Zahvaljujem. Izvinjavam se kolegi Novakoviću zbog male promene u redosledu. Zamolio bih ga da sada uzme reč, a potom neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, ne osećam se dobro i nije lako govoriti posle kolege Smiljanića, jer ovu vrstu logoreičnog karusela smo slušali sve do pre pet godina, i upravo smo zato danas ovde i zato se trudimo, borimo na način na koji mi to najbolje znamo i umemo da premostimo teškoće, da ubrzamo privatizaciju i da već jednom počnemo da živimo kao sav normalan svet.
Naravno da sve treba ubrzati. Jer, ovo su, ova prva dva zakona, mislim na zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i Akcijskom fondu, svakako veoma oročeni zakoni. Voleo bih da ih što češće menjamo, jer život nameće takva rešenja i takvom brzinom da je jednostavno to teško, kroz pravne akte, pratiti.
Veoma sam zadovoljan, lično a i kao predsednik Odbora za privatizaciju ovog časnog doma, suštinom, tekstom i novinama koje ova dva zakonska predloga nude i danas neću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, jer to spada u nadležnost drugih odbora, ali nisam srećan jer je stvarno učinjen drugi korak bez prvog. To sasvim sigurno nije mana ove vlade.
U pitanju je, naravno, prvi korak koji se zove restitucija, ili kako je uobičajeno denacionalizacija, koji nije urađen. Danas smo svedoci jednog pokušaja i sa tim modelom se apsolutno ne slažem. No, i u toj priči svakako je dobro nešto što, slušajući od iskusnijih kolega, do sada bilo nije. A, to je jedan izuzetno korektan odnos i jedno uvažavanje i međusobno priznavanje, koje danas imamo na delu, između Odbora za privatizaciju i nadležnog ministarstva za privredu, posebno otkad je na njegovom čelu ministar Predrag Bubalo.
Upravo ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji, i kao posledica, izmene Zakona o akcijskom fondu, urađene su na sugestiju Odbora za privatizaciju, kako je profesor Stamenković već govorio, na osnovu izveštaja jedne radne grupe i samog odbora iz juna prošle godine. Jer, baveći se pojedinačnim problemima uspeli smo da identifikujemo globalne probleme i da ponudimo njihovo rešenje.
Naravno, nisu sva tu. Nisu tu zbog toga što je taj radni materijal Odbora za privatizaciju imao jednu nužnu pretpostavku, naime, zahtevao je sinhronizovan rad više ministarstava u Vladi i meni je žao što do toga nije došlo.
Verujem, da smo tog juna, prošle godine, imali ministra, da bi bukvalno svi predlozi odbora bili na odgovarajući način obrađeni i uneti i u izmene drugih propisa, koji svakako prate jednu državu u tranziciji, a posebno oblast privatizacije.
Šta je dobro? Dobro je što je za godinu i po dana izvršena potpuna transformacija ugovora o prodaji društvenog kapitala. Današnji ugovori apsolutno ne liče na one prvobitne. Mnogo su precizniji i pravno daleko potkovaniji, jasniji i nedvosmisleniji. Pa, i pored toga, opet se vraćamo na problem slabog funkcionisanja samog sistema i problema koje imamo u neefikasnom pravosuđu, i zbog toga je odlično rešenje predloženo u izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koje se odnosi na zakonski osnov za raskid ugovora.
Novi pravni instituti, koji se uvode ovim zakonom, čine upravo ono što je suština same privatizacije, a to je poboljšanje kvaliteta i poboljšanje brzine. Do sada smo bili mnogo spori. Pre svega tu mislim na uslovni otpis dugova, mislim na uvođenje instituta zastupnika kapitala i mislim na mogućnost ustupanja ugovora.
Što se tiče socijalnog aspekta ovih izmena, svih, dakle, od 2001. do danas, i svi mi koji sedimo ovde nismo uradili ništa na obrazovanju akcionara, na edukaciji akcionara. Zbog toga ta pretnja da će jednoga dana udruženja malih akcionara biti nekakva politička sila jednostavno ne stoji.
Kada se ljudima to bude objasnilo, kada oni budu naučili i shvatili šta znači to biti mali akcionar, koja su ovlašćenja, nadležnosti, ili prava i obaveze, verujte da će na sasvim drugačiji način i razmišljati. Ovako, u glavama običnih ljudi vlada košmar i mi se sa tim susrećemo svakog dana, a verujem i vi.
Troimenost ili trojstvo u glavama radnika, koji se sa jedne strane pojavljuju kao radnici, pa su onda sa druge strane istovremeno isti ljudi i mali akcionari, a sa treće strane su još pride i nekakvi sindikalisti i bave se politikom, ne razdvajajući pri tom striktno te tri odvojene stvari u svojoj ličnosti, i dovodi do jedne takve zabune i jednog takvog košmara.
Upravo se tu krije razlog i motiv svih ovih mešetara napolju, i velikih tzv. berzanskih, ili već kako hoćete, stručnjaka za hartije od vrednosti.
Da pomenem čuvenog gospodina Dragaša, koji je večni stručnjak za sve oblasti i mnoge druge, jer zamajavajući već ovako sluđeni narod i građane Srbije u suštini za sitne novce ubiru nekakve poene, ali verujem da je to sve veoma kratkog daha i da to ne može dugo trajati.
Dakle, ove izmene koje su danas pred nama su pre svega suštinskog karaktera i G17 plus danas namerno nije imala svog ovlašćenog predstavnika, jer se bojimo da bismo, iskoristivši to vreme za govor, oduzeli šlagvort svima ostalima da pričaju o problemima privatizacije, o ključnim problemima bilo koje zemlje u tranziciji.
Naravno da nije sve u redu i naravno da ima jako puno problema, ali pre svega zbog građana Srbije moram da kažem, naravno da nisu svi lopovi i da nisu svi tajkuni.
U Srbiji nema tajkuna. Tajkuni su u Hrvatskoj. Mi imamo novobogataše i raznorazne druge, neću da iskoristim termin koji mi je u sada u glavi, mi imamo tih problema, ali verujte 10% privatizacije je veoma problematično.
Ima još jedan procenat privatizacije gde su firme objektivno u teškoćama, ali nam ostaje ogromna većina i ogroman procenat gde privatizacija pokazuje ipak svoj pozitivan karakter.
Ubrzavajući u tom smeru, pred nama se upravo i nalaze ove izmene i dopune Zakona o privatizaciji i apsolutno verujte da glasajući za njih, što će stranka G17 plus svakako i uraditi, ne možete pogrešiti.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, nakon njega gospodin ministar, predstavnik predlagača, a nakon gospodina ministra narodni poslanik Slavoljub Matić, ukoliko stignemo do 17,00 časova.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo sam iznenađen da je ova rasprava krenula ovako blago. Mislim da su građani Srbije mnogo nezadovoljniji stanjem u privatizaciji danas nego što je iz ove dosadašnje rasprave moglo da se čuje.
Uveren sam da ono što je predloženo u ovom zakonu nije ni 10% od onoga što je trebalo da uđe u izmene i dopune Zakona o privatizaciji. Više od godinu dana aktuelna Vlada imala je prilike da izvrši izmene.
Sa tim obećanjem dobila je jedan broj glasova i nažalost ove izmene koje ste predložili ocenjujem više kao kozmetičke. Smatram da, gledajući unapred, čak i proces restrukturiranja ovim izmenama može da postane jako problematičan u narednom periodu. Govoriću o tome malo kasnije.
Čini mi se da sve ono što je trebalo privatizacija da reši u ove tri godine koje su iza nas, pre svega priliv kapitala iz stranih investicija, nove tehnologije, otvaranje novih tržišta, pa i preduzetničkog znanja, mi nemamo danas ili u najvećoj meri nemamo i da skoro u svakoj od ovih oblasti možemo da konstatujemo da je ovaj zakon i sam proces zakazao.
Ono što je možda najveći problem, to su nova radna mesta, koja su obećavana kada smo ulazili u proces privatizacije, to su veće plate, veća produktivnost, a i veća proizvodnja, a u privatizovanim firmama svega toga danas nema i veliko je nezadovoljstvo među građanima Srbije.
Istina, nije samo privatizacija sama po sebi kriva zbog lošeg stanja u srpskoj privredi i velikog nezadovoljstva građana, već i loša ekonomska politika, pre svega, u makro-ekonomskom delu, fiskalna, monetarna, pa i kreditna; prevelika, a i nepotrebna liberalizacija tržišta, uvoz svega i svačega, dodatno su opteretili našu privredu i doveli nas sve u situaciju da iz dana u dan živimo sve lošije i da smo sve nezadovoljniji.
Vlada i Ministarstvo za privredu trebalo je da izađu pred poslanike, pre svega, sa kompletnom analizom svega onoga što se do sada izdešavalo u procesu privatizacije. Nažalost, ona je izostala.
To je trebalo da bude pre svega kvalitativna analiza, koja procenjuje koliko smo izgubili radnih mesta u toku procesa privatizacije, a ne koliko je firmi do sada privatizovano. Broj privatizovanih firmi nije toliko bitan. Ako se pogledaju i finansijski efekti, ni oni nisu bogzna kakvi.
Privatizacija nije ni smela da se vrši radi popunjavanja budžeta, kako se ona danas odvija, već pre svega da bismo dobili, kao što malopre rekoh, nova radna mesta, eventualno novu tehnologiju i povećali proizvodnju u odnosu na onu koju smo imali.
Previše se, kada je reč o privatizaciji, govori o kvantitativnim pokazateljima. Jako malo se govori o onima koji pokazuju pravu sliku privatizacije. Na osnovu teorije analize, sa kojom je u svakom slučaju trebalo da izađe Vlada, mi tek na osnovu te analize mogli smo da govorimo o novom konceptu i izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.
Možda i o novoj strategiji, jer do sada je, po meni, nije ni bilo, pa i na taj način da se vrati poverenje u privatizaciju, koja je očigledno izgubljena kod građana Srbije.
Od svega onoga što je trebalo da uđe u ovaj predlog zakona, a rekoh da po meni ni jedna desetina toga nije ušla, rekao bih da je pre svega trebalo, i pre nego što smo ovim izmenama krenuli brže u restrukturiranje preduzeća, da po predlogu SRS prepoznamo ona preduzeća koja su od strateškog značaja za srpsku privredu, koja bi trebalo da budu kičma srpske privrede i dugoročno gledano amortizer u procesu tranzicije. Do toga nije ni došlo.
Mi smo predlagali da se od tih strateških preduzeća u privatizaciji samo 49% ponudi tog kapitala.
Radi se možda o desetak, dvadeset preduzeća, a normalno nismo mislili na veći broj preduzeća, ali ta preduzeća su jako bitna za naučni i tehnološki razvoj, i makar da sačuvamo ove tehnološke i naučne kapacitete koje trenutno imamo.
Rekoh već, da je bilo dobre volje, Ministarstvo bi izašlo pred poslanike sa jednom potpunom analizom, sa rang listom ili po odeljcima bismo mogli da vidimo koje su privatizacije, od do sada izvršenih oko 1.200, uspešno sprovedene, koje su neuspešno.
Trebalo je Ministarstvo da onima preduzetnicima, onim vlasnicima koji su unapredili rad preduzeća, omogući možda i povoljnije kredite, privilegovani položaj kod Fonda za razvoj, da im omogući da kao dokazani privrednici uvećaju broj radnih mesta, jer kvalitet i uspeh privatizacije hitno treba da merimo brojem novih radnih mesta, a ne finansijskim učinkom u samom procesu privatizacije.
Mi do sada nismo imali nikakav uvid u to ko su naši kupci, kakva je namera tih kupaca prilikom njihovog prijavljivanja na aukcije i tendere. Očigledno je da je kroz ovo novo zakonsko rešenje morao da se nađe neki način da ti kupci makar prilažu biznis planove, ukoliko ih je teško obrazlagati, ukoliko ih je teško vrednovati. Trebalo je na neki način da budu primorani da pokažu dobru volju, da sačuvaju proizvodnju u tim preduzećima.
Mislim da su Agencija za privatizaciju, a i samo Ministarstvo, u potpunosti stavili sa strane sindikate. Sindikati su mogli da imaju ozbiljnu ulogu u procesu kontrole dosadašnje privatizacije. O kontroli bih kasnije par reči.
Mislim da je ona u potpunosti preskočena u ovom zakonu, a to je najbitniji segment zakona i predstavlja ono što smo mi iz SRS očekivali da ćemo pre svega da vidimo u izmenama i dopunama ovog zakona. Kupac bi trebalo, po našem mišljenju, da sve zaostale obaveze, bez reprogramiranja, i obaveze prema državi, obaveze prema radnicima, izmiri u prvoj godini nakon kupovine. Toga nemamo do sada.
Radnici su jako često prevareni. Dajete mogućnost da se preduzeće kupi na šest rata. Kupac isplaćuje prvu ratu i zatim često vrši otuđenje imovine, kao što je primer "7. jula" iz Kuršumlije. Još uvek ne možete kupcu da uručite sudski poziv, a on svakodnevno upada u po jednu prodavnicu, prodaje je, rasparčava to preduzeće i novac naravno stavlja u džep. Pokupiće se, otići će onog trenutka kada bude napunio džepove, a vi još uvek nećete uspeti da mu uručite sudski nalog za prvo ročište. Trebalo je izbeći ovu kupovinu na šest godišnjih rata, jer nemate nikakvu garanciju da pred sobom imate ozbiljne kupce ili je trebalo tu mogućnost da im date kroz eventualnu kontrolu dosadašnjih kupovina.
Veliki su problemi aukcije koje se ponavljaju po tri-četiri puta, a tvrdite da radničko akcionarstvo nije dalo rezultate. Čini mi se, kada bismo stvarno izvršili potrebnu analizu dosadašnjih aukcija, da veliki deo vlasnika ne bi zasluživao da se nazove savesnim kupcem i da ova vaša konstatacija ne stoji.
Veliki je problem sa bankarskim garancijama. Kupci zalažu novokupljena preduzeća, odnosno nazovikupljena preduzeća, jer vlasnici postaju i uvode se u posed posle prve plaćene rate, zalažu ih pod hipoteku i na osnovu toga dobijaju bankarske garancije. Zatim, rad trgovinskih sudova, ali biće prilike o tome, govoriće se i kasnije.
Rekao bih na kraju ono što je najbitnije u vezi ovog zakona, a to je kontrola. Do sada nismo imali nikakvu kontrolu. Vi tu kontrolu niste ni na koji način tretirali u Predlogu ovog zakona, u izmenama i dopunama. Kontrolori iz Agencije za privatizaciju u potpunosti zavise od kupca, od novog vlasnika, i ceo taj proces kontrole svodi se na to da odete kod kupca, sednete preko puta njega i on vam izdiktira ono što njemu odgovara, a vi nemate pravi uvid u stvarno stanje u tom preduzeću, a jako je loša saradnja sa preostalim inspekcijama koje bi mogle da pomognu kontrolu same privatizacije.
Očigledno je da do sada niste pokazali volju da izvršite ozbiljniju kontrolu u ovih godinu i nešto, od kada je nova Vlada preuzela Ministarstvo za privredu i preuzela odgovornost za proces privatizacije. A ono što je možda najveći problem u ovom zakonu, to je činjenica da ste kod restrukturiranja dosta mogućnosti ostavili budućim kupcima da dođe do zloupotrebe, jer niste rešili problem revizije, revizorskih kuća koje dostavljaju lažne izveštaje.
Ukoliko uzmemo u obzir da se iz godine u godinu, kako odmiče privatizacija, sve veći procenat od cene u stvari izvršava kroz investicije, mislim da je u 2004. godini negde oko 70% cene urađeno kroz investicije, ostavlja se velika mogućnost zloupotreba, jer uz ovaj predlog zakona trebalo je da ide zakon koji rešava probleme, zakon o računovodstvu i reviziji. Nažalost, niste ga predložili i ukoliko ga hitno ne predložite imaćemo priliku da vidimo još jednu pljačku društvene imovine kroz restrukturiranje.
Biće prilike da kroz amandmane govorim o ostalim zakonima, o tržištu hartija od vrednosti i Akcijskom fondu. Sve u svemu, na kraju moram ispred poslanika SRS da kažem da je ovo što je predloženo stvarno minimum, da je nedovoljno i da bitno neće popraviti kvalitet privatizacije koja je do sada izvršena.

Kao što sam obavestio, zbog velikog broja odbora današnja sednica završava se u 17,00 časova. Istovremeno vas obaveštavam da, shodno Poslovniku, član 81. stav 4, zbog važnosti zakona koji su na dnevnom redu, u ponedeljak u 10,00 časova nastavljamo rad. Na početku sednice tada će nam se obratiti ministar Bubalo.