Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da će Srbija još jedno kratko i izvesno vreme biti u rukama određenih moćnika koji će, u zavisnosti od toga da li su u vlasti ili u konsultantskim firmama, menjati, dopunjavati, hvaliti, kuditi, napadati predložene izmene i dopune zakona.
U svakom slučaju, očigledno je da se moj prethodnik, koji je bio ministar iz ovog resora u prethodnom mandatu, poneo po onoj "ja ću tebe vojvodo, a ti mene serdare", a u smislu da mi imamo i bivšeg dobrog ministra privatizacije i sada dobrog, samo im ne valjaju vlade u kojima su bili. Oni su izvanredni, oni se i hvale. Video sam jednu emisiju u kojoj su zajedno učestvovali, nahvališe se kao da su rođena braća.
Jedan ima ambicija da smeni ovog drugog posle sledećih izbora i trebalo bi da nađe šta to kod njega nije dobro, ali moguće da je fizička veza između njih, zbog blizine radnih mesta, neraskidiva. Naime, firma u kojoj radi gospodin Vlahović je samo jedan sprat ispod ili iznad Ministarstva za privatizaciju, tako da sam ubeđen da zna i sa koliko kašičica šećera ministar za privatizaciju pije čaj.
Sad, 4. februara ove godine poslanička grupa SRS je podnela Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, u želji da se spreči ono na šta je s pravom ukazivao moj prethodnik, a što se intenzivno dešavalo i prošle i nastavljeno je i ove godine, a to je svojevrstan vid upropašćivanja državnih i javnih preduzeća. Pomenuta su ovde preduzeća, neka nisu pomenuta, ne znam razlog, možda samo nije bilo bitno, bilo je et cetera, et cetera. Inače, ima još nekoliko preduzeća. Jedino ako je neko zainteresovan, pa se ona ovde ne pominju javno.
Dobili smo zanimljivo tumačenje Vlade 10 meseci posle toga, neposredno pred prispeće ovog Vladinog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, i dobili smo mišljenje Vlade kojim je brutalno odbačen predlog poslaničke grupe SRS, sa nekoliko zanimljivih obrazloženja.
Vlada nam je na naš predlog da regulišemo čvršće koji bi instrumenti plaćanja trebalo da dospevaju na naplatu u skladu sa rokovima utvrđenim ugovorom o prodaji kapitala, odnosno imovine, odgovorila da Zakon o obligacionim odnosima ovu materiju uređuje u potpunosti, kao i odredbe samog ugovora, tako da nepoštovanje ugovornih obaveza nije predmet Zakona o privatizaciji.
Otkud vam onda ideja da u svoj predlog ubacite nepoštovanje ugovornih obaveza i da postoje određene sankcije ako ne poštuje, uglavnom kupac, svoje ugovorne obaveze? Samo pitam šta je stav Vlade, da li je poštovanje ugovora predmet Zakona o privatizaciji ili nije? Kad radikali predlože, vi kažete da nije predmet, a kad vi predlažete, onda ga uvrstite u Predlog zakona. Vlada treba da ima jedan jedinstveni stav.
Da mi ne dobacujete, imam iskren stav prema ovome, nisam učestvovao ni u jednoj, niti ću učestvovati u bilo kojoj privatizaciji. Možda nemam dovoljno znanja kao neki, ali verujte, imam više iskrenosti od svih onih koji će ovde stručnije od mene da govore. Svako ko je od mene stručniji u Srbiji lično je zainteresovan za ove probleme, jer nema ko je stručan a nije se omastio u postupku privatizacije. Dokazaću to i gospodinu ministru, jer je rekao da još uvek nije izgrađeno finansijsko tržište u Srbiji. Kada će da bude izgrađeno, završismo privatizaciju.
Šta je to razlog da, otkako je DOS došao na vlast, četiri godine nismo izgradili finansijsko tržište, ali smo naterali subjekte da idu u privatizaciju na neizgrađenom tržištu. Kada smo u svom predlogu zakona o privatizaciji, gospodine ministre, predvideli da mora najmanje tri učesnika da bude, vi ste rekli - neshvatljivo je to, uglavnom se pojavljuje samo jedan učesnik. To je bio vaš odgovor.
Sada, ako ste slušali šta ste govorili, pretpostavljam da ste slušali, vi kažete - navaliće kupci. Gde da navale kupci? Taj jedan će navaliti. Dobro, to mi je već jasno. Sada sam potpuno ubeđen da će biti tako.
Onda kada smo vam predložili da se ugovorena cena plaća u više rata, do 12 rata, vi ste rekli da odredbe Zakona o privatizaciji govore o isplati u celosti, ali se predviđa samo kao mogućnost plaćanje u ratama. Sada ste već naveli plaćanje u šest rata, kao deo Zakona o privatizaciji. Biće, ako usvojite ovaj zakon.
Sada nekoliko primedbi na Zakon o privatizaciji, o kojima bi trebalo razmisliti, zato što zaista želim da imamo najbolji, najčistiji, pravno najuređeniji zakon. Zbog toga vam ukazujem da ste u članu 2. predvideli da Agencija određuje metod privatizacije, u zavisnosti od veličine i strateškog značaja subjekta privatizacije, kao i od drugih raspoloživih podataka o subjektu privatizacije. To je tako široko postavljeno.
Agencija određuje metod u zavisnosti od strateškog značaja subjekta privatizacije. Sad mi morate reći koje kriterijume sada Agencija iz nekog zakona ima, na koje će moći da se pozove i da kaže - po ovim kriterijumima procenjujemo da je ovaj subjekt strateški značajan, ovaj drugi je značajniji, onaj treći je još značajniji. Da li su to privredne grane? Da li je to možda industrija lekova, da li je to fabrika automobila, da li je to prehrambena industrija? Šta je to što će da motiviše Agenciju da bude ubeđena u to kako je procenila šta je strateški važno?
Pazite, kako Agencija presudi, takav će metod biti primenjen. Subjekt je tu baš subjekt, ne učestvuje, ne odlučuje, odlučuje Agencija. Videli ste kako ponekad možete Agenciju jednim telefonskim pozivom da sludite, da ljude oterate u bolnicu, ili iz fonda, ili iz agencije. Naravno, ubeđen sam da tu stižu pretnje i članovima i njihovim porodicama, pretnje životom. Tu se radi o ogromnim sredstvima, milijarde se tu prevrću.
Mislim da smo već nekim zakonima predvideli – s tim što ne razumem ovu formulaciju, moraće Krasić da mi pomogne, zaista nisam verovao da se još uvek pominju bračni ili vanbračni "drug", to treba menjati, moja supruga nije moj drug, ona je moja supruga, vi tu komunističku terminologiju izbacite – zašto tu niste predvideli roditelja bračnog ili vanbračnog druga? U svim ostalim zakonima smo predvideli da je član porodice i roditelj bračnog ili vanbračnog druga.
Šta vam to znači ako zabranite roditelju supruge koja je zvanični učesnik, a niste zabranili roditelju supruga koji se ne pojavljuje kao učesnik i ne pominjite ga nigde u ograničenjima koja zakon propisuje. Mislim da to možete da ispravite, da treba da ispravite. Tehnički, član 5. je trebalo da u novom stavu regulišete, u starom stavu 3. Prepisali ste pet redova bez veze, a mogli ste još samo tu jednu definiciju u stavu 3. Bio bi čistiji zakon, s tim što u članu 7, član 19, tu je trebalo da bude novi stav.
Interesuje me u članu 20a, u kome je sad već obaveza državnog poverioca da pismeno prijavi svoje potraživanje, da li ima kazne ako državni poverilac ne prijavi svoje potraživanje? (Ima.) Nisam video u kaznenim odredbama. Prihvatam da nisam dobro video, ali bih vas zamolio ako nema, da to ispravite. Pažljivo sam čitao Predlog zakona i nisam to pročitao.
Član 20b, ovo ne može da opstane, predviđate da arbitražno veće rešava po sukobu iz člana 20a, da ima tri člana i da stranke određuju veće tako što će jednog da predloži državni poverilac, drugog subjekt privatizacije, a predsednik veća je ministar za finansije ili lice koje on odredi. To su dva člana veća direktno zainteresovana i iz istog su kluba.
Ministar, takođe, predstavlja državu. Znači, imaćete dva predstavnika države naspram jednog subjekta privatizacije. Šta će vam tako arbitražno veće. To veće neće nikada moći da odluči u korist subjekta privatizacije jer onda treba smeniti ministra ili treba smeniti onoga ko zastupa državni kapital u tom arbitražnom veću.

Gospodine Nikoliću verovatno nastavljate drugih 10 minuta?

Da. Sada dolazimo do onoga što jeste bila i izborna kampanja SRS i što bih voleo da je ovim zakonom do kraja regulisano. Naime, pozdravljam, prihvatam predlog, a to je član 20, u kome se član 41a menja, i konačno navodite kada se ugovor smatra raskinutim. To je ona naša priča, ako ne poštuju uslove ugovora itd. Šta ćemo sa do sada nepoštovanim ugovorima.
Ovde vam predlažem da ustanovimo retroaktivnost. Vi imate tu retroaktivnost u nekim zakonima i niste tražili da se posebno o tome izjašnjavamo, to ćete morati i to bi trebalo Zakonodavni odbor da vas upozori, ali ovo su sada nepovoljniji uslovi za nove kupce od uslova pod kojima se do stupanja na snagu ovog zakona kupovalo. Zašto biste nešto, što sada proglašavate osnovom za raskidanje ugovora, dozvolili u prošlosti?
Pa šta, ko će da vam zameri u svetu ako raskinete ugovor, sklopljen pre dve godine, ako nije ispunjen. Ko je taj? To nije kupac. To je lopov i prevarant. Zato prihvatam potpuno član 20, ali ako želite podršku poslaničke grupe SRS za retroaktivnost ove odluke, imaćete je. Ako neko mora od sutra da poštuje ugovor, morao je i prošle i pretprošle godine da ga poštuje.
Ispada da su privilegovani kupci završili posao i da se vi sa tim slažete. To ne mogu da prihvatim. Mogu da prihvatim da se slažete sa tim da je neko kupio i da nije poštovao ugovor, a vi znate da to nije u redu, menjate zakon a ne kažnjavate onoga ko je na taj način došao do društvene imovine, uglavnom društvene.
Tržište hartija od vrednosti; član 52a, za njega mora da se ustanovi retroaktivnost. Član 67, za njega mora da se ustanovi retroaktivnost, zato što članom 4. vi kažete da se odredbe člana 1. stav 1. tačka 1) i 3) i odredbe člana 2. ovog zakona primenjuju i u slučajevima kada je odluka o prodaji akcija javnim tenderom doneta pre stupanja na snagu ovog zakona. Ne možete vi da ustanovite bez posebnog utvrđivanja retroaktivnosti neke odluke da će da važi i pre stupanja na snagu zakona. Ne može. To Ustav ne dozvoljava. Možda bi u nekoj državi moglo, ovde ne može.
Član 262a je ponižavajuće za Narodnu skupštinu, za ustavni poredak ove zemlje, za zakone koje mi donosimo. Znači, zakon se primenjuje ako Vlada nekim drugim aktom ne kaže da zakon ne može da se primenjuje. Nemojte. Nemam poverenja ni u Ustavni sud u ovom sastavu, a tek kako će Vlada da tumači Ustav i zakone, pa da ona odlučuje kada će zakon biti primenjen, mogu samo da zamislim.
Tako da je ovaj zakon sa vrlo malo članova pravnički potpuno šupalj, skoro doveden do besmisla. Ako postoji mogućnost i ako ima takvih amandmana, prihvatite ih, a ako ne, ovo vam nijedan ustavni sud u svetu ne bi mogao da propusti, pa čak ni ovaj koji je u popriličnoj meri stranački.
Zakon o akcijskom fondu; to pravo glasa akcija prenetih Akcijskom fondu, ponavljam, menja potpuno uslove pod kojima su do sada vršene privatizacije, ali interesuje me taj poslednji stav novog člana, u kome kažete da će način ostvarivanja prava glasa, odnosno izjašnjavanja Akcijskog fonda po osnovu prenetih akcija iz stava 1. ovog člana bliže propisati ministar nadležan za poslove privatizacije.
Način ostvarivanja prava glasa. Mislim da to mora da uđe u Zakon o akcijskom fondu. Zakon mora da reguliše kako će Akcijski fond da ostvaruje upravljačka prava po osnovu akcija koje su me prenete, a ne ministar bližim uputstvom. Da li će da pridružuje svoj glas nekome, da li će biti suprotstavljen, kako će da se izjašnjava, ko će da ga predstavlja, to ne bih prepuštao i ne bih ostavljao izvan zakonski regulisane materije.
Ovo su primedbe koje u načelnoj raspravi mogu da iznesem u ime poslaničke grupe SRS. Naši poslanici su se prijavili za diskusiju. Svako od njih će u okviru materije koju izučava ili se njom bavi dati dodatne primedbe. Poslanička grupa amandmanima je pokušala da utiče na sva tri predloga zakona. Nismo mi oni koji će oboriti zakon koji ima dobru nameru, ali bih voleo kada biste ovu dobru nameru, koju vidim u sva tri zakona, još potkovali i dobrim amandmanima koji ispravljaju očigledne greške. Mislim da bi tada zakoni mogli da budu prihvatljivi.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Zahvaljujem, druže potpredsedniče Skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pa da, druže, jer mi smo socijalisti i tako se oslovljavamo. Danas su na dnevnom redu, po meni, tri važna zakona i prosto ne znam o kome bih pre govorio u ovom vremenu, ali ću se ipak opredeliti da najpre govorim o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, jer mi se čini da je tu suština promena koje su predložene.
Naravno da bih kao socijalista, kao poslanik SPS, bio mnogo zadovoljniji da se ranije pristupilo promenama Zakona o privatizaciji, ne samo od strane Vlade gospodina Koštunice, nego i od one prethodne vlade i od onog prethodnog ministra. Mi se razlikujemo u konceptu privatizacije i te razlike ne može ni ova promena Zakona o privatizaciji da prevaziđe.
Ministar je dosta precizno podelio tri razdoblja u privatizaciji srpskih preduzeća, pa je rekao da su u toj prvoj fazi do 2000. godine prodata, odnosno privatizovana najbolja preduzeća, da su od 2001. do 2004. godine privatizovana, odnosno prodata solidna preduzeća, a da prethodnoj 2004. i ovoj 2005. godini pripada potreba da se izvrši privatizacija u onim preduzećima koja se nikako ne mogu nazvati dobrim.
Što je najgore, za nas socijaliste ova privatizacija će se završiti po modelu koji nikako za nas nije prihvatljiv. Nije prihvatljiv počev od toga da je obavezna prodaja 70% društvenog kapitala. Podsećam i vas i građane Srbije da je do 2000. godine pravo radnika bilo da steknu do 60% kapitala u svojim preduzećima, a oko 40% ili nešto malo više prenošeno je na akcijski fond, kojim akcijama, po izmenama i dopunama Zakona o Akcijskom fondu, treba da trguje Akcijski fond u budućem vremenu.
I ona vlada, a čini mi se i ova, prosto se plaše mogućnosti da radnici postanu u većoj meri vlasnici svojih preduzeća, po pravilu svojih, jer su učestvovali u stvaranju tog kapitala. Nikada mi niko nije odgovorio na pitanje - zašto se baš prodaje 70% kapitala. Nije to mogao ni gospodin Vlahović, a ne verujem da može ni gospodin Bubalo.
Niko nije uspeo da mi odgovori na pitanje - zašto baš 70%, zašto ne 51%, ako već insistiramo na tome da neko bude većinski vlasnik. Zašto ne 60%? Ali, zašto 70? Pri čemu i tih 30%, na koje radnici imaju pravo, da dobiju akcije, u životu, dakle, u praksi, dolazi u pitanje, jer po pravilu ne dolaze u posed tih akcija u tom procentu.
Sve zavisi od toga kako se izračunava, koliko ih ima u tom trenutku živih, koliko po jednoj godini staža imaju pravo itd. i onda se desi da i od tih 30% jedan deo kapitala u tim preduzećima nije moguće privatizovati, odnosno da pripadne radnicima, nego se u vidu tih akcija po osnovu tog tzv. neprodatog društvenog kapitala, bez naknade, prenosi Akcijskom fondu.
E, sada su došla na red velika preduzeća. Velika preduzeća, za koja ova vlada, moram da priznam, pokazuje i veliku brigu. Mislim da je ta briga iskrena i da se ona dešava u vremenu kada su objektivno i sužene mogućnosti Vlade da pomogne tim preduzećima, a promene koje su predložene u Zakonu o privatizaciji upravo se odnose na stvaranje uslova da se tim velikim preduzećima, u kojima, koliko razumem, radi preko 200 hiljada radnika, olakša život tako što će država, preko svih svojih segmenata koji u tome učestvuju, otpisati svoja potraživanja od tih preduzeća.
Ovde je to nazvano - otpustom duga. Ministar je sasvim tačno procenio, po mom mišljenju, da se otprilike 75% svih obaveza koje ta velika preduzeća imaju odnose na državu ili na neke državne fondove, kao što je fond za razvoj, na državne institucije jednom rečju. Za mene to nije sporno.
Sporno mi je zašto to nije učinjeno u protekle četiri godine, na samom startu privatizacije po ovom modelu, na kome se, evo vidim, i danas istrajava. Zašto Vlada gospodina Đinđića, zašto Vlada gospodina Zorana Živkovića, na predlog gospodina ministra Vlahovića, nije to učinila tad, te 2001. godine, kada je bilo moguće, mislim u boljim okolnostima, otpisati, odnosno otpustiti dug od strane državnih subjekata u velikim preduzećima, olakšati život tim preduzećima, pokrenuti u većoj meri proizvodnju, i ta preduzeća učiniti atraktivnijim za prodaju, pa makar i po ovom modelu.
Zašto se čekalo da kljoknu ti veliki? Da li je to bila namera? Da li je bio zahtev MMF-a, čime se mnogo toga pravdalo u protekle tri ili četiri godine u postupku privatizacije, pa i ta odredba da sva sredstva koja se ostvaruju prodajom moraju ići u republički budžet, a onda iz njega trošiti na način koji bude uređen Zakonom o budžetu.
Da li je trebalo čekati da 200 hiljada ljudi de fakto ostane bez posla i da se i to malo kapitala što je bilo u preduzećima koja se sada restrukturiraju istopi. Podsećam vas sve na činjenicu da radnici koji su zaposleni u tim preduzećima nemaju pravo na akcije. Jer se govori u kategorijama koje nikada nisam ranije čuo, da postoji negativni kapital u preduzeću. Što će u prevodu, bar prema ovome što razumem, značiti da ta preduzeća duguju više nego što im vredi kapital, odnosno imovina u tim preduzećima.
A, u međuvremenu kao da je neko hteo da upravo dođemo do toga da kapital sabiramo u negativnim kategorijama i sa negativnim predznakom. Nažalost, sve je u protekle četiri godine bilo uređivano na način koji nije bio, po mom mišljenju, saglasan sa Zakonom o privatizaciji, a mogu reći i sa Ustavom. Jer je sve bilo uređivano uredbama.
Između ostalog, način i postupak restrukturiranja preduzeća o kojima se danas ovde govori. Što nismo imali promene Zakona o privatizaciji na tu temu? Zašto je moralo sve uredbom?
A, podsećam vas da su uredbe donošene, recimo, u januaru mesecu 2003. godine, da Agencija za privatizaciju tek u oktobru mesecu te iste 2003. godine oglasi poziv poveriocima da prijave svoja potraživanja i da se od tog trenutka do današnjeg dana ništa ne desi. Nema restrukturiranja, a nema ni namirivanja poverilaca u bilo kojoj meri i bilo kom obimu.
Dakle, 70% dugova koje ćemo otpustiti u ime države je u redu, ali za mene se ovde otvara pitanje koje moram da postavim - šta ćemo sa onih 25% ili onih 30% duga tih velikih preduzeća, koja se restrukturiraju, prema tzv. komercijalnim poveriocima, a po pravilu malim ili srednjim preduzećima. Hoćemo li mi time dovesti ta preduzeća do prosjačkog štapa ili ih naterati da u produžetku, zato što nisu u mogućnosti da naplate svoja potraživanja od velikih, propadnu ili odu u stečaj.
U zakonu se kaže - ti komercijalni poverioci imaju mogućnost da se sa budućim kupcem preduzeća koje je u restrukturiranju dogovore oko načina i visine naplate svojih potraživanja. A, šta ako se ne dogovore?
Šta ako ne bude postignuta nikakva prodajna cena, što je moguće. Jer, postoje tzv. strateški partneri koji za ove naše firme, koje su sada predmet restrukturiranja, neće da daju ni jedan cent, ni jedan dolar, ni jedan evro, jer su dovedene do prosjačkog štapa, da moraju mnogo da ulažu da bi se ta proizvodnja tamo pokrenula itd.
I, sada imate paradoks da radnici umesto da žale za tim što nisu, po prethodnom zakonu, postali akcionari u tim preduzećima, imaju socijalnu, nasušnu, životnu potrebu da opstanu ta preduzeća da bi sačuvali ta svoja radna mesta. Da bi sačuvala svoja radna mesta!
I, molim vas, ubeđen sam da u pristupu ovom pitanju zakonodavac i Vlada moraju praviti razliku između onih preduzeća koja su prodata, ali podvlačim tu reč - prodata, u periodu od 2001. godine pa do današnjeg dana inokosnom vlasniku, jednom pojedincu, jednom kupcu, možda tajkunu, ili ne znam ni sam kakvom čoveku, koji je došao do nekakvih finansijskih sredstava i kupio to, da moraju praviti razliku između tih preduzeća i onih preduzeća koja su privatizovana do 2000. godine, upravo zbog činjenice što su u tim preduzećima većinski vlasnici radnici.
A radnici su u tim preduzećima, kao što se pokazalo na mnogim primerima, bili dobri domaćini, nisu kvarili priču ili kvalitet rada svog preduzeća.
Nažalost, imali su sankcije, imali su ratove, imali su posleratnu obnovu, imali su mnoge teškoće iz kojih nisu mogli da izađu na način na koji se danas, recimo, rešavaju ti problemi. Zato bi država ...
(Predsedavajući: Gospodine Todoroviću, hoćete li da nastavite?)
Da, da ... morala da razmisli o tome kako tim preduzećima pomoći, jer i ona imaju nagomilane obaveze prema državi, prema fondovima, a ako hoćete i prema nekim poslovnim bankama koje su u stečaju, o kojima brine Agencija za stečaj i likvidaciju banaka itd.
Ima još jedno pitanje koje je za mene sporno u Zakonu o privatizaciji. To je pitanje - hoće li neko zapitati radnike, akcionare sa 30% akcija u preduzeću, jeste li vi, gospodo akcionari, radnici, saglasni da promenite vlasnika, umesto Marka da vam dođe Janko.
Te obaveze ovde u zakonu nema, a prirodno je pomisliti da radnici koji su akcionari 30% – neko drugi je akcionar, odnosno vlasnik 70%, nije ispunio te svoje obaveze, želi uz saglasnost Agencije da prenese svoja prava upravljačka i vlasnička na novog kupca – moraju da se pitaju.
Nije svejedno da li će doći Kurta umesto Murte, jer i jedan i drugi moraju da pokažu radnicima dovoljno kvaliteta i dovoljno nekakve preduzetničke i poslovne vizije da će s njim biti bolje, a u najmanju ruku da im neće biti gore.
Nema takve odredbe u ovom zakonu i mislim da se ponovo čini greh prema radnicima akcionarima, i da se time širi neopravdani strah od učešća radnika u radničkom akcionarstvu i upravljanju preduzeća.
Sada ovde nastavljam priču o Akcijskom fondu. Nije mi sporno da Akcijski fond kao vlasnik akcija, ako hoćete imovine ili kapitala, svejedno, u preduzećima koja su privatizovana bude za nešto i pitan, ali jeste mi sporno da se radnici, akcionari o tome ništa ne pitaju. To mi je sporno.
Kada kažem da mi nije sporno da bude Akcijski fond pitan, pogledam o čemu sve treba da se pita Akcijski fond i dođem do zaključka da se ipak u ponečemu preteralo.
Evo u čemu se preteralo, u devet tačaka moramo da dobijemo saglasnost Akcijskog fonda za neku radnju: smanjenje, odnosno povećanje kapitala; reorganizacija akcionarskog društva; prodaje dela imovine; opterećenje imovine; zalaganje stvari i uspostavljanje hipoteke; dugoročnog zakupa; poravnanja sa poveriocima; uzimanja kredita; u slučajevima sticanja i raspolaganja imovinom.
Sledeći stav kaže - akcionarska društva su dužna da o ovome pribave pismeno izjašnjenje Akcijskog fonda. Mogu da budem dužan, ali ako Akcijski fond neće da da pismeno izjašnjenje, jesam li tada dužan.
Drugo što je u vezi sa ovim važno, da li će svako preduzeće u kojem postoji većinski vlasnik morati, kada se zbog tekuće poslovne politike obraća poslovnim bankama za određene kredite itd, prethodno da se obrati Akcijskom fondu, da mu se odobri kratkoročno ili nešto dugoročnije zaduženje u iznosu od milion, dva, tri ili pet, da bi pokrenuo neku proizvodnu liniju, neku proizvodnju ili da bi isplatio zarade zaposlenima.
Ispada da ako ne dobije saglasnost Akcijskog fonda, što bi rekao gospodin Vlahović, ćutanja administracije, ne može ni da uzme kredit koji mu u tom trenutku život znači.
Ili, zašto bi mi sprečavali većinskog vlasnika da proda višak imovine. Višak imovine može da bude sadržan u poslovnom prostoru.
Može da bude sadržan u nekakvim objektima koji ne koriste osnovnoj delatnosti, koji donose gubitak, a prodajom te imovine bi se ubrizgala sveža krv u finansijske tokove tog preduzeća i preduzeće bi samo po sebi krenulo napred.
Dakle, jesam za to da se svako ko je vlasnik, a pogotovo Akcijski fond, pita, ali nisam za to da njegove odluke određuju sudbinu čak i onim stvarima koje nisu pitanje strateškog odlučivanja, nego pitanje poslovne politike na kratak rok, na mesec dana, godinu dana itd.
Za mene je to prilično sporno.
Mislim da ovde ima jedan dobar amandman.
Možda bi čak mogli da prihvatimo i amandman gospodina Palalića, a čak i gospodina Vlahovića, pa da u pravno-tehničkoj redakciji rešimo ovu dilemu, jer postoje situacije u kojima jednostavno ove odredbe mogu da se zloupotrebe.
Nemam nikakvih predrasuda o gospodinu Bubalu, verujem da će on da radi na način koji je najbolji, ali biće jednog dana neki drugi ministar, biće možda neka druga vlada i ne bi to trebalo da bude subjektivno pitanje, nego upravo pitanje koje je uređeno zakonom, i to zakonom na način da ne sputava. Za mene je to suština.
Još nekoliko stvari koje su mi bitne. Govorio sam malopre o malim poveriocima velikih preduzeća.
Vi sada imate odredbu u Zakonu o privatizaciju, član 32, u kojem se precizira ono što je doduše bilo prisutno i do sada, a u članu 20. Zakona o privatizaciji, da se svi postupci prinudne naplate u preduzećima koja se restrukturiraju prekidaju, čak i po pravosnažnim sudskim presudama gde su počeli izvršni postupci, i to u rokovima koji po meni nisu primereni datom društvenom i ekonomskom, naročito finansijskom trenutku, jer su ti rokovi preširoko postavljeni.
Recimo, u članu 32. kaže se - protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o restrukturiranju, ne može se odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja na snagu.
To znači jedna godina od dana kada donesemo ovaj zakon, a odluka recimo o restrukturiranju nekog preduzeća je doneta pre dve godine, i plus ova, to je tri godine. Tri godine niko u ovoj zemlji ne može da naplati svoje potraživanje, ma koliko da može da postoji i obostrana želja i jedne i druge strane itd.
Ne treba zaboraviti da su kod preduzeća koja su u restrukturiranju mogući poverioci i lokalne samouprave. Javna preduzeća u lokalnim samoupravama, ona ovde nisu predviđena sa obavezom da otpuste dug, ali se pojavljuju u okviru tih 25 prosečnih procenata potraživanja od strane malih poverilaca, i šta da rade.
Ne mogu da vode izvršne postupke, dve godine sve to traje, plus jedna godina, to je tri godine, a za to vreme mnogo toga se u lokalnim samoupravama ne može da radi, a mali mogu da propadnu.
Sada u drugom stavu ide se i dalje na ruku u ovoj intenciji, pa se kaže - ako odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije nije doneta do dana stupanja na snagu ovog zakona, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može se odrediti ili sprovesti u roku od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju. To bih sada mogao da razumem sa stanovišta roka u kojem je rečeno da se akcije Akcijskog fonda moraju prodati, najkasnije do 31. decembra 2008. godine. Ali to mi je malo sporno, jer kako može Akcijski fond biti obavezan da nešto proda do 2008. godine, a niko u ovoj državi nije bio obavezan da to kupi. Šta ako ne proda?
Kraj privatizacije u ovoj zemlji biće upravo da se taj rok ispoštuje, odnosno kada akcije Akcijskog fonda budu prodate. Za mene je to suština, jer nema završetka privatizacije dokle god postoji i u naznakama i u jednom jedinom procentu društveni kapital.
Moram da kažem da će odnos SPS-a, kada je u pitanju glasanje o ovom zakonu, biti upravo vezan za to kako će se predlagač i ova skupštinska većina poneti prema našim amandmanima. Hoćemo li mi dobiti saglasnost predlagača da će se u budućem vremenu ići u još neke promene koje se tiču Zakona o privatizaciji, naročito kada je u pitanju društveno zemljište, a podvlačim reč društveno, ne državno, jer imamo kao predmet privatizacije preduzeća koja raspolažu društvenim zemljištem, kao poljoprivredni kombinati itd, naročito u Vojvodini, i šta će sa tim da bude. O tome će govoriti neke druge moje kolege, recimo Žika Smiljanić, koji potiče iz tih krajeva.

Da li još neki ovlašćeni predstavnik ili predsednik poslaničke grupe želi reč? (Ne.)
Prijavile su sve poslaničke grupe govornike. Prvi reč ima narodni poslanik Živorad Smiljanić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Knežević.
Istovremeno koristim priliku da vas obavestim o načinu na koji nameravam da vodim ovu sednicu. Reč je o datumima samo, a vodiću je po Poslovniku, kao i do sada. Dakle, sutra Skupština neće zasedati. Sledeće nedelje će zasedati u ponedeljak, utorak, sredu i četvrtak, a od one tamo nedelje, kada je u pitanju ova sednice, neće se radi ni jednog ponedeljka niti petka. Hvala. Izvolite, gospodine Smiljaniću.
Prvo pauza. Nastavak u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,55)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo popodnevni rad sednice. Po službenoj evidenciji prisustvuje 145 narodnih poslanika. Molim vas da pre početka utvrdimo kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da ima dovoljno prisutnih za rad.
Za reč se javio gospodin Stamenković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPO - Nova Srbija.
Koristim priliku da vas obavestim da će, zbog velikog broja zakazanih odbora, ovo popodnevno zasedanje trajati samo do 17,00 časova.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, evo nas u trećoj fazi privatizacije, sa već četvrtim zakonom, koji su menjani kako su menjani i pred poslom koji će ujedno biti najteži, odnosno najteža faza u celom ovom procesu sa kojim smo se do sada susreli.
Da ne bih ponavljao reči ministra o stanju u preduzećima koja su ostala neprivatizovana, a to je preopterećenost dugovima, tehnološka zaostalost itd, postavlja se pitanje koji deo tih preduzeća će biti prodat, odnosno privatizovan po zakonu ili, što je možda i realnije kod većine, otići u privatni sektor putem stečaja, odnosno bankrota ili reorganizacije.
Što se tiče nas, poslanika iz poslaničkog kluba SPO - NS, mi ćemo teške volje podržati ovaj zakon zato što se on direktno suprotstavlja nekim našim programskim načelima i onome čemu mi težimo, iz jednog jedinog razloga, što smo nasledili stanje kakvo jeste i što ne možete menjati pravila igre u trećoj trećini jedne utakmice, jer onda dolazi do raspada sistema i do najgoreg modela privatizacije, a to bi bio onaj model privatizacije bez zakona, odnosno bez privatizacije, jer najgora je ona privatizacija koja se otegne unedogled i vrši se rastakanje kompletne imovine.
Nažalost, spomenuo sam naša programska načela, za nas su upravo ono što bismo želeli da ugradimo u ovaj zakon tabu teme. Objasniću zbog čega. Odbor za privatizaciju se godinu dana bavi, pre svega, analizom u postprivatizacionom periodu i, pošto smo imali stvarno veliki broj problema, još sredinom prošle godine formirali smo radnu grupu, da bismo iz niza pojedinačnih slučajeva izveli neka načela, koja bi trebalo ugraditi upravo kod ovakvih izmena i dopuna zakona, kako bi se proces privatizacije ubrzao, ali ne samo zbog ubrzavanja procesa privatizacije već zbog transparentnosti, zbog čestitosti i zbog uvažavanja svih učesnika u procesu privatizacije.
Mi smo još 9. juna prošle godine predložili jedan program mera, skoro 40 mera, od kojih je jedan deo ugrađen u ove izmene i dopune. Međutim, većina toga nije. Koje su to tabu teme o kojima, nažalost, nismo mogli da govorimo kod izmene ovih zakona? Prvo i osnovno jeste model privatizacije. Odmah da se razumemo, bez obzira što su ga neki hvalili, ovaj model je dobar samo za uterivanje novaca u budžet.
No, da ne gledam i suviše crno, ima i nekih drugih prednosti, međutim to je model koji je dao najmanje rezultata u onom delu koji smo očekivali, a to je prirast proizvodnje, nova radna mesta, povećanje standarda zaposlenih i upravo su to efekti koje jedna privatizacija treba da da.
Ukoliko posmatramo onaj zakon koji je usvojen 2001. godine, u suštini tamo ima i dobrih stvari kao deklaracija. Međutim, nažalost, mi smo na Balkanu pa veoma često jedno pričamo, drugo mislimo, a treće radimo. Kažem da su ova programska načela iz člana 2, koji nije predmet ovih izmena i dopuna, dobra, divna.
Stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost. Ko to neće? Obezbeđenje javnosti, odnosno tzv. transparentnost itd. Znate da je taj zakon baziran na četiri načela, ali kada pogledamo primenu tog zakona mnogo toga je upravo suprotno u odnosu na deklarisana načela.
Ako je u pitanju javnost, samo da vas podsetim, ako je u pitanju jednakost kupaca, jednaki položaj kupaca u procesu privatizacije, mi smo imali tri šećerane za po tri evra, šećerane koje su radile, da bi se sada pripremala za prodaju šećerana koja ne radi godinama i već joj je cena na 3,5 miliona evra. Uzgred rečeno, 3,5 miliona evra nije puno, ali je mnogo više od tri evra.
Znam da će pojedinci reći - pa jeste, međutim nije samo tri evra, tu je investicija, tu je socijalni program. Nažalost, to je još jedna da ne kažem prevara, ali pogledajte, bar mi u Odboru za privatizaciju imamo dosta iskustava, investicije se uglavnom zaobilaze na različite načine.
Dobiju se izveštaji revizorskih kuća, pa se u konfekciju ubace šume i šupe, a u mlinarsko-pekarsku industriju se ubaci brašno kao investicija. Brašno je trošak koji se vraća preko cene hleba. To ne može da bude investicija. Pogotovu kod ovih tenderskih, investira se direktno iz tekućeg priliva, iz tekućeg dohotka; pa to nije cilj procesa privatizacije i na taj način se ne obezbeđuju nova radna mesta u obimu kako smo mi to hteli.
Mi smo predlagali, između ostalog, izmenu modela, pa čak i parcijalnu, sa radničkim akcionarstvom tamo gde je to moguće, gde je bolje dati firmu radnicima nego je na osmoj aukciji prodati u bescenje nekome ko je došao samo da opere kapital. Imali smo ideju, i tu se čak prethodni direktor Agencije Pavlović složio sa nama, da je dokapitalizacija jedan od veoma dobrih modela za nove investicije, jer logično onaj ko dolazi sa investicijama radije pravi novu fabriku u krugu nego da daje u budžet, odnosno državi određene novce. To ode, a fabrika ostane, ostaju novi programi, nova radna mesta.
Tu smo bili spremni da govorimo o procentu dokapitalizacije, pa ko preko takve dokapitalizacije ne bi postao većinski vlasnik i obezvredio ostatak, ali i to nije ušlo. Znači, na model nismo mogli da utičemo i to jeste tabu tema, jer promena modela predstavlja mogući raspad procesa privatizacije i zato ćemo, sedeći na rukama celo popodne, glasati za ovakav zakon, ali molim one koji ga zagovaraju da se ne busaju da je to idealan model i da se zbog toga ne menja.
Druga tabu tema, opet, to je, kako reče kolega, prokletstvo neizvršene denacionalizacije; citiram gospodina Matića. To prokletstvo ostaje i na nama opet iz čisto pragmatičnih razloga – bez obzira što je u programskim načelima SPO-NS prvo denacionalizacija, međutim, mi ulazimo u petu godinu privatizacije bez izvršene denacionalizacije – jer je oduzeta imovina toliko inkorporirana u društvenu imovinu da je veoma teško racionalno ih podeliti i zato ide ovaj novi zakon o registrovanju oduzete imovine.
Imamo ukupno, kada smo pravili popis, 39 različitih zakona po osnovu kojih je izvršena nepravda, otuđivana, oduzimana privatna imovina. Sad smo rekli - nažalost, to mora biti i kod drugih izmena i dopuna tabu tema, jer ako pokušamo ovog trenutka da izvršimo denacionalizaciju, opet bismo imali katastrofu, mada je bilo pokušaja kod prošlih izmena, pre dve godine, da se kod definisanja predmeta privatizacije u članu 3. izdvoji makar ta imovina koja je oduzimana, pa da se ne prodaje sa ostalom imovinom, no da čeka bolja vremena za denacionalizaciju, da bismo na taj način smanjili količinu nepravde.
(Predsednik: Koristićete i drugih 10 minuta?)
Da. Da se vratim na zakon, pa da krenem od nekoliko institucija koje ove izmene i dopune donose, pre svega od restruktuiranja. Restruktuiranje pozdravljam, ali od ove tri tačke, statusne promene, otpis glavnice i duga i otpuštanje dugova, preporučujem Ministarstvu druge dve. Statusne promene, to su veoma problematične promene i najskuplji deo procesa restruktuiranja.
Ne bih se složio sa jednim od prethodnih govornika koji reče da je potpuno izostao postupak restruktuiranja 2004. godine i da je to nedostatak ove vlade. Nažalost, takvo restruktuiranje kakvo smo imali u prethodnom periodu, opisaću vam ga preko rezultata tog restruktuiranja, a to su javni pozivi, ovde imam samo dva primera za "Prvu iskru" Barič i za "Viskozu" iz Loznice. Bili su u procesu restruktuiranja po prethodnom modelu, "Rotšild" je bio finansijski savetnik.
Ali, šta su radili, pogledajte molim vas. Opisani su rezultati prethodnog, istekao je ugovor tom savetniku, sad tražimo novog savetnika za neke nove novce. Šta su uradili: dijagnostički izveštaj, drugo - izveštaj o proceni vrednosti kapitala, treće - nacrt programa restruktuiranja, četvrto - pravno mišljenje o reprogramu duga, peto - nacrt privatizacione strategije, iznos dugova, to je bilo kod Loznice; kod "Prve iskre" Barič su, između ostalog, radili i nacrt privatizacione strategije, usaglašavanje dugova na nivou itd, pa onda podelu preduzeća na biznis centre, poslujuće jedinice, kako bi se prodavali po delovima; upravo takav posao koji je zaludan.
Tu se sa nama složio čak jedan od kreatora prethodnog zakona o privatizaciji na okruglom stolu, kolega, moj imenjak, prof. Miodrag Zec, kad je opisujući restruktuiranje iz prethodnog perioda doslovce rekao -šta vi radite? Slikovito, uzmete jedan stan, stavljate nove pregrade, krečite ga, udarite crvenu boju, a onda dođe kupac, pa kaže -džaba ste krečili, to neću, hoću drugačije pregrade, drugačije regale, odnosno statusne promene koje odgovaraju kupcu.
Ne treba se iscrpljivati statusnim promenama za nepoznatog kupca. Finansijski savetnik mora da obezbedi pravog strateškog partnera, odnosno kupca, a za njegov račun da predlaže program restruktuiranja, statusne promene. Zašto sam rekao da je to bio način za pranje para?
Svedok sam šta se dešavalo na terenu, šta je radila "Numura", šta je radio čak i "Deloitte and touche", pa su u programima privatizacije za pojedina preduzeća, kad su vršili snimanja na terenu, slali sve te renomirane strane kuće sa velikim imenima, pošto im se ne isplati da na našem terenu rade njihovi stručnjaci, angažovali su naše ljude, i to po pravilu one golobrade, gledao sam ih na terenu, koji mnogo znaju, ali ništa ne umeju, jer im je to prvi posao, prvo zaposlenje.
To je "Numura" radila u "Neveni" Leskovac, doduše ne u programu restruktuiranja, ali u pripremi tenderske dokumentacije. Propao je tender, kao i mnogi, jer takvi finansijski savetnici nisu odgovorili svom zadatku i zato od svega ovoga pozdravljam otpis dugova i otpust dugova. To treba da podigne atraktivnost preduzeća i to treba da obezbedi, neko ovde, doduše, reče sa malo cinizma - navalu kupaca. Biće navale kupaca, jer kad relaksirate preduzeće, ima mnogo više šanse da se pojave pravi partneri.
Vreme brzo teče. Neke ću preskočiti. Pozdravljam ugovorne obaveze i raskid ugovora po ovom zakonu. Zašto? Upravo je najveći problem kojeg smo mi imali na Odboru za privatizaciju, pa smo čak zakazali tematsku sednicu sa jednom temom - ugovori. Imali smo četiri tipa ugovora od početka privatizacije do današnjeg dana i svi problemi su nastajali upravo zbog nepreciznosti ugovora.
Ovakav način je jedan, a drugi vid problema je da je raskid ugovora išao preko Trgovinskog suda, i pored naših molbi i kukanja, da uzimaju preferencijalno takve slučajeve, gde je u pitanju raskid ugovora, da se ne bi u međuvremenu rastakala imovina preduzeća, naši trgovinski sudovi bili su veoma spori. Nažalost, od tri stuba našeg društva, sudstvo je, mogu to odgovorno da kažem, onaj segment društva koji je najmanje restruktuiran i najmanje efikasan. To se odrazilo i na proces privatizacije.
Sa ovim rešenjem, da su ugovorom precizirani raskidni uslovi i da se ugovor raskida po ovom ugovoru, biće mnogo efikasnije i neće biti onog intermedija, kad nastaje bezvlašće u firmi, kad se ne zna kakva je struktura vlasništva, vlasništvo prelazi u Akcijski fond. To je možda načet model, jer ako kod neuspele prodaje, odnosno kod nesavesnog kupca raskinemo ugovor i njegovu imovinu prebacimo u Akcijski fond, vršimo podržavljenje.
Kamo sreće da smo 2001. godine kompletnu društvenu imovinu podržavili, sačuvali bi je od rastakanja. Pošto bismo imali titulara koji bi postavljao menadžment, ne bismo imali ovo što je menadžment u društvenim preduzećima radio samo u svoju korist.
Zadržava se radničko akcionarstvo, jer onih 30% vlasništva ostaje, ne dira se. Prema tome, to kao model pozdravljam. Kažem, kamo sreće da smo se i ranije organizovali na taj način.
Imamo takvih iskustava za samo ovu prethodnu godinu rada u Odboru za privatizaciju da bismo mogli danima da pričamo o problemima. Još samo jedna stvar, pošto mi se bliži kraj, nivo prihoda, vrši se tipična zamena teza ovde i rezultat ovog ministarstva, odnosno ove vlade se meri sredstvima ubranim iz procesa privatizacije u 2003. i 2004. godini.
Nažalost, to nije uspeh one vlade, jer ona vlada je prodavala bez strategije, ono što se moglo prodati, što je najprofitabilnije, uspeh privatizacije u 2003. godini meren novcem je samo zbog prodaje atraktivne Duvanske industrije, zbog prodaje tržišta duvana, koje je u Srbiji na nivou od 1.200.000.000 dolara.
Za dve godine čisti ostatak dohotka vraća ono što su dali kod kupovine.
Prema tome, to nije uspeh, to je pomanjkanje strategije, jer u normalnim državama se pravi nacionalna strategija privatizacije.
Pre dve godine sam u ovom parlamentu pričao o slučaju ljubljanskog "Leka", koji je 1989. godine vrednovan na 20 miliona dolara, a pre dve godine je prodat za milijardu dolara. Mi smo najprofitabilnija preduzeća u startu prodali za nikakve novce.
"Zdravlje" u Leskovcu je prodato za 3,5 miliona evra, a pre nedelju dana smo imali aukciju za zemljište za benzinsku pumpu pored koridora 10 i znate li koja je vrednost dostignuta na aukciji - 210 miliona, skoro tri miliona evra.
Jedna strateška farmaceutska firma je prodata za 3,5 miliona. Neko će mi reći - jeste, ali investicije. Jeste, investicije su, dokumentovaću vam, sve izvučene iz tekućeg dohotka, kao i socijalni program.
Prema tome, ovaj zakon će poslanička grupa SPO-NS podržati, kao što reče novinar "Danasa" u svom napisu, "kao popravljanje cipela koje žuljaju", a ne kao dobar zakon.
Nažalost, mora se završiti proces privatizacije, pa i ovako.

Reč ima ovlašćeni predstavnik DSS narodni poslanik Radmilo Milošević.