Da li se još neko o ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović i Milan Stanimirović.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.

Zahvaljujem se predsedavajućem i moram da konstatujem da je jedini senzibilisani poslanik u ovoj skupštini.
Član 5. predviđa šta treba da sadrži prijava o evidentiranju imovine. Poslanička grupa DS je smatrala da bi u ovom članu trebalo da se doda još jedan stav, kao drugi, i on bi trebalo da glasi: "O izvršnom evidentiranju imovine izdaje se potvrda najkasnije u roku od sedam dana od dana podnošenja prijave iz člana 3. ovog zakona".
Mislim da je ovakva potvrda neophodna kao potvrda da smo izvršili nešto što nam je zakon naložio. Koliko sam obaveštena, postoji mogućnost da Vlada prihvati ovaj amandman, kao i onaj amandman na član 3. o kome sam govorila, kada je on bio na redu, a koji predviđa da se evidencija prijavljene imovine, (registar imovine), vodi kao javna i elektronska baza podataka.
Ako Vlada prihvati i taj amandman, onda će biti jako lako da se izdaju potvrde u roku koji sam predvidela u amandmanu na član 5, za sedam dana, jer kada imate elektronski obrađene podatke, onda je lako doći do potvrde.
Moram da kažem da mi je zadovoljstvo da je Vlada videla (ili bar njeni stručnjaci koji to prihvataju, a kako će biti na glasanju videćemo) da je potrebno da se izdaje potvrda i da se o njoj vodi elektronska evidencija.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković,  potom narodni poslanik Rajko Baralić, a zatim narodni poslanik Zoran Krasić.

Dakle, kao što se vidi iz svih ovih diskusija, malo ko je zadovoljan ovim zakonom; mi iz DS-a smo već rekli da za ovaj zakon nećemo glasati, jer mislimo da ovako kako je koncipiran ne rešava ove probleme. Rekli smo da uvažavamo činjenicu da je vladajuća koalicija krenula dvostepeno pri rešavanju problema restitucije. Tada smo istakli da je neophodno da se taj postupak što brže odvija, zbog toga što zaista, u odnosu na sve zemlje okruženja, kasnimo u pogledu ispravljanja ove istorijske nepravde.
Stvar je politike kako će Vlada, odnosno vladajuća većina da pristupi rešavanju ovog problema i mi to poštujemo i sada kada je Vlada predložila ovakav zakon o evidentiranju imovine – mi smo se njime ozbiljno bavili, ali kao što smo u onom uvodnom izlaganju rekli, suštinski problem jeste da ovakav zakon o evidentiranju zaista izaziva sumnju da će uroditi plodom, odnosno da će ovo u nekoj krajnjoj instanci dovesti do restitucije, odnosno do povraćaja oduzetog i do ispravljanja nepravde.
Mi smo predložili set amandmana koji ide na to da ovaj zakon učini sadržajnijim, efikasnijim, efektivnijim, i jedino pod uslovom prihvatanja naših amandmana mi ćemo zakon podržati. Smatramo i da bi ljudi, koji bi trebalo da budu korisnici ovog zakona i korisnici instituta restitucije, na taj način bili koliko-toliko zadovoljeni, jer bi vladajuća većina, Skupština Srbije i država pokazali iskrenu volju da ovaj problem reše.
U diskusijama povodom mog amandmana na član 3, a koje su ovde iznele određene kolege, zaista se vidi da postoje veliki propusti, da možda i samim amandmanima ne može značajnije da se promeni tekst ovog zakona u smislu da bi on bio pravno perfektan, ali određena poboljšanja su moguća. Po nama bi od onoga što sada imam ovde kao predlog najbolje što može bilo sledeće: da se u prvom članu prihvati evidentiranje imovine, odnosno propisa po kojima je izvršeno oduzimanje, potpuno jasno, a to su 32 propisa, kako ne bi bilo nikakvih nedoumica kasnije kada se donese zakon o restituciji; zatim, da prihvatite naš amandman, o kome je malopre govorila koleginica Leila Ruždić-Trifunović, a to je da se izda potvrda o evidentiranju imovine.
Zašto mi smatramo da je potvrda važna? Zbog toga što bi ona, u stvari, bila dokaz da je neko izvršio evidentiranje imovine, a da nije pri tom izvršavao evidentiranje recimo zgrade Skupštine Srbije. Ukoliko bi bio dovoljan sam zavodni pečat na bilo kakvom podnesku koji se preda, a prijemno odeljenje svakog organa prima bilo kakav podnesak, to je prosto obaveza, mi ne bismo znali šta je ko evidentirao, odnosno svako bi mogao da evidentira bilo šta i da time manipuliše prema trećim licima.
U slučaju izdavanja potvrde podrazumevalo bi se da je prilikom predaje podnet onaj broj dokumenata, odnosno određeni broj dokumenata koji čini verovatnim njegovo pravo da uopšte učestvuje u nekom kasnijem postupku restitucije. Znači, zbog toga je ta potvrda neophodna. To je jedan razlog postojanja potvrde.
Drugi, po nama mnogo važniji razlog postojanja potvrde, jeste da bi, ukoliko biste prihvatili naš amandman o zabrani raspolaganja imovinom koja je bila predmet nacionalizacije i drugih postupaka kojima je ona oduzeta na nepravedan način od njenih vlasnika, zainteresovana strana mogla da ode u zemljišne knjige i da pomoću te potvrde izvrši zabeležbu kojom bi se zabranilo raspolaganje tom imovinom.
Dakle, on bi mogao u svakom postupku, kada postoji mogućnost da se zametne na neki način trag toj imovini, da reaguje upravo potvrdom da je ta imovina evidentirana i samim tim ušla u određeni postupak, bez prejudiciranja konačnog ishoda.
Šta se može desiti ukoliko mi donesemo sada ovakav zakon, odnosno ukoliko većina u ovoj skupštini izglasa ovakav zakon. Može se desiti, između ostalog, da imovinom koja jeste i koja može biti predmet povraćaja, oni koji jesu vlasnici te imovine njome ubrzano raspolažu, da ona promeni dva-tri vlasnika odgovarajućim pravnim poslovima i da se onemogući restitucija.
Znači, praktično sami sebi kao država, a posebno ljudima koji bi bili korisnici restitucije pravimo problem ukoliko ne prihvatimo ovaj set amandmana Demokratske stranke.
Jedan od tih amandmana jeste ova potvrda.
Neophodno je da postoji ta potvrda, jer moramo razlikovati situacija odbijanja nečijeg zahteva za povraćaj imovine i odbacivanja nečijeg zahteva, a to bi bilo u slučaju kada bi neko bio šaljivdžija pa bi, recimo, uzeo i prijavio tuđu imovinu i pri tome prijavio bez ikakvih dokaza, zgradu Narodne skupštine, Trg Republike ili Trg Nikole Pašića ili šta već može ljudima pasti na pamet u nameri da možda budu šaljivi ili opstruiraju rad državnog organa.
Stoga vas molim da svakako prihvatite ovaj amandman i još jednom razmislite o celom setu amandmana Demokratske stranke, jer mislim da bismo onda na jedan način zaokružili ovu priču o prijavi i evidentiranju imovine, koja može imati svoje opravdanje pre svega u tome da bi se napokon ustanovila obaveza države, odnosno kako bi država mogla da koncipira način izvršenja obaveze prema ljudima kojima je pre 40 ili 50 godina učinjena nepravda.

Reč ima poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima smisla amandman koji su podneli narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović i Milan Stanimirović zato što se izbegava rizik, i prihvatam argumentaciju koju su gospodin Milan Marković i gospođa Leila Ruždić ovde ponudili.
Mi ćemo obaviti konsultacije u vezi sa ovim amandmanom i obavestiti predlagača i predstavnike Vlade. Mislim da ima smisla i da možemo da podržimo ovaj amandman, ali ćemo se o tome izjasniti naknadno, zbog toga što se na ovaj način uozbiljuje cela stvar, eliminiše se rizik da jedan broj ljudi ima dodatne napore u vezi sa ovim i onemogućava jednom broju ljudi da se igraju, evidentirajući imovinu koja objektivno nije njihova i žele da se šale na neslan način.
Dakle, razmotrićemo ovaj amandman i izjasnićemo se pre nego što bude određen dan za glasanje.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Uz uvažavanje podnosioca amandmana, potrudili su se da urade, i što reče gospodin Marković, tu postoji logika jer se praktično tri člana njihovim amandmanima menjaju. To ima jednu svoju logičku celinu – od onoga u članu 3. da se uvodi registar, preko člana 5. o potvrdi i kasnije ovaj član koji govori o zabrani prometa te imovine. To se ne uklapa u ovaj zakon.
Ako neko podnese neku prijavu, najviše što može da dobije to je potvrda o prijemu prijave. Ona se ne reguliše zakonom, nego se reguliše Uredbom o kancelarijskom poslovanju. Ono što se amandmanom traži nije potvrda o prijemu prijave, nego je potvrda o izvršenom evidentiranju imovine. Znači da je izvršeno evidentiranje imovine, pa se izdaje potvrda u roku od sedam dana na ime podnosioca prijave.
Vidite, tu su sada stvari okrenute. Šta znači potvrda da je izvršeno evidentiranje imovine? Da li je to moguće da se uradi u roku od sedam dana? Ako se izvrši evidentiranje te imovine, sam čin evidentiranja je jedna upravna radnja. O svakoj upravnoj radnji po službenoj dužnosti izdaje se rešenje ili zaključak. Ovde se izdaje potvrda.
Šta je potvrda? Najbliže što može da bude to je uverenje iz člana 172. Zakona o opštem upravnom postupku. Organ o stvarima o kojima vodi evidenciju izdaje odgovarajuće uverenje. To je potvrda. Znači, nije ta situacija.
Ovde se gura materijalno-pravno rešenje, a ono se zasniva na sledećem: poenta je celog ovog koncepta i ove podvale koja se nudi građanima Republike Srbije da pretendenti na budući povraćaj, navodno naslednici, dobiju neki papir sa kojim bi mogli da raspolažu unapred, jer postoji prezumpcija tačnosti. Ako je Janko Janković dobio potvrdu da je u registru evidentirana imovina po njegovoj prijavi, onda je prejudicirana stvar što se tiče budućeg zakona o povraćaju.
To je ono zbog čega ovi duvaju u pištaljke, da on može sa tom potvrdom da uzme kredit, da mu se zapiše hipoteka, da na bilo koji drugi način u suštini raspolaže. Ovo je mnogo pokvareniji način nego da ste išli sa zakonom o denacionalizaciji.
Zato smo protiv ovog amandmana. Može potvrda o prijemu prijave za evidentiranje, ali ako je potvrda o evidentiranoj imovini po prijavi Janka Jankovića onda ovo nije zakon o evidentiranju.
Vi ovim zakonom najdalje što možete da idete je pravo na prijavljivanje i pravo na evidentiranje, a ova potvrda već govori i asocira pravo na povraćaj. Bežite iz ovakvih tekstova. Ovakvi tekstovi mogu da poremete, da unesu zabunu. Ovakva potvrda je nazapamćena do sada, tako nešto ne postoji.
Po Uredbi o kancelarijskom poslovanju potvrda da je primljena prijava je moguća, uverenje o evidencijama koje vodi državni organ je moguće. Šta je ovo? To je taj nagoveštaj.
Naslednici i pretendenti na ovu imovinu ne kriju svoju nameru. Oni kažu - molim vas, hoćemo iz katastra da se ispiše korisnik Janko Janković, nego da se kaže da je vlasnik ili da se stavi u zagradi da sam dobio potvrdu jer na bazi toga mogu da uvozim, mogu da radim, mogu da zajmim i unapred raspolažem budućom nepokretnošću koja mi se bude vratila. To je ta podvala koja se gura na ovaj način.
Naravno, ne prigovaram podnosiocima amandmana, oni koriste svoje pravo, daju svoje viđenje. Kažem vam, inicijatori ovog načina razmišljanja žele da unapred unovče dedovinu, iako još nije vraćena, niti će možda biti vraćena.

Za repliku se javio narodni poslanik Milan Marković.

Mislim da ipak ovo zaslužuje podrobnije objašnjenje. Mislim da gospodin Krasić možda nije najbolje razumeo našu intenciju, mada niz argumenata koje su izneli u današnjoj diskusiji,  gospodin Krasić i druge kolege, zaista stoje po pitanju ovog zakona.
Ovde moram reći da se zaista ne slažem sa vama zbog toga što suština jeste da se evidentira imovina, to jeste potvrda o evidentiranju imovine koja je bila predmet oduzimanja – primenom člana 1. ovog zakona. To jeste suština, da postoji potvrda da to jeste imovina koja je bila 1953, 1954, 1946, 1947. godine, nije bitno, oduzeta. To jeste suština priče – time da obezbedimo pravnu sigurnost i onemogućimo eventualno dalje raspolaganje, ukoliko se usvoji onaj amandman kasnije.
Dakle, mi zaista želimo baš to, da ne može neko da ima samo prijemni pečat da je predao i da to prosto bude izjednačeno, šta god da je predao, bilo kakav podnesak, sa razlogom evidentiranja.
Ovde imamo potvrdu da to zaista jeste, recimo, imamo zgradu preko puta, levo, desno, i onda imamo potvrdu da ona zaista jeste bila predmet nekadašnjeg postupka oduzimanja, koji danas smatramo nepravednim.
U tom smislu je ovaj amandman dat i zbog toga mislimo da je veoma važno da se on prihvati. Mi danas imamo generalno situaciju da se svako poziva da mu je oduzeta neka imovina. Ne mogu da ne upoznam čoveka koji kaže: šta su moji imali 1945. godine! Svako ima neku imovinu.
Može i da vam pokaže, da vas dovede u zabludu, može da ometa neki pravni posao, neku privatizaciju, može svašta da se dešava. U ovom slučaju, on to može, ali vi mu kažite: "Gospodine, da vidim gde je potvrda da je to evidentirano, da je zaista bilo predmet oduzimanja pre 40 - 50 godina?"
Zato mislim da je važna ova potvrda, a posebno je važno ukoliko bi vladajuća većina prihvatila da se zabrani raspolaganje tom imovinom. Potpuno uvažavam našu razliku po pitanju prihvatanja koncepta restitucije: da ili ne. Uostalom, to je već neko političko pitanje, a ovo je više bilo pitanje same procedure.
Ne mislim da je u pitanju materijalno-pravna odredba. Zaista nije. Ona i ne ulazi u meritum stvari, ona ne dira suštinu kako će stvar biti rešena. Ona je samo jedan deo ukupnog postupka evidentiranja imovine, gde ćemo mi reći - da, ta imovina jeste nekada davno bila predmet tog postupka, što znači da će, po osnovu nekog novog zakona, možda biti predmet eventualne restitucije.
Ali, bože moj, to niko ne može da tvrdi unapred. Eventualno, raspolaganje budućim pravom; u principu – to je zloupotreba i ako je neko lakoveran da pristane na takav pravni posao, to je njegov problem. Ozbiljni ljudi ne raspolažu budućim rodom, sem u nekim slučajevima u poljoprivredi, kada se raspolaže budućim rodom pšenice itd.