Članom 1. Predloga zakona praktično se definiše predmet ovog zakona. Radi građana Republike Srbije pročitaću šta je Vlada predložila. "Ovim zakonom uređuje se postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine".
Eksproprijacija je pojam koji kod nas postoji ne od 1945. godine nego mnogo ranije. To je pojam koji poznaje i pravo država Evropske unije, kojima vi težite. Kao primer navešću vam Ustav Republike Nemačke, gde se kao ustavna norma propisuje eksproprijacija i propisuje postupak, odnosno nagoveštava da u tom postupku treba da se isplati pravična ili tržišna naknada imaocu određene imovine, pre svega nepokretnosti. Slično postoji i u italijanskom Ustavu i čak mi se čini da je na nivou ustavne forme definisano pravo na stan.
Problem ovog zakona jeste što se na jedan podmukao način, kao tehnički propis, gura nešto što je u naznakama opasno, prouzrokuje nepravdu, ne leči neku istorijsku nepravdu već stvara novu nepravdu. Nepravom se pravi novo nepravo.
Molim vas, kaže se - postupak prijavljivanja i evidentiranja. Sve što je bilo predmet eksproprijacije, nacionalizacije i drugih oblika prelaska imovine sa privatne u državnu registrovano je, postoji u sudskim knjigama, postoji u katastru, postoji kod jedinica lokalne samouprave.
A moram da vas podsetim, kada je donet Zakon o sredstvima u svojini Republike, tada je obnovljena evidencija celokupne državne imovine i ovde se u stvari radi o prijavljivanju državne imovine, jer sve ovo na šta se odnosi član 1. odnosi se na onaj postupak i one propise gde je sa privatnog prešlo na državnu i društvenu, i to je država evidentirala. To je ta podmukla stvar koju vi podbacujete građanima Republike Srbije.
Vi ovde govorite o evidentiranju imovine. Kao imovinu tretirate nepokretne i pokretne stvari, ne govorite o ljudima, već kasnije ubacujete fizičko lice, građanina kao nekog subjekta koji učestvuje u ovom poslu. Moram da vam skrenem pažnju da mi još nemamo nijedan propis kojim su stavljeni van snage ovi propisi.
Neki od ovih propisa, tzv. istorijskih propisa, sami od sebe su otpali. Neki su prestali više da postoje činjenicom donošenja nekih novih zakona, a u nekim oblastima čitav niz zakona je donet, sedam, osam, pa su ovi propisi izopšteni iz pravnog života. Znači, nijedan propis niste stavili van snage.
Ovde se sa pravom postavlja pitanje i otvara problem zašto vraćate samo 60 godina unazad. Šta vam je motiv? Ako vam je motiv nova komunistička vlast, da je ona sprovodila ovo, pa isto to je rađeno i pre 1945. godine. Ako idete po principu kontinuiteta državnosti na ovoj teritoriji i na ovom prostoru, onda to verovatno treba da vratite na 1878. godinu.
Znači, nije vam motiv ispravljanje svih nepravdi u istoriji, nego čisto ideološka potkovica, kojom želite da nešto navodno postignete jer ste obećali, a u stvari želite samo da otvorite još veću rupu, još veći razdor. To je taj problem i vi te probleme ne možete uspešno da rešite.
Na kraju samo da vam kažem, oni koji smatraju da su ovi propisi na osnovu kojih je to rađeno od 1945. godine bili duboko nepravedni, verovatno su u pravu, ali mi danas imamo nepravedne zakone, nepravedne po svom tekstu. Princip zakonitosti i shvatanje kontinentalnog prava šta znači princip zakonitosti nama nalaže da moramo da poštujemo svaki zakon, bez obzira da li se on nama sviđa ili ne sviđa, osim ukoliko nije očigledno diskriminatorski.
Znači, nije stavljen zakon kao opšti akt van snage, nije propisan postupak revizije pojedinačnih pravnih akata koji su proistekli iz ovih zakona, a an blok se seje očekivanje da će biti nešto vraćeno. Zbog toga predlažemo da se ovaj član briše jer unosi razdor.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, zatim narodni poslanik Marko Krstin, zatim narodni poslanik Vjerica Radeta, zatim narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je priznala da ovim zakonom ništa ne rešava i da ovim zakonom bukvalno ništa neće biti vraćeno građanima Srbije i ne treba građani Srbije da očekuju, da se raduju ili da se nadaju da će im ijedan kvadratni metar zemlje, jedan kvadratni metar poslovnog prostora ili jedan kvadratni metar stana biti vraćen.
Moram da pročitam zadnji stav obrazloženja amandmana koji kaže: "Zato što se članom 1. prejudiciraju mnoga pitanja denacionalizacije amandmanom se traži brisanje navedenog člana." Odgovor Vlade kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se članom 1. predloženog zakona ništa ne prejudicira, a pogotovo se ne prejudiciraju kasnija materijalna rešenja, već se ovim zakonom predviđa samo prijavljivanje i evidentiranje imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta po raznim osnovama posle 9. marta 1945. godine, a u cilju sagledavanja vrednosti i obima te imovine."
Dakle, mislim da je posle ovog obrazloženja sve jasno. Nemate vi nameru da vratite ništa. Vi samo donosite zakon radi sagledavanja šta je oduzeto. Narodni poslanik Krasić je u obrazloženju svog amandmana jasno rekao da je oduzeta imovina odavno evidentirana i da se nalazi, ako ne nigde drugde, onda u Arhivu Srbije, pa onda idite tamo, pronađite i nemojte da terate ljude da godinu dana prijavljuju nešto što ionako ne mislite vratiti.
Jedino će ovaj zakon imati opravdanje i onda će srpski radikali glasati za njega ako dokažete da je u Saveznoj skupštini, koju ste spalili u buldožer revoluciji, tu stajala ta dokumentacija, pa izgorela zajedno sa onim glasačkim listićima i onda stvarno država nema evidenciju šta je sve, kada i kako oduzeto.
Doduše, gospodin Dinkić je trebalo da dođe ovde i da nam kaže, pošto je on stajao na onom buldožeru i ako je to tako onda da razgovaramo malo sa drugačijih osnova, a ne ovako zaluđivati one ljude kojima je oduzeto, evidentirano onda, evidentirano bar još jednom, jer niste vi prva vlast koja je bila nenarodna.
Evidentirate vi i ostavljate tu evidenciju za neka buduća vremena. Narodni poslanik Nemanja Šarović vam je rekao da to što spremate da vratite vredi otprilike 60 milijardi dolara ili evra. Razmislite koliko i od koje materijalne vrednosti mislite to da vratite.

Reč ima narodni poslanik Marko Krstin, a zatim narodni poslanik Vjerica Radeta.

Pokušaću o ovoj veoma ozbiljnoj temi da govorim ozbiljno. Prema članu 1. ovog zakona, predviđeno je kojim propisima je oduzeta imovina i koja će se imovina vratiti. Priča od 20 godina roka zastarelosti je potpuno netačna. U pravu ne postoji rok zastarelosti 20 godina, postoji održaj 20 godina, to je redovan održaj itd. Znači, ta priča o zastarelosti 20 godina, što kolege iz SRS pričaju, nema veze sa pravom, kao što ni neke druge stvari nemaju veze sa pravom.
Zalažemo se da se ljudi vrate na Kosovo. Upravo ovaj zakon treba da omogući da se onim ljudima kojima je imovina na Kosovu uzeta vrati.
Imovina je oduzeta na osnovu zakona o reviziji i dodeljivanju zemlje kolonistima i agrarnim interesentima u AP Kosovu i Metohiji; zatim, zakona o ustupanju napuštenog zemljišta kolonista na Kosovu i Metohiji itd. Znači, upravo na osnovu ovog zakona se stvaraju uslovi da se ljudima sa Kosova i Metohije, kojima je oduzeto tim merama, vrati ta imovina.
To zaista piše u ovom zakonu. Ne znam kako vi to ne vidite. Čak verujem da vi to vidite, ali se pravite da ne vidite. Sada moram to da vam objasnim, a vi to znate, kažete da ne znate, kao što znate da je opšti rok zastarelosti 10 godina, pet godina, zastarelost pravosnažne presude 10 godina, tri godine šteta i godinu dana povremena potraživanja. To vam tako piše u Zakonu o obligacionim odnosima i to ne možete promeniti time što nešto izmišljate. Ako se više puta kaže jedna stvar, ona zbog toga neće postati istina.
Da se vratimo na ovaj datum koji se pominje u tom članu. To je datum koji zaslužuje objašnjenje, to je datum diskontinuiteta sa starim poretkom. Znači, to je datum stupanja na snagu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 1941. i za vreme neprijateljske okupacije. Predlagač zakona je smatrao da je to datum za koga treba da se veže.
Lično bih, kao pravnik, možda savetovao neki drugi datum. Zato smatram da je amandman koji je gospodin Milan Marković dao na član 1. prihvatljiv, zato što sadrži potreban registar propisa i zato što pravi razliku između određenih vrsta konfiskacija, koje su se nakon 1963. godine, po Krivičnom zakonu tadašnje SFRJ, a i kasnije, izricane kao sporedna kazna, odnosno kazne uz određena imovinska krivična dela. Za ta krivična dela ne bi trebalo predviđati vraćanje imovine, a upravo ovakva odredba člana 1. ne pravi potrebnu razliku. Zaista je potrebno prihvatiti ne amandman gospodina Krasića, nego amandman gospodina Markovića.
G17 plus će, bez obzira na određene nedostatke koje zakon ima, a koji se mogu ukloniti amandmanima, glasati za ovaj zakon, iz prostog razloga što smatra da imovinu treba vratiti, što smatra da je to osnovno obeležje jedne trezvene države, države koja pamti, koja ima kontinuitet, a to je Srbija.
Pošto je u Srbiji kao državi imovina oduzimana, država Srbija duguje da se ta imovina vrati. Ustav nama garantuje i jamči pravo svojine, i ovaj ustav članom 34. jamči pravo nasleđivanja. To su osnovi da se ta imovina vrati, tako da nema nikakve bojazni da će imovina biti vraćena nekome ko nije oštećen tzv. revolucionarnom pravdom. Ona će biti vraćena onima kojima treba da se vrati.

Replika, narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodin Krstin očigledno nije shvatio suštinu ovog amandmana SRS. Nije problem pravne prirode, ovde je problem političke prirode. Uopšte nisam pričao o rokovima niti zastarelosti, niti rokovima koji su potrebni za održaj, niti o rokovima koji su potrebni za okupaciju, s obzirom da se ovde radi i o pokretnim stvarima.
Problem je potpuno drugačije prirode. Vi predlažete u članu 1. da se popiše i evidentira ono što već postoji ili mora da postoji popisano i evidentirano u redovnom postupku koji je vođen od 1945. pa nadalje i u nekom redovnom postupku od 1995. godine, kada je donet Zakon o sredstvima u svojini Republike, kada su propisani vrlo precizni rokovi i šta su dužni da urade oni koji koriste sredstva u državnoj svojini itd.
Ako želite da pričamo o pravnom aspektu, onda moram da vam kažem da je tema promašena. Pravni osnov za ovako nešto ne postoji. Onaj ko je pisao obrazloženja, ne znam, neko od vas, pozvao se na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, ali ona je doneta 1950. godine. Ona nas obavezuje od 2003. godine, kada smo postali potpisnici te konvencije.
Nemojte sve pre vas da računate kao da je loše, kao da ne valja. Istorijski posmatrano, to su loši zakoni. Istorijski posmatrano, to je jedan period o kome će istorija da kaže šta treba da kaže, ali princip pravne sigurnosti sada ima primat.
Molim vas, ako neko smatra da bez ovog zakona ne može da vrati, moram da vam kažem da grešite. Zašto grešite? Vlasnik ove imovine je pretežno Republika Srbija. To je državna svojina. Onaj ko vrši svojinska prava u ime Republike, stručnjaci, to je Vlada Republike Srbije. Ona je svoje pravo korišćenja prenela posebno svom, ako mogu da kažem, punomoćniku u liku Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Ako Republika Srbija, Vlada Republike Srbije, želi da vrati nepokretnost Srpskoj pravoslavnoj crkvi, onda to može svojom pojedinačnom odlukom, ne treba nikakav zakon. Nemojte da brkate lončiće ovde i da dezavuišete javnost.
Vi ovim zakonom tražite da se prijave potencijalni naslednici nekog ko će možda ikada da dobije neko pravo, da biste vi sagledali ono što već postoji u papirima, a u stvari da ispunite vaše izborno obećanje - vratićemo vam, ali ne znamo kada, ne znamo ni koliko, ne znamo ni zašto. Nijedan od zakona koji su ovo regulisali nije stavljen van snage.
Vi ste malopre citirali jedan propis koji se tiče zabrane povratka ljudima na Kosovo i Metohiju, ali to ne piše u članu 1, to piše u amandmanu Milana Markovića, gde je taksativno naveo sve moguće propise po kojima je vršeno oduzimanje imovine.
Ali, akt na osnovu koga je nešto oduzeto je pojedinačni pravni akt. Kako mi jednim opštim aktom - zakonom možemo da izvršimo reviziju tih pojedinačnih akata?

Po Poslovniku se javio Miloš Aligrudić.

Upozoravam da se pravilno primenjuje član 28. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji govori o tome šta je predsednik, u ovom slučaju predsedavajući, dužan da radi.
Dakle, između ostalog, mora da se stara o primeni Poslovnika Narodne skupštine.
U članu 97. regulisano je pravo na repliku. Maločas je gospodin Zoran Krasić koristio svoje pravo na repliku na izlaganje gospodina Marka Krstina, koji je bio prethodni govornik. Mislim, ubeđen sam u to da se nisu stekli uslovi za tu repliku ni po kom osnovu.
(Zoran Krasić, sa mesta: To je bio moj amandman.)
Bez obzira. Vi nemate pravo na repliku, imate pravo na izlaganje od pet minuta, koje je regulisano Poslovnikom, i bilo ko od nas može da se javi i da diskutuje tih pet minuta. Javio sam se za diskusiju i očigledno danas neću stići na red, ali mislim da se na ovaj način zloupotrebljava jedno pravo u postupku pred Narodnom skupštinom da bi se govorilo u načelu o zakonu i da se ponavljaju, suvišno, jedni te isti stavovi.
Ako se tako radi, onda je to zloupotreba postupka pred Narodnom skupštinom. To radi gospodin Zoran Krasić. Da ne govorim o tome da smisao amandmana kojim se traži da se briše član 1. sam po sebi nema smisla, jer se time gubi kompletan smisao samog zakona.
Kada se govorilo za ovom govornicom o motivaciji donošenja ovog zakona, brkale su se dve stvari sve vreme. Pod jedan, govorilo se o smislu samog zakona koji je pred nama, koji može imati određene mane i koji može biti popravljen određenim amandmanima, i koji u načelu može biti izglasan, jer je tehničke prirode.
Onda se govorilo o motivaciji, a onda su članovi SRS, što verovatno misle i dalje, ovakvom zloupotrebom procesnog prava pred ovom skupštinom, nastavili da i dalje na tome insistiraju, da govore o tome da su protiv denacionalizacije, da im je žao što nije donet zakon o denacionalizaciji. Mi uopšte ne znamo, na kraju krajeva, šta je njihov stav, ali očigledno misle da nas kinje time do šest sati, i u utorak kada se nastavi ovo zasedanje, i dalje.
Prema tome, imate koliko članova zakona, 11 ili 12, i imate 12 amandmana, i svaki od njih glasi da se Predlog zakona briše.
Inače, kada je reč o motivaciji ili političkim stavovima, nemam običaj da bilo šta citiram, ali imate u časopisu "Pogledi" intervju gospodina Vojislava Šešelja, a to je bilo davno, još 1991. godine, u kome kaže ovako: "Što se tiče povratka Karađorđevića, smatram da im što pre treba stvoriti uslove za povratak. Bez obzira da li će se vratiti na presto ili neće, njima se mora vratiti oduzeta imovina, kao što se svima mora vratiti imovina koju su komunisti oteli."
Vidite, tu se radi o motivaciji i kada je reč o motivima onda treba voditi računa o političkoj konzistentnosti. Istini za volju, ovo je govorio u svojstvu predsednika Srpskog četničkog pokreta, ali dopuštam da postoji i politička evolucija u SRS-u. Izvolite nastaviti i dalje da nas kinjite na način na koji ste započeli, nemam ništa protiv, tvrdim da je načinom kojim se vodi rasprava u pojedinostima povređen Poslovnik, i to član 97.

U skladu sa Poslovnikom sam dužan da odgovorim, pretpostavljam da razumete da kao predsedavajući ne mogu odlučivati na koji način će poslanici iznositi svoje stavove.
Takođe, za ovih pet godina u parlamentu naučio sam da ćemo mnogo više vremena uštedeti ukoliko imamo jedan tolerantan odnos i dozvolimo poslanicima da traže i da dobiju reč, a u krajnjem slučaju, jer postoji mogućnost pozivanja na član 100. i na taj način da se iznose stavovi. Naravno, Skupština će u danu za glasanje odlučiti o ovoj povredi Poslovnika.
Po Poslovniku se najpre javio narodni poslanik Marko Krstin, a potom narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.