Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PRIJAVLjIVANjU I EVIDENTIRANjU ODUZETE IMOVINE (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Zoran Krasić, Milan Marković, Gordana Pop-Lazić, Vjerica Radeta, zajedno Leila Ruždić-Trifunović i Milan Stanimirović, Nemanja Šarović, Milorad Mirčić, zajedno Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, Milan Stevović, Petar Jojić, Božidar Koprivica, Vojislav Milajić, Milovan Radovanović i Momir Marković.

Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: poslanička grupa SRS – jedan sat 38 minuta i 24 sekunde, poslanička grupa DSS – jedan sat, tri minuta i 36 sekundi, poslanička grupa DS - Boris Tadić – 44 minuta i 24 sekunde, poslanička grupa G17 plus – 37 minuta i 12 sekundi, poslanička grupa SPO - Nova Srbija – 21 minut i 26 sekundi, poslanička grupa SPS – 26 minuta i 24 sekunde i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO i tri poslanika SDP po pet minuta, na osnovu člana 89. stav 3. Poslovnika.

Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda ispred SRS Zoran Krasić, ispred DS prof. dr Dragor Hiber, ispred G17 plus Branka Bošnjak.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Da li predstavnik predlagača dr Milan Parivodić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, želi reč? Izvolite.

Po Poslovniku? Izvolite, reč ima Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, uz uvažavanje svakog člana Vlade koji se pojavi u Skupštini i uz moju želju da ih je što više na sednicama Narodne skupštine, moram da primetim da gospodin predsednik Narodne skupštine ne poštuje Poslovnik.
Naime, ovlašćeni predstavnik Vlade u Narodnoj skupštini po ovoj tački je mr Mlađan Dinkić i Narodna skupština je pismeno obaveštena od strane potpredsednika Miroljuba Labusa da je predstavnik Vlade u Skupštini po ovoj tački Mlađan Dinkić.
Dok se ne pojavi Mlađan Dinkić Vlada ovde nema ovlašćenog predstavnika. Ministar Parivodić može da dobije reč kao i svaki ministar, kada je zatraži, ili po Poslovniku, ali on nije predstavnik Vlade. Molim vas da konstatujemo da ponovo nemamo predstavnika Vlade kada se raspravlja o tački dnevnog reda za koju je određen Mlađan Dinkić, koji je već do sada na više načina pokazao da ne poštuje Narodnu skupštinu.

Hvala vam, gospodine Nikoliću. Stvarno se izvinjavam, nisam znao da nije stiglo pismeno da me je Vlada obavestila da je, zbog potrebe sklapanja aranžmana sa MMF-om, delegacije koja putuje sa višeg nivoa vlasti u Vašington, ovlastila ministra Parivodića da predstavlja ovaj zakon. Intervenisaću odmah.
Zamoliću gospodina Milana Markovića da nastavi da vodi Skupštinu i odmah ću intervenisati da se i pismeno pošalje to ovlašćenje i dostavi svakom poslaniku. Potpuno ste u pravu, a sada se zahvaljujem. Molim vas, izvolite, gospodine Parivodiću.

Hvala, gospodine predsedniče, na sednici koja je održana juče dobio sam mandat da uvaženim poslanicima predstavim Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, upravo iz ovih razloga koje je gospodin predsednik Skupštine naveo.
Naime, pred vama je tekst koji predstavlja, nažalost, tek početak jednog procesa koji je trebalo da se dogodi mnogo ranije. To je proces konsolidacije prava svojine, učvršćivanja prava svojine, koje je bilo suštinski poremećeno u prethodnom sistemu kroz raznorazne akte koje je država u periodu svoje revolucionarne demokratije posle Drugog svetskog rata donosila. Ona je bez naknade oduzimala imovinu ljudima koji su je stekli čestito, svojim radom.
Ovaj nacrt predstavlja, naime, početak procesa pomirenja između građana i naše republike, proces pomirenja koji mora da utvrdi pravo svojine kao jedno od osnovnih ljudskih prava, koje je posle prava na život i na slobodu verovatno i najvažnije ljudsko pravo. Taj proces mora konačno da počne da se odvija. Razumem da je srpsko društvo potpuno svesno značaja tog procesa i da je ta ideja sazrela; nažalost, po mom mišljenju, i prilično zakasnela.
Upravo zbog toga, a da bi država na sebe mogla da preuzme one obaveze koje realno može da podnese, donosi se ovaj zakon, kao prva faza koja ima za cilj da evidentira imovinu koja treba da predstavlja predmet povraćaja ili eventualno obeštećenja, ukoliko je povraćaj nemoguć. Naime, država ipak, pre nego što preuzme zakonske obaveze za vraćanje, mora da zna kakvim se finansijskim obavezama izlaže, jer je veoma veliki teret na našem budžetu od raznoraznih problema koje smo iz prošlosti preneli u sadašnjost.
Zbog toga smisao ovog zakona, kao što sam i rekao, predstavlja upravo utvrđivanje količine obaveza koje bi država preuzela, a posle njega bi sledila dva zakona. Jedan zakon je opšti zakon o denacionalizaciji, koji treba na jedan razuman način da vrati sve ono što može da se vrati, po mom dubokom uverenju, u naturi, a ostatak, dakle, ono što ne može da se vrati, da se vrati u novcu. Takođe, ovaj zakon predviđa da se vraćanje crkvene imovine i imovine drugih verskih zajednica obavi putem jednog posebnog zakona i na taj način da sve verske zajednice, naravno i naša pravoslavna crkva, budu time zadovoljene.
To je smisao ovog zakona. Odredbe upravo to uređuju na jedan dosta lapidaran način.
Ovaj zakon predviđa prijavljivanje kandidata koji smatraju da im je oduzeta imovina i to prijavljivanje treba da počne od kada zakon stupi na snagu, osmog dana od dana usvajanja, i da traje do 30. juna iduće godine. Dakle, svi naši ljudi imaće pravo do 30. juna da podnesu svoja dokumenta, a država će na osnovu toga da izvrši evidentiranje tih potraživanja ili naturalne restitucije i da donese odgovarajuće zakone, koji će učvrstiti princip svojine i ljudskih prava prema svim građanima naše zemlje, tako da nemamo građane prvoga reda i građane drugoga reda, već da imamo samo građane prvoga reda. To je na jednoj strani, a na drugoj strani je da se ne dovede u pitanje makroekonomska stabilnost društva, koja je jako važna, jer znamo šta smo proživeli još 1993, 1994. godine u pogledu makroekonomske nestabilnosti.
To bi otprilike bio moj kratak uvod u nacrt ovog zakona. Otvoren sam za sve vaše sugestije i pitanja. Hvala vam lepo.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih klubova žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Da bih skrenuo pažnju javnosti na ovu podvalu koja je pripremljena počeću sa sledećom konstatacijom: u vreme produžene ekonomske krize i socijalne bede, kada je većina građana nezadovoljna efektima pravde i pravičnosti i činjenicom da se prave viletine od po nekoliko hiljada metara kvadratnih, što bespravno, što sa građevinskom dozvolom, i kada običan svet gleda tu nepravdu i onako u nemoći priziva neku novu nacionalizaciju, eksproprijaciju, pa što ne reći i konfiskaciju, jer je ona postala zakonska norma, pošto je to 2003. godine DOS ugradio u Krivični zakon Republike Srbije, ova vlada nama predlaže jednu trećinu nečega što se zove proces denacionalizacije.
U potpuno pogrešnom trenutku, u pogrešnom ambijentu za predlagača, predlagač vrlo neodgovorno predlaže i verovatno pledira da se izglasa ovakav zakon, duboko svestan činjenice da taj zakon ova grupa ljudi koja ga je predložila nikada neće ni da primenjuje, jer verovatno vrlo brzo se izopštavaju iz vlade i odlaze u neku vanparlamentarno-parlamentarnu opoziciju. Da ne bi bilo nedoumica, SRS je odavno obavestila javnost o svojim političkim stavovima, šta misli o tako obećavanoj denacionalizaciji. I DOS je obećao denacionalizaciju čim dođe na vlast. Da vas podsetim, 2001, 2002, 2003. razne grupe, razne komisije su sagledavale problem i levo i desno, i odozgo i odozdo, i bio je neki, čini mi se Ćurčin, bio je neki Seat Spahić, neke radne grupe, pa su nevladine organizacije prozivale novu demokratsku vlast gde je taj zakon o denacionalizaciji, zašto se kasni i tako dalje, i tako dalje.
Ruku na srce, i DSS je 2003. godine obećala brzi proces denacionalizacije, takođe pledirajući na ovo što je bilo u uvodnom izlaganju o imaginarnim ljudskim pravima, kao da ljudska prava nikada nisu postojala na teritoriji Republike Srbije, i tako dalje. Ovde se došlo do jednog polovičnog rešenja kako da se navodno ispuni obećanje, a da se ništa ne uradi, da se podgreje nada i očekivanje nekih ljudi a da se ne uđe suštinski u problem denacionalizacije.
U vrlo skromnom obrazloženju ovog predloga zakona (mislim da je šteta što je ovaj ministar pristao da brani ovaj zakon, pošto taj zakon resorno ne pripada ministarstvu ovog gospodina) ono što može da se primeti jeste da je obrazloženje krajnje šuplje, bezvredno, sa običnim floskulama, političkim kvalifikacijama, jadikovkama nad ljudskim pravima i ništa više. Nema sadržine, nema osnovnog razloga zašto se to radi.
Pravi se takođe velika greška, ukoliko se svi oblici prelaska imovine iz privatne u državnu i društvenu stavljaju u neki oblik jednakosti sa tim istim procesima koji su vođeni od 1945, a što se tiče Rusije i daleko ranije, i iz toga se izvlači jedna analogija. U pravu, analogija je pogrešna.
Za početak ću samo potencirati dva osnovna principa SRS, što se i u ovom zakonu, koji se odnosi samo na evidentiranje i prijavljivanje, u suštini neke stvari vrlo neuspešno prejudiciraju. Ovde bi se javio onaj ko je potencijalni kandidat, ukoliko smatra da mu nešto pripada, a onaj ko bi postupao u ime države, on bi to evidentirao, a ukoliko ne bi evidentirao, onda se ne zna zbog čega ne bi evidentirao. Nema odredbi o postupku.
Ovde nema prava, ovde se postavlja pravo na evidentiranje, a ne pravo na povraćaj imovine. O pravu na povraćaj imovine, koliko smo čuli, Vlada tek razmišlja u nekom srednjoročnom periodu u sledećoj petoletki da stavi prst na čelo, pa će da razmotri. Nismo čuli od predstavnika Vlade zašto su u članu 1. našli datum 9. mart 1945. godine. I vi ste to primetili, i vama je čudno. U ovim konsultacijama još nisam čuo koji će poslanik da glasa za ovaj zakon, većina poslanika je protiv ovog zakona, bez obzira na poslaničku grupu.
Vi ste rešili da Skupštinu ujedinite, kako mi se čini, na ovakvim predlozima zakona. Oni koji su za denacionalizaciju nisu zadovoljni nivoom koji ste predložili. Mi koji smo protiv denacionalizacije, naravno, nismo zadovoljni onim što ste predložili. Eto, postignut je stepen jedinstva.
Ako već pričamo o potrebi denacionalizacije, moram da predlagača opet uputim na to, ne znam kakve veze ima Povelja UN sa denacionalizacijom, koji je taj blistavi um našao osnov u Povelji UN? Molim vas, Povelja UN reguliše odnose između država, obezbeđenje mira, da ne čitamo sada redom. Gde nađoste pravo svojine?
Hajde da ste pozvali na neku opštu deklaraciju, opšti pakt i tako dalje, Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, pa da shvatim. Gde nađoste povelju UN? Našli ste ovde Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, donekle ima neke veze, ali najviše veze sa ovim ima Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, zato što je ona u najdirektnijoj vezi sa Evropskim sudom o ljudskim pravima. Opšta papazjanija.
Znači, vi ste apsolutno sigurni da ovaj zakon ne može da se primeni i još ste sigurniji da vi ovaj zakon nećete da primenjujete. Ni teoretski nećete da ga primenjujete i onda ste ubacili ovo da zadovoljite potrebu onih koji sa pravom očekuju da im se vrati neka imovina, kako ste vi, pobogu, nešto uradili, a niko neće da kaže da ste se uhvatili jednog nemogućeg posla i nemogućeg postupka.
Neću da komentarišem ove odredbe, zato što smo podneli toliko amandmana, pa ćemo onda konkretno da vam objasnimo povodom svakog člana šta je pravno-tehnički, pravno-logički i teoretski propust, ali ovaj zakon vrvi od takvih propusta. Znači, u politički pogrešno vreme pokušavate da realizujete svoje pogrešno političko opredeljenje i obećanje.
Malopre sam vam rekao – zašto 9. mart 1945. godine, zašto niste uzeli neki datum pre toga? I kralj Aleksandar je radio neke stvari koje se tiču oduzimanja imovine i prelaska imovine u državnu svojinu. Toga je bilo u našoj istoriji odavno. Zašto se niste pozvali na 1129. godinu, na 1389. godinu? Ove rokove i ove datume pominjem samo zbog toga što vi nemate viziju koliko može da se ide unazad.
Sudeći prema ovome što ste napisali 1945. godina – 2005. godina, to znači 60 godina unazad; zašto se ne ide 40, 70, 100, zašto se ne ide 300 godina unazad. Ako bi se išlo 300 godina unazad, onda biste rešili problem imovine i vraćanja na teritoriji Kosova i Metohije. Kako vi u ovim uslovima možete da razmatrate ove stvari, kada je naša teritorija i imovina naših ljudi zaposednuta tamo, odakle vam ta smelost.
To se uklapa u jedan koncept koji vi gurate i verovatno ćete za 10 dana, a to srpska javnost treba da čuje, da ratifikujete čak sporazum o pravima nacionalnih manjina sa Republikom Hrvatskom, gde navodno štitite pravo srpske i crnogorske nacionalne manjine u Hrvatskoj i hrvatske nacionalne manjine u Srbiji. Moram da vam kažem – to vas je Vuk Drašković prevario. Srbi su u Republici Srpskoj, u Krajini morali da se pobune zbog toga što su izbačeni iz Ustava kao konstitutivni narod i postali su ispod ranga nacionalne manjine. Vi sada njih gurate da budu nacionalne manjine.
Da li se ja derem ili se ne derem, gospodine Aligrudiću, vi pogrešne stvari radite. Dakle, pogrešne stvari u pogrešno vreme. Ostaju neki univerzalni rokovi u kojima se računa zastarelost. Molim vas, vi imate brojna udruženja koja mole da se ovaj zakon ne usvoji.

Gospodine Krasiću, da li koristite drugih 10 minuta?
Molim vas, nemojte da dobacujete govorniku.

Da. Može Aligrudić, nije problem, bilo bi opasno da je neko drugi, inače Aligrudić može.
Molim vas, u pogrešno vreme pogrešnu stvar radite samo zato što se držite slepo, navodno, svog obećanja. Prevarili ste one ljude kojima ste obećali ovaj proces. Prevarili ste te ljude. Vi tražite da svi mi učestvujemo. Ja upravo ovako pričam zbog javnosti, jer ćete odmah preko svojih glasnogovornika da kažete kako ste vi za ljudska prava, za povraćaj imovine, kako je privatna svojina svetinja, po vama, a vama svakodnevno eksproprijaciju sprovodi Mlađan Dinkić svojom ekonomskom politikom.
Zašto to ne ispravite, nego se vraćate unazad? Da li ste svesni problema koji se stvaraju ukoliko se desi da vaša većina usvoji proces, odnosno neki novi zakon o denacionalizaciji, gde će da se priznaju ta puna svojinska prava i gde treba fizički da se povrati svojina? Šta ćete sa tim ljudima? Opet neki rokovi; kako ćete da vraćate, ako je u pitanju novčani deo, iz budžeta, pa i sada je prazan budžet.
Zašto dajete lažna obećanja građanima? Pričama o privatizaciji ogadili ste privatizaciju građanima, pričama o demokratiji ogadili ste i taj pojam građanima. Falsifikuju se zakoni, glasa se iz Bodruma, privatizacija znate i sami kakva je – drp sistem. Vama je delovalo malopre kao šala, ali građani Srbije, u nemoći, više razmišljaju o tome kako da se ispravi neka nepravda, a vi sada hoćete da vraćate na neperfektan način, nedorečen način, koji može da stvori nove i još veće probleme. Sada biste hteli da posvađate i komšije, i građane.
Naravno da privatna svojina treba da bude svetinja, naravno da privatna svojina može da bude samo garancija slobode jednog pojedinca i za to se svi zalažemo, ali da li je ovo što ste predložili put. Predložili ste zakon po kome će da se evidentira; prijaviće se lica za koja se ne zna da li im sleduje to pravo, ne zna se da li su oni pretendenti za neku imovinu, ne zna se gde se ta imovina nalazi, ne zna se koliko vredi ta imovina. Kako može zakon sa tolikim brojnim neizvesnostima, sve je nešto buduće i neizvesno. Norma mora da bude konkretna, jasna, precizna, ovde je sve neizvesno.
Ako govorite o nečemu što je neizvesno, onda je to politički program, politički pamflet.
Zakon kao forma gde se nešto reguliše, pa neka to bude i evidentiranje, postoji kod nas u praksi, ali to su tzv. tehnički zakoni koji se odnose na zakon o evidencijama u oblasti rada, u oblasti zdravstva, ali u ovoj oblasti nema zakona o evidenciji. Ili, donesite zakon o denacionalizaciji, gde se razmatraju prava, postupak itd., ukoliko obezbedite većinu, a ne ovo na pola puta ili trećina puta.
To vam je – vuk sit, ovce na broju. Bačena je čežnja nekima koji treba da se nadaju i briga onima koji treba eventualno da se sele. O tome vi razmišljate na taj način i unosite zrno razdora i u ovoj oblasti. Naravno da nećemo da vas podržimo. Ako je univerzalni rok zastarelosti 20 godina, onda vam je jasno šta to znači.
Državna svojina u zemljama istočnog bloka ne može da se stavi u isti koš sa konceptom državne i društvene svojine u bivšoj SFRJ. Pričamo o nepravdama, da li one mogu da se isprave, nepravdama povodom konfiskacije. Ako je konfiskacija bila kaznena mera, prateća mera, kako možete da takvim ljudima dajete nadu da može da se vrati njihova imovina kada je konfiskacija maltene sankcija.
Ako ste imali prilike da vidite jedan amandman, mislim da je na član 2, gde je naveden čitav spektar bivših propisa po kojima je došlo do promene vlasništva, dakle, gde se sa privatne svojine prešlo na državnu i društvenu svojinu, onda ćete videti da kod svakog tog propisa postoji neka specifičnost u postupku. Ne možete te specifičnosti da zaboravite i da sve strpate u isti koš.
To su neke stvari o kojima predlagač nije vodio računa kada su ga pritiskali da ispuni obećanje i donese zakon o denacionalizaciji; onda su se oni dosetili – hajde prvo da evidentiramo, i sada nam se predstavlja da je ovo tehnički propis. Od tog propisa zavise ljudska prava, od tehničkog propisa zavise ljudska prava.
Dakle, ne uvažava se ono što se desilo, faktičko stanje, ne uvažava se da u postojećim propisima postoje posebne oblasti gde postoji obaveza države da na neki način izvrši restituciju, za koju nije potreban ovaj zakon; to vam je Zakon o stanovanju. Svim zakupcima stanova u privatnoj svojini opština je u obavezi da reši stambeno pitanje, a da se ranijem vlasniku to vrati. To već postoji u Zakonu, valjda znate za taj zakon, zašto se to ne primenjuje? Ne možete da naterate opštine. Po opštinama su na vlasti upravo ljudi koji govore o ljudskim pravima, o demokratiji, o privatnoj svojini kao svetinji.
Tu ste mogli da završite posao, a niste ga završili. Za to vraćanje nije vam potrebno evidentiranje, samo treba lepo u opštinskom budžetu da se planiraju sredstva – ove godine kupujemo pet stanova, rešavamo zaštićene stanare, a ranijim vlasnicima vraćamo.
Vi nećete to da uradite, niste radili to ni 1992. godine, ni 2003, ni 2004. godine; nabrojte, izađite sa podatkom koliko je takvih ljudi rešilo svoje stambeno pitanje i koliko je ranijih vlasnika dobilo svoju imovinu.
Uostalom, pošto je ovo pri kraju, da vas malo obavestim. Pazite, kako ćete da sredite Hamovića i ovo što se radi na Terazijskom platou? Znao si? Jeste, i tu postoji neki raniji vlasnik. Onaj prethodni DOS je nešto razmišljao o tome polovično, a kada je donosio Zakon o planiranju i izgradnji, mislim da je to član 82, predvideo je neku mogućnost vraćanja građevinskog zemljišta, ili je to član 84. Gde se odmaklo? Da li je donet onaj program, pošto je taj program uslov za primenu tog člana? Nije.
Prekinite sa političkim pamfletima, izađite sa jasnim političkim stavovima. Ako imate viziju da izvršite denacionalizaciju skupite 126, izglasajte zakon, bez Srpske radikalne stranke, i završite taj posao, ali vodite računa da ne prouzrokujete još veće probleme, na šta vas mi upozoravamo.
Ukoliko se držite pravila, propisa, Ustava, zakona, onda je postupak potpuno jasan, on se ne zasniva na obećanjima nego na jednom drugačijem putu, koji ne garantuje takvo vraćanje kako ste vi rasejali tu čežnju građanima Republike Srbije. Čist račun duga ljubav, stara poslovica. Ovako, evidentiranje, zakon i onda kada odete u opoziciju pozivate se na svoj neprimenjivi zakon, jer taj zakon treba neko drugi da primenjuje, ko je u ovom trenutku protiv donošenja ovakvog zakona.
Vodite računa, jer unosite sasvim nepotrebno još jedno zrno razdora; vodite računa o tome, klima za ovakav zakon nije. Ona je možda bila 2001. godine kada ste bili silni, jaki, kada ste imali 250 glasova ovde, kada ste obećavali brda i doline, velike pare za restituciju, za makroekonomsku stabilnost, pa ste verovatno mogli nešto da izvlačite i da rešavate ove stvari. Danas nije takva situacija. Još nismo dobili pravi razlog. Nepravde se svakodnevno dešavaju. Ovim političkim stavom mi to ne legalizujemo, niti amnestiramo onoga ko je to radio 1944. i 1945. godine, ali vam samo kažemo da pravni i ustavni razlozi ne dozvoljavaju jedan ovakav zakon.

Replika, narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Replika na izlaganje gospodina Krasića, pomenuo je moje ime u diskusiji i mislim da je to učinio tako što me je pogrešno razumeo. Dakle, ja jesam reagovao sa mesta zbog toga što je gospodin Krasić strašno urlikao, vikao sa ove govornice. Na kraju krajeva, nije mu bilo dobro, počele su graške znoja da ga oblivaju. Nisam to uradio zbog toga da bih ga omalovažio, nego zbog toga što sam izrazio zaista brigu za njegovo zdravstveno stanje.
Znate, gospodine Krasiću, kada govorite o pravnim argumentima, vi i ja smo pravnici, nema potrebe za vikom, jer podizanje tona neće doprineti tome da budete u pravu, nego samo snaga argumenata koje iznosite.
Potpuno se slažem sa vama da vi imate pravo na stav da denacionalizacija nije potrebna. Mi imamo pravo na drugi stav i imamo minimum 131 poslanika da se usvoji zakon o povraćaju imovine kada za to dođe čas. Propis o kojem ste maločas govorili praktično je predvorje za donošenje takvog zakona, upravo zbog toga što smo svesni da donošenjem zakona o povraćaju imovine u ovoj zemlji ne može da se jednim ispravljanjem nepravde, koja je učinjena na žestok i grub način 1944, 1945. i 1946. godine i nekih kasnijih godina, učini još niz drugih nepravdi.
Upravo zbog toga tom problemu pristupamo izuzetno oprezno i ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu može da posluži kao jedan od elemenata tog opreza da bi Vlada Republike Srbije, Narodna skupština kasnije mogle da pripreme jedan valjan akt o denacionalizaciji.
Prema tome, nisam reagovao zbog toga što se sa vama ne slažem, nego zbog toga što me brine način na koji vi govorite. Vama na kraju nije bilo dobro, onda su počele graške znoja da izlaze sa lica.