Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam šokiran predlozima zakona koji se nalaze na dnevnom redu u trenutku kada većina građana Srbije jedva krpi kraj sa krajem, kada očekuju neke istinske i reformske zakone, a ne onako da sami sebe nazivamo velikim reformatorima i ljudima koji čuda čine za građane, a na kraju se sve svede na to da sebi povećamo platu, ministrima, a da narod živi sve lošije i sve teže.
Naime, Predlog ovog zakona je predlog ni o čemu, za nešto što će možda biti, a možda i neće biti, a najverovatnije i nije sprovodljivo, a još teže da može da opstane u pravnom prometu. Tako je napravljen Predlog zakona da bi se zaustavili protesti nekoliko desetina ili stotina ljudi, jer vi volite da udovoljite svima, a na kraju nikome u Srbiji nije udovoljeno, jer građani žive sve lošije i ne vide nadu da će živeti bolje.
Nije slučajno to što kada ko zatraži bilo kakvim štrajkom bilo šta vi krenete u prvom trenutku veoma oštro, a onda delimično ispunite zahteve, oterate u štrajk sve druge kojima ste razorili interese, prihvatanjem zahteva grupacije jednih koji traže i sprovode određene zahteve, da bi pojedini biznismeni, uz deo mafijaša bliskih vlastima, mogli da ostvare svoje interese. Nije slučajno to urađeno i u JAT-u beogradskom, ni na Aerodromu beogradskom, ni po pitanju ovog zakona, očigledno je da je vaša namera da se zaštite najuži interesi dela moćnika i da oni mogu da rade u ovoj zemlji šta hoće, i niko drugi ništa više.
Vidim takođe da je vama krenulo vreme, reče malopre gospodin Marković, kao da je krenulo vreme od nove ere, od Studije izvodljivosti. Tako smo imali od, kako vi ono kažete, demokratskih promena 5. oktobra, što ja kažem lopovskih promena 5. oktobra.
Dakle, to nam je bio prvo graničnik, to je bilo vreme pre i posle nove ere. Sada imamo neku novu eru, pa će to da bude naša i nova era, kao što smo svojevremeno imali u istorijskim udžbenicima, pa će sada to da ide od Studije izvodljivosti.
Jedino se pitam, a kada će da ide od trenutka kada građani Srbije žive bolje. Sinoć smo videli u dnevniku, zaista sam potcenio mogućnost državne televizije, govorio sam da će nas oni ubediti kako živimo bolje nego u Švajcarskoj, bogami, ovo sinoć je prevazišlo najviše nade svih Švajcaraca koje su ikada imali, da je moguće da takvo blagostanje u jednoj zemlji postoji kako žive građani Srbije. Gledaju ljudi dnevnik, onda ugase televizor, izađu ispred kuće i pitaju se - možda ovo samo kod mene nije, hajde da odem kod komšije, pa i kod komšije isto, pa kod čitave familije isto, a ne liči na ono što vide u dnevniku TV Srbije.
Onda im je neko rekao - čekajte još 2, 3, 4, 5, 6 ili 10 godina, a u tih 10 godina – ko živ, ko mrtav. Ko će šta da dočeka, ali jedino je sigurno, da živite bolje – nećete. Jedino je sigurno da će mafija da napreduje, da će korupcija da cveta, da će Lazarević i Hamović svoje bogatstvo enormno da unovče. Što ne smete da kažete imena tih bogataša, što ne smete da kažete imena kriminalaca? Smete svakome od nas da kažete šta hoćete, a njima imena ne smete da izgovorite.
Ne smete zato što vam oni pomažu, i vašim strankama, zato što donose koverte ono kad treba, kad zagusti. Malo smo ljuti zbog pidžame i papuča, ajd zagustilo, dajte koverte, e pa onda treba da donose. Pa su neki drugi malo ljuti zbog ovoga ili onoga, daj koverat donosi. Zato ne smeju da se diraju mafijaši i kriminalci u Srbiji i zato građani Srbije traže promene, ali traže ozbiljne promene, ne više tog Titovog tipa.
E, desila nam se studija izvodljivosti, sada otprilike svi treba da idemo na rolšuama ili rolerima na posao, jer to su veoma značajne stvari koje su se dogodile. Biće veoma značajne kada građani Srbije budu živeli bolje, kada kriminalci budu u zatvoru, kada mafijaši ne budu upravljali pojedinim sektorima i resorima u državnoj vlasti, kada u ovoj zemlji bude prava i pravde. To je suština stvari, a ne da se mi ovde bavimo donošenjem zakona koji govori ni o čemu, možda o nečemu što će za godinu dana doći.

Vreme. Gospodine Vučiću, molim vas, vreme.

Hvala, gospodine Markoviću, bili ste veoma tolerantni. Znao sam da nije gospodin Marković, ovaj drugi, tu. Dakle, o nečemu što neće doći, a možda i hoće, ali što sigurno neće moći da opstane u pravnom prometu, ali je važno da se pohvalimo kako smo još jednu važnu stvar uradili.
Pitam vas, pošto nije predsedavajući Marković tu, već danima mi govori kako hoće to da odgovori: zašto nije na dnevnom redu zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji je podnela SRS, zašto nije Predlog zakona o legalizaciji, zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji na dnevnom redu? Zašto?
Zato što vam to ne odgovara, zato što se time rešavaju osnovni problemi građana Srbije. Zato će na dnevnom redu da budu oni zakoni koji nikoga ne interesuju, ali da se hvalimo kako, eto, mnogo činimo za građane, jeste da oni to baš ne vide, ali u dnevniku Televizije Srbije videće da je sve najbolje i sve najlepše.
Znam da tu postoje neki novinari koji bi mogli da falsifikuju nešto od onoga što se u Skupštini kaže, a bogami toliko je dobro stanje, bar prema onome što svakodnevno prikazuje informativni program RTS-a, da nema tog ko takvu idilu može da pokvari. Samo čekam kada ćete da nam dajete ono mleko sa krispijem, da više nema ovih crnih čokolada, samo bele čokolade da jedemo, ništa drugo, sve da bude baš kako je u Bazelu ili negde drugo.

Gospodine Vučiću, sada je već šesti minut.

Hteo sam još nešto pametno da kažem. Hvala, gospodine Markoviću.

Ima vremena. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a pre njega po Poslovniku gospodin Meho Omerović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 220. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Za otprilike dva sata biće tačno 48 časova kako smo dobili famoznu pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti.
Član 220. kaže: "Narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika."
U prethodna dva dana sa ove govornice slušali smo bezbroj uvaženih kolega narodnih poslanika, pogotovu nas iz vladajuće koalicije, o doprinosu koji je vlada Vojislava Koštunice, a koju smo mi izabrali, dala, a tu su i narodni poslanici i pojedini odbori Skupštine Srbije, za dobijanje tako dugo čekanog dokumenta koji se zove izveštaj Komisije o pozitivnoj studiji izvodljivosti.
Tražim od nadležnih službi Skupštine Republike Srbije da najkasnije do utorka svi poslanici Skupštine Srbije dobiju prevedeni tekst pozitivne studije o izvodljivosti. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Omeroviću.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, već dva dana se raspravlja o Predlogu zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i nekoliko pitanja se tu pojavilo, a sve se čulo kroz diskusiju pojedinih poslanika i predstavnika poslaničkih grupa.
Otvorilo se kao vrlo sporno pitanje da li je nama uopšte potrebna denacionalizacija. Ako nam je i potrebna, koji model denacionalizacije izabrati, da li bi se sa ulaženjem u postupak denacionalizacije učinile nove nepravde, da li za takav važan proces postoje neophodna sredstva i da li je to potrebno učiniti jednim zakonom ili sa više zakona, kako sada vidimo iz ovih namera koje postoje u predloženom zakonu.
Ova prva tema i polemika koja je započeta juče, a to je da li je nama uopšte potrebna denacionalizacija, to jeste pitanje koje zadire u osnove svih društvenih procesa koji su se događali u Srbiji od 1945. godine pa do danas. Nema sumnje da je država nakon pobede u Drugom svetskom ratu i uspostavljanja komunističke vlasti činila akte nasilja prema privatnoj svojini i ugrožavala, ne samo tu slobodu, nego i druge slobode i prava, pa i pravo na život, zajedno sa ugrožavanjem prava na privatnu svojinu.
Upravo državnom politikom, kojom se sprovodila komunistička ideologija, oduzimana je privatna svojina uglednim građanima države Srbije. Oni su bili podvrgnuti raznim torturama. Mi u Vojvodini znamo na koji je način to činjeno, čupanjem brkova i raznih stvari, a da ne govorim o činjenici da su mnogi lišeni slobode dok su pokušavali da zaštite svoju privatnu svojinu. Sprovođena je jedna ideologija uspostavljanja takvog društva etiketiranjem pojedinaca kao klasnih neprijatelja, a u stvari su oni bili neprijatelji jedne politike koja je uspostavljena 1945. godine od strane komunističke partije.
Nema sumnje da su državnom politikom kršena određena prava i da je država u obavezi da upravo takva kršenja i tu nepravdu koju je sprovodila sada ispravi. Jedini način je da se izvrši denacionalizacija i to potpunim vraćanjem imovine onim našim građanima koji su na nezakonit način ostali bez svoje svojine.
Naravno, postavilo se pitanje da li je to bilo potrebno učiniti sa više zakona ili jednim zakonom. Moram da kažem da ovaj način koji je izabran, a to je da se uđe u postupak prijavljivanja i evidentiranja, a nakon toga da se donese jedan opšti zakon, nije nešto što je uobičajeno kada se pogleda okruženje naše države. I u Sloveniji i u Hrvatskoj 1996. godine, pa i u Crnoj Gori 2004. godine, donet je zakon koji na jedinstveni način reguliše pitanje evidentiranja imovine, a i postupak nakon toga, kao i modele koji su uzeti.
Moram da kažem da Predlog zakona o denacionalizaciji, koji je podnela DSS, to je jedan konkretan i dobar Predlog zakona, i on upravo na jedinstven način reguliše ceo ovaj postupak. Reguliše i to šta je denacionalizacija, a to jeste vraćanje imovine koja je oduzeta na nezakonit način, bez tržišne naknade, utvrđuje principe na kojima se vrši denacionalizaciji, a ti principi mogu biti pouka zakonodavcu koji će u narednom periodu da izradi taj zakon, zakon o denacionalizaciji i restituciji, a to je da imovina mora biti vraćena svim bivšim vlasnicima, da denacionalizacija ne može da bude nova nacionalizacija tj. da se ne mogu oduzeti stvari koje su stečene na zakonit način i naravno da ta denacionalizacija mora da bude urađena na zakonit način.
Želim da kažem da ovaj predloženi zakon, ovako kako je predložen, ima cilj, a to se vidi u obrazloženju, da se prosto evidentira imovina, da se na neki način naši građani, koji smatraju da im je na nezakonit način oduzeta imovina, prijave i da se nakon toga izvrši procena o veličini, obimu, eventualnim vrednostima te imovine.
Mišljenja sam da je u ovom predlogu zakona bilo moguće neke stvari preciznije regulisati da bi taj postupak, koji sledi nakon 30. juna 2006. godine, bio konkretniji i jasniji. Naravno, pitanja iz člana 5. koja su ovde diskutovana, da li su svi ti dokazi koji se ovde predviđaju sasvim dovoljni, jeste pitanje za diskusiju. Možda je bilo moguće predvideti eventualno da se putem svedoka ili na drugi način dokazuje, jer zaista pitanje je da li su svima dostupne kopije akata o oduzimanju imovine. Ili da se u krajnjoj liniji obaveže država da u tom smislu svakome obavezno izađe u susret.
Pitanje organa koji vodi evidenciju, predviđena je Direkcija za imovinu Republike Srbije, jeste pitanje da li u ovom trenutku ovaj organ ima sve potrebne tehničke kapacitete da ovaj veliki posao obavi.
Ono pitanje koje je meni bilo na neki način zanimljivo, a mislim da je kolega Marković podneo taj amandman, to je pitanje potvrde. Naš građanin koji smatra da mu je imovina oduzeta, preda ovu prijavu koja je predložena zakonom i ništa. On dalje nema jednostavno nikakvu informaciju šta se desilo sa tom njegovom prijavom. Na koji način se ta evidencija vodi. Možda će to biti uređeno nekim podzakonskim aktom, ali mislim da bi bilo dobro da se neka vrsta uverenja ili potvrde građaninu izda.
Pitanje koje je takođe otvoreno u vezi ovog predloga zakona jeste da li je bilo moguće preciznije odrediti kada da se donese budući zakon o denacionalizaciji. To je bila jedna ozbiljna pravna polemika. Mislim da ovaj predlog zakona, bez obzira da li ima određene manjkavosti u smislu nepreciznosti pojedinih odredaba, ima jednu dobru stranu. On nije samo zakon o namerama. Predstavlja jednu dobru volju sadašnje vladajuće većine da u ovaj važan društveni proces uđe.
Mi nismo od 2000. godine imali nijednu ozbiljnu raspravu u Skupštini o ovom važnom društvenom pitanju. U tom smislu, ako je u pitanju dobra i jasna namera, ovaj zakon je potrebno podržati. Ali, naravno, važno je da se čuje sa ove govornice jasan stav da će zakon o denacionalizaciji biti donet i da se oko tog pitanja napravi opšti društveni konsenzus.
Tako bi oni naši građani, koji s pravom očekuju da se isprave nepravde koje su činjene nakon 1945. godine, imali nadu i poverenje u državu da će država, koja ponovo vraća vrednosti privatne svojine, ponovo vraća vrednosti koje jesu civilizacijske i koje jesu osnovna ljudska prava, biti ona država koja će im to u narednom periodu jamčiti.