Poštovani narodni poslanici, Miroljub Labus, Dinkić i Bubalo su od večeras u Vašingtonu. Ništa oni dobro neće doneti Srbiji i srpskom narodu. Verovatno su otišli po instrukcije, odnosno naredbe šta dalje treba da rade državi Srbiji, da bi i dalje uništavali srpsko bankarstvo, srpsku privredu i ostvarili sve zamisli MMF koji je uništio mnogo zemalja u svetu.
Ovaj zakon koji je predložila Vlada, to nije zakon. Ovo nekoliko odredbi kroz članove čine uputstvo koje je imalo dva cilja. Smatram da je Vlada htela da ostvari u ovom trenutku: da smiri one građane koje je prevarila DSS, obećavajući da će se odmah doneti ovaj zakon o povratku imovine, ili da ispuni naloge koji se postavljaju ovoj vladi od EU.
Ako se sprovede ovo što se najavljuje, ta istorijska nepravda koja je bila od 1945. pa nadalje u pogledu oduzimanja imovine po raznim osnovama, ne bi ispravila mnoge istorijske nepravde koje su se dalje događale, koje se i danas događaju u državi Srbiji.
Restitucija, odnosno povratak imovine u Vojvodini bi značio vraćanje preko 40 posto poljoprivrednog zemljišta, kuća, domaćinstava folksdojčerima, koji su uništavali srpski narod ne samo u Vojvodini, nego na celoj teritoriji Srbije, a i bivšem prostoru Jugoslavije. Pošto dolazim iz Kraljeva, kada bi postavili pitanje ko će nadoknaditi ono što je Kraljevo doživelo oktobra 1941. godine, sa šest hiljada streljanih, Kragujevac, kada je na svakoj kući bio crni bajrak od nemačkih nacista i fašista.
Da li će ovakvim zakonom Srbija i srpski narod biti u obavezi da nadoknadi fabriku aviona koju je Boris Kidrič preselio u Mostar? Da li će građani Srbije nadoknaditi fabriku kamiona koja je iz Rakovice preseljena u Maribor? Da li će oni koji danas žive preteško u Srbiji, a to je preko milion penzionera, od toga 300 hiljada koji primaju pet hiljada dinara mesečno, pa čak i ispod pet hiljada dinara, da li će seljaci koji ne mogu da zaseju njive proletos jer nemaju od čega, da li će mladi koji nemaju posao, koji nemaju ni stana, ni mogućnosti da žive iole normalno i dostojno, sa nekim zakonom koji se najavljuje, da budu obavezani da vraćaju tu imovinu koju po ovakvom zakonu neko prijavi, a po zakonu kojim se nalaže nekoj budućoj skupštini da donese i da se to isplati?
Ko će isplatiti imovinu, kako se okvirno kaže, oko 60 milijardi evra? Kada? To bi značilo nestanak ovog naroda sa ovog prostora. Da li će nepravda koja je učinjena seljacima za obavezan otkup biti nadoknađena? Da li ova vlada razmišlja da posle godinu i više dana podnese izveštaj o svom radu, pa i ovaj ministar Dinkić za Ministarstvo finansija, kako kaže, najuspešnije, koji je stožer ove vlade? Da li će ostala ministarstva podneti izveštaje? Da li će ova vlada sa svojim ministarstvima krenuti jedanput u borbu protiv finansijske mafije, farmako mafije, za koju sam skoro čuo da postoji, urbanističke mafije u Srbiji, narko mafije, mafije koja trguje naftnim derivatima, pa čak sad imamo mafiju i u sportu.
Evo, opominju me da dam mogućnost i drugim poslanicima iz SRS da govore. Ovaj zakon, faktički, nije nikakav zakon. Čuli ste više puta da SRS neće glasati za njega.

Reč ima narodni poslanik Milan Veselinović, a neka se pripremi narodni poslanik Ivan Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan zakonski projekat koji je čisti politički pamflet, tj. zamajavanje građana Srbije i neka luda obećanja - radovanja.
Naime, kao što reče Nataša Jovanović, poslanica SRS, ovo predstavlja jedan politički pamflet ili anketni list. Bilo bi dobro da ste ovo umnožili u nekoliko stotina hiljada primeraka i da u svakoj knjižari može građanin da pogleda i popuni ovaj anketni list, nego što je ovo zakonski projekat. Ovo što mi danas vidimo ovde jeste pravna ujdurma i jedan politički pamflet današnje većine u ovom parlamentu. Ovako predviđena evidencija i prijavljivanje građana koji su oštećeni od 1945. godine do danas znači samo zamajavanje onih koji stvarno traže svoje obeštećenje i nepravdu koja je učinjena prema njima.
Kada sam pre desetak dana video grupu od nekoliko stotina demonstranata koji su bili pred zgradom Predsedništva Republike Srbije sa određenim parolama "vratite imovinu" itd. još tada sam bio svestan da ćete vi predložiti ovakav zakon, kako bi umirili i ugušili javno mnjenje, kako bi time odugovlačili vašu vladavinu.
Poseban problem u ovom zakonu jeste što ste oročili prijavljivanje do 30. juna 2006. godine. Mislim da ste vi dali vama veoma dug rok. Možda je oročenje vaše vlasti i vaše vlade 30. jun 2006. godine, ali mislim da je to mnogo, da ste tu pogrešili.
Bilo bi dobro da ste stavili 30. jun 2005. godine. Naime, do tada treba da se zamajavamo ovim stvarima, da ljudi prijavljuju imovinu, da trče za papirima, da se tri miliona odvoji iz budžeta Direkciji, kako bi evidentirala te prijavljene. To je samo trošenje vremena. Do tada ćete imati buru štrajkova građana Srbije, onih koji su nezadovoljni vašom politikom.
Pitam se, zašto vi ovako evidentirate, ako ste ovu evidenciju mogli da uradite na drugi način, jer država Srbija je mogla preko svojih nadležnih organa da ovo evidentira bolje nego na ovaj način i ovim putem.
Zašto bolje? Zato što vi na ovaj način pokušavate da u ovom roku izbegnete one građane, posebno one koji trenutno nemaju naslednike ili su u inostranstvu, što znači da će se samo deo građana javiti, oni koji vam poveruju. Verujem da ima mnogo građana koji vam ne veruju i koji su i ranije više puta obmanuti, pa se možda neće ni javiti.
Šta posle evidentiranja ovih građana? Šta sledi posle? Posle verovatno vlast neće biti na vlasti ili ćete kao opozicija govoriti kako ste pokušali nešto i time zamajavamo ponovo građane. Uzeli ste istu taktiku kao da ste završili školu u Kumrovcu ili Kruševcu. To je ista taktika koju su koristili i komunisti. Ubeđen sam u to da građani neće poverovati i sada to ovde javno kažem.
Šta ako bude ta suma negde oko 80 milijardi, a koja se pominje ovde. Ko će taj novac da obezbedi, kako i čime? Pitam se, država Srbija koliku imovinu ima sada. Vi kažete da ćete taj novac vraćati u naturi deo, a deo iz budžeta. U kojoj naturi kada ste sve rasprodali što se može prodati, i državu, i državnu imovinu. Rasprodali ste fabrike, rasprodali ste državnu imovinu. Vi revolucionari iz 5. oktobra 2005. godine ponašate se isto kao i oni iz 1945. godine. Zašto to govorim?
Vi ste 2005. godine upali u državne institucije, poput Narodne banke, Carine i drugih, i tamo ste opljačkali tu imovinu na čelu sa vašim ministrom finansija Dinkićem, automatskim puškama i normalno bez ikakve primopredaje. Do današnjeg dana se ne zna koliko je tamo para zatečeno, koliko je para tamo bilo. Nažalost, bivši guverner Narodne banke normalno da ne sme da priča, jer ste mu posle zapretili da bi ga amnestirali.
Dalje, pitam vas da li će građani i radnici Srbije tražiti njihovu imovinu koju ste vi uzurpirali i rasprodali pošto-zašto. Da li će oni to da traže posebnim zakonom i da li će nova vlast morati da pravi novi zakon i da vi vratite imovinu koju ste uzurpirali od građana Srbije.
Na kraju, želim da kažem otvoreno, ovaj zakon je prava bruka i prevara za građane Srbije. Ubeđen sam i verujem da ovaj zakon, ovakav kakav je, kako ga mi nazivamo anketni list, nikada neće doživeti svoju primenu, a posebno neće doživeti primenu za vreme vaše vlasti. A da ste imali snage, napravili biste pravi zakon o denacionalizaciji i onda time da pokažete građanima Srbije da ste sposobni da to stvarno i ostvarite. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović. Nikakvih izbora nema ponedeljkom, dakle, može 12. i 19, a ne može 13. Šalim se. Ujedno, kada je o terminima reč, kada se završi današnji rad, obaveštavam da se neće raditi u petak i u ponedeljak, kao što smo rekli, nego tek u utorak. Izvolite, gospodine Radiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, o Predlogu ovog zakona najbolje govore izjave najpre ministra gospodina Parivodića, koji je u jučerašnjem izlaganju jednom prilikom rekao: "Nisam pisao ovaj nacrt i nisam njime oduševljen." Ne čudi me što danas ministar nije sa nama u Skupštini da brani ovaj predlog zakona pred narodnim poslanicima. Nedugo zatim Skupštini se obratio jedan od poslanika vladajuće većine koji reče da je ovaj predlog iznenadio veliki broj poslanika koji su iznenađeni brzinom kojom se on našao u proceduri.
Ceo postupak mi liči na onu priču o ludom i zbunjenom, samo ne znamo na kraju ko će ispasti lud, a ko zbunjen. Činjenica je da je pogrešan trenutak i pogrešan ambijent za donošenje jednog ovakvog zakona.
On predstavlja jednu najobičniju podvalu građanima Srbije. On će samo podgrejati lažne nade velikog broja građana Srbije da eventualno mogu doći do neke imovine ili do enormnih količina para.
Zapravo se svodi na dnevno-politički marketing, na pribavljanje jeftinih političkih poena. Nemoguće je sprovesti postupak predviđen ovim zakonom. Vlast je toga svesna. Kažem, ovo je čist marketinški trik koji treba samo da donese određene političke poene vladajućoj većini.
Ono što sam primetio, a to je da gotovo sve političke partije u periodima dok su opozicione stranke zalažu se za denacionalizaciju, ali onog trenutka kada dođu na vlast ne pada im na pamet da tako nešto stave na dnevni red. Da bi se ova vlast, pod firmom ispunjavanja predizbornih obećanja, dosetila da jedan ovakav predlog zakona stavi pred Narodnu skupštinu, stavi na dnevni red, da o njoj raspravljaju narodni poslanici, znajući da je ovo samo polovično rešenje koje treba da obmane javnost Srbije.
Pravni i ustavni razlozi ne dozvoljavaju donošenje jednog ovakvog zakona, a ono što je naročito problematično je da ovaj predlog zakona predstavlja pokušaj obavezivanja budućeg zakonodavstva, a što je pravno neutemeljeno, gotovo pravno nemoguće, jer ne možete niti ste u ovom zakonu predvideli kada ćete i u koje vreme doneti zakon o denacionalizaciji, ne možete predvideti kakva će biti buduća skupštinska većina i ne možete je praktično na jedan ovakav način obavezati.
Mnogo toga u ovom zakonu je sporno, počevši od datuma 9. marta 1945. godine, koji ste doneli kao dan koji se računa za evidentiranje oduzete imovine. Znači, radi se o periodu unazad 60 godina. Zašto to nije 80, 100 ili 200. Ranije se dešavalo protivzakonito oduzimanje privatne imovine, ranije su se dešavale ovakve stvari. Zašto recimo ne 1941. godina, koja se naročito pokazala problematičnom u Sremu, gde je ustaška NDH oduzimala imovinu Srba, a što je komunistička vlast samo nastavila posle samog oslobođenja.
Šta sa folksdojčerima i njihovim naslednicima u Vojvodini koji su unazad deceniju-dve veoma zainteresovani za donošenje ovakvog zakona, da li će se eventualno vraćanjem imovine njima izmeniti struktura stanovništva u Vojvodini. Čini mi se da se aktuelna vlast upliće kao pile u kučine, da ulazite u jedno vrzino kolo i gotovo da niste svesni kakve sve probleme može izazvati primena jednog ovakvog zakona, a da ne govorimo o univerzalnom periodu zastarevanja od 20 godina.
Ovde se radi o jednom pravnom presedanu. Pravnici znaju koliko pravni presedani mogu biti opasni po pravni poredak jedne države.
Mnogo je problema vezanih za ovaj zakon. Jedan od njih je da se ne može sa sigurnošću potvrditi legitimitet naslednika. Šta ako se desi da se za istu imovinu javi dva, tri, pet, deset naslednika. Kako ćemo to utvrditi? Sa sigurnošću se ne može utvrditi ni legitimitet sporne imovine, jer kažete da država ne poseduje valjanu dokumentaciju o tome.
Sporno je ko i na koji način, pod kojim uslovima i na osnovu kojih kriterijuma će izvršiti procenu te imovine. To su sve stvari koje ovim zakonom nisu jasno određene. Javlja se problem sa upisom novih vlasnika u katastarske knjige, jer vi znate da se upisom novih vlasnika iz evidencije brišu prethodni vlasnici. Problem postaje tim pre veći ukoliko se desi da je imovina u tom periodu promenila dva, tri ili više vlasnika.
Šta sa imovinom koja je u proteku nekoliko godina podlegla privatizaciji. Ako se dobro sećate, gospodo, u predizbornoj kampanji ste obećavali da sporna imovina neće ulaziti u procese privatizacije. Međutim, ispostavilo se da vaša predizborna obećanja nisu bila iskrena i da ste ih vrlo brzo pogazili.
Šta raditi sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Kako njima vratiti imovinu? Ovim zakonom se to ne predviđa. I jedno zaista kompleksno i teško pitanje za državu Srbiju, šta raditi sa Srbima sa Kosova koji su pre 40, 50 ili 60 godina nasilno napustili tu teritoriju, sa zabranom da se na nju vrate, kako taj problem rešiti.
Ima još jedna stvar, a to je - ma koliko konfiskacija bila nepravedna, u nekim slučajevima ona je i pravedna, odnosno izvršavana je kao vid kazne. Recimo, za one ljude koji su sarađivali sa okupatorima. Te primere nemamo samo u našoj zemlji. Te primere imamo i danas u razvijenim i modernim evropskim državama, u Francuskoj na primer, u nekim državama Skandinavije, u Norveškoj, gde je oduzimana imovina licima koja su sarađivala sa okupatorom, pa čak i polovina imovine današnje Italije oduzeta je od Rimokatoličke crkve, odnosno od Pape i kardinala.
Znači, poređenjem tih dveju stvari dolazi se do zaključka da jedan ovakav predlog zakona i nije bio neophodan.
Na kraju bih samo rekao da je ovo jedan licemeran predlog zakona, kojim se tobož ispravlja velika istorijska nepravda, a sadašnja vlast preti istovremeno konfiskovanjem imovine licima optuženim pred Haškim tribunalom. Hvala.

Zahvaljujem. Izvolite, reč ima narodni poslanik Milan Stevović, a neka se pripremi Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukratko ću se osvrnuti na ovaj zakon. Da podsetim, mnogo toga smo čuli od poslanika SRS.
U potpunosti podržavam ono što su moje kolege rekle i neću to ponavljati. Daću jedan malo specifičan osvrt na propise i na zakonski milje na koji se odnosi ovaj predmetni zakon.
Sve je počelo 23. avgusta 1945. godine, kada je donet Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji. Podsećanja radi moram da kažem i da posebno podvučem da je u pitanju bio savezni zakon, tada objavljen u "Službenom listu DFJ" odnosno Demokratske Federativne Jugoslavije. Iza toga mi smo imali republičke zakone, koji su donošeni u tri segmenta, i to 1948, 1949. i 1956. godine. Ponovo podvlačim - reč je o republičkim zakonima kojima se sprovodi agrarna reforma.
Iza toga mi smo imali jedan vrlo bitan zakon, a to je Zakon o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji nad imovinom odsutnih lica.
Dakle, ovaj zakon koji mi danas razmatramo odnosi se na drugi deo ovog zakona, a to je na način obezbeđenja imovine u slučaju da su lica odsutna ili da se nisu odazvala pozivu, ili da nisu uopšte bila u zemlji Jugoslaviji. I to je zakon na saveznom nivou i objavljen je u "Službenom glasniku", tada već Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Kada govorimo o konfiskacijama moramo da napomenemo sledeće stvari. To je da je Zakon o konfiskaciji donet prvi put 1946. godine i ispravljen takođe te iste 1946. godine.
Moram još nešto da podvučem, jer se ovde provlačilo kao jedna nepoznanica ili nedovoljna obaveštenost; kada je u pitanju konfiskacija imovine, pod jedan, konfiskacija imovine je bila kazna, kao samostalna sankcija; pod dva, konfiskacija imovine je bila mera bezbednosti koja je išla uz određenu kaznu.
Ova dva pojma su se u ova dva dana veoma često brkala, stapala i moramo podvući jednu oštru i jednu jasnu razliku između ovoga. Naravno, sve u cilju da bismo razumeli predmetni zakon.
Kada govorimo o nacionalizaciji, moramo da kažemo da su tu postojala dva zakona: jedan se ticao nacionalizacije privrednih preduzeća, i to privatnih, a drugi se odnosio na zgrade i građevinsko zemljište, dakle, Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. To su zakoni koji su donošeni u periodu od 1948. pa sve do 1961. godine.
Dakle, to je neki zakonski milje u kome se nacionalizovala, oduzimala imovina, u kome su izricane krivične sankcije i u kome su izricane mere bezbednosti. Ali, ne samo to. Postoje i zakoni koji su bili specifični, kao što je Zakon o obaveznom otkupu poljoprivrednih proizvoda iz 1945. i 1946, a provlačio se do 1948. godine.
Pored toga, imali smo i 1953. godine Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu, ili skraćeno PZF-u.
I moram da kažem jednu stvar - ovaj zakon o kome mi ovde raspravljamo nije raspravio odnos već ranije donetog Zakona o povraćaju zemljišta, a koji se odnosi na ova dva zadnja zakona, i to Zakon o zemljištu koje je oduzeto po PZF-u i Zakon o obaveznom otkupu poljoprivrednih proizvoda.
Prema tome, ovaj novi zakonski tekst "ćuti" u odnosu na već postojeći, usvojeni i delom sprovedeni zakon iz 1990. godine. Ono što se u pravu zove "ius dupli" to se desilo ovde. Dakle, postoje dupli propisi. Ovaj propis koji mi danas treba da razmatramo i eventualno kroz koji dan da glasamo, duplira se u odnosu na sve ono što je do sada razmatrano.
Kada su u pitanju ovi postupci iz 1990. i 1991. pa nadalje, mogu da vam kažem da u većini opština u Srbiji još uvek nije vraćena imovina po ovom zakonskom tekstu. Dakle, zemljište koje je oduzeto po PZF-u i koje je konfiskovano zbog neizvršenja obaveznog otkupa još uvek, posle 15 godina, nije vraćeno vlasnicima. Evo samo jednog primera kako ćemo mi doći na jedan vrlo nezgodan put ukoliko budemo doneli ovaj i ovakav zakonski tekst.
Još bih samo postavio jedno načelno pitanje. Sve ovo praćeno je određenim ustavnim promenama. Najpre, 31. januara 1946. godine, pa ustavnim zakonom iz 1953. godine, Ustavom iz 1965, amandmanima od 1967. do 1972, Ustavom iz 1974. godine itd. Međutim, postoji nešto što se zove i moderna konfiskacija i moderna nacionalizacija, kako god hoćete to da nazovete.
Evo, postavio bih samo jedno načelno pitanje - šta je, na primer, sa ispitivanjem porekla imovine, koje se desilo 1970-ih godina. "Imaš mnogo, stekao si, vraćaj". Iza toga "imaš kući, vrati stan", opet vraćaj. Iza toga govori se vrlo često o nekoj staroj deviznoj štednji, pa se govori o Dafini i o Jezdi, pa se govori o privatizaciji.
Moramo reći da su to neki sasvim moderni oblici, gde se ipak zavlači ruka u džep građanima. Dakle, kada sve ovo skupimo, moramo da gledamo sa tog aspekta i da malo proanaliziramo to. Mislim da nije dovoljno prilikom donošenja ovog zakonskog predloga razmatrana ova situacija - na šta se sve može odnositi ovaj zakon.
A, reći ću vam i praktično, evo imao sam priliku da raspravljam o jednoj presudi koja nosi naziv K 48/49 Okružnog suda u Užicu, kojom se kaže ovako: "Optuženi Đokić Marko, iz sela Zdravčića, pružio je utočište četničkom komandantu Ajdačiću, u noći između dana tog i tog, te i te godine, pa se isti kažnjava određenom kaznom i izriče mu se konfiskacija imovine".
Po kom osnovu će naslednici ovog osuđenog lica tražiti obeštećenje? Sigurno da neće po ovom zakonu. Evo iz kojih razloga. Pod jedan, oni treba da čekaju punu godinu dana da se samo ovo evidentira. A što bi čekali, kad su četnici i partizani u pravima izjednačeni.
Njima predstoji jedan postupak dokazivanja štete, i materijalne i one nematerijalne, ali po sasvim drugom osnovu, jer je ovaj parlament nedavno usvojio zakon kojim se izjednačavaju četnici i partizani, odnosno borci NOR-a i Otpora.
Dakle, govorim iz praktičnih razloga. Moramo razmišljati o svemu ovome, a mislim da se prilikom donošenja ovog zakona veoma brzo i ishitreno došlo do nekih zakonskih rešenja. Na kraju moram da kažem da se čini da je nešto što se u pravu zove odloženi uslov upravo emitovano i sadržano u ovom zakonu. Dakle, po onoj narodnoj "muko moja pređi na drugoga".

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović i time smo iscrpli listu diskutanata.

Dame i gospodo narodni poslanici, može se reći da je ovaj zakon zaista izazvao krajnje zanimljivu raspravu, i to počevši od samog obrazloženja ministra koji je bio ovde pred nama, ne znam zašto sada nije tu.
Ministar je, nemajući valjda čime da obrazloži ovaj zakon, govorio o svemu i svačemu. Govorio je o oduzimanju imovine u revolucionarnom zanosu, govorio je o inflaciji 1993. godine i o raznim drugim temama, jedino nije govorio o ovom zakonu. Ono što je o zakonu rekao, to je prevashodno da nije zadovoljan rešenjima koja su predložena ovim zakonom i onda je nejasno uopšte zašto je ovaj zakon i došao na dnevni red i zašto je ministar Parivodić došao da taj zakon pred parlamentom obrazlaže.
Takođe, slušajući predstavnike svih parlamentarnih grupa u ovoj skupštini, nejasno je kako će uopšte ovaj zakon biti i usvojen. Niko iz bilo koje poslaničke grupe nije rekao bilo šta dobro o ovom zakonu, niko se nije potrudio da nas ubedi da glasamo za ovaj zakon i da nam pokaže šta će to dobro građanima Srbije ovaj zakon doneti, već su svi upravo suprotno kritikovali rešenja data ovim zakonom. I biće veoma zanimljivo u danu za glasanje videti da li ćete stati iza svojih reči ili ćete, kao i obično, zaboraviti ono što ste govorili u raspravi, ipak pritisnuti ono dugme koje vam odrede šefovi vaših poslaničkih grupa.
Treba se vratiti, da bi nam jasnije bile neke stvari u ovom zakonu, još na 2000. godinu, kada je DOS u onom svom punom sastavu obećao, pred one čuvene savezne izbore, da će jedna od prvih stvari koje će uraditi – a setite se da su neke stvari obećali da će uraditi prvog dana nove skupštine, neke u roku od sedam dana, neke u roku od mesec dana –biti donošenje zakona o denacionalizaciji, odnosno vraćanju imovine.
Ubeđivali ste nas tada da potpišemo taj čuveni ugovor sa narodom. Rekli ste da imate gotove zakone, da su vaši eksperti to osmislili. I tada, a i sada ste nas slagali.
Čuli smo i u ovoj raspravi da pet godina nije bilo dovoljno da vaši eksperti naprave odgovarajući zakon o denacionalizaciji.
Drugi put 2003. godine DSS, koja je sada vladajuća stranka i koja čini osnovu ove koalicije, čvrsto je obećala građanima Srbije da će odmah po dolasku na vlast biti donet zakon o denacionalizaciji. Naravno, i tada ste obmanuli građane i donošenje ovog zakona predstavlja treću veliku obmanu DOS-ovog režima vezano za denacionalizaciju.
Ovaj zakon predstavlja čistu demagogiju, jer u ovom zakonu nema ni "d" od denacionalizacije, i jedino pravo koje se za naše građane uvodi ovim zakonom je u stvari pravo na evidentiranje oduzete imovine, a nema ni reči o eventualnom vraćanju.
Postavlja se pitanje zašto ne govorite o vraćanju imovine, a upravo je to svrha i smisao denacionalizacije. Jasno je da je to zbog toga što vi bilo kakvo vraćanje imovine u bilo kom obimu ne planirate, zato što ste svesni da zakon o denacionalizaciji, niti u onom obliku u kome ste pričali da ćete ga doneti, niti u nekom manjem i smanjenom obimu vraćanja, nikada nećete doneti, već samo pokušavate da prikupite još neki glas i da još neko vreme držite građane u ovom stanju obmane u koje ste ih doveli još 2000. godine.
Dosta je toga što je sporno u ovom zakonu. Kao prvo, zašto je baš 9. mart 1945. godine odabran za datum od koga počinje da se vraća ova oduzeta imovina. Zašto ne neki drugi datum, zašto baš 60 godina, zašto ne 100 godina, zašto ne 200 ili 20 godina? Oni koji su predlagali ovaj zakon trebalo je da razmisle o tome zašto ne bi bio na primer 9. mart 1941. godine. Svi dobro znamo koliko je Srba sa Kosova i Metohije proterano od 1941. do 1945. godine, koliko je zemlje srpske tamo uzurpirano i takođe veoma dobro znamo da je nakon završetka Drugog svetskog rata od strane komunističkih vlasti doneta odluka o zabrani vraćanja srpskog stanovništva na prostor Kosova i Metohije, iako su oni proterani pod strašnim terorom.
Zašto niste vodili računa i o tim ljudima i gledali da ispravite makar i prema njima nepravdu, ukoliko već želite da neku nepravdu ispravite? Postavlja se pitanje kako vi mislite da obezbedite pravnu sigurnost ako nakon 60 godina hoćete da menjate neke zakone. Drugo, što je još važnije, zašto ste odvajali pojedine građane i zašto ste nekima vraćali imovinu, kao na primer onome koga nazivate Njegovim kraljevskim visočanstvom, i da li ste proveravali da li je NjKV, odnosno njegovi preci da li su stekli imovinu po pravičnim uslovima, da li su oni kada su oduzimali zemlju i kuće od seljaka davali pravičnu nadoknadu ili nisu.
Porodici NjKV-a je deo imovine vraćen ekspresno. Ovaj predlog zakona, kakav je dat u skupštinsku proceduru, predstavlja čistu demagogiju, to je najobičniji politički pamflet.
Jedini razlog zašto donosite ovaj zakon je taj što sami vrlo dobro znate da nećete biti tu da ga sprovodite.
Neki od vas će biti u opoziciji, neki naravno neće biti ni u opoziciji, nego će od kuće eventualno moći da gledaju skupštinske prenose, jer vi ste imali pet godina da ovaj zakon donesete. To naravno niste uradili, a sada kada ste ga konačno stavili na dnevni red, rok za evidentiranje imovine produžili ste čak do juna 2006. godine.
Veoma je ozbiljno pitanje i to da li imate bilo kakvu procenu kolika je vrednost oduzete imovine, a vi to naravno nemate, i to je još jedan pokazatelj i vaše neozbiljnosti, i same činjenice da ovaj zakon predstavlja još jednu obmanu građana od strane DOS-ovog režima. Svi mi vrlo dobro znamo da se vrednost oduzete imovine meri milijardama.
Neki su rekli da se radi o otprilike oko 60 milijardi dolara i onda je jako zanimljivo kako vi mislite uopšte da ovaj novac vratite, ako znamo da staru deviznu štednju, što predstavlja mnogo manju vrednost od tih 60 milijardi dolara, trebate da vratite, ako se ne varam, do neke 2014. godine.
Do kog ćete vi onda trenutka oročiti ovo vraćanje ovih 60 milijardi dolara, da li će to biti možda do 2140. godine ili do koje, zaista ne znam, ali je neozbiljno da bilo koja vlada i bilo koja skupštinska većina donosi ovakav zakon, za koji zna da ne može da se ispuni, a kao drugo, za koji zna da ga ne može ispunjavati.
Vi jednostavno morate da shvatite da ne možete svojim zakonima i ovakvim besmislicama obavezivati bilo koju narednu skupštinsku većinu. Da se vidi koliko je ovo neozbiljno treba pogledati, samo razmisliti koliko je stanova po centrima gradova nacionalizovano.
Ne radi se samo o Beogradu, već uopšte o gradovima i naseljima po Srbiji, i ono što je zajedničko za sve te stanove i zgrade je da su to po pravilu najlepše i najskuplje zgrade u centrima naselja. Već same te nepokretnosti, da kažem, praktično imaju basnoslovnu vrednost.
Ono što predstavlja dodatni problem je to što je većina ovih stanova nakon dobijanja stanarskih prava kroz otkup na jedan legitiman i legalan način promenila vlasnike, i što je nakon otkupa stanova veliki deo ponovo i po nekoliko puta menja vlasnike, i svi su se uknjižili, a onda je veliki problem, odnosno kako vi mislite te stanove da vratite.
Da li mislite da nepravdu, koja je učinjena pre 60 godina, ispravljate novim nepravdama danas, da li mislite da ovim vlasnicima koji su stekli, ponavljam na legalan i legitiman način, oduzimate te stanove i vraćate ih prethodnim vlasnicima. Ali, naravno da ne. Dakle, ne samo zato što to želite ili ne želite, već zato što je to apsolutno nemoguće.
Drugi način je novčana nadoknada, ali se postavlja pitanje na koji način ćete vi napuniti budžet za ovako nešto, ako svi vrlo dobro znamo da privreda ne radi, da iz dana u dan ima sve više nezaposlenih, da najavljujete nova otpuštanja i nova smanjenja radnika, onda je veliko pitanje kako ćete vi napuniti budžet. Uostalom, nije čak ni jedan budžet, mnogo bi budžeta Republike Srbije moralo da ide isključivo za ovu namenu, da bi se barem delimično ovi ljudi obeštetili.
Kada se traži povećanje plata za zdravstvo, za prosvetu, za zaposlene u pravosuđu, za makar nekoliko procenata, vi kažete da nemate dovoljno novca, jer bi to izazvalo devalvaciju dinara, to bi bio poremećaj na tržištu i brojne druge poteškoće, ali niste nam odgovorili na koji način mislite da nabavite ova sredstva, kao što je 60 milijardi dolara, a niste odgovorili zato što to ne planirate.
Što se tiče samog zakona, treba krenuti od člana 6, koji kaže da se prijava iz člana 3. ovog zakona, odnosno prijava za imovinu može podneti najkasnije do 30. juna 2006. godine. Šta će biti, pitam vas dame i gospodo iz vladajuće koalicije, sa onima koji ne prijave u skladu sa ovim rokom imovinu, jer na ovaj način i ovim zakonom vi činite upravo suprotno od onoga što ste proklamovali kao svoje ciljeve.
Znači, ovim zakonom nikome neće biti vraćen ni jedan jedini dinar oduzete imovine, ali upravo je cilj i smisao člana 6. ovog zakona da velikom broju ljudi, koji iz ovih ili onih razloga do 30. juna 2006. godine ne prijave imovinu, uskratite pravo po nekom budućem zakonu. To, između ostalog, i član 9. stav 2. kaže – zahtev za ostvarivanje prava po posebnom zakonu može se podneti samo ako je prijava oduzete imovine podneta u roku iz člana 6. ovog zakona.
Da ovo bude još zanimljivije, govori nam i član 8, koji kaže da podnošenje prijave oduzete imovine ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, već samo uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa posebnim zakonom.
Dakle, cilj ovog zakona je da se smanji broj ljudi koji će po nekom budućem zakonu koji obećavate, a koji nećete doneti, već samo obmanjujete građane, imati pravo da traže nadoknadu. Na ovaj način vi samo uskraćujete prava građanima Srbije kroz ovaj zakon.
Postavlja se pitanje ko će snositi troškove sprovođenja ovog zakona, jer u obrazloženju zakona ste naveli da je za sprovođenje zakona predviđeno samo tri miliona dinara. Ako znamo koliki je broj ljudi kojima je oduzeta neka imovina, onda je jasno da za tri miliona dinara svakako neće moći da budu obrađene prijave koje bi trebalo da pristignu po ovom zakonu. Nećete moći ni da procenite imovinu, jer u obrascu koji ste dali u ovom zakonu za prijavu imovine, vi niste tražili da se proceni imovina, već ćete to morati da činite na neki drugi način.
Ono što je najverovatnije i ono čemu nas iskustvo uči, to je da ste vi odlučili da kasnije odredite nekom uredbom da će oni koji budu podnosili ove prijave morati da snose, verovatno ćete to nazvati nekim manipulativnim troškovima ili slično, pa će građani ovu vašu obmanu morati da plate po 100 ili 200 evra prilikom podnošenja samog zahteva nizašta, jer ovo je apsolutno zahtev nizašta, to nije zahtev za vraćanje imovine. Vi ovim samo omogućavate da neka imovina bude evidentirana.
Dalje, član 10. Predloga zakona kaže da će vraćanje oduzete imovine crkvama i verskim zajednicama biti uređeno posebnim zakonom. Zašto vi, dame i gospodo DOS-ovci, odvajate Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je svakako najvećim delom zastupljena u srpskom narodu, od ostalih kojima je oduzeta imovina.
Da li se vi principijelno zalažete za ispravljanje nekih nepravdi ili ne, da li vi želite da nepravdu ispravite samo prema nekima, a prema drugima ne, a ako je to tako, pitam vas zašto.
Da li bi se pravni položaj i Republike Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji popravio ukoliko bi Srpskoj pravoslavnoj crkvi bila vraćena ogromna imanja, a do Drugog rata je to ona imala na Kosovu i Metohiji. Zašto Kosova i Metohije; Metohija, inače za one koji ne znaju, znači crkveni posed.
Sve ovo na jedan jasan, odnosno transparentan način, kako biste vi rekli, govori da je ovo još jedna od vaših obmana, govori da vi ne želite da ispunite obećanja koja ste dali tokom kampanje, govori građanima da ne treba da vam veruju ni na sledećim izborima, govori građanima da su bili u pravu kada su vam dali toliko poverenja koliko su vam dali, a ono je iz dana u dan sve manje.
Ono što je suština, što moram još jednom da ponovim da ne bi neki ovo pogrešno shvatili ili protumačili, SRS glasaće protiv ovog zakona, ne zato što je protiv ispravljanja nepravdi, jer nepravda jeste učinjena pre 60 godina oduzimanjem imovine, ali suština je u tome da li se nepravda koja je učinjena građanima pre 60 godina može ispraviti novom nepravdom koja će građanima biti učinjena danas. Naravno da ne može.
Cenu svega ovoga platiće građani i najviše će plaćati oni koji pune budžet Republike Srbije, a to su upravo i radnici i seljaci, na koje se vi tako rado pozivate u vašim diskusijama.
Ono što je još veoma važno reći jeste da ovim zakonom neće biti ispravljena ni jedna nepravda i da ovim zakonom neće biti vraćena imovina.
Ni govora u ovom zakonu nema o vraćanju imovine, jedino evidentiranje imovine. Niti vraćate imovinu, niti predviđate zakon kojim ćete je vratiti. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije, a Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Zoran Krasić.