Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo iz uvaženog ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, SPS ima definisan odnos prema takozvanim istorijskim zakonima. Zbog veoma delikatne pozicije države, u svakom trenutku kada se donese jedan takav zakon otvaraju se brojna pitanja – iz kojih sredstava se vraća imovina, da li se čine nove nepravde, da li se na taj način otvaraju neka druga, po pravilu bolna, pitanja. Mi smo se izjasnili i glasaćemo za ovaj zakon. U vezi s tim, ovaj amandman ne bismo mogli da prihvatimo.
Želim da kažem nekoliko stvari u vezi s tim. Sa distance, koja je sada 60 godina, lako je donositi sudove o tome zašto je određena imovina menjala vlasnike. To je naravno, po definiciji, bolno i nepravedno. Takođe, želim samo da podsetim, zbog javnosti i zbog građana, 160.000 ratne siročadi je bilo u SFRJ posle Drugog svetskog rata. Bila je porušena potpuno saobraćajna i privredna infrastruktura, bile su porušene škole, bolnice, bili su bombardovani gradovi. Podsećam vas da je 50.000 ljudi obezbeđivalo ogrev za Beograd 1946. godine. Dakle, u tom ambijentu su donošeni ovakvi zakoni, koji su od onih koji su imali oduzimali imovinu i delili onima koji nisu imali ništa. Problem je nastajao onda ako su tom prilikom činjene nepravde.
Ovde takođe želim da kažem jednu stvar koja je veoma važna. Razumem bivše vlasnike koji žele da, što je moguće pre, dođu u posed svoje imovine; to je ljudski, to je korektno. Ne razumem zašto su protiv donošenja ovog zakona. Država treba da ima mehanizam, da evidentira – ovo je zakon o aspirantima – sve potencijalne korisnike denacionalizovane imovine ili ove druge iz nekoliko oblika o kojima ovde govorimo. Nisam baš siguran da svako od ovih ko je duvao pištaljku napolju ima pravo na neku imovinu.
Postoje ostavinski postupci, postoje jako delikatne i spore procedure koje bi morale da se sprovedu da neko dokaže da li je upravo on potencijalni naslednik neke imovine. Zbog toga ne razumem ljude koji se protive donošenju ovakvog zakona, ako postoji politička volja da se donese zakon o denacionalizaciji. U tom smislu je ovaj zakon neophodan i to je razlog zbog koga ćemo mi za njega glasati. Takođe ovde želim da kažem – SPS nikada nije obećala, niti to ima u svom političkom programu, da će doneti zakon o denacionalizaciji, svesna odgovornosti o kojoj imovini se radi i o kojoj vrednosti se radi. Podsećam da je vršeći vlast donela Zakon o povraćaju zemlje, delimično je ta stvar završena.
Takođe želim da podsetim sve vas, uvažene kolege iz drugih političkih stranaka, u vašim izbornim programima i u vašim kampanjama sam prepoznao da želite da donesete zakon o denacionalizaciji. Sada ste na potezu, mi vam nećemo smetati, niti ćemo sa zluradošću, ili na bilo koji drugi način, gledati na te zakone. Ali, nadam se da ste svesni odgovornosti u koju ulazite; 50, 60 ili 70 milijardi dolara jeste potencijalna vrednost imovine koja treba da bude vraćena.
Zaista ne razumem, uz sve uvažavanje svih političkih aspekata onoga o čemu je ovde reč, na koji način se to može vratiti, ali nećemo da smetamo u tome, pomoći ćemo u meri u kojoj je moguće, samo želim zbog javnosti, zbog građana Srbije, zbog nas kao ozbiljnih političkih ljudi, da kažem da je to ogroman zalogaj za jednu državu koja je u stanju kakvo je danas. Izvinjavam se što sam prekoračio vreme, gospodine potpredsedniče.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milan Marković.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, razumem da predlagač ovog zakona ima izvesnu obavezu prema biračima, s obzirom da su olako davana obećanja u predizbornoj kampanji, i onda, ne upuštajući se krucijalno u rešavanje pojedinih problema vezanih za želju da se izvrši denacionalizacija, predlaže zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. Kao što vidite, ti građani koji traže denacionalizaciju danas zvižde i drže parole ispred Narodne skupštine, nezadovoljni ovim, jer smatraju da ste im obećali mnogo više, a da ta evidencija već postoji.
Mi smo ne samo u kampanji nego u svim javnim raspravama ili u bilo kakvom javnom pojavljivanju na ovu temu davali jasne signale građanima da je nemoguće danas, posle svega što se dogodilo i u ovakvoj ekonomskoj situaciji u kakvoj se zemlja nalazi, obećavati nešto što ne možemo da ispunimo. To, naravno, nije nailazilo na odobravanje kod onih koji smatraju da su oštećeni. Mi ne sporimo da su oštećeni i da im je naneta ogromna nepravda.
Svakodnevno kod nas dolaze u poslanički klub dokazi o tome kako je neko stekao imovinu, pa mu je oduzeta imovina, pa umesto što je kupio 360 kvadrata usred Beograda ostalo dva jednosobna stana, pa na kraju 2000. godine, recimo, isti ovi koji sada predlažu ovaj zakon o denacionalizaciji, znajući za takvu situaciju, takve stanove unose u svoj stambeni fond i prodaju nekom trećem. Dakle, obećavate jedno, a radite nešto sasvim drugo. To nikako drugačije ne mogu da nazovem nego demagogijom.
A, ako pođemo od činjenice da smo sposobni da vratimo staru deviznu štednju do 2014. godine, onda se zaista postavlja pitanje do koje ćemo to godine vratiti svu tu imovinu koja je nepravdom zaista oduzeta pre mnogo godina, dakle pre 60 godina, po različitim osnovama.
U ovom obrazloženju koje ste dali uz ovaj zakon apsolutno ste svesni složenosti ove problematike sa svih aspekata koje navodite, ekonomskih, socijalnih, političkih, a opet pristupate nečemu ovakvom.
Tačno je da je prekršeno osnovno pravno načelo demokratskog društva o neprikosnovenosti privatne imovine, ali svedoci smo da se u poslednjih pet godina na jedan perfidan način, kroz mnoge zakone koje je ova Narodna skupština donela, vrši pomalo jedna vrsta nacionalizacije društvene i državne imovine. Došlo je do privatizacije u međuvremenu, nepokretna imovina je u više navrata menjala svoje vlasnike i zaista ne vidimo način da se uopšte ova nepravda na bilo koji način koji bi se eventualno iznašao, jer vi ovim zakonom ne kažete kako ćete to uraditi, eventualno ispravi.
Tvrdite da je neophodno da se proces obeštećenja ranijih vlasnika izvrši radi procesa stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, a mi tvrdimo da ćete upravo, ako se donese takav zakon – a mislim da već sada znate koliko je sredstava neophodno za to, samo odlažete taj proces, jer ste prinuđeni da barem pokažete dobru volju onima koji su vas podržali na izborima zbog toga što im je ta denacionalizacija obećana – našu nacionalnu ekonomiju još više da upropastite.
Ako imamo u vidu kako se naša država drži po pitanju naknade ratne štete i potraživanja ratne odštete od bivših republika SFRJ i sve ono što nas čeka ukoliko se nastavi ovakva politika po tom pitanju, mislim ne da ćemo doživeti bankrot nego nećemo imati osnovne elemente državnosti.
Ako nam je to cilj, onda možemo da radimo ovako neozbiljno, ali zaista začuđuje da smo u ovako teškoj političkoj i ekonomskoj situaciji u kakvoj se trenutno nalazimo našli za shodno da, na predlog Vlade, jednom ovako neozbiljnom predlogu zakona ovoliko vremena posvećujemo. Narodna skupština i narodni poslanici naravno moraju da iznesu svoj stav po pitanju svakog predloga, ali ovo pokazuje neozbiljnost Vlade koja nije spremna da se upusti u rešavanje nekog pitanja, a opet zamajava Narodnu skupštinu nečim što je čista imaginacija.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo je još jedan amandman u seriji amandmana koji treba da pokažu koliko je ovaj zakon besmislen. Član 2. odnosi se, praktično, na definiciju imovine. Kaže se: ″Imovinom, u smislu ovog zakona, smatra se pravo svojine na nepokretnim i pokretnim stvarima, kao i druga imovinska prava.″
Teško da neko može da shvati vezu između člana 1. i člana 2. U članu 1. je rečeno da se ovim zakonom uređuje postupak prijavljivanja i evidentiranja.
Mi smo u načelnoj raspravi, povodom amandmana na član 1. Predloga zakona, jasno stavili do znanja da je ta imovina već evidentirana. Titular, odnosno nosilac prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja tom imovinom je država, odnosno Republika Srbija. Svojinska prava u ime Republike Srbije vrši Vlada Republike Srbije. Pravo korišćenja i upravljanja u mogućim varijantama može da vrši Republička direkcija za imovinu Republike Srbije i drugi korisnici, državni organi, javna preduzeća itd.
Kako bi sada neko mogao da evidentira nešto? Evo, ja ću da vam dam jedan primer iz moje familije. Jednom mom rođaku je 1946. godine, možda polovina i ne zna šta znači, oduzet dreš i oduzeta je vodenica, a on je imao šesnaesti deo u tom drešu i dvadeseti deo u vodenici. Gde je to evidentirano? Dreš je završio u seljačkoj radnoj zadruzi i odavno je istruleo, a ta vodenica je još pre 30 i nešto godina sama od sebe pala. Kako da se evidentira taj dreš – pokretna, a vodenica nepokretna imovina? Besmislen je zakon.
Dalje, pročitao bih vam ono što piše u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tačnije u protokolu uz Konvenciju; to je prvi put regulisano ovim protokolom od 20. marta 1952. godine. Srbija i Crna Gora su postale visoke strane ugovornice ove konvencije tek 2003. godine, ali da vam kažem šta je propisano, pošto je protokol sastavni deo Konvencije.
U pogledu zaštite vlasništva kaže se – svako fizičko ili pravno lice ima pravo na mirno uživanje svog vlasništva. Niko se ne sme lišiti svog vlasništva, osim u javnom interesu, i to samo uz uslove predviđene zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Sada, eksperti, obratite pažnju na stav 2. ovog člana koji kaže – prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi uredila upotrebu vlasništva u skladu sa opštim interesom ili za osiguranje plaćanja poreza ili drugih doprinosa ili kazni.
Gde gurate Srbiju? Samo svađate narod. Cela poenta vašeg zakona jeste da posvađate narod da biste ispunili svoje olako dato obećanje kako ćete nešto vratiti. Samo bih vas podsetio na nešto što ste napisali u ovom vašem predlogu zakona. Ko podleže obavezi ili pravu prijavljivanja? Opet vas vraćam na član 1. Predloga zakona u kojem se kaže – ovim zakonom se uređuje postupak. Kada se nekim zakonom uređuje neki postupak onda se taj postupak neminovno odnosi na ostvarivanje nekog prava. Mi ovde nemamo pravo. Uređujemo postupak, a ne znamo kako izgleda pravo. Šta radite, ljudi? Pogrešili ste temu.
U vezi sa članom 3. i tim amandmanom, objasniću vam razliku između pravnih sledbenika, naslednika i imaoca stvari. Ovde ste dali opšte definicije imovine, tako konfuzno.
Postavljam vam pitanje – zašto ste dali definiciju imovine u jednom tehničkom propisu koji treba da omogući evidentiranje?
Na ovaj način ste dokazali da su svi naši amandmani opravdani, da smo vam amandmanima ukazali da ne prihvatamo ovaj predlog zakona, jer, u suštini, vi ovim zakonom, kako ga vi zovete – tehničkim propisom, prejudicirate materijalna rešenja. To ne može ovim zakonom da se radi. Zato ovaj zakon ili povlačite ili prihvatajte ove amandmane, ali od ovog zakona nema ništa.
Uostalom, koliko znam, ni ministar Dinkić nije za ovaj zakon. Ne znam ko je u Vladi za ovaj zakon, osim onoga ko je rekao – mi smo obećali, pa pošto ne možemo da ispunimo, hajde da ponudimo neki papir. Mi tu situaciju već imamo sa nekim predlozima zakona, pa se i sudovi i ove vaše agencije hvataju za glavu zbog nedorečenih zakona i zakona koji ne mogu da se primene.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, velika je šteta što danas ne prisustvuje ovoj skupštini i ovlašćeni predstavnik Vlade Mlađan Dinkić, jer bih imao mnoga pitanja da mu postavim, a vezana su, otprilike, za ovaj zakon. Da ga pitam zašto ovim zakonom nije predviđeno da se vrate one umetničke slike koje su bile u NBJ pre njegovog dolaska, posle toga nisu bile, i gde se nalaze; da ga pitam da li će građanima Srbije da vrati one četiri banke, a od toga su bar dve i sada mogle, posle svih tovarenja, da budu solventne i da na tržištu konkurišu i Nacionalnoj štedionici i mnogim bankama, pri tom mislim na "Beogradsku banku", "Beobanku" itd; da ga pitam da li je ovim zakonom predviđeno da vrati i one četiri milijardi koje je našao na Kipru, kako on reče "Slobodanovih para", pa te pare završile na Devičanskim ostrvima.
Gospodo narodni poslanici, da vas danas podsetim, ponovo, da je ovo zakon o evidentiranju, a ne zakon o povraćaju imovine, o evidentiranju koje je bar tri-četiri puta, od onda kada je imovina oduzeta do današnjeg dana, izvršeno. Evidencija o kompletnoj oduzetoj imovini postoji, od lokalne samouprave do Arhiva Srbije, i sigurno možete da nađete sve.
Ono što je mene donekle zbunjivalo – zašto 9. mart 1945. godine? Listajući dokumentaciju došao sam do informacije da je 7. marta 1945. godine zakonom zabranjen povratak prognanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju. Gospodo, zato deveti, a ne sedmi, ne šesti. Znači, jasno stavljate do znanja da nemate nameru da vratite svima imovinu, čak i kada budete donosili zakon o povraćaju imovine.
Nemate nameru ni da evidentirate onim Srbima i Crnogorcima koji su živeli na Kosovu i Metohiji, pa su ih balisti proterali sa Kosova i Metohije, a Tito im je zabranio da se vrate. Prema tome, ovaj datum – 9. mart, bar što se SRS tiče, uopšte nije sporan.
Narodni poslanik Srpske radikalne stranke Gordana Pop-Lazić je tražila da se član 2. briše. U obrazloženju Vlade Srbije zašto se amandman ne prihvata kaže se: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se članom 2. predloženog zakona ništa ne prejudicira, već se samo definiše pojam imovine u smislu ovog zakona". Definiše se nešto što će se evidentirati i onda će na onih četiri, pet ili 15 evidencija koje o toj istoj imovini već postoje ova doći kao šesnaesta.
Dame i gospodo narodni poslanici, razmišljao sam zašto Vlada pravi ovolika lutanja. Oči mi je otvorio visoki funkcioner DSS-a Bakarec, kada je rekao da mu je idol (a pretpostavljam, ako je visoki funkcioner, da je idol i onim nižim funkcionerima i svim članovima DSS-a) Robin Hud. Razlike i sličnosti između ove vlade i Robina Huda, odnosno robinhudovštine su sledeće. Sličnosti su: razbojništvo je i jedno i drugo. Razlike su drastične: Robin Hud je otišao u šumu, a kada ćete vi u šumu, to ćemo da vidimo. Robin Hud je bio svojevrsna opozicija. Da ste pročitali tog Robina Huda shvatili biste da je Robin Hud otimao bogatima i vraćao siromašnima, vi otimate sirotinji i vraćate bogatima. Kada ćete jednom prestati?

Da li se još neko javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić, po Poslovniku.

Možda je nekom idol Robin Hud, to je njegovo lično pravo, ali vama je očigledno idol Paja Patak.