Po Poslovniku, član 100, narodni poslanik Zoran Krasić.

Znači, podnosilac amandmana smatra da to nije potvrda o prijemu prijave. Ako je to jasno, onda jedina stvar koja ostaje jeste uverenje koje se izdaje po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. Nema drugog. Ako neki organ vodi službenu evidenciju, on izdaje uverenje o podacima koji se nalaze u službenoj evidenciji. Onda je ova potvrda izvršna. Moram da kažem, polazeći od onoga što je načelo u Zakonu o opštem upravnom postupku, ovo bi bilo i zabranjeno. Kaže: "O izvršenom evidentiranju imovine izdaje se potvrda najkasnije u roku od sedam dana od dana podnošenja prijave iz člana 3. ovog zakona". Iz ovoga izvire da pravo na prijem te potvrde ima ono lice koje je prijavilo imovinu. Na to ste mislili kada ste pisali amandman.
Znači, Petar Petrović traži potvrdu, da mu se izda u roku od sedam dana da je kod nadležnog organa izvršeno evidentiranje te imovine. Molim vas, imovina je već evidentirana kod katastra, u zemljišnim knjigama, u Direkciji za imovinu Republike Srbije. Zašto sada tu novu, treću ili četvrtu, evidenciju baš želite da vežete za lice koje je podnelo prijavu i kako mislite da tehničkim propisom rešite pitanje prava pojedinca – da li podnosi prijavu, da se evidentira i da dobije pravo na tu potvrdu da je on? To je ta besmislenost.
Potvrda je potrebna tim budućim korisnicima ovog prava na povraćaj, da sa njom mogu unapred da raspolažu. Taj njihov zahtev ste vi inovirali, pa ste uokvirili u ovakav oblik potvrde. Idite u katastar i videćete, ili državna svojina – korisnik taj i taj, osnov na osnovu koga je izvršen upis se nalazi u odgovarajućoj rubrici.
Znači, kretanje korisnika, od onog prethodnog do onog pravog vlasnika, postoji. Ako imate većinu, želite da vratite, donesite pravi materijalni propis, pa vraćajte to. Ali, to ne želite, tim pre što imate sledeću odluku koja govori o roku do kada se nešto podnosi.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, da bi se imovina evidentirala i da bi se utvrdilo pravo činjenično stanje, nije dovoljno da neko dobije neku potvrdu. Nužno je da organ koji učestvuje u evidentiranju razmotri dokaze koje poseduje podnosilac zahteva, odnosno prijave, a po meni trebalo bi da bude zahtev, a potom da organ koji bude zadužen za evidentiranje sprovede postupak utvrđivanja činjenica – da li na bazi raspoloživih pismenih dokaza podnosilac prijave poseduje dokaze na osnovu kojih bi se donela odgovarajuća odluka tog organa, da bi u narednom periodu, kada se budu za to stekli uslovi, podnosilac prijave, a u drugom slučaju podnosilac zahteva – imao dokaz da je državni organ utvrdio činjenice da je određenom licu oduzeta imovina, i u odnosu na pokretnu i u odnosu na nepokretnu imovinu, i da je utvrđena njena vrednost.
Bez ovih činjenica, koje treba da utvrdi organ koji bude utvrđivao ako bude usvojen ovaj zakon, ni potvrda, ni sama prijava neće biti dovoljni da se podnese zahtev za povraćaj imovine. Organ koji bude utvrđivao ove činjenice, najveće probleme će imati u vezi sa pismenim dokazima, jer se ne može izvršiti evidentiranje na osnovu svedoka, već na osnovu pismenih dokaza i odluka državnih organa koji su po raznim osnovama oduzimali imovinu. Ti podaci su sliveni i oni se nalaze precizno složeni u depou nadležnih arhiva po regionima u Republici Srbiji.
Sama potvrda, vezano za amandman koji je podneo gospodin Marković, nije dovoljna. Bilo bi dovoljno da se donese rešenje od strane tog organa, kojim će se utvrditi ove činjenice. Tim rešenjem, ako se steknu uslovi i bude donet zakon o povraćaju imovine, podnosilac zahteva se legitimiše, jer je u prethodnom prvostepenom postupku za evidentiranje imovine nesporno utvrđeno šta je kom licu, fizičkom ili pravnom, oduzeto od 9. marta 1945. godine pa nadalje, na osnovu 32 zakonska propisa. Bez odluke, ali da ta odluka ima pravnu snagu, jedno obično evidentiranje, to je samo obično piskaranje, a nema blage veze sa utvrđivanjem određenih činjenica i da, nakon donošenja zakona o povraćaju, to može biti dokaz da se određenom licu imovina vrati.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Da, narodni poslanik Nikola Novaković.

Oba amandmana koja čine jednu celinu, i elektronska baza i potvrda, stvarno ovaj zakon – ma šta lično mislio o njemu – ipak čine sadržajnim. I jedna i druga stvar su važne. Ustao sam ispred G17 plus da zamolim ovde prisutne članove Vlade da razmisle i da prihvate amandman gospođe Leile Ruždić-Trifunović i gospodina Markovića, da on postane sastavni deo ovog zakona, a za zakon ćemo glasati, ma šta mislili o njemu.
Amandmani su dobri. Mislim da lutamo u pogledu pravne prirode same potvrde. Ona nije niti osnov za svojinu, niti bilo kakav dokaz o samoj svojoj sadržini i treba je uzeti upravo onako kako ona i glasi: to je potvrda da je određena imovina evidentirana. To će biti veoma značajno kada bude donet zakon, jer potpuno smo sigurni da će osnovno načelo restitucije biti pre svega povraćaj u fizičkom obliku svega onoga što je moguće.
Dakle, ta potvrda će u bilansiranju toga svega skratiti priču, jer će potpuno izvesno biti šta će se vratiti u fizičkom obliku, pa je onda opterećenje budžeta ili bilo koga nula, jer tu onda nema te vrednosti. Šta je ono što je nemoguće da bi to posle toga koštalo.
Prema tome, to je i praktična snaga ove potvrde. Ne bi bilo loše da i o elektronskoj bazi i o ovome, a žao mi je što ministar nije tu, i sasvim sam siguran u njegovu stručnost i znam šta misli o restituciji, mislim da bi već danas završili priču sa ta dva amandmana. Hvala lepo.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Nikoli Novakoviću. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS naravno zna šta misli o ovom amandmanu i uopšte o ovom zakonu. Moram priznati da je malo čudna ova konstatacija nekih poslaničkih grupa da će glasati za ovaj zakon, bez obzira na to šta misle o njemu. Mislim da je u najmanju ruku licemerno izlaziti ovde, kritikovati zakon, a u prethodnih nekoliko dana, koliko traje ova rasprava, niko, čini mi se, ni iz jedne poslaničke grupe, nije bilo šta pozitivno rekao o ovom zakonu.
Ministar je posle možda prvih sat vremena otkako je počela rasprava pobegao iz ove sale, nema ga. Ta sama činjenica najbolje govori o kakvom se zakonu radi, odnosno o tome da je zakon izuzetno loš i da čak i toliki broj poslanika vladajuće, većine koji će glasati za ovaj zakon, ne može apsolutno da nađe bilo koju reč opravdanja ili pohvale eventualno za ovaj zakon.
Amandman koji je dat na član 5. kojim se predviđa evidentiranje imovine, odnosno izdavanje potvrde o izvršenom evidentiranju najkasnije u roku od sedam dana, mislim da nije jasan ni samim predlagačima ovog amandmana, a posebno kada čujemo njihovo obrazloženje.
Veliko je pitanje da li ova potvrda o izvršenom evidentiranju treba da bude deklaratornog karaktera ili se izdavanjem ove potvrde konstituiše neko pravo. Na osnovu ovog zakona trebalo bi da očekujete ne hiljade, nego desetine hiljada, a možda čak i stotine hiljada prijava o evidentiranju određene imovine. Onda je neverovatno kako vi mislite da Direkcija treba u roku od sedam dana da izda potvrdu da je određena imovina evidentirana. Da li će direkcija automatski, po prijemu određene prijave, izdavati tu potvrdu ili će prethodno, da bi potvrdu izdala, morati da proveri tačnost navoda koji su dati u toj prijavi.
Znači, da li će konkretno direkcija morati da proveri da li je to što je u prijavi podneto i istinito, da li će proveravati u katastru, u zemljišnim knjigama, da li će u državnom arhivu tražiti to originalno rešenje o nacionalizaciji ili o konfiskaciji ili bilo kom drugom načinu oduzimanja imovine da se radi, na taj način verifikovati istinitost ovih podataka, ili će samo na osnovu prijave izdati potvrdu o evidentiranju.
Ukoliko ne bi prethodno imala Direkcija obavezu da proveri istinitost ove prijave, onda bi to svakako dovelo do upravo suprotnog onome što ste tražili, znači do pravne nesigurnosti, a ne do pravne sigurnosti.
Onda bi svako mogao da preda prijavu za bilo koju imovinu, znajući da neće biti nikakvih provera i da onda, na osnovu te potvrde za sebe, u stvari, uzurpira neko pravo koje mu ni na koji način ne pripada. Ukoliko usvojite drugi koncept, da se ovom potvrdom o evidentiranju imovine ne konstituiše nekakvo pravo, odnosno da direkcija mora prvo da proveri istinitost te prijave, šta će se onda desiti kada u roku od sedam dana, na primer (ukoliko u taj period padne i neki državni ili verski praznik, moguće je da bude čak i manje od pet radnih dana za postupanje državnog organa), ukoliko Direkcija ne uspe da obradi sve te prijave pa istekne taj rok, da li će se primeniti princip, koji inače poznaje upravno pravo, o ćutanju administracije.
Ukoliko negativno ne odgovori Direkcija u roku od sedam dana, onda se uzima da je doneto rešenje, zaključak ili bilo koji drugi akt kojim je u stvari evidentirana ova imovina.
Potpuno je nejasno šta je cilj ovog amandmana. Ukoliko je, ponavljam, ovaj akt o evidentiranju deklaratorne prirode, onda on nema nikakvu važnost, već to može imati samo onaj akt na osnovu koga se donosi rešenje o denacionalizaciji, konfiskaciji, rešenje o nasleđivanju i bilo šta drugo.
Onda je ova prijava, odnosno rešenje o evidentiranju potpuno nepotrebno i bespredmetno, a ukoliko se ovim rešenjem konstituiše neko pravo, u tom slučaju će ovo voditi ka debelim zloupotrebama. Hvala.

Replika, narodni poslanik Milan Marković.

Bilo je ovde nekoliko stvari koje zaslužuju izvesno objašnjenje. Prvo, često se pominje Zakon o opštem upravnom postupku. Zakon o opštem upravnom postupku se supsidijarno primenjuje kada drugim zakonom nije regulisan određeni postupak.
Znači, mi smo ovde doneli, recimo, mnogo zakona, a jedan od njih je bio Zakon o planiranju i izgradnji, gde smo čitav niz odredbi, na koji se pre toga primenjivao Zakon o opštem upravnom postupku, izmenili i predvideli sasvim drugačiji postupak, recimo za dostavu prijava u inspekcijskom postupku itd. Uopšte ne treba to potezati kao neki argument.
Što se tiče ovog roka od sedam dana, razumem da može biti donekle sporan; ovde se jasno u amandmanu kaže da se "o izvršenom evidentiranju imovine izdaje potvrda najkasnije u roku od sedam dana od dana podnošenja prijave iz člana 3. Zakona.
Podsećam vas da prijava iz člana 3. podrazumeva dostavljanje kopija akta o oduzimanju imovine, drugi materijalni dokazi itd. Tu su u nekih šest-sedam redova nabrojani uslovi koji treba da se ispune uz samu prijavu. Normalno je da organ, ukoliko nedostaju svi dokazi, može da korespondira sa podnosiocima prijave i da zahteva da se to dopuni. U tom slučaju svakako se ne primenjuje rok od sedam dana.
Što se tiče ovog opšteg instituta ćutanja administracije, svakako se ne može primeniti ne samo ovde, nego inače ne može nigde da se primeni nakon svega sedam dana. Nema govora o njegovoj primeni i ne znam šta bi u ovom slučaju on značio. Vraćam se na početak priče. Podrazumeva se da se u jednom razumnom roku, a rok od sedam dana je potpuno razuman, daje potvrda, ukoliko su dostavljeni svi dokazi o tome da je ta imovina nekada davno bila predmet oduzimanja po ovim zakonima.
Ukoliko takvi dokazi ne postoje, organ može da komunicira sa strankom po tom pitanju, odnosno sama stranka će biti zainteresovana pa će tražiti od nadležnog organa da joj izda tu potvrdu i pitaće šta još treba da se dostavi. Ovde se ne podrazumeva neko posebno postupanje po službenoj dužnosti, jer mislim da bi to u ovom momentu bilo nemoguće.
Čak mislim da uprkos tome što se priča i ovde se često pominje, (idem minut na širu temu) da sve ove evidencije postoje, kažem vam, nažalost – te evidencije ne postoje, bar ne u onom obliku i na onaj način koji bi bio dovoljno dobar da bi se stvarno mogla evidentirati ova imovina.
Veoma mi je žao što građani dolaze u situaciju da moraju da se prijavljuju za ono što im je već jednom oduzeto, ali šta da radimo. Nažalost, tako je, ovo je nekada bila velika država, savezna država, savezna administracija. Ne zna se tu baš, iskreno da vam kažem, ni za dokumenta od pre 15 ili 20 godina gde su, a kamoli za dokumenta od pre 40 ili 50 godina. To vam govorim iz iskustva; radio sam u jednoj opštini – rešenja o nacionalizaciji uglavnom nema, nestala su vremenom itd.
Neophodno je da građani učestvuju u ovom postupku, a država građanima mora omogućiti da njihovo učestvovanje u ovom postupku bude bez ikakvih opterećenja, republičkih, administrativnih, opštinskih ili bilo kojih taksi, i da se na taj način nađe neka prava mera kako bi se došlo do cilja, a cilj je ispravljanje te nepravde od pre više decenija.