Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imamo nov predlog evropskog zakona, usklađen sa svim direktivama i preporukama – evropski, a naš.
Ključne reči "poslodavac", "zaposleni", "prava po osnovu rada", "otkaz ugovora o radu", "prestanak radnog odnosa" i druga pitanja vezana za ambijent bogatog kapitalističkog, uređenog i disciplinovanog sveta Evropske zajednice, odakle prepisujemo ili usklađujemo normativne akte sa našim ambijentom; u bogatoj Evropskoj uniji, gde puno poslodavaca nudi puno posla i gde je mnogo lakše doći do posla nego ostati bez posla, za razliku od našeg ambijenta, gde je veliki broj ljudi bez posla i gde je veoma retko da neki poslodavac nudi mogućnost zaposlenja.
Taj uređeni svet ima mogućnosti da zapošljava, stope nezaposlenosti su mnogo manje nego kod nas i veoma je mali broj ljudi koji, kada ostanu bez posla, dugo čekaju na posao. To vreme kad čekaju na posao, država o njima brine na adekvatan način i imaju u naknadu preko tržišta rada, uslovno rečeno, kao i kod nas, i od toga može da se živi, a kod nas to nije slučaj.
Samo ću nekoliko ključnih pitanja da probam da kažem. Ovaj zakon nije ništa novo niti revolucionarno u odnosu na ranije tekstove zakona, čak ni ovaj koji je važeći, iako sam čuo ovde puno drugačijih mišljenja. U nekoliko primera ću pokazati da je to tačno. Ima neznanja, ima želje da se pokaže da je sve što je sada novo mnogo bolje nego što je bilo ranije, mada znam da su i propisi koji su ovu oblast regulisali ranije bili dosta jasniji i prihvatljiviji, samo je drugi ambijent, druge mogućnosti, bili su potencijali veći, privreda je radila itd.
Ministre, znam da ne možete sve ove probleme rešiti, jer vi rešavate probleme onih koji ne rade. Kada bi ostali ministri u Vladi (Velja, Naumov) radili više i kada bi pokrenuli tu proizvodnju, kada bi veći broj ljudi radio, onda bi vi imali manje problema sa zbrinjavanjem onih koji ne rade, sa ovim socijalnim kategorijama.
Počećemo od člana 12. Kaže – "zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu". To se opet ponavlja u članu 104. na 32-oj strani. Šta kaže evropska direktiva i preporuke Evropske zajednice kada je u pitanju pojam "odgovarajuća zarada"? Šta je to odgovarajuća zarada u našim uslovima, u bilo kojoj grani? Kolika je ta odgovarajuća zarada za jednog bravara, rudara, rukovaoca građevinskim mašinama, električara u privredi, radnika u administraciji u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, a koliko je to kod nas.
Može li poslodavac da ponudi ovakvu cenu rada, ovakvu zaradu kod nas, od koje ne može da se živi, a da to ne bude nepristojno i da ne bude u bukvalnom smislu reči eksploatacija, najamni rad. Kod nas je veliko šarenilo i zavisno od grane u kojoj radite, ako imate sreće da radite u EPS-u, NIS-u, "Naftagasu" možda imate priliku da zaradite. U Elektrodistribuciji čistačica zaradi više nego diplomirani inženjer rudarstva.
Može li diplomirani rudarski inžinjer kad dođe kod poslodavca da pregovara sa vlasnikom firme oko te cene rada, a da ne bude toliko ponižavajuća, jer ako odbije, doći će neko drugi koji mora da prihvati tu cenu rada bi mogao da preživi. Konkurencija je velika.
Kod nas je toliko veliki broj ljudi koji traže posao u odnosu na one koji nude, tako da ste u situaciji da prihvatite bilo šta da preživite.
Šta kažu evropske direktive na taj pojam koji pokušavamo na ovaj način da uredimo? Kaže – invalidu rada poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje posla prema preostaloj radnoj sposobnosti itd. Gde ste to u zakonu pročitali da postoji invalid rada sa preostalom radnom sposobnošću? Odakle vam taj pojam kad znate da je Zakonu o PIO, koji je usvojen 2003. godine, ukinuo pojmove invalidnosti, invalide rada sa preostalom radnom sposobnošću, ukinuo pojam - drugi odgovarajući posao, ukinuo pojam - preostale radne sposobnosti itd.
Ako mislite na ono i po ranijim propisima, to je možda trebalo rešiti kroz prelazne i završne odredbe, kao što je u samom Zakonu o PIO. Ovako ispada da je zakonom to regulisano, da ti ljudi koji imaju taj status invalida rada sa preostalom radnom sposobnošću, ili po ranijim propisima treća kategorija invalidnosti, druga kategorija invalidnosti, ili radnik kod koga preti da će postati invalid rada ako ostane na tim poslovima i dalje da radi.
Poslodavac nema posla za njih, da rade puno radno vreme, da ostvaruju radnu normu, a da pri tom ne ugroze svoje zdravstveno stanje. I u postojećem zakona ta kategorija radnika nije zaštićena.
Poslodavac može uvek da ih stavi na spisak radnika za čijim radom je prestala potreba i po proceduri odgovarajućoj da se oslobodi tih radnika, jer ne možete očekivati od poslodavca da rešava socijalni problem. Mislim da je to zakonodavac ranije imao na umu, da država rešava socijalni problem, a ne poslodavac.
Zamislite poslodavca koji zbog poremećaja na tržištu rada, ili izgubi neki deo kapaciteta iz nekog razloga i mora da smanji broj zaposlenih. Ne može niko da kaže - ovoga nemojte da ostavite na poslu ili ostavite ga na poslu, a ovom dajte otkaz. Poslodavac bira.
Može da misli najbolje o gospodinu Peri, kaže - dobar si radnik, malo si bolestan, imaš decu, žao mi što moraš da ostaneš bez posla, ali više nisam u prilici da te plaćam da dolaziš na posao, jer nemam više tih mogućnosti, nemam ni obavezu, isplatiću ti zaradu, isplatiću ti otpremninu i država će da brine o tebi. Ali, naša država nije u prilici u ovim uslovima u kakvim jeste. Poslodavac te mogućnosti ima i to mu niko ne može uskratiti.
Ako poslodavac ispunjava uslove da radi, po onome za šta je osnovao preduzeće, ne mogu da kažem vlasnik firme, jer sad je to vlasnik poslovnog imena, promenili smo termine pa se teško snalazimo u novim terminima, on bira čime će da se bavi, mora da ispunjava uslove u pogledu organizovanosti tehničkih uslova, tehnoloških, u pogledu zaštite na radu, obaveze prema državi. Kada dobije dozvolu za rad, on utvrđuje kapacitete, utvrđuje koliko će da proizvodi, šta će da proizvodi, kome će da prodaje i koliko će radnika da zaposli. Niko ne može da mu kaže drugačije.
Znači, zavisno od toga kako koristi kapacitete, koliko ima mogućnosti da zapošljava veći ili manji broj radnika određene struke, on bira zaposlene, ne mora čak nikom ni da se pravda koga je zaposlio i zašto, ne mora čak ni da objavljuje konkurse, nego zaposliće posredovanjem preko tržišta rada Nacionalne službe za zapošljavanje ili bez posredovanja, samim kontaktom sa onim koji traži posao.
Ne možete očekivati ni da će se taj problem invalida rada na taj način rešiti. To je stvaranje iluzija kod onih koji su u takvom statusu da će im biti bolje, a neće im biti bolje. U Zakonu o PIO, u jednom članu, mislim da je član 21, u jednoj rečenici se pominje invalidnost rada u smislu gubitka radne sposobnosti. Znači, potpuna nesposobnost za rad. Zakon o PIO poznaje samo taj pojam i nikakav drugi pojam invalidnosti.
Nekorektno je to napisati ako to nije u skladu sa ovim ili ako ne mislite da imate nov tekst tog zakona o PIO, pa da to bude dovedeno u red. Ako je to dovedeno u red, to je bolja varijanta, jer mislim da nije u redu da neko sad kaže - ne postoji manjak radne sposobnosti; pa čovek radi 30-40 godina u teškim uslovima rada, pa godine života, pa fizičko stanje itd. Normalno je da čovek nema iste radne sposobnosti, još ako se razboli, kao na početku radne karijere, kad je zdrav, mlad i fizički pripremljen.
Da ne bih oduzimao mnogo vremena, toliko o tim invalidima, zaslužuju i mole, posebno zbog ovih rešenja, da su im uskraćena prava, postoji ta pravna nesigurnost, jer je rečeno da invalid rada koji ostane bez posla po provedenom vremenu na tržištu rada imaće pravo na određenu naknadu preko Fonda PIO. Onda je to ograničeno na pet godina od donošenja zakona, pa je stvorena tolika pravna nesigurnost da veliki broj ljudi gubi sigurnost, šta će biti sa njima, od čega će da prežive dok ne steknu uslove za penziju po nekom drugom osnovu, ostare ili se razbole do te mere da izgube tu radnu sposobnost.
Još kratko da protrčim kroz tekst; na 34. strani, ova minimalna zarada je toliko smešna, kažete - socijalni partneri, dogovor, Vlada, sindikat, poslodavci. Ne vidim tu ulogu Vlade ako dozvoli da je to tako niska cena, ta minimalna zarada.
Zamislite porodicu gde jedan radi u porodici, da zbog bolovanja ne može da zaradi, pa umanjeno bolovanje ili bolovanje koje ne može biti bolje od minimalne zarade, plaća lekove, ne može da se prehrani. Ako se još deca školuju, prestanak studija, školovanje dece. Ta porodica dolazi do toga - bolje ubiti ih nego na taj način pokušavati. Šta kaže Evropa? Šta kaže svet kada je to u pitanju? Ako su sve prepisali iz sveta, dajte da pogledamo koliko je to u svetu.
Hoću da vam poručim ovo - poslodavac koji je u stanju da privređuje i zapošljava ima obavezu i da plaća. Ako to nije u stanju, neće da postoji kao poslodavac. Ostalo ću kroz amandmane. Ali, važan je još jedan deo, moram ovo da kažem.
Ovde je neko toliko hvalio i pričao o tome kako ovim zakonom poslodavac mora radniku da pošalje, dostavi mu prijavu za osiguranje, a to postoji u zakonu u članu 136 - obaveza u roku od osam dana, i prijava za osiguranje i odjava sa osiguranja, i zaprećena je velika kazna.
Znači, postoji, i to nije ništa novo i ne treba ga regulisati na dva mesta, već postoji.
Samo još nešto i završiću. Posle ću o amandmanima. Ima puno stvari vezano za onaj deo kada je u pitanju stečaj. Oni koji su pisali ovaj tekst zakona ili koji komentarišu moraju bar nekoliko odredaba da znaju iz oblasti zakona o PIO, o zdravstvenom osiguranju, zapošljavanju radnika, Zakona o evidenciji iz oblasti rada i onda će razumeti. Sve te odredbe su logične, povezane, jasne, nisu kontradiktorne, ali treba ih znati, da bi se moglo ovo komentarisati.

Hvala. Izvolite, ministar Lalović.

Izvinjavam se, ali red je da prokomentarišem u ovom trenutku određeni broj primedbi koje su rečene za ovom govornicom u vezi Predloga zakona o radu. Počeću od kraja, prosto je najsvežije, a to je pitanje minimalne zarade invalida, pa ću ići prema početku današnjih primedbi.
Kada su u pitanju invalidi i njihov položaj, ovo što je uočeno da se u zakonu pominje preostala radna sposobnost, u ovom drugom zakonu je nema, ovde je zadržana, odnosno, sada će biti zadržana zato što je predviđano da u izmenjenom zakonu o PIO, koji će takođe biti uskoro predmet rasprave, nadam se, vraćamo pojam radne sposobnosti zato što je jedna situacija nenormalna nastupila.
Naime, šta je bila ideja da pojasnim, da bi imali sliku. Kada je 2003. godine novi zakon penzijski donet, kada je urađen, tada je to izbrisano, zato što se tada mislilo da će se posebnim zakonom brzo urediti pozicija invalida.
To nije urađeno novim zakonom i onda je ostala jedna nemoguća situacija, da od 2003. godine svi koji dolaze u poziciju da nisu bolesni, tako da moraju da idu u penziju, nije prva kategorija, da u stvari za njih nema mesta. Govorim o novim ljudima, jer stari ljudi su zaštićeni pet godina.
Dakle, zbog toga je ovo ovde, jer će biti u novom zakonu takođe uneto. I u vezi invalida još jedna napomena.
Uskoro će biti ovde na Skupštini zakon koji je pomenut danas, a pitaju zašto još nije, nije završen, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji lica, znači invalida, koji na potpuno drugačiji način reguliše materiju invalida, imaćete priliku da ovde o tome razgovarate. Znači, to je u vezi ovog pitanja.
U vezi minimalne zarade, koja je takođe pomenuta, šta kažu međunarodne konvencije? Kažu jednostavnu stvar, a onda se mi suočavamo sa našom realnošću, kažu da ta minimalna nadnica, kako oni zovu, a ne zarada, treba da zadovolji određeni minimum, ali u skladu sa nacionalnom ekonomijom i tako dalje.
Ima iza zapete i taj problem, a tj problem se odnosi na nas sve. I ova minimalna zarada, kolika god da je, prosečna zarada u Srbiji je tolika kolika je, minimalna zarada ne može biti mnogo veća.
Znači, problem je Srbije u njenoj opštoj razvijenosti i u produktivnosti, da ne bi bili ljudi u zabludi. Naime, kada kažu, kada će biti veće zarade, kada se to pitanje postavi, pa biće veće zarade u Srbiji i biće ozbiljno veće kada bude u Srbiji porasla opšta produktivnost društvena i kada bude porasla produktivnost u preduzećima.
Još nešto da vam kažem, to je prava naša slika. Godine 1989, pre čitave ove kavalkade i propasti naše, a danas pričamo o tom dobu kao o zlatnom dobu, dakle, produktivnost je, uopšte društva u onoj Jugoslaviji, pa i u onoj Srbiji, bila 20% od produktivnosti u Evropi. Petina tada, a zamislite kolika je danas opšta društvena produktivnost i nemojte za to da se pravimo da smo pali s Marsa.
Zarade mogu porasti i ukupna poboljšanja u Srbiji nastati kada sa jedne strane povećamo kolač, a sa druge strane povećamo produktivnost. To je nešto što se mora uraditi i nemojte da pričamo priče koje se ovde često izgovaraju potpuno neodgovorno.
Sledeće što je bitno, to je pitanje sistema.
Što se tiče radne snage, da pomenem, već je sada situacija u Srbiji, ne znam da li ste čuli o tome, ima takvih slučajeva da dolaze u Srbiju u preduzeća da rade radnici iz Bugarske, Rumunije, zato što naši koji su prijavljeni kod filijale na birou neće da dođu da rade u ta preduzeća ili im je mala plata, i to je druga strana medalje, i nemojte večito da pričamo priče.
Dakle, radi se o potrebi da se izgradi sistem u Srbiji koji će podići opštu produktivnost. A zašto? Naš čovek je u Nemačkoj, u Francuskoj, kažu, odličan radnik, radi super. A zašto tamo radi, a ovde ne radi? Zato što je sistem ovde bio nakaradan decenijama i ono što treba da radimo jeste taj sistem da postavimo, i to je ono zapravo što mi ovde radimo.
Još nekoliko stvari koje su rečene ovde, da bi se pojasnile i poslanicima, a i građanima o čemu se radi, položaj direktora, ovde je pomenut taj položaj, dakle u ovom predlogu zakona. Radi se o jednostavnoj stvari.
U sada važećem zakonu pozicija direktora je neregulisana, njegova pozicija, jer jeste u radnom odnosu, nije, kakva je pozicija, i to u praksi stvara velike probleme.
Šta mi ovde kažemo? Dve su mogućnosti: ili je direktor u radnom odnosu, pa je to ugovor o radu na neodređeno i određeno; ili nije u radnom odnosu, to je stav 4. i onda dobije naknadu koja ima karakter zarade.
Jednostavno, kažemo, dve stvari. Može biti u radnom odnosu, a ne mora biti ako vlasnik hoće da ga stavi u poziciju klasičnog menadžera po ugovoru. Znači, da pojasnimo, da ne bude tu nesporazuma.
Još jedna stvar traži ovde objašnjenje. Postavljeno je pitanje šta je posredna diskriminacija, da je nejasno šta je. Kaže, neutralna odredba, pa ne znamo šta je.
Navešću samo jedan primer, a praksa će pokazati šta je sve to posredna diskriminacija. Jedan mogući primer, da bi svima nama to pojasnili, jeste kada u aktu o sistematizaciji jednog preduzeća navedu uslov zasnivanja radnog odnosa, da može zasnovati radni odnos samo onaj ko ima do dve godine radnog staža. Deluje neutralno odredba, ali to znači osnovu diskriminacije starih radnika ako je to uslov.
Znači, prosto da pojasnim, da tu ne bi bilo nesporazuma. Kada je u pitanju jedno otvoreno pitanje, a nije vezano za zakon i imam potrebu da kažem, u pitanju je položaj ljudi na Kosovu i Metohiji i on je ovde otvoren. Oni koji su tamo radili, pa sada posle ove nesreće od 1999. godine i cele ove situacije ne mogu da rade, da bih dao jednu informaciju šta radi Vlada, imamo nekoliko kategorija ljudi na Kosovu i Metohiji koje na ovaj ili na onaj način pomažemo.
Znači, imamo jednu grupaciju i to su socijalna davanja, socijalna primanja. Ona idu preko ovog ministarstva. Imamo drugu kategoriju, novčane naknade za nezaposlene, i to je druga kategorija, isto ide preko ovog ministarstva.
Imamo one koji rade, zaposlene, to su oni koji dobijaju platu odavde iz Beograda.
Imamo četvrtu kategoriju koja je pomenuta ovde, a to je jedna kategorija ljudi koji zbog okolnosti ili ne mogu da rade ili rade u preduzećima koja uopšte ne rade, jer ne mogu da rade, nisu na birou.
To je četvrta kategorija i ta četvrta kategorija je takođe kategorija koju Vlada u okviru svoje posebne radne grupe razmatra kako će rešiti. I taj problem će biti rešen, prosto da znate šta radi ova vlada kada je to u pitanju.
Još je ovde rečeno dosta krupno pitanje, pitanje deregulacije i regulacije. Naravno da se mogu iz tog ugla posmatrati stvari. Dakle, šta je nešto što je regulisano, a šta je što je deregulisano i neregulisano.
Moje mišljenje je da ništa samo po sebi nije ni dobro ni loše, nego da zavisi od toga u kakvoj situaciji nešto primenjujemo i u kojoj meri.
Ovde bih pomenuo i ljubiteljima deregulacije da je, na primer, do pre šest godina važio u svetu opšti trend da je apsolutno dobra deregulacija, samo dereguliši i to je dobro.
U poslednjih nekoliko godina u tom svetu menjaju stav o tome, jer su se suočili sa posledicama takve vrste apsolutizacije nekog pristupa.
Dakle, za mene nije pitanje da li je regulacija, deregulacija dobra sama po sebi, jer je to besmislen pristup, nego šta u našim okolnostima donosi određen tip regulacije, određena količina regulacije, a šta određena količina deregulacije.
Mislim da je to realan i racionalan pristup, jer ako bi bilo drugačije, ruku na srce, ako smo imali tri godine deregulaciju, ako je to bio problem, trebalo je da kod nas procvetaju investicije, a nažalost nisu. Znači, ako je problem samo u deregulaciji. Mislim da je stvar mnogo ozbiljnija.
Još jedna načelna stvar; naime, kada je ovde rečeno da su propisi pre 2000 .godine bili bolji, pa su bili više za radnike i tako dalje, u vezi toga mogu samo jednu stvar da kažem.
Najbolji za radnike, kako je pisano, bio je Zakon o udruženom radu, savršen zakon, a ima samo jedan manjak, što neko treba to da finansira. Kada je prestao neko da finansira spolja 1980. godine, onda je počeo sunovrat, i to ne može da se izdrži. Znači, mali, sitan nedostatak ima.
Mnogo pre sam pristalica realnih zakona, koji uvažavaju realne okolnosti, realnih prava koja možemo da ljudima damo da ih oni ostvare.
Ovde je takođe pomenuto, oko tereta dokazivanja, još jedna stvar kada je u pitanju seksualno uznemiravanje i tu je dat jedan komentar. Dakle, primedba da se to po opštim propisima reguliše.
Naravno, pa i krađa se reguliše po krivičnom postupku. Međutim, kada je krađa u preduzeću ona podleže i radnoj odgovornosti. Tako isto seksualno uznemiravanje ili bilo šta drugo ima drugu zaštitu, krivičnopravnu, ali ima i radno-pravnu zaštitu, i te stvari ne treba brkati.

Replika, narodni poslanik Nikola Todorović.

Uvaženi ministre, kada sam govorio o toj ceni rada, vi ste opterećeni kao i svi mi sadašnjim stanjem u privredi, gasimo požar.
Imamo veliki broj državnih preduzeća gde je država većinski vlasnik, pa ne znamo šta da rešimo, nema proizvodnje, nemamo para, ne možemo dati otkaze, bila revolucija, ne znamo šta ćemo, odnos poslodavac-zaposleni, problem je veliki.
Kada donosimo zakon o radu govorimo o svim novim subjektima. Mogli smo, kao što smo u Zakonu o privrednim društvima izuzeli taj deo, ali sva nova preduzeća, svi novi subjekti privredni koji se osnivaju treba da imaju ove uslove i onaj ko nije u stanju da plati radnika treba ga zatvoriti odmah, a ne sme se nuditi tako niska cena rada koja je ponižavajuća, koja ne može obezbediti egzistenciju ni jednom građaninu, a ne celoj porodici.
Zamislite rudara koji sa 6.000, 12.000 treba da školuje dete u Beogradu ili u srednjoj školi bilo gde, i zamislite rudara koji radi 35 godina, razboli se i sada mu dajete nepovoljnije uslove, smanjujete mu osnovicu za vreme bolovanja. Nije više zarada nego osnovna zarada i nije više zarada iz meseca kada koristi to pravo nego zadnja tri meseca, gde je ugrađen porast troškova života itd. Znači, otežavate uslove.
Imao sam slučajeva da mi dođe u kancelariju četvoročlana porodica, rudar radi, proizvodi i izdržava porodicu. Onog momenta kada se razboli više nije u stanju da izdržava ni sebe, ni porodicu. Skupi lekovi, nema lečenja i praktično se čovek ubija, jer ne može ta umanjena zarada, odnosno naknada zarade da mu obezbedi da preživi, da plati lekove, da se leči i izdržava decu.
Ne znam kakvu je poziciju sindikat imao kada je sa vama pregovarao. Ne znam vašu ulogu kao Vlade, jer je to između poslodavca i zaposlenih, a vi bi trebalo da napravite ambijent da se oni dogovore, a da ne budete na strani poslodavca tako ubedljivo, nego terajte poslodavce da dobro koriste sredstva rada, da koriste opremu, vreme rada i da imaju proizvode koje mogu da prodaju. Onda će moći da plate radnika i onda je to zdrava privreda koja radi, a ne bolesna privreda koja ne plaća.
Zamislite još ovaj deo, usput da pomenem, to je nepoznavanje, kada je u preduzeću pokrenut stečaj, ovde piše da može da traži naknadu za zadnjih 9 meseci, koja će biti umanjena. Znate da do mesec dana idu sredstva poslodavca, a preko mesec dana ide iz sredstava fonda, tako je po propisima o zdravstvenom osiguranju. Kako se može desiti da neko 9 meseci ne obračuna i ne isplaćuje naknadu za bolovanje koja ide iz sredstava zavoda?
Dve-tri odredbe koje tu oblast regulišu govore da se ta sredstva isplaćuju odmah na poseban račun, da se ta sredstva ne mogu upotrebiti za nešto drugo i ako se ne upotrebe moraju da se vrate.
Veoma su strogo kontrolisana ta sredstva kao naknada za bolovanje i vi sada kažete da može neko više meseci da ne prima tu naknadu, i kada dođe u situaciju da se u toj godini pokrene stečaj, da mu se onda isplaćuje deo toga što mu pripada.

Izvolite, gospodine Laloviću.

Zaista je neobično, i tu ste u pravu, ali Srbija jeste zemlja čuda. Znači, u Srbiji imate situaciju kako je to moguće da čovek u radnom odnosu, npr. poslednjih pet godina, da je njegova firma zarasla u korov, da se vodi da je u radnom odnosu, da ima radnu knjižicu, a nije dobio dinara, nisu nikakvi doprinosi pet godina plaćani. Znači, kako je to moguće?
Da razdvojimo stvari. Jedno je ovo što govorite o bolesnoj privredi, o bolesnom delu privrede koji sada ide kako ide, a na drugoj strani imamo nastajući, novi, zdravi deo privrede, gde očekujem i svi se nadamo da će tamo plate biti i da jesu mnogo bolje, ali tu je sada jedan bitan faktor. To ne može nikakva država, sem možda Kastrove države, ne znam čije, sa svim efektima da podnese.
Šta je bitno? Da ima sindikata koji kolektivnim ugovorima, granskim, utvrde za žive dobre plate, a mrtvi će biti mrtvi. Znači, taj deo ne smete da ispustite. Postoji ogroman prostor ljudske aktivnosti koji ne može nikakva država, nikakva vlada da nadoknadi. Znači, u živom delu privrede je to, a ovo drugo šta sve u Srbiji ima što se ne plaća, kada bih vam pričao šta ima vi bi se onesvestili, ali to je Srbija.

Nastavljamo rad sutra u 10,00 časova.
Reč će prvo imati narodni poslanik Takač Ištvan, a neka se posle toga pripremi narodni poslanik Duvnjak.