Dame i gospodo, razumem ideju da, naravno, ne treba pretvoriti ni ferijalne, ni izviđačke, ni planinarske organizacije u turističke organizacije, ali ako bi se prihvatio ovaj amandman to je takvo ograničenje da u stvari oni nemaju nikakva prava. Ako se prihvati ta priča o tome da oni treba jedno noćenje da organizuju, onda postaje potpuno bespredmetna moja ideja i amandman koji smo mi podneli.
Uzmite za primer planinarski savez. Oni imaju planinarski dom na Rajcu i naravno da ne idu za jedno noćenje, idu sedam dana tamo, idu pet dana da bi sproveli svoje akcije, svoje aktivnosti, svoj program. I sada, da bi napravili taj svoj program, da bi otišli na Rajac, zato što ne noće jednu noć nego noće četiri-pet noći tamo (a nije ni logično da za jednu noć planinari odu na neki vrh ili negde), oni to treba da organizuju preko turističke organizacije.
Vi ćete reći da je to privilegovan položaj i da iz ovog amandmana proističe da se time stvara privilegovan položaj planinarskih organizacija, ferijalnih organizacija. Tačno je, ali mi to i hoćemo. Suština je da u statutima tih organizacija postoji ograničenje, ne samo kod članstva, nego najčešće i kod godina života, da bi bio član ferijalnog saveza ili izviđača ili neke planinarske organizacije.
U stvari država treba, to je suština i to je prethodna ideja, da podstakne, da nađe formu kako će da oživi te društvene organizacije. Mi ovde danima o raznim drugim zakonima pričamo, kako imamo maloletničku delinkvenciju, kako imamo to što imamo na stadionima, kako imamo 300 drugih čuda, da ne govorim o drugim stvarima kojih ima kod mladih ljudi, droga i slično, a sa druge strane kao država ne nalazimo formu kako da te nevladine organizacije koje okupljaju mlade ljude budu stimulisane.
U prethodno vreme (vi ćete reći da je to u jednopartijskom sistemu) ferijalne organizacije su za organizaciju svojih putovanja dobijale 40% iz budžeta Republike Srbije. Prema tome, kada ferijalna organizacija organizuje neko putovanje, na osnovu fakture koju dobije od autoprevoznika za organizovanje tog putovanja iz budžeta Republike Srbije se izdvajalo 40% za podsticaj putovanja tih mladih ljudi po zemlji Srbiji, tada naravno Jugoslaviji, i za njihovo druženje, u krajnjem slučaju, organizovanje programa.
Pogledajte poslednjih pet-šest godina gde su nam izviđačke organizacije, gde imamo dobru izviđačku organizaciju. Gotovo da nemamo nigde. To nije to što bi mi trebalo i što bismo želeli da imamo. Jednom neka se neko pojavi, a ja sam bio na svetskom skupu skauta – izviđača (da budem precizan, za one koji ne razumeju taj termin, bez namere da nekoga povredim) u Čileu, gde je bilo preko 100 hiljada ljudi, i onda ćete videti na koji način te programe organizuju.
Pitajmo malo kako te zemlje podstiču i na koji način sufinansiraju i pomažu da te organizacije postoje. Ovo je minimalno sufinansiranje, ako mogu tako da kažem, ili neka mala privilegija koja obezbeđuje uslove da te organizacije postoje i da nađemo formu kako mladi ljudi da se okupljaju, a ne samo da pretimo da će biti osuđeni na 30, 60 dana ili tri ili pet godina ako naprave incident. Nađimo formu kako da se oni okupljaju, a jedna od tih formi jeste ova forma, gde im se kroz ovaj amandman omogućuje da se organizuju, putuju, da prave svoja savetovanja, seminare, programe i sve ono što tome pripada.