prema poslodavcima, da su u tom smislu suviše pristrasna rešenja, i da je neravnoteža koja postoji u odnosu između sveta rada i sveta kapitala nešto što je u stvari na opštu štetu. Naravno, postoje moguće ideje ili pristupi da i to ukoliko klatno ode suviše na jednu stranu može biti na opštu korist.
Međutim, pokazalo se u praksi da to nije dobro. Niko od nas nije tražio da klatno toliko ode na jednu stranu. To je ona naša sklonost da budemo suviše revnosni, to je naša sklonost da budemo veći katolici od Pape. Ne traži se nešto od vas, ali vi pretpostavljate da bi to bilo dobro da se uradi, pa onda idete u tom pravcu.
S druge strane, prilikom izrade Predloga zakona o radu, a koji je pred vama, morali smo imati u vidu i realan zahtev da zakonska rešenja budu u skladu sa evropskim radnim standardima, sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom, i da donošenjem ovog zakona stvorimo uslove i situaciju u kojima će biti podstaknuto investiranje u srpsku privredu i razvoj srpske privrede.
Pitanje svih pitanja budućnosti Srbije jeste zapravo da li ćemo i u kojoj meri uspeti da podstaknemo razvoj privrede, a razvoj privrede je neodvojiv od podsticanja investiranja u srpsku privredu. Dakle, nema novih radnih mesta, nema izlaska iz krize, nema oslobađanja od hipoteke prošlosti, ukoliko u narednom periodu ne budemo stvorili situaciju u kojoj će doći do ozbiljnog rada i investiranja.
Samo rastom investiranja u srpsku privredu možemo, kao posledicu, imati rast društvenog proizvoda i porast opšteg društvenog bogatstva. Samo u takvim okolnostima možemo onda ostvariti i onaj cilj koji jeste cilj ove vlade, a to je da se podigne standard građana, a pre svega da se podigne standard onih koji žive od svog rada, i da stvorimo situaciju u kojoj ćemo kada radimo dobiti zaradu od koje možemo da živimo i mi i naša porodica.
To je prosto vrlo jednostavan cilj i potpuno očigledan, ali on nije lako ostvariv, a pre svega zbog toga što imamo jedno užasno ekonomsko i socijalno nasleđe, koje nas i dalje pritiska. Mi smo u 2004. godini, ova vlada je uspela da postigne izuzetno dobre rezultate u pogledu rasta društvenog proizvoda, rasta industrijske proizvodnje, a takođe uspela je da prvi put Srbija dođe na listu onih zemalja gde se može investirati. To je ona čuvena priča B+B itd. kategorizacija.
U stvari, to je na neki način simboličan bio taj momenat kada smo ponovo dobili kreditni rejting i, zapravo, bio je momenat povratka Srbije u svet. To je bio taj trenutak. U takvim ukupnim okolnostima, ideja ove vlade je da kroz zakonodavnu aktivnost stvori ukupnu, povoljnu i sve povoljniju situaciju u Srbiji, koja će biti poželjno tlo za strano investiranje.
Koja je zapravo mera uspeha rada ove vlade? Jedina mera uspeha rada ove vlade jeste i biće da li ćemo u 2005. godini ostvariti dalji rast investiranja u srpsku privredu i, shodno tome, dalji ozbiljan rast društvenog proizvoda. Već prvih mesec dana, navršava se januar, pokazuje da dolazi i dalje se nastavlja ozbiljno investiranje u srpsku privredu, i to kroz direktno investiranje, kroz privatizaciju, a očekujemo i grinfild investicije.
Sve govori, ovo je prvi mesec, januar, da je ova vlada na pravom putu i da u 2005. godini možemo očekivati daleko veći rast investiranja, i da u skladu sa tim možemo očekivati bar jednak, ako ne i veći rast društvenog proizvoda u Srbiji, bar jednak, ako ne i veći rast industrijske proizvodnje.
To su onda zapravo uslovi, to su okolnosti u kojima možemo i radništvu Srbije da kažemo, imate perspektivu, ova zemlja ima perspektivu, vi imate perspektivu, svi mi zajedno imamo perspektivu, jer idemo dobrim putem. U takvim okolnostima zakon o radu, koji je pred vama, jeste jedan od ključnih akata koji treba da postigne nekoliko ciljeva.
Prvi cilj koji treba zakon o radu da postigne jeste da stvori takve uslove u kojima će svet rada i svet kapitala da svoje međusobne odnose uređuju kroz dogovore i sporazume, a ne kroz konflikte. To je prvi i osnovni cilj. Prevedeno na jasan srpski jezik, na zakonodavni jezik zapravo, to je podsticanje funkcionisanja u Srbiji sistema kolektivnih ugovora. To je operacionalizacija ovog političkog cilja.
Znači, mi hoćemo da se Srbija razvija na taj način da se u socijalno-ekonomskoj sferi svet rada i svet kapitala o svim ključnim pitanjima dogovaraju, a nije se lako dogovoriti, i kad se dogovarate, svako mora od nečega da odustane. Nema ni jednog dobrog dogovora u kome je samo jedna strana zadovoljna. Ako je samo jedna strana zadovoljna, onda je to sigurno bio diktat, a ne dogovor.
Dakle, radi se o potrebi da u teškim vremenima, kroz koja ćemo i dalje prolaziti, i uz ove, očekujem, izvanredne rezultate koje ćemo ostvariti u 2005. i u 2006. godini, i dalje neće biti lako u Srbiji. A neće biti lako, pored ostalog, zato što je hipoteka prošlosti tako teška, tako velika, da ko misli da ono što se deceniju, dve ili tri decenije upropašćava, može bitno promeniti za godinu dana ili šest meseci, taj ili ne zna o čemu govori ili namerno ljude drži u zabludi. Znači, moramo to razumeti.
Mi idemo dobrim putem, ali u periodu koji je pred nama, biće jako važno kroz socijalni dijalog, jer je to ključno pitanje, da ostvarimo dogovore, i to na onim najosetljivijim i najbitnijim tačkama, posle čega bi, kroz relativan socijalni mir, uspeli da Srbiju preobrazimo i da joj ponovo damo evropski lik, što je cilj Vlade Republike Srbije.
Rad na ovom zakonu je imao taj politički cilj. U stvari, ceo zakon o radu, sva njegova nova rešenja jesu rešenja koja su u potpunosti usklađena ili se vrše kao usklađivanje sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom. Mi idemo u tom pravcu. U tom smislu, pretpostavljam i očekujemo da će većina poslanika Narodne skupštine, bez obzira na politička opredeljenja, podržati ono što je dobro, a mislim da je ono što danas ovde predlažemo i o čemu raspravljamo nešto što je dobro.
Šta mi treba da uradimo? Ovaj zakon o radu treba posmatrati kao deo ukupnih aktivnosti ove vlade na stvaranju poželjnog i dobrog socijalno-ekonomskog miljea. Vi ste u ovoj skupštini imali pre mesec i kusur dana priliku da usvojite Zakon o ekonomsko-socijalnom savetu i Zakon o mirnom rešavanju radnih i kolektivnih sporova. To treba posmatrati kao jednu celinu.
Zapravo, ovo je nastavak te aktivnosti, a posle zakona o radu će doći još neki zakoni koji, zapravo, čine celinu i čine taj novi ekonomsko-socijalni milje u kome treba da se sprovodi tranzicija u Srbiji.
Zašto je to važno? Zato što ova vlada veruje da, u stvari, najefikasniji način sprovođenja tranzicije u Srbiji jeste onaj način koji pretpostavlja socijalni dogovor. Naravno, ovako ili onako, tranzicija će se sprovesti u Srbiji, samo je pitanje za koliko vremena i ko će koliko platiti tu cenu. Vlada Republike Srbije smatra, zato ovo i radi, da tu cenu treba u najvećoj meri rasporediti što ravnomernije na sve društvene slojeve. To jeste cilj onoga što mi ovde radimo.
Polazeći od te ideje, zakon o radu na prvom mestu i to čini u više članova, to se nije moglo jednim članom uraditi, naravno, donosi odredbe kojima će se u Srbiji podstaći kolektivno pregovaranje kao dominantan oblik ili formu kroz koju će se voditi politika zarada u Srbiji.
Šta sada imamo? Imamo situaciju u kojoj je druga forma ili drugi oblik dominantan, a to je oblik uređivanja zarada kroz jednostrane akte poslodavaca. Potpuno je jasno da ako, kao vlasnik, treba da odredim vama, kao radnicima, platu i ništa vas ne pitam, naravno da ću gledati da me to što manje košta.
Dakle, kroz podsticanje sistema kolektivnih ugovora zapravo mi želimo da u Srbiji preovlada, kao dominantan oblik u politici zarada, kolektivno pregovaranje. Da bi taj cilj ostvarili, mi smo izmenili desetinu ili više članova. To je ona bazična ideja.
Samo jednu digresiju da napravim, da ne bi bilo nesporazuma. U toku razgovora oko Predloga zakona o radu bilo je ideja da se zaključivanje kolektivnih ugovora učini obaveznim. To je jedan zahtev koji je potpuno nemoguć i neprihvatljiv, iz razloga što ako je nešto kolektivni ugovor, on nastaje onda kad nastane saglasnost volja. Samo po sebi je kontradikcijo in adjekto zahtevati da zaključivanje bude obavezno. Usput da vam kažem, jedini put u istoriji kada je zaključivanje kolektivnih ugovora bilo obavezno bilo je u Staljinovoj Rusiji. Mislim da to samo po sebi govori o čemu se radi kada se takav zahtev postavlja.
Ideja zakona o radu u tom delu je, od člana 1. pa nadalje, da se podstakne sistem kolektivnog pregovaranja. Naravno da to podrazumeva i kompetentne, autentične sindikate i kompetentna, autentična udruženja poslodavaca. Naravno da ne može država zakonom stvoriti kompetentne sindikate, kompetentna udruženja poslodavaca. To je nešto što ljudi moraju sami za sebe uraditi.
Ono što mi, kao vlada koja stvara makrouslove, kažemo – evo, stvaramo vam uslove, a vi se sad organizujte i spremni smo da sa vama razgovaramo i da se dogovaramo. Ono što je vrlo bitno i što deluje podsticajno i pozitivno, po mom mišljenju, da onaj broj ozbiljnih stranih investitora koji je ušao u Srbiju, kao što je npr. U.S. Steel i neki drugi, u tim kompanija je potpuno normalno kolektivno pregovaranje, dogovaranje, u stvari, da se vodi politika zarada kroz kolektivne ugovore.
Hoću da kažem da je ono što radimo samo još jedna potvrda, potpuno u skladu sa onim što jesu standardi normalnih zemalja i normalnih kompanija. Oni koji su hohštapleri i druga vrsta, o njima sada ne bih govorio. To je suština. To je jedna bitna stvar kada je u pitanju zakon o radu.
Druga bitna stvar, koja je izazvala dosta rasprave u javnosti, i to potpuno bez nekog ozbiljnog osnova u stvari, jeste podsećanje i podsticanje na to da je moguće, da je potrebno i poželjno, ali ne i obavezno, da se u kompanijama vrši određena raspodela ostvarenog profita i u korist zaposlenih.
Ideja je sasvim jednostavna. Profit koji nastaje, nastaje iz dva izvora. Jedno je posedovanje, upotreba kapitala. Drugi izvor nastajanja profita jeste živi rad koji se ulaže. Ideja je u tome, pošto se profit ostvaruje i kroz živi rad, da se stimulišu zaposleni. Ideja ove odredbe ili ovog pristupa jeste stimulativna – da se zaposleni podstaknu.
Ako oni znaju da ih na kraju godine, pored redovne zarade, očekuje još neko primanje, i to zavisno od ostvarenog profita, onda će oni biti podstaknuti. Prvo će kompaniju osećati kao svoju, mnogo bližom. Drugo, biće podstaknut da cele godine ulaže odgovarajući napor, jer ga na kraju čeka nagrada.
Da budem potpuno jasan, takva pravila igre koja postoje, nisu uvedena, svojevremeno, u normalnim zemljama i normalnim kompanijama zato što su dobri vlasnici, zato što su dobri ljudi, nego zato što su procenili da to doprinosi efikasnosti rada u kompanijama, da je to nešto što je dobro i za kapital. Znači, dobro je i za radnike, dobro je i za kapital.
Jednostavno, čitava ta materija je nešto što može biti novo za nas, ali novo je samo zato što nismo to poznavali. U nekim kompanijama koje su prisutne sada u Srbiji, ovi veći strani investitori koji su ušli u Srbiju, tamo već imaju, kao kompanijsku politiku, takvu politiku. Znači, ništa mi ne izmišljamo, ne pronalazimo toplu vodu. Jednostavno, unosimo neka rešenja. Odmah da naglasim, i ovo rešenje je takođe jedno od rešenja koje je u skladu sa evropskim radnim i socijalnim standardima, u skladu sa određenim preporukama i direktivom EU. To je i tamo prisutno.
Treće važno pitanje o kome treba nešto da kažem jeste pozicija zaposlenog u odnosu na odgovornost za vršenje radnih obaveza. Mi smo pre 2001. godine imali jednu situaciju, znate kakav smo imali sistem i propise koji su na jednu stranu išli, i to ona čuvena priča - nikako ne mogu da dam otkaz onome ko ne radi itd.
Kao reakcija, uslovno rečeno, na propise nekog socijalističkog samoupravljanja i nečeg sličnog što je imalo to opterećenje, 2001. godine se donosi sadašnje rešenje kojim se opet otišlo na sasvim drugu stranu, u prevelikoj želji i prevelikoj revnosti.
Šta mi zapravo radimo ovde? Poštujući potrebu da u uslovima tržišne privrede i poznatog vlasnika kapitala nisu moguća i neprirodna su rešenja iz perioda socijalističkog samoupravljanja društvene svojine, ali isto tako da nije normalno i nije potrebno da na drugoj strani imamo rešenja koja su možda u skladu sa nekim rešenjima u određenim vanevropskim zemljama.
Ova vlada predlaže jedno rešenje u skladu opet sa evropskim radnim standardima, koji Srbiju čini evropskijom, a sa druge strane, što je vrlo važno, stvara potrebnu ravnotežu. Niti sa jedne strane sprečava poslodavca da se oslobodi neradnika, niti na drugoj strani omogućava da se mogu ljudi tretirati na neodgovarajući način kada je u pitanju njihova odgovornost. To je jedna ravnoteža koju mi ovde predlažemo.
U čemu se ona sastoji? U nekoliko jednostavnih stvari. Prva stvar, da poslodavac kada hoće da da otkaz radniku, mora da navede i obrazloži razloge. Sada on to ne mora. To je apsurdna situacija. Jednostavno, ako mi se ne sviđaju svoji brkovi, mogu te isterati napolje, bez objašnjenja. Ono što tražimo jeste da obrazloženi razlozi postoje.
Druga bitna stvar - tražimo i predlažemo vama ovde da između upozorenja koja poznaje i sadašnji zakon i samog čina otkaza postoji rok od pet dana kao minimalan rok, zakonska obaveza u kojoj radnik može da pokuša da se odbrani od poslodavca, da navede razloge zašto misli da ovaj nije u pravu. Vezano za to, takođe, druge odredbe govore o obavezi traženja mišljenja od reprezentativnog sindikata itd, ali to je sada drugi niz obaveza. Ovo su dve ključne stvari u odnosu na sadašnja rešenja koja menjaju tu poziciju. Kao što vidite, na ovom rešenju se vidi ono što želimo. To je ta ravnoteža.
Svakako da poslodavac može, mora i treba da može da se oslobodi neradnika, ali sa druge strane to mora biti uz određeni postupak primenjeno, koji omogućava radniku da se odbrani ako ne stoji ta optužba poslodavca. To je, zapravo, ono što mi radimo ovim zakonom u celini.
Četvrta bitna stvar jeste formiranje fonda solidarnosti. Dakle, to je potpuno novi institut, kao što znate, u našem radnom zakonodavstvu. On je takođe u skladu sa određenim evropskim rešenjima, određenim direktivama, preporukama i konvencijama.
Šta je ideja tog fonda solidarnosti? Vrlo je jednostavno. Ne odnosi se samo na ovaj period tranzicije u sledećih par godina. To je institut za koji je normalno da postoji u svim tržišnim privredama i normalnim zemljama.
Šta se njim reguliše? Kaže se jedna jednostavna stvar. Zaposleni, kada se otvori stečajni postupak, imaju pravo i prema ovom sadašnjem Zakonu o stečaju da određena neisplaćena potraživanja namire iz stečajne mase.
Međutim, šta je problem? Problem je što će biti ili jeste vrlo često slučaj da nema nikakve stečajne mase. Kapital je negativan. Nema iz čega to pravo da se ostvari i onda ostaje golo pravo.
Da podsetim, u budžetu za 2005. godinu su odvojena sredstva za taj fond solidarnosti, nije golo pravo, nego stvarno pravo, i pare su odvojene. Mi kažemo - ukoliko ne može i ne može brzo, može biti neki postupak spor itd, da zaposleni ostvare određena neisplaćena potraživanja iz stečajne mase, mi ćemo isplatiti iz fonda solidarnosti, a fond solidarnosti ima prava da refundira kasnije iz stečajne mase, ako je bude bilo i koliko je bude bilo.
Znači, radi se o jednoj meri koja se donosi sada, pa može ličiti, to radimo zbog tranzicije - ne. To radimo zbog nas, to je trajni institut i on će u ovom periodu nastavka tranzicije u Srbiji biti posebno potreban i poželjan. Ali on je trajno potreban i poželjan.
Sledeća bitna stvar, kada govorimo o ovom predlogu zakona o radu, jeste pitanje uređivanja viška zaposlenih, institut viška. Mi smo tu učinili dve stvari.
S jedne strane smo predvideli mehanizam u potpunosti u skladu sa određenom evropskom direktivom. To uopšte nismo izmišljali. Jednostavno smo to uneli. A sa druge strane smo povećali nivo otpremnina, onaj koji sada postoji u zakonu.
Kada se radi o prenošenju osnovnog rešenja, kada je u pitanju postupak kod viška, ono što želim da naglasim, to je inače politika ove vlade, nezavisno od ovog rešenja, sastoji se u sledećem - naša je ideja da, kada se pojavljuje višak radnika u preduzećima, ono što treba da uradimo, ova država, ali i svi mi zajedno, i poslodavci i ti radnici na koje se to odnosi, bez njihove aktivnosti je takođe nemoguće išta uraditi.
Šta je ideja? Kada se pojavljuje višak, da se napregnemo svi zajedno da koristimo postojeće resurse i da u stvari pomognemo, koliko god je to moguće, tim radnicima koji tu gube radno mesto, jer u tom preduzeću, to ne znači i gubitak posla, odnosno gubitak mogućnosti da ostvari egzistenciju.
I čitava koncepcija u zakonu o radu, kao i ono što ova vlada radi kroz tranzicioni fond, što će ove godine raditi, kao ono što će ova vlada raditi kroz izmenjeni socijalni program, biće zapravo da ne zatvara oči pred problemom, nego da se suoči sa problemom i da ga rešava. Dakle, biće odgovorna socijalna politika.
Ne želimo da umirimo savest tako što ćemo isplatiti nekakvu otpremninu i reći - doviđenja, zbogom. Sada, posle dve i po godine takve politike umirivanja savesti, hiljade tih ljudi se vraća kao socijalni problem, ali sad više nema ni posao. Sad je tu još taj dodatak, potrošio je ono malo što je dobio.
Dakle, to je potpuno drugačija koncepcija i u zakonu o radu o kome govorim rešenje jeste da nacionalna služba za zapošljavanje, taj poslodavac kod koga se višak pojavljuje i ti radnici koji tu gube radna mesta, da zajedno udruženi učinimo sve što je moguće da ne izgube posao, već da im omogućimo da na drugom poslu ostvare svoju egzistenciju. To je čitava filozofija ovog rešenja u zakonu o radu i to je čitava filozofija politike Vlade u oblasti zapošljavanja u 2005. i 2006. godini. To će, zapravo, biti politika ove vlade.
Naravno da ćemo u tim okolnostima morati da gledamo da koncentrišemo sredstva i da tom radniku omogućimo da ima nekakva sredstva koja liče na to, da mogu biti dovoljna da može nešto da započne ozbiljno da radi. Koja su to sredstva? Prema našim procenama to su sredstva, zavisno od delatnosti kojom treba da se bavi, između 5.000 i 9.000 evra po radniku. To su neka sredstva koja bi omogućila da, pod uslovom da on hoće da se pomeri, da nešto uradimo.
Ta sredstva treba obezbediti i onda treba sve ovo posmatrati kao celinu. Mi sada u socijalnom programu koji menjamo izbacujemo jednu odredbu koja sad postoji u socijalnom programu, a to je da, ko dobije sredstva preko socijalnog programa, ne može ništa da trži od Nacionalne službe, što je jedno apsurdno rešenje zato što otežava mogućnost da on nešto uradi.
Dakle, ovo treba jednostavno sabrati. Imamo otpremnine prema zakonu o radu, imamo sredstva na koja ima pravo kod Nacionalne službe za zapošljavanje, imamo treći izvor, fond za razvoj.
Prosto želim ovde da obavestim poslanike da su u okviru Fonda za razvoj izdvojena posebna sredstva na zahtev Vlade i ovog ministarstva, koja treba da budu u funkciji, zapravo, podsticanja radnog angažovanja ljudi koji će biti višak. To je celina jedne nove koncepcije iza koje stoji ova vlada i nadam se da će to biti u toj oblasti daleko uspešnije nego što je bilo do sada.
Sledeće vrlo važno pitanje koje je bilo neuređeno do danas i do sada jeste pitanje sudbine i pozicije zaposlenog, odnosno ugovora o radu kao pojedinačnog akta i kolektivnih ugovora kojih ima u slučaju promene poslodavca, u slučaju promene vlasnika preduzeća, i šta se tada događa sa ljudima? Jednostavno pitanje, sada nema odgovora. Čitavo jedno poglavlje u ovom zakonu je posvećeno tom pitanju i mi smo, koliko smo mogli, uredili tu materiju.
Sledeće vrlo bitno pitanje po mom mišljenju jeste pitanje zabrane diskriminacije po svim osnovama i koristim ovde priliku da to pomenem.
Znači, u skladu sa evropskim standardima, mi u zakonu o radu predviđamo zabranu svih vrsta diskriminacije, ali ne samo zabranu, već i sankcionisanje eventualnog takvog ponašanja i istovremeno, prvi put u našem radnom zakonodavstvu, uvodimo sankcije zbog seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, a to je takođe jedna potpuno nova odredba, novi odnos i mislim da je to u potpunosti u skladu sa evropskim standardima i ciljevima ove vlade.
Sledeća vrlo važna stvar kada govorimo o zakonu o radu jeste pitanje sankcija. Dakle, ono što smo takođe ovim predlogom zakona predvideli jeste bitno pooštravanje kazni za povrede odredaba zakona. Da budem potpuno jasan, moguće je da su kazne visoke kada kažete, milion dinara za povredu zakona. Međutim, podsećam da onaj ko ne povređuje zakon neće uopšte biti kažnjen. Prema tome, one nisu visoke za one koji poštuju zakon, a za one koji ne poštuju treba da budu visoke i treba da budu još više. Znači, to je takođe jedna vrlo bitna stvar u ovoj našoj koncepciji.
Još nešto bih rekao što mislim da je jako važno. Mi takođe koristimo izradu novog zakona o radu i za suzbijanje rada na crno, kao jedno od bitnih pitanja i ciljeva ove vlade.
Naravno, ne može se rad na crno suzbiti samo zakonom o radu. Postoji čitav niz mera koje treba preduzeti da bismo suzbili rad na crno, ali ono što može zakon o radu da uradi to jesmo uradili i to jesmo predložili, i mislim da je u vezi toga vrlo bitna jedna mala velika stvar. To je obaveza koju smo ovde predvideli da poslodavac mora da dostavi zaposlenom kopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje.
Mislim da ta mala sitna krupna stvar može u narednom periodu da bitno promeni stvari nabolje kada je u pitanju rad na crno i da ovde pomenem, procene su da otprilike u Srbiji radi oko 380.000 ljudi na crno. To je čitava jedna armija ljudi koji rade na crno i mi moramo da učinimo sve što je do nas da to bitno smanjimo.
Ne možemo mi to iskoreniti. Nijedna zemlja to ne može sasvim da iskoreni, ali mislim da možemo bitno smanjiti u sadejstvu zakona o radu, dakle, ovih rešenja, a tu su takođe i sva dejstva u poreskoj politici, sva dejstva sa nekim drugim propisima, i to su zajedno mere koje treba da ostvare jedan od važnih ciljeva.
Šta ćemo mi zapravo uraditi kada ozbiljno suzbijemo rad na crno? Imamo nekoliko ozbiljnih efekata, a da ih ne elaboriram. Sa jedne strane, širimo lepezu obveznika, što omogućava da smanjimo opterećenje privrede, a smanjenje opterećenja podiže konkurentnost privrede. Dakle, to su povezane stvari i mislim da je to važno kada govorimo o rešenjima novog zakona o radu.
Ono što bih još hteo da naglasim da tekst koji se nalazi pred vama jeste rezultat polugodišnjeg rada, koji je obavljen zajedno sa socijalnim partnerima, sa sindikatima, sa udruženjima poslodavaca, a taj rad je uključivao i razgovore i rad sa predstavnicima međunarodnih organizacija, kao što su predstavnici Svetske banke, MMF-a i drugih institucija i, ono što je nama bilo vrlo važno u Vladi i ovom ministarstvu dragoceno, jesu takođe konsultacije koje smo imali sa Međunarodnom organizacijom rada.
Vi znate šta je MOR, on je tripartitan, nije subjektivan, predstavnici Vlade, poslodavaca i sindikata. Njihova ocena ovog zakona je bila za nas najznačajnija. Njihova ocena ovog zakona u celini je da je on "mnogo bolji" od dosadašnjeg zakona. Znači, fraza je "mnogo bolji" i mislim da je to prava satisfakcija za napor koji smo ulagali u pola godine.
Naravno da očekujem da i kroz raspravu koja će se voditi ovde u Skupštini, kao i kroz amandmane, od kojih smo neke već usvojili ili smatramo da treba da budu usvojeni, još ćemo poboljšati tekst zakona o radu, ali je naša procena da je on, ovakav kakav je predložen uz moguće neke korekcije, optimalno što se može ponuditi u ovom trenutku. I uvek možemo reći, što nije još ovo ili još ono, uvek zakon može biti bolji.
Ali, mislim da treba poći od realnosti u kojoj se nalazimo, da treba imati u vidu potrebu da donesemo jedan valjan zakon. Vlada veruje da je ovo valjan zakon, da je ovo zakon koji će sa jedne strane podstaći rad u Srbiji, jer jedan od najvećih problema u Srbiji je zapravo nerad, da će podstaći taj rad, a sa druge strane da će u Srbiji dovesti do dostojanstva rada.
Mi jednostavno verujemo, svi mi u Vladi, da samo onaj čovek koji oseća samopoštovanje može biti dobar radnik. To je ideja o dostojanstvu rada. Dakle, ideja ovog zakona je takođe da omogući, podstakne ozbiljno investiranje u srpsku privredu, i to od pravih investitora, a ne sumnjivih tipova koji se ovde muvaju.
Pravim investitorima ovo ne da ne smeta, nego pogoduje i to su neki politički ciljevi Vlade Republike Srbije, i očekujem da će ova skupština umeti da ih prepozna, da ih oceni i da će Vlada u vezi Predloga zakona o radu dobiti podršku. Hvala.

Zahvaljujem se ministru na iscrpnom ekspozeu povodom zakona o radu.
Da li izvestioci nadležnih odbora, žele reče; Odbora za boračka i socijalna pitanja, Ivana Kovačević? (Ne.) Zakonodavnog odbora, Miloš Aligrudić? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, SPS.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre Laloviću, poštovano predsedništvo, pre više od tri godine usvojen je zakon o radu, jedan od najgorih zakona koji je donela DOS-ova vlada za vreme svoje kratke i tragične vlasti.
Zakonom o radu bitno su ograničena ili čak ukinuta brojna prava radnika i svih zaposlenih koji je do tada garantovao Zakon o radnim odnosima, a važio je do decembra 2001. godine.
DOS ili bolje reći DS i njeni sateliti uradili su to pozivajući se na međunarodne konvencije. Govorili su, na taj način brzo ćemo ući u Evropu, a danas smo svedoci da nikada dalje nismo od Evrope. Ako govorimo o nekoj saglasnosti međunarodnih organizacija, a vezano za odredbe Zakona o radu koji sada važi, nisu tu bile dileme, nije bilo podrške međunarodne organizacije, čak je MOR govorila da odredbe ovog zakona ne štite u dovoljnoj meri sve zaposlene ljude.
Bilo je to vreme kada su se svi utrkivali da se dodvore i da dokažu vernost svojim gazdama, pre svega MMF-u, ali i drugim međunarodnim finansijskim organizacijama.
Da podsetim, tim zakonom de fakto su ukinuti kolektivni ugovori, postali su fakultativni, a to je bila najznačajnija tekovina radničke klase, kako je to nekada bilo popularno reći, i svih zaposlenih.
Sva prava su ovim važećim zakonom smanjena ili ukinuta. Smanjene su novčane naknade za slučaj nezaposlenosti, otpremnine, bolovanja, plaćeno odsustvo, godišnji odmori i sve što je bilo u interesu i na korist zaposlenih ljudi. Ukinuta su sledeća prava: solidarna pomoć, jubilarne nagrade, porodiljsko odsustvo za treće dete, regres, topli obrok itd.
Otkaz od strane poslodavca po važećem zakonu moguć je u svakom trenutku, maltene ako radnik ili zaposleni oštro pogleda poslodavca, i bez ikakve zaštite.
Jednostavno, zakon o radu je bio i ostao oličenje tada nastupajuće i aktuelne vlasti, najgore vlasti koju je Srbija ikada imala. Sve to, pa i ovaj zakon, bilo je u duhu diktata, vazalstva i laži. Diktata kada je reč o unutrašnjim prilikama, vazalstva kada je reč o spoljnom faktoru, a laži jer jednostavno i ovaj zakon, Zakon o radu svojevremeno je donet glasom iz Soluna. Svi smo svedoci i znamo kako se to desilo.
Predlog novog zakona je bolji nego što je sadašnji zakon. Pre svega, delimično su vraćeni kolektivni ugovori, iako mi nismo zadovoljni ovim rešenjima jer nema neposredne primene opšteg i kolektivnog ugovora i Vlada nije učesnik u zaključivanju sporazuma. Bolja rešenja su data u oblasti ostvarivanja prava zaposlenih, zaštite zaposlenih i kada je reč o naknadama troškova drugim primanjima. Tu, pre svega, mislimo na rešenja vezana za plaćeno odsustvo, godišnje odmore, zaštitu invalida rada.
Za nas je veoma važan član 35. po kome je poslodavac dužan da dostavi fotokopiju, odnosno prijavu na obavezno socijalno osiguranje. Znate zbog čega je to važno? Važno je jer je socijalno osiguranje, penzijsko i zdravstveno osiguranje, jednako važno za svakog zaposlenog koliko i plata. Mi smo danas svedoci i pored silnih zakona, pored silnih zaprećenih kazni, da čak i javna preduzeća ne plaćaju doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje, a da ne govorimo o privatnom sektoru.
Taj privatni sektor, koji sada u dobroj meri preovladava, u Srbiji možda ne još uvek, ne samo da ne prijavljuju zaposlene već gotovo redovno ih prijavljuju na one najniže osnovice. Na primer, ako neko ima fakultet on je prijavljen sa srednjom školom ili je uvek to neka niža stručna sprema.
Nova oblast u ovom zakonu je potraživanje u slučaju stečajnog postupka. Smatramo da su ovo dobra rešenja, ali mi smo predložili određene amandmane u kojima smo na neki način unapredili ova rešenja koja nam nudi predlagač. Osnivanje fonda za solidarnost, to je jedno novo rešenje koje je dobro. Zaštita invalida rada je znatno bolja, imajući u vidu da u važećem Zakonu o radu invalidi nisu imali nikakvu zaštitu. Jednostavno, tu je važilo pravilo: radi kao zdrav ili idi napolje. Nismo najzadovoljniji ovim rešenjem jer u našem zakonu je bilo, kada je reč o zaštiti invalida, da oni jednostavno ne mogu ostati bez posla.
Bolja rešenja se predviđaju i kada je reč o obavezama poslodavca u oblasti obrazovanja, stručnog usavršavanja i osposobljavanja, kao i u odeljku koji se odnosi na višak zaposlenih.
Obaveza poslodavca je da napravi program za rešenje tog problema i da utvrdi kriterijume. Do sada je bilo, kada je reč o višku zaposlenih, da sve to sam radi poslodavac.
Po nama su bitni članovi 2. i 116, ali o njima ćemo više govoriti u pojedinostima. Naša najvažnija primedba jeste, vezano za ovaj predlog zakona, što kolektivni ugovori, opšti i posebni kolektivni ugovor, nemaju neposrednu primenu na poslodavca, nisu obavezujući. Drugo, mnogo bi bolje rešenje bilo da je Vlada učesnik u zaključivanju sporazuma, jer Vlada je najbolji garant da će se taj sporazum ostvariti.
Kada je reč o otkazu od strane poslodavca smatramo da ova rešenja nisu najbolja, da jednostavno otkaz od strane poslodavca je moguć ponovo u svakom trenutku. Tu nema nekih naročitih promena, izuzev što su tačke 1) i 2) spojene. Radi se o ostvarivanju rezultata rada i o potrebnom znanju. Sve to ponovo utvrđuje poslodavac.
Tačno je da postoje određene odredbe koje su vezane za upozorenje, za mišljenje sindikata, ali to neće sprečiti poslodavca da da otkaz. Jedino će samo usporiti tu njegovu aktivnost. Znate kakva su rešenja bila ranije u Zakonu o radnim odnosima. To je sasvim bolja zaštita bila za sva zaposlena lica.
Iako je ovaj predlog zakona bolji od važećeg, on je daleko od zakona koji je bio na snazi do 2001. godine, Zakona o radnim odnosima, koji je donet i primenjivan u vreme vladavine Socijalističke partije Srbije, ali treba reći da je ovaj predlog zakona daleko od zakona na koji se veoma često pozivala prethodna Vlada, možda i sadašnja Vlada, zakona koji se primenjuju, koji su na snazi u zapadnim društvima.
Primera radi, kada je reč o Italiji, Francuskoj, svim drugim zemljama, svi su zaposleni i te kako zaštićeni. Kada je reč o otpuštanju radnika, primera radi govorim za Italiju, smatra se legitimnim samo ako su ispunjena dva uslova. Pre svega posredi moraju da budu potpuno opravdani razlozi za otpuštanje radnika i oni se najčešće odnose na ponašanje i na tehnološke, tehničke i organizacione promene. Sve to mora biti dokazivo. Drugi uslov, poslodavac je obavezan da poštuje proceduru koja će radniku pružiti mogućnost da ospori akt o otpuštanju.
Kod nezakonitog otpuštanja zakon predviđa i sankcije prema poslodavcu, koje se svode na tzv. primenu realne zaštite, gde se radnik vraća na posao, ili primena obavezne zaštite, gde poslodavac može da bira da li će radnika da vrati na posao ili će da pretrpi ili plati velike kazne. Tako je to u svim zemljama zapadnog društva.
Ali, ako uporedimo ovaj predlog zakona i Zakon o radnim odnosima, koji je bio na snazi do 2001. godine, u vreme vlasti SPS-a, nema tih odredbi, ponovo se vraćam, neposredna primena opšteg i kolektivnog ugovora. Vlada je bila garant, odnosno učesnik u zaključivanju sporazuma.
Znamo da su novčane naknade bile kod nezaposlenih lica preko 30 godina do penzije ili do iznalaženja adekvatnog posla. Kada se utvrdi tehnološki višak, otpremnine su bile u visini i do 36 plata. Bio je topli obrok, regres, plaćeno odsustvo znatno veće, godišnji odmori i mnogo toga čega nema u ovom predlogu zakona.
Na kraju, smatramo da je ovo bolje rešenje nego važeći Zakon o radu. Prihvaćeno je devet naših amandmana, što je stvarno napredak. Iskoristio bih priliku da kažem ministru Laloviću, on veoma često govori o hipoteci prošlosti. Tragična prošlost, vraća se 50 godina unazad, ali ministar treba da zna da se bez obzira na kredite, na sve okolnosti koje su se dešavale do 1990. godina, da se u Srbiji dobro i lepo živelo, da se devedesetih godina teško živelo.
Ali, mnogi problemi su nam bili nametnuti, pre svega ratovima, ali je činjenica da u tom periodu nije bilo gladnih ljudi i nije bilo otpuštanja, što je bila velika stvar. Mislim da je zadatak ove vlasti da maksimalno učini u tom pravcu, da nema gladnih i da se svede broj otpuštanja na minimalan broj ljudi.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik SRS.

Stav Srpske radikalne stranke povodom ovog predloga zakona može da se pretpostavi obzirom da postoji četrdesetak amandmana. Amandmanima smo pokušali da malo uredimo ovaj predlog zakona u onom konceptu kako ga je predložila Vlada.               
Međutim, naša osnovna primedba je to što je pogrešan koncept. Toliko je pogrešan koncept da se prvi put dešava u jednom zakonu koji reguliše radne odnose da ne postoji definicija - a šta je to radni odnos. I ovaj postojeći zakon je izuzetno loš, zasniva se na nekom tekstu iz 1848. godine; takođe ga je bivši sindikalni funkcioner predlagao, zaklinjao se da ima saglasnost Međunarodne organizacije rada povodom nekih tamo rešenja, i taj zakon ima definiciju šta je radni odnos. Ovaj zakon nema tu osnovnu definiciju.
Da ne bi bilo zamerki da neko sada smatra da zakon koji nema definiciju onoga što uređuje nije zakon i da to nije praksa, moram da kažem da takav prigovor ne bi mogao da se uputi povodom ove konstatacije. Zato što ne postoji definicija šta je radni odnos po viđenju ove vlade, onda imamo rešenja koja su nabacana, skupljena, koja predstavljaju parcijalni interes svih onih koji su se pitali u izradi ovog predloga zakona. Zato postoje instituti u Predlogu zakona koji se međusobno ne prepoznaju, a po onom znanju koje se stiče iz oblasti radnog prava na bilo kom pravnom fakultetu zna se da su to oblasti koje se međusobno dopunjuju ili oblasti koje jedna iz druge proističu.
Sve ovo ukazuje da ne postoji ideološki pogled na pitanje radnog odnosa. I u ovoj načelnoj raspravi SRS, pošto za sve što u politici radi ima neki svoj pogled, ideološki pogled, pogled SRS, koji se zasniva na nekoj teoriji, ova prva izlaganja iskoristiću da ukažem na te ideološke postupke da biste bolje shvatili sve ono što smo mi prigovorili ovom zakonu i pokušali amandmanima da popravimo.
A budite sigurni da ovaj broj amandmana nije ni 30% od onoga što je neophodno da bi se intervenisalo, da bi se došlo do onoga što predstavlja stav SRS. Verovatno ćemo da se složimo da je radni odnos osnov, odnos po osnovu rada između zaposlenog i poslodavca, koji se zasniva ugovorom o radu. Ovo se navodi iz jednog prostog razloga što postoje najmanje tri osnova sticanja. Jedan je sticanje po osnovu kapitala, drugi je sticanje po osnovu roba, a treći, za ovaj zakon najvažniji osnov, jeste sticanje po osnovu rada.
Zakon o radnim odnosima reguliše onaj rad koji nije ugovor o delu, zato što onaj ko nudi na tržište svoj rad i svoju sposobnost ne raspolaže sredstvima za proizvodnju i mi njemu treba da omogućimo da stiče da bi obnovio svoje psihofizičke sposobnosti, i da stiče na ravnopravnoj osnovi sa drugima i po mogućnosti što ravnopravnije, kao što se stiče po drugim osnovama. To ovaj zakon nema, ne definiše i zato je vrlo teško reći zašto je uopšte predložen ovakav zakon.
Koji su to interesi bili potrebni da se zadovolje ovakvim predlogom zakona. Ako mislite da je nova vlada, pa sada treba nov zakon da se napravi diskontinuitet od one prethodne, u kojoj su opet svi ovi bili u istoj vladi, ili ako mislite da treba nešto da se ispravi što u ovom zakonu postojećem apsolutno odudara, grdno se varate. Interes koji se nameće ovde zasniva se pre svega na skrivanju nečega što se zove materijalna podloga, zbog čega se donosi zakon.
Zakon je potreban da bi se skrenula pažnja sa svih do sada neuspelih privatizacija. Kada se kaže reč "privatizacija" prva asocijacija jeste gubitak radnog mesta. Zbog toga se uvodi i poseban institut kako da se reši problem firmi koje idu u stečaj, a mi smo pre nekoliko meseci najavili sledeći oblik privatizacije u režiji šireg i uskog DOS-a, a to je privatizacija putem stečaja. I treba taj socijalni ceh da plati opet država, opet država, jer privatizacija u stečaju neće biti efikasna.
Tome svakako treba dodati i to da sam poslovično hendikepiran kada izađem za ovu govornicu, svi ministri beže. To je nešto neverovatno, prosto je manija. Mislio sam samo ovi iz Socijaldemokratije, a prošli put i Velja. Jednostavno, čim se razgrne malo prašina, počne da se priča o suštini, tutanj.
Dakle, kakva je naša privredna struktura? Ovaj zakon bi mogao da se primenjuje samo na zaposlene koji rade u javnim preduzećima. Za zaposlene koji rade u privatnim preduzećima, pa bez obzira na podelu, da li su velika, srednja ili mala, ovaj zakon je neprimenjiv. Zbog čega? Zato što poslodavac ne želi da zna za ovaj zakon. Pa jeste, ne želi da zna za ovaj zakon, zato što je svaki zaposleni kod tog čoveka koji je vlasnik kapitala u malom i srednjem preduzeću običan trošak poslovanja. Tako ga posmatra, ne posmatra ga kao ljudsko biće koje radi, koje ima svoje potrebe i koje ima minimalna zagarantovana ljudska prava, i prava po osnovu rada, i zato je ovo neuspešna kombinacija.
I ova vlada tera sindikat, zaposlene i poslodavca da pregovaraju kobajagi, da glume kako su ugovorom došli do saglasnosti volja, postigli saglasnost oko toga kolika će biti cena rada, kakva će biti zarada, pa čak i višak prava od onih koje se zakonom propisuju u smislu ugovaranja putem kolektivnog ugovora, 90% privatnika ovih malih i srednjih preduzeća čak nemaju ni sindikat. Uopšte ih ne interesuje kolektivni ugovor, samo ih interesuje odredba o minimalnoj zaradi. Minimum na koji treba da plate porez i doprinos, drugo ih ništa ne interesuje.
Ovaj zakon ih i ne tera, ne primorava, ovaj zakon samo besomučno primorava zaposlene neposredno ili u liku nekog njihovog sindikata i poslodavca da se navodno dogovaraju. Oko čega da se dogovaraju?
Da li će biti zaštite na radu? Oko toga ne mogu da se dogovaraju i ne smeju da se dogovaraju, zakon mora da sadrži sve odredbe. Da se dogovaraju oko godišnjeg odmora, ne može da se vrši dogovor oko godišnjeg odmora, jer je godišnji odmor pravo koje je propisano i Ustavom i konvencijama Međunarodne organizacije rada, ali ova vlada sve tera u pregovore, a nikako sebe neće da natera da bude učesnik u opštem kolektivnom ugovoru, iako je možda najveći poslodavac.
Najveći poslodavac, ne samo zbog ovih ljudi koji rade u državnoj službi, nego i poslodavac zbog onih koji rade u javnim preduzećima, ali država ne želi, ova vlada ne želi da ulazi u to.
Ne, ako ne postignete kolektivni ugovor, ne postignete sporazum, ne dogovorite se, onda poslodavac može da donese pravilnik o radu sa ograničenim vremenskim delovanjem. Znači, na silu moraju da se dogovaraju.
Sada kada se završe ti dogovori i pregovori, onda kako je koja strana prošla, državu ne interesuje. Apsolutno ih ne interesuje. Videli ste i sami oko stečaja i oko viška, ova vlada je samo vratila za devet meseci unazad.
Zašto? Od kad je ona izabrana, zakon je podnet u oktobru, smanjite devet meseci, poklapa se sa datumom kada je ova vlada izabrana. Ono što je bilo pre nije predmet interesovanja.
Znači, nalazimo se na terenu kako da omogućimo građaninu da po osnovu rada stiče i da se poštuju njegova prava. Pogledajte Predlog zakona, pogledajte članove, pa kažite da li imate neku garanciju za ta prava i obaveze, nemojte da zaboravimo i obaveze. Nemate garancije.
Ne želim da pričam o prenaglašenoj ulozi socijalnih partnera. To je neki novi termin. Kao, sad, pitanje ljudskih prava je stvar dogovora socijalnih partnera. Ne znam odakle ta ideja nekome, ne znam odakle ideja nekome da putem zakona prenosi pravo da se neko dogovara, iako se zna da unapred ne mogu da se dogovore, jer su sukobljeni interesi. Zakon koji treba da se pojavi kao minimum ispod koga ne sme da se ide, pojavljuje se kao jedno slabo literarno štivo.
Ova vlada je pokušala u članu 48. nešto da reši. Pogledajte šta su smislili. To je ugovor o pravima i obavezama direktora. Kada pročitate taj član, videćete da u stvari direktor i nije organ rukovođenja, a što bi morao da bude po zakonu o privrednim društvima, nego je zaposleni. Zaposleni koji nije u istom položaju sa ostalim zaposlenima.
Zašto su uopšte ovu oblast regulisali, meni nije jasno, a da su regulisali situaciju, da je neko ko je zaposlen u firmi izabran za direktora, pa da mu miruje ugovor o radu, jer su njegova prava regulisana posebnim ugovorom između direktora i upravnog odbora, to bih možda mogao da shvatim.
Ovde se čovek zapošljava na mesto direktora, on postaje organ rukovođenja jedne firme. On istupa u ime poslodavca u pregovorima. On zaključuje ugovor o radu, stavlja se u isti koš kao i svi oni koji rade, pa počevši od portirnice na ulazu do vrhunskog majstora na nekoj elektronskoj mašini. To je neprihvatljivo. Ne može direktor da bude u istom košu kao i zaposleni. On može da ima i da sliči sa svojim pravima, ali statusno ne može, jer u posebnom je ugovornom odnosu kojim je dobio pravo da rukovodi firmom, jer ga je vlasnik kapitala ovlastio za to.
Ovde je zbrkano, babe i žabe. Zaposleni razgovara sa ostalim zaposlenima. Kao zaposlen predstavljam poslodavca, vlasnika kapitala i izražavam njegovu volju u pregovorima sa zaposlenima, a kada se završi to, navodno isto sam kao zaposleni. Ne može to brkanje.
Ovo samo navodim kao svetli primer velikih propusta. Šta je pravna priroda rešenja koje je navedeno u članu 277? To je ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti. Šta je pravna priroda ovog ugovora. Ona ne postoji. Uopšte ne postoji i nije jasno.
Dalje, ovde u obrazloženju vidimo, poziva se predlagač na Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 111, a često se poziva na nju, ali recimo, od člana 18. do 23. Predloga zakona, tu je najizraženije i meni uopšte nije jasno koji je to blistavi um mogao da smisli član 21. Ako vi iz SDP imate potrebu da ove stvari potencirate, ne znam, ugrožavanje, ono što je bilo kod vas u stranci, imate krivični postupak. Postoji sud, postoje krivična dela. Ovome nije mesto u ovom zakonu.
Zašto biste vi sada u zakonu o radnim odnosima regulisali nešto što ste nazvali seksualno zlostavljanje. To je odgovornost po opštim propisima. Zašto bi to bila specifičnost radnog odnosa; ugrožavanje tela ličnosti i svaka diskriminacija, to je kažnjivo po opštim propisima. Zašto baš volite da ga oborite sa vašim političkim stavom.
U tom smislu imate član 19. stav 2, i kaže, posredna diskriminacija. Da li neko zna šta je to? Naizgled neutralna odredba, pa hajde nađite mi nekog iz sindikata ili zaposlenog ko će da nam protumači šta ste napisali. Naizgled neutralna odredba, posredna diskriminacija, a u svemu tome se, recimo, izgubila delatnost koja je štetna po bezbednost države, ali ovo što vaše članstvo interesuje dobilo primat.
Slično je u članu 23. Zaštita od te diskriminacije, a navodi se samo pravo na naknadu štete, a nigde mera valjda da se otkloni diskriminacija, akt diskriminacije. Pisano onako s brda s dola, kao da ste prevodili loš tekst nekog službenika iz Brisela.
U članu 33. vam se izgubio obrazac ugovora o radu. Ima potrebe da se propiše obrazac ugovora o radu, kako ne bi bilo šareno od firme do firme, bar je do sada to bilo tako. Sada se to kod vas izgubilo, nema ga više, nije interesantno.
Ako bismo išli dalje, pa da ne preskočimo ova permutovanja mesta i pojmova, to je maltene stalna pojava u ovom predlogu zakona, a sa terminima se ne barata, jer verovatno loš prevod čini svoje.
Rokove koje ste određivali, ne znam šta vas je motivisalo, ako ste mislili na taj način da se pruža efikasna zaštita radu i radnom odnosu, moram da vam kažem da ste pogrešili, ne pruža se. A vi još imate i onaj o mirnom rešavanju sporova, videćemo i to, ali sumnjam da će da bude nešto. Ovo novo poglavlje koje ste ubacili, a što jeste obaveza po Konvenciji Međunarodne organizacije rada, a tiče se prava zaposlenih kod promene poslodavaca i nije toliko možda loše, ali očigledno je da onaj ko je pisao ovaj predlog zakona nije imao u vidu odredbe Zakona o privrednim društvima.
Ovde ste naveli kao razlog kada se primenjuju ove odredbe, statusne promene i promene poslodavca. Razmislite sve modalitete koji mogu da budu kada se menja poslodavac i da li neke promene ne znače promenu poslodavca. Ne znači da svaka promena u svojinskoj strukturi poslodavca podrazumeva i promenu poslodavca. Tu biste morali mnogo precizniji da budete, jer ovako neodređenim odredbama možete da prouzrokujete spor, a pre svega na relaciji između zaposlenih i onih koji smatraju da nisu nov poslodavac, a možda i jesu nov poslodavac, jer ovde nema tih kriterijuma.
Mi za ovakav predlog zakona ne možemo da glasamo. Nije najveća reklama za ovaj predlog zakona što je manje lošiji nego postojeći zakon. Ako je to jedina dobra strana ovog zakona, onda treba stvarno da se zamislimo šta to radimo. Ovaj zakon ne može da odgovori ni ovom trenutku u kome se nalazimo, ali ovaj zakon nosi još jednu veliku mrlju, a što ne daje nikakvu perspektivu radu, sticanju po osnovu rada i zaštiti prava svih onih koji rade.