Replika, narodni poslanik Boško Ristić. Kolega Pajoviću, vaše izlaganje ćemo odložiti za popodne, očigledno nema vremena.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo poslanici, zaista sam malopre propustio da izrazim veliko zadovoljstvo zbog Studije izvodljivosti, zbog pozitivne ocene, i zaista učestvujem u radovanju zbog toga što je Srbija na putu evropskih integracija.
Želim da čestitam svima, i premijeru Koštunici, i predsedniku Tadiću, i predsedniku Maroviću, i svima onima koji su dobre volje i svima onima koji su doprineli da se udare temelji evropske Srbije. Želim da istaknem veoma značajan doprinos i stranke kojoj pripadam. Da li će to neko prihvatiti, tu ocenu da je u toj meri doprinos, to ostavljamo i građanima Srbije, ali zaista najiskrenije čestitam svima koji su na putu evropskih integracija, svima onima kojima je Srbija na srcu, sa standardima koji znače demokratizaciju našeg društva.
Želim svima da poželim sreću na mukotrpnom putu tranzicije svesti, implementaciji svega onoga što znači standard demokratske Srbije u budućnosti u zajednici sa zemljama EU. Na tom putu želim svima vama, a i sebi zajedno sa vama, sreću; i zajedno ćemo ovde raspravljati, čini mi se, o temama koje neće biti tako dijametralno suprotne. Očekujem konsenzuse u ovoj skupštini, i u tom smislu prihvatam i raspravu moga prethodnika sa najboljim namerama.

Određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posla pauze – 16,20)

Poštovane dame i gospodo, još jednom dobar dan. Nastavićemo popodnevni rad sednice. Pre nego što utvrdimo kvorum samo jedno obaveštenje, pošto smo sada na ovoj tački dnevnog reda.
Podsećam sve poslanike, posebno one poslanike koji su uključeni u rad lokalnih organa, dakle sutra u 12,00 časova u maloj sali biće predstavljen Nacrt zakona o stavljanju na raspolaganje imovine opštinama, dakle lokalnoj samoupravi, opštinama, a ona je sada pod državnom imovinom. Znam da je vrlo važno za sve vas, pa vas obaveštavam, sutra u 12,00 časova, u maloj sali.
Molim vas da sada utvrdimo kvorum za nastavak sednice.
Konstatujem da smo primenom elektronskog sistema utvrdili da imamo kvorum.
Dajem reč narodnom poslaniku Slobodanu Pajoviću, neka se pripremi narodni poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje povraćaja oduzete imovine i obeštećenja u slučaju kada restitucija nije moguća u naturalnom obliku, u slučajevima kada je imovina oduzeta u postupku konfiskacije, eksproprijacije, dakle, agrarne reforme itd, kako je već navedeno u članu 1. ovog zakona, izuzetno je kompleksno pitanje kome se mora pristupiti na ozbiljan i sveobuhvatan način.
Smatram da ovakvo parcijalno rešenje, kako je predloženo u ovom zakonu, nije dobro. U prvom redu, što se ovim zakonom ne daje nikakav pozitivan efekat licima koja podnose zahtev i prijavu za evidentiranje potraživanja i povraćaj imovine. Opravdanje da je donošenje ovog zakona neophodno i da predstavlja prvi korak ka denacionalizaciji i povraćaju imovine nije dovoljno ubedljivo.
Može se govoriti pre o tome da se na osnovu ovog zakona pokušava da se zamažu oči onima koji podnose zahtev za vraćanje imovine i da se stvori utisak da se u ovoj oblasti preduzimaju neke ozbiljne radnje. Ne vidi se kada će se doneti novi zakon, odnosno zakon koji će u potpunosti regulisati ovu oblast.
Ovaj zakon ne samo da ne donosi ništa pozitivno za lica koja podnesu prijavu i koja budu evidentirana, već naprotiv donosi jedino negativnosti u vezi tih lica, a to u prvom redu da ta lica koja imaju prava na povraćaj imovine, ali je slučajno ne prijave, gube pravo na osnovu ovog zakona da podnesu zahtev za povraćaj imovine.
Mislim da je nedopustivo i neprimereno, naročito sa pravnog stanovišta, da se ovim zakonom normira i rešava neko pitanje koje je predviđeno za neki sasvim drugi budući zakon, za koji nije izvesno da će biti donet, već samo postoje obećanja da će takav zakon biti donet. Ovim zakonom je predviđeno da se uz prijavu podnose odgovarajući materijalni dokazi koji su potrebni u slučaju da se odlučuje meritorno o zahtevu za povraćaj imovine.
Nepotrebno je potpuno da se podnosi kopija akta kojim je imovina oduzeta i da to bude uslov, odnosno prijava za povraćaj imovine, da ona tako bude potpuna, jer može se desiti da neko lice ne poseduje takvu prijavu, da njegova prijava bude odbačena i da izgubi pravo na podnošenje zahteva.
Ključno što je trebalo da sadrži ovaj zakon i što bi mu dalo određeni smisao, to nije predviđeno, a to je da se zabrani raspolaganje imovinom koja je evidentirana, odnosno da ta imovina ne može biti dalje u pravnom prometu.
Mene su kontaktirali članovi udruženja za povraćaj imovine iz Požege i njihovo je mišljenje da ovaj zakon nema smisla ako se ne stavi zabrana raspolaganja i privatizacije društvene i državne imovine koja bude evidentirana u tim slučajevima.
Takođe bih hteo da ukažem na činjenicu da je ovim zakonom predviđeno da se donesu dva posebna zakona, gde će biti određeni uslovi i postupak povraćaja i obeštećenja imovine.
Prvo, nije potrebno da se ovim zakonom određuje kako će biti rešeno pitanje povraćaja imovine i da se a priori odredi da imovina crkvama neće biti vraćena pod istim uslovima pod kojima će biti vraćena fizičkim licima, čak nije potrebno i ako ne budu isti uslovi da se donose dva posebna zakona. Bilo je neophodno, najracionalnije i celishodnije da se donese jedan zakon, koji će sadržati prijavljivanje i evidentiranje imovine, i da to bude u okviru jednog postupka.
Pažljivo sam pratio diskusiju mojih prethodnika i mogu da konstatujem da su diskutanti iz svih poslaničkih grupa dali velike zamerke na ovaj zakon i ne postoji ni jedna poslanička grupa koja nije ukazala na manjkavost zakona. Sam ministar je rekao da nije zadovoljan zakonom, pa smatram da nema razloga da se ovaj zakon ne povuče iz zakonske procedure. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić, a neka se pripremi narodni poslanik Miodrag Đidić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine pokušalo se da se regulišu sve situacije po kojima je nekada, pre 60 ili 50 godina, oduzeta nekome imovina, pre svega poljoprivredno zemljište, stanovi, poslovne zgrade ili privatna preduzeća.
U članu 1. ovog predloga zakona predviđeni su načini kako je oduzeta imovina ranijim vlasnicima, to su nacionalizacija, agrarna reforma, konfiskacija i eksproprijacija, i navode se uslovi.
Što se tiče nacionalizacije, tu su bitna dva zakona. Jedan je zakon o nacionalizaciji, mislim na stambene zgrade i na građevinsko zemljište, gde su oduzete stambene zgrade i izdate u najam, i po tom zakonu vlasnicima su ostavljena dva stana ili tri manja stana, a svo građevinsko zemljište je prešlo u društvenu svojinu.
Drugim zakonom o nacionalizaciji bilo je predviđeno oduzimanje privatnih preduzeća, i to u 42 privredne grane. Izmenama i dopunama tog zakona prošireno je oduzimanje na još 10 privrednih grana, tako da su obuhvaćene 52 privredne grane.
Nacionalizacija kao metod prelaska privatnog vlasništva u državnu svojinu i nije patent koji je izmišljen od strane socijalističke ili komunističke vlasti.
Posle Drugog svetskog rata prva laburistička vlada u Velikoj Britaniji je izvršila jednu veliku nacionalizaciju u oblasti rudarstva, energetike i saobraćaja. Socijalistička francuska vlada je sredinom 60-tih godina izvršila veliku nacionalizaciju bankarskog sektora.
Što se tiče agrarnih reformi, one nisu vezane samo za našu zemlju, vezane su kao skup mera opšte politike u oblasti poljoprivrede, i tako se vršila preraspodela vlasništva poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Te reforme su vršene još i u Kraljevini Jugoslaviji.
Trajala je 10 godina, obuhvaćeno je dva miliona hektara zemlje i tu je najviše oštećena Srpska pravoslavna crkva, pošto su njeni posedi najviše oštećeni tom agrarnom reformom, i tu je obuhvaćeno oko 600.000 agrarnih interesenata, onih ljudi koji su dobili na korišćenje to zemljište. Godine 1945. je donet zakon o agrarnoj reformi.
Nova komunistička vlast je na neki način morala da reši problem bezemljaša, znači ljudi koji nisu imali svoju zemlju i ljudi koji su nastradali od fašističkog terora u pojedinim krajevima, kao što su Lika, Kordun, Banija, Crna Gora, Hercegovina. Na neki način su morali da im obezbede neka osnovna sredstva za život.
Zakonom o agrarnoj reformi uveden je maksimum 45 hektara šumskog zemljišta i 25 hektara poljoprivrednog zemljišta.
Zakonom iz 1953. o formiranju poljoprivrednog zemljišnog fonda, narodnog fonda, taj maksimum je smanjen sa 25 hektara na 10 hektara obradivih površina, čime je dodatno uvećan fond za 300.000 hektara, što je prešlo u vlasništvo društvenog sektora, i to zemljište su koristili poljoprivredni kombinati i zemljoradničke zadruge koje su bile društvene.
Ovim zakonom takođe je predviđeno i evidentiranje onih ljudi kojima je oduzeta imovina putem konfiskacije. Konfiskacija je sporedna sankcija u krivičnom i administrativnom postupku iz tog vremena, znači posle 1945. godine, koja je išla kao sporedna kazna uz glavnu kaznu.
Međutim, ne mogu se ovde generalno svi kojima je konfiskovana imovina, znači oni koji su bili pripadnici ustaških formacija, hortijevaca ili ne znam već kojih, koji su učestvovali zajedno sa nemačkom vojskom u okupaciji naše zemlje i terorom koji su vršili u našoj zemlji, izjednačavati sa ljudima kojima je konfiskovana imovina zbog toga što nisu mogli u postupku prinudnog otkupa da izmire svoje obaveze koje su imale po uredbama o prinudnom otkupu od 1945. do 1950. godine, i ne može se generalno svima kojima je imovina konfiskovana vratiti nazad. Znači, moraju da se izvrše revizije administrativnih i krivičnih postupaka, da bi se tačno utvrdilo kome je opravdano konfiskovana imovina, a kome nije.
Na kraju, kao jedan od metoda kojim je oduzimana imovina bivših vlasnika u zakonu se pominje sekvestracija. Sekvestracija nije način oduzimanja i prelaska imovine iz jednog oblika vlasništva u drugi, nego to je mera obezbeđenja u toku krivičnog ili administrativnog postupka, i ograničava promet te imovine do okončanja administrativnog ili krivičnog postupka, pa po okončanju tog postupka organ vraća tu imovinu vlasniku ili je konačno oduzima i prenosi u državnu svojinu.
Ovako koncipiran Predlog zakona apsolutno je neprihvatljiv i ima mnogo nedostataka, a samim tim čim je sročen u 11 članova najbolje govori da je neozbiljno pristupljeno izradi ovog predloga zakona, i SRS sigurno neće glasati za ovakav predlog zakona.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić, a neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege poslanici, kada govorimo o zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine mislim da moramo da se vratimo malo unazad, da se vratimo u decembar 2003. godine, odnosno u vreme predizborne kampanje i da se setimo šta su nam stranke koje se sada nalaze na vlasti obećavale i koja su to njihova predizborna obećanja bila.
Izdvojio bih dve stvari iz te predizborne kampanje. Jedna stvar se ticala privatizacije, a druga denacionalizacije. Kada je reč o privatizaciji obećavali su da će promeniti model privatizacije i da će izvršiti reviziju privatizacije, a kada je reč o denacionalizaciji obećavali su da će odmah čim dođu na vlast doneti zakon o denacionalizaciji, odnosno o vraćanju oduzete imovine.
Šta se desilo od svega toga? Ništa. Što se tiče privatizacije nije promenjen model privatizacije, ostaje takav kakav jeste, i to je dobar znak, i ono što je sa naše tačke gledišta dobro. Nema promene modela privatizacije, ostaje privatizacije kakva je bila, a od revizije privatizacije nema ni govora. Prošlo je godinu i više dana od kako je ova vlada na vlasti, ali na tom planu ništa nije urađeno.
Što se tiče denacionalizacije, takođe do dana današnjeg ništa nije urađeno. I sada, čini mi se da bi se kupilo vreme, da bi se zamajali oni koji očekuju od ove vlade da im bude vraćena oduzeta imovina, predlaže se zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Dakle, od zakona o denacionalizaciji nema ni govora, pa se čak ovde predlaže rok od preko godinu dana, do kojeg bi trebalo zainteresovani da prijave imovinu, dakle do šestog meseca sledeće godine.
A kada će biti i da li će biti donet zakon o denacionalizaciji, o tome nema ni reči. Pretpostavljam da ova vlada zna da sledeće godine u ovo vreme ona neće biti na vlasti i da će to ostaviti da uradi neko drugi.
Ono što Demokratska stranka najviše zamera ovom predlogu zakona jeste što nema zabrane raspolaganja oduzetom imovinom. Predlaže se da se izvrši evidencija, da se izvrši prijavljivanje, ali nema zabrane raspolaganja, i to je jedan krupan nedostatak koji sam imao prilike da vidim kako izgleda u praksi.
Naime, postoje ljudi koji su još živi, koji imaju imovinu, stanuju na spratu i ispod se nalazi njihov poslovni prostor, koji je na osnovu nekog zakona prešao u društvenu svojinu i sada je predmet prometa. Zamislite kako se osećaju ljudi koji znaju da je to njihovo, znaju da bi to mnogo lakše vratili ako ostane u društvenoj svojini, a ne mogu ništa da urade jer to ide u promet i prodaje se nekom drugom, trećem ili petom fizičkom licu. Vrlo teško će kasnije ili mnogo teže moći da povrate svoju imovinu.
To je ona krupna zamerka koju Demokratska stranka stavlja na Predlog ovog zakona i, ukoliko vladajuća koalicija prihvati amandman koji smo mi podneli, moguće je da Demokratska stranka ipak glasa za ovaj zakon, iako ima mnogo krupnih nedostataka.
Šta o ovom zakonu misle oni kojih se najviše tiče pokazali su ljudi koji su protestovali ispred Skupštine, kada su govorili - mi ne tražimo evidenciju, mi tražimo povraćaj imovine.
Pokazali su i građani Kruševca, kada su imali bliski susret pre dve nedelje sa potpredsednikom Vlade, gospodinom Labusom, kada je on bio izviždan na trgu u Kruševcu, kako od strane nezadovoljnih radnika "Župe", tako i od nezadovoljnih ljudi kojima treba da bude vraćena imovina. To je ono šta misle ljudi koji treba da budu tretirani ovim zakonom.
Ovde sam već napomenuo da se po članu 3. ovog zakona prijava može podneti do 30. juna 2006. godine. Zašto ne za šest meseci? Zašto godinu i više dana? Odgovor sam već dao: dakle, zato da bi neko drugi uradio ovo što ova vlada nije uradila.
U članu 1, o kojem su mnogi govorili, evo da pitam zašto 9. mart 1945. godine, zašto se ne izvrši popis svih zakona na osnovu kojih je oduzeta imovina, pa da se na osnovu toga kasnije izvrši povraćaj te imovine, a vrlo se dobro zna koji su to zakoni, kada su doneti i koliko ih ima. To je jedna od primedbi koju mi stavljamo.
Dalje, ovim zakonom se kaže da se postavlja uslov da se zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom, a posebni zakon nije donet i pitanje je kada će biti donet, kao i kako je moguće da se zakonom uslovljava neki budući zakon.
Takođe, postavljam pitanje šta će biti sa ljudima koji ne ispoštuju ove rokove, koji ne prijave svoju imovinu? Da li to znači da oni gube svoje pravo, a svi se zalažu da je pravo svojine neprikosnoveno. Samo zato što neko možda nije podneo svu dokumentaciju iz nekih razloga, ili nije mogao svu da pribavi, biće osujećen da ostvari neko svoje pravo. Nigde ne vidim da ima pravo žalbe. Da li se to utvrđuje rešenjem, pa možemo da uložimo žalbu i na osnovu toga ostvarimo neko svoje pravo, ili da nam se da rok naknadni, u kome treba da se dostave traženi podaci.
Dakle, sve su to manjkavosti ovog zakona. Zbog toga predlažem predlagaču da usvoji amandmane DS ili, što bi bilo još bolje, da povuče ovaj zakon, doradi ga i napravi bolju varijantu zakona. Slažem se da treba da postoji i prijavljivanje i evidentiranje, ali da bude i proces uređen, da neko ne ostane bez svog prava samo zato što tu nema procesnog usklađivanja.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, sledeći je narodni poslanik Milan Veselinović.