Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini. Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 141 narodni poslanik.

Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da prema tome postoji kvorum za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Svilanović, Vojkan Tomić, Miroslav Janković, Dejan Rajčić, Velimir Stanojević i Išpanović Ištvan.

Pošto su se stekli uslovi, predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.

Uručen vam je izveštaj RIK-a o izboru narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Takođe, uručen vam je izveštaj Administrativnog odbora, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnog poslanika, sa predlogom da Narodna skupština, shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Miloradu Buhi, izabranom sa izborne liste SRS - dr Vojislav Šešelj.

Na osnovu izveštaja Republičke izborne komisije i izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Miloradu Buhi.

Čestitam narodnom poslaniku na izboru.

Primili ste obaveštenje DSS da je narodni poslanik Milutin Pešić preminuo 5. aprila 2005. godine i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ovog obaveštenja, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu člana 88. stav 1. tačka 8. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje prestanak mandata ovom narodnom poslaniku.

Saglasno članu 88. stav 1. tačka 8. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku Milutinu Pešiću, izabranom sa izborne liste DSS - Vojislav Koštunica, danom nastupanja smrti, 5. aprila 2005. godine.

Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O PRIJAVLjIVANjU I EVIDENTIRANjU ODUZETE IMOVINE (nastavak u načelu)

Umesto Boška Ristića, kako je najavljeno, reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Milošević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon bi se mogao nazvati bogojavljenskom vodicom u odnosu na potrebe vraćanja imovine i restitucije, denacionalizacije itd.
On bi se mogao nazvati bogojavljenskom vodicom zato što on ništa ne donosi, ništa ne rešava. Međutim, on mnogo škodi, zato što su ljudi 60 godina čekali i priznaje im se pravo da 60 godina njihova imovina treba da ostane njihova imovina, ali ovim zakonom se utvrđuje jedan rok, po mom mišljenju, sasvim neosnovan, proizvoljan i ciničan, od godinu dana, da ko se prijavi, taj se prijavio u tom roku od godinu dana, inače gubi pravo na naknadu i na povraćaj svoje imovine.
To je jedna stvar koja je sasvim nerazumljiva, kada se već kaže da je privatna svojina neprikosnovena i kada je bila neprikosnovena 60 godina, zašto bi sada bio jedan prekluzivni rok od godinu dana. To apsolutno nije razumljivo, niti je prihvatljivo.
Drugo, ovaj zakon ne rešava glavno pitanje, da se nacionalizovana imovina, pod tim podrazumevam i sve druge vidove oduzimanja, ne može dalje prodavati. To je vrlo važno pitanje.
Uvažavam ovo što je gospodin ministar kazao ovde da će verovatno Vlada jednog časa intervenisati, uvideti da to treba da se učini, ali to meni liči na ono iz komunističkih skupština.
Bio sam član tih skupština, kao nepartijac, pa kada predložim nešto što bi se moglo usvojiti, onda izađe ministar ili ovlašćeni predstavnik Vlade i kaže - znate, hajde da napravimo radni zaključak da se to pitanje kasnije reši.
To pitanje se rešava zakonom o denacionalizaciji odmah sada ili se uopšte neće rešavati. Sledeća stvar koja je bitna, to je da se uvede obaveza državnih organa koji imaju podatke o imovini pojedinaca i imovini pojedinaca u nekadašnjim pravnim licima koji imaju svoje sledbenike, da daju podatke fizičkim licima čija je imovina oduzeta u tim pravnim licima.
Daću jedan primer. Ljudi imaju imovinu, imovinu su imali u akcijama Trgovinskog fonda ili su imali akcije Narodne banke. Šta ako im Narodna banka neće da izda potvrdu da su oni imali te akcije? Bila bi dužna da to učini.
Ono što je krajnje nerazumljivo, a to je da se nameće bivšim vlasnicima ili njihovim porodicama, njihovim naslednicima da donesu kopiju akta o oduzimanju imovine ili drugi materijalni dokaz. Gospodo poslanici, gospodine ministre, prošlo je 60 godina, materijalnih dokaza moguće da nema, ali u jednom Varvarinu, u jednom Trsteniku, pa i u Beogradu se zna šta je kome pripadalo. Mora to da se reši na određen način, i putem svedoka i na druge načine, ako zaista hoćemo to da rešimo.
Treća stvar koja je nerazumljiva, to je da li su ovi uslovi iz člana 5. kumulativni, a izgleda da su kumulativni, i to je vrlo važno pitanje, jer ko ne podnese prijavu u roku od godinu dana, on gubi pravo na naknadu i na restituciju, što je sasvim neprihvatljivo.
Mora se naći jedan, ako baš hoćete ovaj zakon, neki širi okvir šta čovek treba da prijavi, šta misli da je njegovo, što dokazuje u skladu sa mogućnostima, a ne da se ovako eksplicitno odredi da mora da postoji neki materijalni dokaz. Materijalnih dokaza kod našeg naroda nema, nema ni onoga što je bilo pre pet godina, a kamoli ...
Na kraju krajeva, da vas podsetim, i poreska uprava posle pet godina nikoga ne goni, jer je to zastarelo. Ono što dalje nije razumljivo, to je da nije u ovom zakonu predviđeno da će onaj koji prijavljuje svoju oduzetu imovinu označiti vrednost te imovine. Molim vas, kaže se da je osnovni razlog za donošenje zakona to da bi se utvrdila evidencija, pa da država vidi da li će moći, kako će moći da izvrši to.
Ako nema vrednosti, kako će to država moći da uradi, ako onaj čija je imovina ne označi "moja imovina danas vredi 100 hiljada evra, po mojoj oceni itd.". Bez toga ovo apsolutno nema smisla, i onda ovaj zakon izgleda po svom dejstvu, kao što sam rekao, kao bogojavljenska vodica.
Želim da istaknem još neke stvari, one su malo političke prirode. Ovde se radi o naknadi onim licima koja su u toku prošlih vremena bila označena kao narodni neprijatelji ili bar kao klasni neprijatelji, koji su gubili slobodu zbog toga što su imali imovinu, jer je poznata stvar da je tokom nacionalizacije veliki broj privrednika bio uhapšen da bi se nacionalizacija lakše sprovela. Oni su spali na prosjački štap, njima nije bila određena nikakva penzija, njihova deca su bila drugačije tretirana od druge dece.
Znam da su ljudi morali da idu u Ljubljanu da studiraju, jer nisu mogli ovde da se upišu ako im je otac bio neki ugledni privrednik, nego su išli u Ljubljanu ili u Zagreb da studiraju, jer ovde za njih nije bilo mesta. Tu se radi o moralnim pitanjima. Znate, ako se kaže da treba da se vrati ova imovina i da je to moralno, političko pitanje i demokratsko pitanje, to spada u one kategorije da, ako smo za to da se više nikada ne pojavi govor mržnje među nama, da se više nikada ne pojavi međusobno ubijanje, razračunavanje itd, onda ovaj zakon ima tu svrhu, i trebalo bi da ima.
Ali, on to nema, a valjda će imati neki budući zakon o denacionalizaciji, da se više nikad ne dogodi da se nekome zakonito stečena imovina oduzima. To ima isti takav značaj. Ovde se radi u stvari o zatiranju, i trebalo bi da se radi o zatiranju, jedne ekonomske prošlosti koja nas je dovela u stanje u kome smo sada. Zato je potrebna potpuna restitucija.
Znate, mi smo ponosni kao narod na svoju vojnu istoriju, na svoju političku istoriju, a zaboravljamo da narod ima i svoju ekonomsku istoriju, i da su nosioci te ekonomske istorije oni naši privrednici koji su stvarali ekonomsku podlogu i osnovu ovog našeg društva. I to društva koje se razvijalo na jedan moderan način, koje je bilo u Evropi kada je nacionalna valuta nešto vredela.
I mi da nismo tim ljudima oduzeli imovinu i da su oni mogli da je uvećavaju, nikada ne bi došli danas u ovaj položaj da strepimo da li će nam neko dati studiju o izvodljivosti, gospodo. Mi bi davno bili, još pre 60 godina, u Evropi, a vremenom bi, odavno bili i u Evropskoj uniji, odnosno još Evropskoj ekonomskoj zajednici. Dakle, ovde se radi o istorijskim pitanjima, o stavu kakav ćemo imati ne samo u odnosu na ono juče, nego u odnosu na ono sutra. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nikola Milošević, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, neće mislim na odmet biti ako se još jednom prisetimo da je neprikosnovenost privatne svojine obeležje svake demokratski uređene države.
Ne samo zato što je to jedno od osnovnih ljudskih prava, nego zato što privatna svojina predstavlja branu pokušajima da se uzurpira politička vlast. Neće biti slučajno da su upravo nedemokratski režimi nastojali da privatnu svojinu potpuno ukinu ili da je ograniče, jer bez privatne svojine, tj. ekonomske podloge nema mnogo izgleda za politički bunt.
Jednako tako ne bismo smeli zaboraviti da je privatna svojina preduslov istinske privredne efikasnosti, pa je čak i vlast komunističke Kine shvatila da ako ne otvori prostor za privrednu delatnost neće moći da prehrani svoje mnogoljudno stanovništvo, koje sad broji oko milijardu i 300 miliona stanovnika.
Mislim da takođe ne bi bilo na odmet da se prisetimo kako su se tri minula politička režima ophodila prema instituciji privatne svojine. Najpre, režim Josipa Broza. Kao što je poznato, jedna od prvih mera tog režima bila je tzv. nacionalizacija, što je lepo ime za ružnu stvar. Prava definicija za tzv. nacionalizaciju bila bi nezakonito oduzimanje zakonito stečene imovine nasilnim putem.
Za takav jedan postupak Josip Broz i njegovi saradnici imali su odgovarajuću ideološku potporu, pre svega u kapitalu Karla Marksa, gde ima jedno mesto, sada je zaboravljeno, i koje ovako glasi – kuca poslednji čas kapitalističke eksploatacije, eksproprijatori bivaju eksproprisani. Eksproprijacija je ovde ključna reč, to je zapravo ono što će se kasnije zvati nacionalizacijom. Dakle, to je upravo ono nasilno oduzimanje zakonito stečene imovine revolucionarnim putem.
Kako je u praksi izgledao odnos prema privatnoj svojini u to vreme, evo neka pokaže jedan primer. Kada je Josip Broz sa svojom jedinicom ušao u Beli dvor, onda su iz podruma počeli da iznose sanduke sa dragocenostima, koje, da i tako kažemo, nacisti nisu dirali. Kako svedoči jedan bliski saradnik Josipa Broza koji je tu bio prisutan, kada su otvorili prvi sanduk, iz njega bljesnu tabakere, a čovek kaže Josipu Brozu – ove tabakere su pozlaćene. Broz, koji se dobro razume u zlato i valjda se jedino u to razumeo, kaže, ne, ne, to je zlato. Uzme jednu tabakeru, tutne u ruke svom saradniku i kaže mu, uzmi. Ovaj čovek, koji je imao iluzije o tzv. nacionalizaciji, rekao mu je, ne, druže Tito, mi ćemo to u Narodnu banku. A Tito kaže – pusti sada Narodnu banku, uzmi.
Drugi podatak, lako proverljiv. Voleo bih da nađete vremena da odete u Beli dvor i da pogledate kapelu Belog dvora. Videćete tamo fresku Isusa Hrista i na samom čelu trag metka, koji je jedan od bliskih saradnika Josipa Broza ispalio u tu fresku. Znam da se to može tumačiti, i tako i jeste, kao čin političkog fanatizma, ali to je takođe čin koji pokazuje kakav je bio odnos prema privatnoj svojini. Tu fresku, taj koji je u nju ispalio nije naravno naslikao, nije on Beli dvor, ni tu kapelu sagradio.
Nije do bitnih promena u odnosu prema privatnoj svojini došlo ni kada je na vlast došao Slobodan Milošević. Jedan primer iz tog vremena. Ondašnja Skupština izglasala je zakon o povraćaju imovini Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Milošević iskoristi svoje ustavno pravo da taj zakon vrati na ponovno odlučivanje, ali mimo Ustava, koji je predviđao da je Skupština dužna da potom na prvoj sledećoj sednici razmotri svoju odluku. Skupština nikada to nije učinila.
Razumljivo i zašto. Zato što je tadašnji vlastodržac prosudio da će sa Srpskom pravoslavnom crkvom lakše izlaziti na kraj ako ne vrati njen veliki imetak. Među pravoslavne episkope je bio pušten glas da nije zgodno da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imetak vrati, jer bi se onda morao vratiti i Katoličkoj crkvi. A zašto se ne bi vratio, zakon je jednak za sve. Dakle, i Pravoslavnoj, i Katoličkoj crkvi i Islamskoj zajednici u svakom slučaju.
Želim da skrenem vašu pažnju da ni onaj režim koji je došao posle 5. oktobra nije bitno promenio svoj odnos prema privatnoj svojini. Evo, ne tako daleko od današnje Skupštine, tamo gde je onaj Rajićev kompleks, Rajićeva ulica, pogledajte i videćete jednu tablu na kojoj piše da je investitor te gradnje filijala jednog izraelskog preduzeća. Dozvolite da vam skrenem pažnju na neke podatke koji su vam verovatno nepoznati, a u vezi su sa tom famoznom gradnjom.
Prvo, filijala te izraelske kompanije bila je jedina koja se pojavila na konkursu za gradnju na tom prostoru. Ona je ušla u investiciju, koja iznosi preko 100 miliona dolara, a na računu te famozne filijale ima, verovali ili ne, samo 2,5 hiljade dolara, što je bilo sasvim precizno utvrđeno.
Drugo, ta firma, koja je bila suinvestitor, postaje investitor, i oni koji drže vlast u to vreme u ovom gradu obznanjuju da je to zemljište, gde će se vršiti gradnja, neizgrađeni građevinski prostor, što uopšte nije tačno.
Na tom istom zemljištu postoje temelji ranijih zgrada, stambenih zgrada, a jedan od njih je temelj na kome je bio zidan hotel "Srpska kruna", koji je 1867. godine predsednik Kasacionog suda, Stojan Veljković, sagradio, da bi potom taj isti hotel bio preuređen početkom dvadesetog veka od strane velikana srpske arhitekture, Nikole Nestorovića.
A za taj i tako preuređen hotel kaže doajen naše arhitekture, Mihajlo Mitrović, koji je i sam veliki majstor graditeljske veštine, da je bio dragulj srpske prestonice, "klasicistička lepotica"
Dame i gospodo narodni poslanici, postoji legitimni naslednik "Srpske krune" i čitavog tog prostora, i on se zove Bogdan Veljković.
Bogdan Veljković, čija je namera bila da na temelju tog srušenog hotela sazida ponovo tu istu građevinu, prema onome kako je to zamislio Nikola Nestorović. I upravo, vidite, taj zakoniti, legitimni vlasnik je onemogućen ovakvom jednom nezakonitom operacijom da tu svoju nameru sprovede u delo.
Mihajlo Mitrović, koga sam već citirao, kaže da nema tog časnog srpskog arhitekte koji bi se prihvatio posla da, pod takvim uslovima, na temeljima "Srpske krune" sazida nešto novo i sasvim drukčije.
Dame i gospodo narodni poslanici, primer Bogdana Veljkovića uzeo sam zato što je on u neku ruku simboličan, pa i za odnos te nove vlasti prema instituciji, ne samo privatne svojine, nego i prema srpskoj arhitektonskoj tradiciji.
Želim da skrenem vašu pažnju na to da je gospodin Veljković zakoniti naslednik tzv. Paviljona Veljković, u kome već godinama stoluje predsednica tzv. Centra za kulturnu dekontaminaciju, znate već famozna Borka Pavićević. Upravo tako. Vidite, gospodo, Borka Pavićević, koja je izabrala reč dekontaminacija za taj svoj centar, reč jaču od deratizacije, za nju nisu politički protivnici čak ni pacovi, ni bubašvabe, nego otrov koji treba dekontaminirati.
Ta ista Borka Pavićević, koja se bori navodno za ljudska prava, razumevajući pod tim borbu protiv srpskog nacionalizma, dakle stoluje u uzurpiranoj građevini, svojini Bogdana Veljkovića, i gazi tako osnovno evropsko pravo, pravo na tzv. neprikosnovenost privatne svojine.
Bio sam prisutan kada je predvodnica tog famoznog centra na Jugoslovensko-austrijskoj konferenciji, održanoj u Rektoratu, upala da održi jedan govor od samo jedne rečenice. Govor je glasio ovako: "Dokle fašizam u Srbiji." Argument: neko je ispisao reč "Obraz" na zidovima Rektorata. Dakle, za takvu ideološku i političku aktivnost u zgradi koja joj ne pripada predvodnica tog centra imala je odobrenje svih prethodnih vlasti u ovoj državi.
Dopustite mi da navedem samo još jedan primer u prilog onoga što želim da vam predočim. Voleo bih da nađete vremena da svratite do Univerzitetske biblioteke u Beogradu i da se popnete tamo gde se nalazi profesorska čitaonica. Videćete jednu mesinganu ploču na kojoj piše - Austrijska biblioteka, a ispod toga u originalu Österreichische Bibliothek. Taj prostor Univerzitetske biblioteke, koja je sagrađena od stredstava Karnegijeve zadužbine, prethodna vlast je poklonila austrijskoj Vladi, a austrijska Vlada tu, gde nije uložila nijedan filer ili pfenig svoj, istakla je ovu mesinganu ploču i, ako mi dozvolite da i to kažem, reč Austrijska biblioteka ispisala latinicom, ne ćirilicom.
Dame i gospodo narodni poslanici, vi to ne znate, za austrougarske vlade Srbin u Austrougarskoj mogao je da odbije sudski poziv ako mu je bio upućen latinicom. Ta ista austrijska vlast u ovoj državi, koja nije pod vlašću Austrougarske, a kao da jeste, prelazi preko osnovnog nacionalnog osećanja ovog naroda, pa ne nađe za shodno čak ni da ćiriličnim slovima ispiše ono - Austrijska biblioteka.
Sada se pitam, kada već razmišljamo o Predlogu ovog zakona, kako će se sve te, ne samo kako se patetično kaže, istorijske nepravde, sva ta gruba ogrešenja o elementarna ljudska prava ispraviti i da li je to uopšte moguće predlogom koji je ovde na dnevnom redu.
Bili smo u prilici da čujemo izlaganje gospodina Matića i lično se sa njegovim prigovorima potpuno slažem. Držim da je doista predlog Demokratske stranke Srbije iz 2002. godine bio svakako izgledniji. I sa svoje strane želim da dodam da bi bilo neophodno, ako ovaj prvi korak treba nešto da znači, zakonski zabraniti svaku dalju prodaju nezakonito uzapćene ili oduzete imovine.
Ako se to ne učini i ako ubrzo ne dođe do zakona kojim će se vratiti ono što je nepravedno i nezakonito oduzeto, a što se zove denacionalizacija, ne sasvim precizno i ne sasvim tačno, onda bojim se ni od tog prvog koraka neće biti velike koristi.
Međutim, to je za sada jedini takav korak koji imamo i mislim da nam onda za utehu ostaje samo jedna stara dobra izreka, koja kaže da i najduži put počinje prvim korakom.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Ćirković.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da je ovaj zakon o prijavljivanju i evidentiraju oduzete imovine jedinstven slučaj u istoriji parlamentarizma.
Predstavnik Vlade, ministar koji je u ime Vlade govorio o ovom zakonu, izneo je niz negativnih ocena o ovom predlogu. Svi narodni poslanici koji su govorili, bez obzira da li su iz opozicije ili iz koalicione većine, svi su imali negativan stav prema ovom zakonu.
Zaista se pitam zašto uopšte raspravljamo o ovome kada ne može da se stekne utisak da li će jedan narodni poslanik glasati za ovaj zakon ili, ako budu, glasaće za nešto što im se očigledno ne dopada i za zakon za koji misle da nije dobro rešenje.
Naravno, nama srpskim radikalima je jasno zašto se ovaj zakon našao na dnevnom redu. Zato što ste vi iz vladajuće većine u izbornim kampanjama obećavali da samo vi treba da dođete na vlast i vratićete svu nepravedno oduzetu imovinu građanima Srbije.
Zato je ovaj zakon jedna fantastična prevara birača koji su glasali za vas, zbog toga što ste im obećali vraćanje oduzete imovine, jer da je to zaista vaša namera, onda biste vi pred Narodnu skupštinu, odnosno Vlada bi pred Narodnu skupštinu izašla sa predlogom zakona o denacionalizaciji i o vraćanju imovine, kako god hoćete da ga nazovete, i onda bi u okviru tog zakona moglo biti sadržano ovo što ste predvideli kao poseban zakon, a čak bi ovo mogla da bude tema nekog podzakonskog akta, koji bi bio u obavezi da bude donet po primeni tog eventualnog zakona o denacionalizaciji.
U obrazloženju ovog zakona, između ostalog, kažete da su svojinsko-pravni propisi, doneti u prvim godinama izgradnje socijalističkog društva, bili deo tzv. revolucionarnog zakonodavstva, a vi u stvari od kada ste na vlasti pokazujete da stvarate partijsku državu, da vi postrevolucionarnim metodama oduzimate ili pokušavate da oduzmete imovinu.
U Krivičnom zakoniku predvideli ste oduzimanje, odnosno konfiskaciju imovine, pretite haškim optuženicima, sa jedne strane se zaklinjete da je privatna imovina svetinja, a sa druge strane pretite haškim optuženicima da ćete da im zamrzavate, blokirate, oduzimate imovinu, ne znam šta već sve ne radite. Uzimate penzije haškim optuženicima, kao da su oni građani drugog reda. Valjda se zakon primenjuje jednako na sve građane i državljane Srbije.
Dalje, mi u SRS nikada nismo krili svoj stav i u svim izbornim kampanjama govorili smo, bez obzira koliko je građana Srbije kojima se to ne dopada, da mi nikada nećemo doneti zakon o denacionalizaciji. Naravno, ne zato što je to naš hir nego zato što je nemoguće da jedna vlast ispravlja nepravde neke druge vlasti.
Činjenica je da je bilo istorijskih nepravdi, činjenica je da je bilo oduzimanja imovine bez pravnog osnova, ali bilo je i sa pravnim osnovom, pa vas pitam šta će se desiti kada neka druga vlast posle vas dođe i kaže - ovo što su ovi konfiskovali sada mora država ponovo da vrati. Da li vi mislite da ovu državu jednom konačno stavite na noge u svakom pogledu? Da li mislite jednom da građani Srbije treba da zaista imaju pravnu sigurnost, da veruju u državu, da veruju u državne institucije?
Ako budemo donosili ovakve zakone, onda nema ništa ni od institucija, ni od pravnog poretka, ni od pravne države. Zašto mi, takođe, mislimo da ne treba donositi taj zakon o denacionalizaciji? Zato što postoji, pravnici to dobro znaju, opšti rok zastarelosti u pravu, to je 20 godina. Tih 20 godina je prošlo odavno. Osim toga nepravde, koje su se zaista dešavale u vreme kada je ta imovina oduzimana, nisu bile samo u oduzimanju imovine. Nažalost, bilo je i mnogo ubijenih ljudi, koji su se suprotstavili takvim potezima tadašnje države.
Na koji način biste vi, kada biste doneli, a očigledno nećete doneti taj zakon, obeštetili naslednike tih i takvih ljudi?
Naravno, vi sve ovo znate i vi svi znate da takav zakon niti može da se donese, niti može da se primenjuje. Zato ste pribegli jednom podmuklom načinu, zato što znate da će uskoro biti vanredni parlamentarni izbori, pa da možete građanima ponovo da kažete - eto, nismo stigli da vam vratimo imovinu, ali krenuli smo, doneli smo zakon gde ćemo da budemo evidentičari, da evidentiramo vašu imovinu, pa vam jednog dana možda to i vratimo.
Međutim, kada biste hteli da donesete takav zakon, onda ovaj zakon koji ste nam danas predložili, o kojem danas raspravljamo, nikako ne bi mogao da bude ovakav kakav je u Vladinom predlogu. Već u članu 1. govorite da se ovim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade. Koji su vam kriterijumi, ko je to ko će da kaže koja je to pravična naknada? Ako nije bilo naknade, onda je nije bilo, ali ovde stoji i "ako nije bila pravična naknada".
Zatim, odredili ste datum 9. mart 1945. godine. Zašto taj datum, zašto ne posle toga, zašto ne pre toga? Samo zbog ovog datuma znam zašto je ovde, umesto ministra koji je ovde bio predviđen da će predstavljati ovaj zakon, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom. Naravno, zbog folksdojčera, koji već dolaze po Banatu i pikiraju svoje kuće, razbijaju prozore, ako niste znali šta se dešava na terenu ljudima koji žive u tim tzv. njihovim kućama.
Dalje, u članu 3. ste predvideli Republičkoj direkciji za imovinu nadležnosti koje ta republička direkcija nema po zakonu koji reguliše nadležnosti republičke imovine. Pitanje je šta će se desiti, recimo, ako nije završen ostavinski postupak, na koji način će se legitimisati ti naslednici da im se evidentira ova oduzeta imovina. Ovaj rok do 30. juna, koji ste ostavili, takođe se postavlja pitanje kako će se evidentirati imovina nekada oduzeta, vanknjižna imovina tih bivših vlasnika. Naravno, govorićemo mi povodom amandmana o svim ovim pitanjima.
Recimo, vrlo interesantan je član 10. koji kaže: "Vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama urediće se posebnim zakonom". A niste rekli kada će crkve i verske zajednice da evidentiraju tu imovinu. S druge strane, ovim zakonom predviđate evidentiranje imovine fizičkih lica, a ne predviđate donošenje zakona kojim će se vraćati ta imovina.
Vrlo interesantno, u prilogu ovog zakona imamo - Republička direkcija za imovinu Republike Srbije - obrazac za prijavu oduzete imovine.
Kako možete da nam dajete obrazac kad još nemate ni zakon, još ne znamo da li će to da radi Republička direkcija za imovinu. Zaista ste ovo uradili zbrda-zdola.
Kolege poslanici, molim vas, nemojte ovo da nam radite, nemojte da glasate za zakon koji je neprimenjiv, nemojte da glasate za zakon o kojem ste svi vi rekli mnogo lošeg. Nemojte, zato što znate da ćemo mi posle narednih parlamentarnih izbora biti vlast u Srbiji, samo zbog toga da biste mogli da nas pitate što ne primenjujemo ovaj zakon za koji i vi znate da je neprimenjiv.

Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine je jedan tekst, slažem se sa gospodinom ministrom, koji prosto ne oduševljava, ali ono što je sigurno, i ne šteti.
On, zapravo, da budemo iskreni, ako bih govorio neutralno kao analitičar, nije zakon. Ovo je jedan podzakonski akt ili uredba koja prethodi nekom zakonu. Iz tog razloga ovaj zakon, koga će poslanička većina usvojiti, jeste primenjiv, iz prostog razloga što se njime samo utvrđuje obim oduzete imovine. Bivši vlasnici traže od države da ih obešteti ili od nekih budućih vlasnika itd.
Prema tome, taj način evidencije je sasvim moguć. Iz tog razloga, ovaj zakon ima svoje opravdanje. Da bi ova vlast, odnosno oni koji sprovode denacionalizaciju mogli da obeštete bivše vlasnike, moramo da ustanovimo koliki je obim tog dugovanja, koja je vrsta tog dugovanja, način i modus kako će se to uraditi. Nijedna denacionalizacija, po prirodi stvari, ne može biti apsolutno pravedna, ali može težiti tom cilju da bude iole pravična.
Prema tome, bivši vlasnici će se obeštetiti budućim zakonom. Zato ne stoje kritike opozicije kako je ovaj zakon neprimenjiv. On jeste primenjiv, ali moglo je i bez njega. Motiv vlasti da ga donese jeste u njenom cilju da se omogući potpuna evidencija o dugovanjima koja stoje kao balast pred ovom državom.
Istorijski gledano, može se polemisati o datumima. Međutim, 9. marta 1945. godine je ondašnja revolucionarna vlast donela zakon o suspenziji svih pravnih propisa koji su doneti pre 6. aprila, kao i onih koji su doneti u vreme okupacijske vlasti. Od tada pa do izbora za Konstituantu 11. novembra, postajalo je ozakonjeno bezvlašće u Srbiji, odnosno u Jugoslaviji. Postojalo je jer je prethodni pravni poredak stavljen van zakona, a novi još nije zaživeo.
Dakle, ako govorimo o 9. martu, znam da nekome to proizvodi neprijatne asocijacije na 9. mart 1991. godine, meni naprotiv, ponosan sam na 9. mart 1991. godine i tužan zbog 9. marta 1945. godine.
Kada govorimo o rokovima, možemo polemisati, ali oni koji su protiv zakona i smatraju da je njegovo donošenje nepotrebno, čemu onda priča o rokovima, ako smatrate da su takvi zakoni štetni, ako pričate da je nacionalizacija završena stvar, da su istekli svi rokovi, čemu onda priča o rokovima, kako je taj period primene odložen. Ako biste išli tako daleko i ako bi ovako rigidno primenjivali vašu logiku, bojim se da vi možda ne biste pomenuli Maričku bitku, a to je zaista i suviše dug rok.
(Predsedavajući: Gospodine Ćirkoviću, vreme je isteklo.)
Dakle, za one političke opcije koje su protiv donošenja zakona o denacionalizaciji rokovi ne igraju nikakvu ulogu. Ako ste za priču o rokovima, onda ste i za priču o zakonu. Međutim, očito se to vama ne dopada.
Takođe, primedba je bila zašto je rok samo godinu dana da bi oštećeni vlasnici mogli da prijave svoju oduzetu imovinu. Smatramo da je taj rok razuman. Možda nešto nedostaje ovom zakonu - da se predlagač zakona obaveže da će u određenom roku, nakon primene ovog zakona, biti donet zakon o denacionalizaciji i restrukturiranju.
(Predsedavajući: Gospodine Ćirkoviću, imali ste samo tri minuta. Molim vas da privedete kraju.)
Naravno, to je propušteno. Ako bismo to učinili, onda bismo stvar uozbiljili. Slažem se sa gospodinom ministrom, posle donošenja ovog zakona treba staviti potpunu zabranu na pravo raspolaganja imovinom koja je sporna. Znači, ta imovina se ne sme otuđiti.
Dame i gospodo, istina je da se srpska demokratska opozicija u genezi svog nastanka i razvoja zalagala da nepravedno oduzeta imovina i nacionalizacije koja izvršena...

Gospodine Ćirkoviću, dva minuta ste prekoračili vreme.

Posle primene revolucionarnih zakona mora ta istorijska nepravda biti ispravljena. Ovaj zakon jeste uvid u ispravljanje, on nije dovoljan, dakle, uslov, on je samo preduslov da se donese neki drugi zakon. Propust ovog zakona je što te rokove nije čvršće postavio. Hvala lepo.