Molim narodne poslanike da, radi utvrđivanja kvoruma, ubace kartice.
S obzirom da smo utvrdili kvorum i da imamo dovoljno poslanika, da nastavimo da radimo.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 11. i 12. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O VLADI I DRŽAVNOJ UPRAVI Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o Vladi i Predlogu zakona o državnoj upravi, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa podsećam vas da, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijavu za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Ovlašćeni predstavnici za ovu tačku dnevnog reda, odnosno za ove dve tačke dnevnog reda su Srpska radikalna stranka – Zoran Krasić, Demokratska stranka Srbije – Jovan Palalić i Demokratska stranka – Gordana Čomić.
Pošto ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka – Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Srpski pokret obnove – Nova Srbija – 21 minut 36 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta 24 sekunde i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO, tri poslanika SDP i jedan nezavisni poslanik – 5 minuta i 89 sekundi. U tom slučaju SPO nema 21 minut, pa molim da se to ispravi, jer četiri poslanika manje je 16 minuta. Molim službu da ispravi vreme za raspravu Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, jer ovo nije tačno vreme.
Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o Vladi i Predlogu zakona o državnoj upravi.
Da li predstavnik predlagača, dr Zoran Lončar, ministar za državnu upravi i lokalnu samoupravu, želi reč? (Da.)

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama su danas dva zakona o kojima se vodi objedinjena rasprava, dakle, zakon o Vladi i zakon o državnoj upravi. Donošenjem ovih zakona stvaraju se normativne pretpostavke za otpočinjanje reformi u oblasti izvršne vlasti, bar onog dela izvršne vlasti kojeg je, po Ustavu Republike Srbije, nosilac Vlada.
Ova dva zakona koja regulišu ovu oblast, Vladu i oblast državne uprave, spadaju u oblast organizacije državne vlasti, među najstarije propise u našem pravnom sistemu. Jedan i drugi zakon su doneti neposredno nakon usvajanja važećeg Ustava Republike Srbije, Zakon o Vladi početkom 1991. godine, a Zakon o državnoj upravi godinu dana kasnije 1992. godine.
Cilj zakonodavnih promena u jednoj i drugoj oblasti izvršne vlasti jeste da se neke stvari jasnije odrede, da se one stvari, one odredbe i oni instituti koji su se do sada pokazali neprimerenim prilagode potrebama prakse i da se eventualno neke pravne praznine, koje su i u jednoj i u drugoj oblasti uočene, na valjan način zakonskim izmenama otklone.
Što se tiče zakona o Vladi, ovo je zakon o instituciji Vlade kao nosiocu izvršne vlasti, a ne zakon o ovoj ili bilo kojoj drugoj vladi. Stoga očekujem da ćete tokom skupštinske rasprave voditi računa o svakom od tih instituta i tako predlagati eventualno njihovo popravljanje.
Najkraće rečeno, što se tiče zakona o Vladi, skrenuću samo pažnju na dve stvari: prvo, to je činjenica da je znatno promenjen u cilju jasnijeg određivanja; drugo, popunjava pravne praznine odnosa Skupštine i Vlade kao nosilaca izvršne vlasti.
Ovo pitanje do sada nije obuhvaćeno važećim Zakonom o Vladi, već pre svega Ustavom Republike Srbije i podzakonskim aktom upravo ovog tela, Narodne skupštine Republike Srbije. Pokazalo se u praksi da mnoga pitanja koja politički život nametne nemaju valjan zakonodavni odgovor.
Ovaj zakon u ovoj oblasti detaljno tretira pitanje sastava Vlade, određuje da svaku vladu čine predsednik i određen broj potpredsednika, najmanje jedan, a najviše onoliko koliko svaka vlada smatra da joj je potrebno za najbolje moguće funkcionisanje. Sačinjavaju je ministri, i to dve kategorije ministara mogu da postoje. Jedno su resorni ministri, koji vode računa o oblasti državne uprave na čije su čelo kao članovi Vlade postavljeni, i drugo su tzv. ministri bez portfelja, koje smo u nekom periodu sredinom 90-tih godina, u sastavima nekih drugih ranijih vlada, imali u praksi.
Takođe, ovaj predlog reguliše i pitanje izbora Vlade zbog potreba otklanjanja mnogobrojnih praznina, koje smo čak i u ovom mandatu Skupštine Srbije imali postavljene, a nismo imali valjane zakonodavne odgovore na ta pitanja. Dalje, reguliše jedno pitanje koje je do sada potpuno bilo bez pravnog odgovora, a to je pitanje ovlašćenja Vlade u ostavci, u onom momentu kada Vladi iz bilo kog razloga, ostavke ili razrešenja, prestane mandat.
Zatim, uređuje i dva Ustavom predviđena instituta, koja nisu imala adekvatnu pravnu razrađenost u našem sistemu, a to su zahtevi za izglasavanje nepoverenja, s jedne strane, i poverenja Vladi, sa druge strane. Naravno, tu je takođe jedno pitanje koje je do sada bilo bez potpunog pravnog odgovora, a to je pitanje šta se dešava ili kakve su nadležnosti predsednika Vlade i ministara nakon činjenice da su oni podneli ostavku, a imaju ustavnu obavezu da ostanu na funkciji do izbora nove vlade, odnosno novog člana vlade.
Drugo pitanje u ovom zakonu na koje želim da vam ukažem, a to je potpuno drugačije regulisanje pitanja unutrašnje organizacije Vlade. Dosadašnji Generalni sekretarijat i službe Vlade su bitno drugačije preformulisani i drugačije će biti regulisani. Uvodi se nešto što su potrebe ove, a čini mi se i prethodnih vlada, svi vi koji ste sedeli u tim vladama najbolje to znate.
Radi mnogo efikasnijeg i stručnijeg rada nosilaca vladine aktivnosti, tj. predsednika i potpredsednika Vlade, predviđa se mogućnost postojanja kabineta predsednika, odnosno potpredsednika, kao i saveta predsednika Vlade, mogućnost da postoje dva saveta za dve najvažnije oblasti, a to je savet za ekonomski razvoj i savet za državne organe i javne službe.
Što se tiče drugog zakona, zakona o državnoj upravi, usvajanjem ovog zakona počinje izmena pravnog okvira koji će omogućiti temeljno sprovođenje procesa reformi državne uprave u Republici Srbiji. Do sada je taj proces osmišljen kroz, prošle godine usvojenu, strategiju reforme državne uprave, čiji krajnji cilj treba da bude mnogo efikasnija i ekonomičnija državna uprava, koja će biti osposobljena da bude nosilac ekonomskog i sveukupnog društvenog i socijalnog razvoja u Srbiji. Ovim zakonom se uvodi novi pravni okvir za početak sprovođenja reformi u ovoj oblasti. U pitanju je sistemski zakon u ovoj oblasti.
Samo da vam najkraće ukažem na suštinu nekih od izmena koje donosi ovaj zakon, u odnosu na važeći zakon koji potiče još iz 1992. godine. Što se tiče poslova državne uprave, zadržavaju se neki poslovi, ali će i organi državne uprave u budućnosti dobiti neke nove poslove. U pogledu poslova, ističemo normativno-pravne poslove, dakle, poslove donošenja propisa; zatim, rešavanje o upravnim stvarima kroz donošenje upravnih akata; vođenje evidencija; izdavanje javnih isprava na osnovu tih evidencija; vršenje upravnih radnji i upravnog nadzora, pri čemu se ova oblast bitno drugačije reguliše.
Predviđa se da od oblika upravnog nadzora, koji su do sada postojali, ostane samo kao mogućnost vršenje inspekcijske kontrole i da ovo veoma važno pitanje bude regulisano, zbog svog značaja, posebnim zakonom o inspekcijskom nadzoru.
Posebnu pažnju želim da skrenem na bitnu novinu u ovom zakonu, a to je činjenica da se iz strategije reforme državne uprave, koja počiva na nekim osnovnim i opšteprihvaćenim principima evropskog administrativnog okvira, dva takva principa kroz ovaj zakon razrađuju, a to su principi depolitizacije i profesionalizacije državne uprave u Republici Srbiji.
Konkretno, usvajanjem ovog zakona smanjiće se broj političkih funkcionera koji danas postoje u državnoj upravi, i to svega na dva funkcionera: ministra, koji će biti na čelu ministarstva, i zamenika ministra, koji će u budućnosti nositi naziv državni sekretar. Svi ostali funkcioneri, koji su danas politički funkcioneri, isključivo se menjaju kada dođe do promena u sastavu Vlade.
U budućnosti će oni biti tzv. profesionalni, odnosno karijerni službenici, i na svoja mesta, na te funkcije u državnoj upravi, a to su, konkretno, mesta današnjeg pomoćnika ministra, mesta sekretara ministarstva, mesta rukovodilaca organa uprave u sastavu ministarstava, dolaziće isključivo na osnovu svojih stručnih kvalifikacija i rezultata u radu, i to na osnovu konkursa i kriterijuma koji budu određeni tim konkursom.
Usvajanjem ovog zakona i ovakvog principa depolitizacije i profesionalizacije, mi ćemo Republiku Srbiju konačno dovesti u stanje da prilikom izbora državnih službenika i njihovih funkcionera osnovni kriterijum bude znanje i stručna kvalifikacija i da se zauvek napusti princip političke pripadnosti i lojalnosti.
Naravno, to je jedna pretpostavka, da ćemo u budućnosti u državnoj upravi u Republici Srbiji imati nezavisne i, nadam se, visoko sposobne državne službenike. Nekim drugim zakonima, pre svega, donošenjem uskoro i zakona o državnim službenicima, ali i kroz neke druge mere koje namerava Vlada u pravcu profesionalizacije državnih službenika da sprovede – a to je, pre svega, osnivanje nacionalnog centra za usavršavanje državnih službenika – dobićemo, nadam se, nezavisne i visokostručne državne službenike u našoj bliskoj budućnosti.
Na kraju, samo još na jedno pitanje da sa ove govornice ukažem kada je u pitanju Predlog zakona o državnoj upravi, a to je položaj okruga. Do sada, znate i sami, ovo pitanje nije bilo regulisano, naravno, ni Ustavom, a ni zakonom, već jednim podzakonskim aktom Vlade iz 1992. godine, uredbom Vlade o načinu vršenja poslova ministarstava i posebnih organizacija van njihovog sedišta.
Otud stoji ozbiljan prigovor - da su nam okruzi, kao oblici dekoncentracije vlasti u Srbiji, u pravnom sistemu jednostavno visili. Ovaj zakon reguliše, u onoj meri koliko je važeći ustavni okvir to dozvoljavao, položaj okruga. Oni se nazivaju upravnim okruzima i predstavljaju područne centre državne uprave.
Njima će i dalje upravljati načelnici okruga, ali neće više biti politički funkcioneri, već će i oni biti zahvaćeni ovim procesom depolitizacije i biće isključivo državni službenici, biraće se na period od pet godina, na osnovu konkursa. Raspolagaće onim čime danas ne raspolažu, s obzirom na drugačiji položaj okruga i načelnika okruga, svojom stručnom službom, i odgovaraće za njen rad.
Bitno pitanje za institucionalno povezivanje lokalne samouprave i centralne republičke vlasti je činjenica da će taj odnos biti institucionalizovan preko okruga uvođenjem saveta okruga. Njega će, kao predsednik, činiti načelnik okruga i od strane građana izabrani predsednici jedinica lokalne samouprave, dakle, opština i gradova sa teritorija tih okruga.
Da bi čitav ovaj proces nameravane reforme državne uprave, koji je osmišljen u okviru opšteprihvaćene strategije reforme državne uprave, bio zaokružen, nakon ovih zakona očekuju nas veoma brzo i neki drugi zakoni u ovoj oblasti: zakon o državnim službenicima, koji sam spomenuo, ali i dva procesna zakona, veoma važna za mnogo brži, efikasniji rad državne uprave, a to su zakon o opštem upravnom postupku i zakon o upravnim sporovima.
Takođe, nakon zakona o državnim službenicima, u drugom delu ove godine nam sledi i usvajanje zakona o platama u državnim organima.
Na kraju, moram da vam se zahvalim na veoma korektnim amandmanima koje ste podneli, čija sadržina mi ukazuje da među vama, bez obzira na političku orijentaciju pozicije, odnosno opozicije, postoji veliki broj iskusnih političara koji je prošao kroz rad vlada, kako ove prethodne, tako i onih pre nje.
Većina tih amandmana je bila krajnje konstruktivna i, bez obzira na činjenicu iz koje grupe, opozicionih ili pozicionih, narodnih poslanika su podneti, mi smo određeni broj amandmana usvojili. Izražavam spremnost, na kraju ovog uvodnog izlaganja, u slučaju i da se u toku ove rasprave pokaže da je još neki amandman potpuno opravdan i u skladu sa opšteprihvaćenim evropskim principima funkcionisanja zakonodavne vlasti, da takve amandmane i usvojimo. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem se ministru, dr Zoranu Lončaru. Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč; Odbor za pravosuđe i upravu Jovan Palalić (ne); Zakonodavni odbor Miloš Aligrudić (ne).
Da li predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS. Izvolite.

Ova vlada, kao i prethodna, više puta je menjala Zakon o vladi i, čini mi se, jedanput Zakon o državnoj upravi. SRS, kao opoziciona stranka, za protekle četiri godine nije našla za shodno da se upliće u taj posao, jer svaka vlada ima pravo da organizuje državnu upravu, organizuje ministarstva, na način kako smatra da je to najbolje da vrši vlast.
Kada je u pitanju donošenje potpuno novog zakona, kao što je situacija sa ovom tačkom dnevnog reda gde je spojena rasprava o dva predloga zakona, onda je SRS morala da se uključi. Podneli smo, mislim, kod Predloga zakona o vladi osam amandmana, a kod Predloga zakona o državnoj upravi, čini mi se, 20 i nešto amandmana. Sada ne bih mogao da kažem šta je usvojeno od strane vlade, verovatno nisam imao prilike da vidim to mišljenje, nadam se da ćemo u toku rasprave i pre nego što pređemo na amandmane da čujemo koji su amandmani usvojeni, kako bismo znali da skoncentrišemo raspravu na ove druge.
U ime SRS moram da istaknem da nećemo glasati za ove predloge zakona zbog nekoliko razloga, pa da krenem od prvog razloga.
Ne možemo da prihvatimo nešto što bi trebalo da bude sistemsko rešenje organizacije državne vlasti ukoliko se do jednog zakona dolazi po principu da se krene od posebnih prema nečemu što je opšte. Verovatno, učili su nas da pravilo kreće od nečeg opšteg, a što je principijelno, pa se kasnije razrađuje i dolazi do nečega što je posebno. Pogotovo ove zakone tumačimo kao svojevrsni oblik legalizacije postojećeg stanja, za koje smo već tri-četiri godine izražavali sumnju da li je to baš sve u skladu sa postojećim Ustavom Republike Srbije.
Stičem utisak da usvajajući ova da predloga zakona, praktično, ova vlada prejudicira buduća ustavna rešenja u ovoj oblasti. Na ovaj način stičete zaključak da je malo redosled promenjen. Verovatno je prvo trebalo ustavnim normama napraviti političko-pravni okvir, pa onda na bazi tog novog ustavnog osnova razviti taj koncept.
Jer, da krenemo redom, ako se pogleda zakon o državnoj upravi, predlagač se našao na raskrsnici dva puta, da li da ide ka centralizaciji, decentralizaciji ili ka, kako ste vi ovde upotrebili neki termin, socijalnoj upravi, čini mi se tako. Stvarno ste nedorečeni. Ne vidi se koji je koncept tu utemeljen.
Dobro je što ste u obrazloženju Predloga zakona davali uporedne primere Francuske, Nemačke itd, oni jesu principijelno dati i navedeni kao pravila i šta je u tim zemljama primenjivo. Vidite i sami, u zavisnosti od, kako bih rekao, ustavnog rešenja dotične zemlje varira i princip kako je organizovana državna uprava, kako je organizovana državna vlast. Osnovni nedostatak ova dva predloga zakona je svakako sadržan u činjenici da je predlagač pronašao ustavni osnov.
Stičem utisak da ste zaboravili na član 71. Ustava Republike Srbije. On kaže: "Republički organi, u okviru Ustavom utvrđenih prava i dužnosti Republike Srbije, utvrđuju politiku, donose i izvršavaju zakone, druge propise i opšte akte, vrše ustavno-sudsku itd." Tu je data definicija praktično nečega što se zove podela vlasti. Znači, republički organ je generički naziv za nešto što pripada i zakonodavnoj, i izvršnoj i sudskoj oblasti.
U drugom stavu ovog člana je rečeno – drugim organima i organizacijama u Republici Srbiji može se poveriti itd. Naravno, logična veza sa ovim jeste ona odredba Ustava Republike Srbije koja govori o doslednoj primeni principa podele vlasti, a to je član 9, gde se kaže: "Izvršna vlast pripada Vladi." Znači, jasno je, izvršna vlast pripada Vladi itd.
Mislim da ste u konceptu napravili grešku, jer Ustav vam ne dozvoljava ovakvu intervenciju i da se ovoliko razmašete, a vi imate potrebu da legalizujete i agencije, i jednu potpunu drugačiju organizaciju državne uprave kojoj vi težite.
Gde je rešenje? Rešenje se sigurno nalazi u postojećim odredbama Ustava Republike Srbije. Znači, ova dva zakona moraju biti apsolutno u skaldu sa Ustavom Republike Srbije. Neću sada konkretno zato što imamo dosta amandmana, pa povodom tih amandmana mi ćemo pokušati da vam konkretno ukažemo koja odredba kog zakona nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
S obzirom da SRS ima iskustva i kao stranka koja je učestvovala u izvršnoj vlasti, mi vas donekle razumemo zašto ste išli na tu raskrsnicu i zašto ste prejudicirali možda buduće rešenje u ustavu kada su u pitanju okruzi. Ovde ste dali jednu formu da je to nešto što liči na administrativno-upravni međudeo između nekih nivoa vlasti. To nije dobro. Nije dobro zato što je i ovo rešenje nedorečeno.
Odmah nakon donošenja Ustava Republike Srbije 1990. godine, kada se jednostavno pojavilo da onolika centralizacija nosi svoje nedostatke, pojavila se potreba za nečim između. To su bili verovatno ti nedorečeni okruzi.
U pravu je uvodničar koji kaže da nešto što nije organ državne vlasti, a okrug nije organ državne vlasti, već jedno područje gde se nalaze delovi organa državne vlasti, i ne može drugačije da se reguliše. Zbog toga to nije regulisano zakonom, mada bi sudeći po članu 94. to moralo da se uredi zakonom.
Ni u tom konceptu okrug nije bio organ državne vlasti. U praksi su bili potpuno drugačiji problemi, pa čak i do zloupotrebe i do maksimalne politizacije i prenaglašenog značaja, političkog značaja okruga, a ne ovog administrativnog, upravnog ili da kažem prvostepenog organa državne vlasti koji je najbliži građanima.
Sve ovo što pričam ne dotiče se pojma koji nazivamo lokalno samoupravljanje. Danas ne pričamo o tome i dobro je što ne pričamo. Očekivao sam da se napravi kvalitetna distinkcija između onoga šta su organi državne vlasti, šta su drugi organi, koji, uslovno rečeno, istupaju u ime Republike kao države. Šta su to povereni poslovi, gde se vrše javna ovlašćenja?
Uz sve to, recimo, koncept dvostepene lokalne samouprave i mogućnosti dorade, mi danas imamo problem što ne postoji ustavni okvir da se razrade sve te koncepcije. I to je ono što opterećuje ova dva predloga zakona.
Znači, ova dva predloga zakona su koncepcijski nedorađena, nalaze se na pola puta, između nečega što bi kod predlagača trebalo da znači - moramo da poštujemo Ustav, ali moramo i da težimo ka nečemu, i u ovom miksovanom konceptu vidim da niste podlegli onom pritisku koji se zove - saveti nevladinih organizacija ili vladinih institucija, kojima je zadatak usaglašavanje propisa radi pridruživanja.
Jednostavno, stvarnost vas je naterala da malo drugačije pogledate na ovaj problem i tu je nastao problem što ste se našli nasred puta, ni ovamo, ni onamo. To ne može da funkcioniše u praksi. Da bi ovaj koncept, koji vi zagovarate, funkcionisao u praksi, mi moramo da promenimo tzv. materijalne zakone.
Dalje, moram da vam skrenem pažnju, mi smo pre nekoliko meseci, kada ste donosili Zakon o ministarstvima, čini mi se da je bio taj zakon u pitanju, ili izmene i dopune tog zakona, tada ste pribegli nečemu što je jednostavno - pobrkali ste dva pojma: nadležnost i delokrug.
To može biti smetnja, naročito smetnja u primeni ova dva zakona ukoliko se oni budu usvojili u Narodnoj skupštini, a pogotovu ako se ne prihvate ovi amandmani, za koje ste lepo primetili da su, pre svega, rezultat nagomilanog iskustva, jer verovatno ovde ima 15 ljudi koji su neposredno radili u izvršnoj vlasti, pa su svakodnevno bili suočeni sa onim što vi danas radite i hvatate se za glavu.
Dalje, morate imati u vidu da Republika Srbija, ma koliko da je ona administrativno podeljena, kad kažem - administrativno podeljena, ne mislim samo na teritorijalnu organizaciju koja naginje ka lokalnom samoupravljanju, nego mislim na teritorijalnu podelu koja naginje ka državnoj vlasti, gde država ispunjava svoje funkcije i postupka u skladu sa zakonom, kao vlast. Niste primetili jednu stvar.
Srbija sa ovim brojem građana, Srbija sa ovim potencijalima, Srbija sa ovakvim ustavnim uređenjem, Srbija sa ovakvim odredbama, država Srbija sa ovakvim nadležnostima - koliko ona može da se meša u lična stanja i status građana, koliko se ona pita povodom nekih stvari. Koliko su elementarne stvari ljudskog života i privrede upravna stvar?
Naprosto, nas goni da dajemo prednost centralizovanom pristupu organizacije državne vlasti. Zašto? Iz jednog prostog razloga, što princip koji je važeći u centralnoj vlasti, u organu koji sprovodi centralnu vlast, ukoliko se do krajnjih konsekvenci ne sprovede do svakog onog mesta gde se pita državna vlast, u međuvremenu dobija bočne pritiske, bočne udare i situaciju da centralna vlast ne zna šta se dešava daleko od Beograda, po sistemu - daleko od oka, daleko od srca.
Te je moguće da i instrukcije i uputstva i sve ono što predstavlja nameru vlasti da se u jednoj oblasti sprovede, da li je tu u pitanju kako da se primeni član 5. tog i tog zakona, kako da postupaju odgovarajući organi, kako da detaširana vlast na određenoj teritoriji postupa, ne dođe tamo, a još gora stvar, da ne dođe povratna informacija kakvi su efekti toga. Jer ste vi stali na pola puta.
Niste se opredelili ni za centralni pristup, niti za ovaj autonomni pristup. Zagovarate koncept da ministarstvo treba da radi stručne, strateške poslove itd; u nekom delu da radi, ako mogu tako da kažem, upravne poslove, da rešava o pojedinačnim pravima i obavezama, i u tom konglomeratu jednostavno državna vlast se izgubila.
Ona će biti podeljena. Ona će biti pocepana. Strateški neće moći da razmišlja i neće moći da radi, jer je kadrovski neopremljena, jer je to bio zadatak instituta, razvojnih centara, zavoda itd. To jeste nedostatak ministarstava. Jeste, nije to nedostatak od pre dve-tri godine. To je nedostatak od ranije.
Nedostatak je i zbog toga što su zbog sistema nagrađivanja u državnoj upravi, verovatno, mnogi kadrovi našli bolja mesta, bolje plate, pa je i na taj način osiromašena državna uprava u pogledu kadra i imamo sada situaciju da nam je državna uprava obezglavljena. To moram da vam kažem, zbog ovih čestih promena propisa i donošenja odredbi koje ne mogu da se protumače.
Ne mogu da se protumače i onda mi imamo situaciju da u jednoj oblasti, gde se na neki način pitaju dva-tri ministarstva svako ministarstvo da različito mišljenje, različito tumačenje, pa sve to mora da završi na Vrhovnom sudu, gde je u krajnjem slučaju upravni spor zadržan do danas, dok ne formirate sudove za upravne sporove, i onda se javlja jedna konfuzija.
U toj konfuziji, naravno, idu raspisi, tumačenja, brošure, izdavačka delatnost. Moram da pomenem i neke pomoćnike ministara, gde oni navodno to objašnjavaju, obrazlažu kako treba postupiti, kako treba primeniti odgovarajući član. Vidite, na ovim stvarima vidi se koliko je komplikovano voditi državnu upravu.
Vi na ovaj način ne dolazite do efikasne državne uprave, nego dolazite do državne uprave koja će se naći na pola puta i onda će svako s pravom da prozove Vladu i nadležno ministarstvo. S pravom će da pozove.
Dalje, kod naših građana, evo vidite i mi imamo problema u Narodnoj skupštini, jer kako mi možemo građaninu da objasnimo da se mi ne pitamo povodom nekog pojedinačnog akta nekog ministarstva, ili nekog inspektorata tamo negde daleko u nekoj opštini. Građani prate prenos i oni smatraju da se ovde nalazi 250 najmoćnijih ljudi u Republici Srbiji. Verovatno su najmoćniji kada je u pitanju donošenje zakona, ali kada je u pitanju sprovođenje zakona ovde su apsolutno nemoćni ljudi.
Slično će biti i sa državnom upravom u ovom vašem konceptu. Svako će da proziva ministarstvo, a ministarstvo neće biti u mogućnosti da ima ni uvid, niti saznanje o tome šta se dešavalo tamo.
Naravno, ovih 20 minuta koristim za opservacije na temu ova dva zakona, bez ulaska u konkretna rešenja i konkretne amandmane. Povodom amandmana - pokušaćemo da vam objasnimo šta se konkretno vidi kao problem u odgovarajućoj normi koju ste predložili.
Ono što svakako zaslužuje pažnju i mora da se kaže jeste - meni uopšte nije jasan vaš koncept kabineta. Taj koncept mi uopšte nije jasan - Srbija je mala država. Srbija ima malu državnu upravu, nama to ne treba.
Dalje, kod zakona o državnoj upravi načelna primedba mora da bude, vidite, član 94. Ustava Republike Srbije, mada ima dosta stavova u tom članu, čini mi se da je potpuno jasan, i vidite - poslove državne uprave obavljaju ministarstva. I tu je državna uprava. Dalje - u okviru ministarstva može da se formira organ uprave, ali nešto što je u tesnoj vezi sa ministarstvom kao organom državne uprave jesu i posebne organizacije iz te oblasti.
Zašto vam ovo posebno pričam? Dok smo mi bili u Vladi, mi smo imali taj problem što su postojale posebne upravne organizacije, koje nisu bile u sastavu ministarstva, nego su bile direktno potčinjene Vladi Republike Srbije i onda ministarstvo nije ni moglo, ni teoretski, da ima uvid u to šta radi upravna organizacija.
Da vam pomenem konkretan primer, to je Ministarstvo finansija i u to vreme Republička uprava javnih prihoda, gde su ministar i direktor Republičke uprave javnih prihoda bili u istom rangu, gde je direktor Republičke uprave javnih prihoda donosio rešenja, i to baš prava, upravna rešenja, konačne upravne akte, protiv kojih se mogao voditi upravni spor.
Kasnije je neko primetio da je to nedostatak, pa je Republičku upravu javnih prihoda smestio u Ministarstvo finansija, i to je dobar potez, jer se tako vidi celina.
Neko bi rekao danas da je to bio akt centralizacije vlasti. Verovatno da jeste, ali to je bio nužan oblik centralizacije vlasti. Vi ste danas u kudikamo boljoj situaciji, nešto se promenilo. Jednostavno, došlo je do te centralizacije od 2001. do 2003. godine, kasnije se ona razbijala agencijama, nekim drugim institucijama, krenula je svojevrsna erozija.
Ali, vi nama ne odgovarate na pitanje, kako je to moglo da bude u Ustavu i kako ovo može da bude u skladu sa Ustavom. Znači, 2001. godine činjenica centralizacija u skladu je sa Ustavom. Godine 2003. proces atomiziranja državne uprave, decentralizacija, i to je u skladu sa Ustavom Republike Srbije. I sada jedno polovično rešenje, i ono u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Da bi se krenulo u ovo što ste vi pokušali ovim predlozima zakona, apsolutno sam siguran da je potrebna prvo promena Ustava Republike Srbije. Pošto ta promena nije urađena, mi ćemo, povodom diskusije o amandmanima, da ukažemo na nedostatke i na probleme, i sa gledišta ustavnosti, i sa gledišta zakonitosti.
Moram da vam kažem da, kada se bude glasalo o ovim zakonima i ovim amandmanima, niko nema pravo da ima u vidu postojeće zakone kojima smo dali neka materijalna rešenja. Zašto? Zato što su ovo dva organizaciono-statusna zakona koji regulišu državnu vlast, organizaciju državne vlasti. Normalni zakoni iz ove oblasti neminovno prouzrokuju promenu odgovarajućih materijalnih zakona. To je pravi put. Ovo je pogrešan put i zato sam na početku rekao, da li mi idemo od opšteg ka pojedinačnom ili od mora pojedinačnih stvari, koje ćemo konačno da rešimo, gradimo univerzalni princip, koji će kasnije da se prepiše u Ustavu. Ako je to vaša ideja, ona je stvarno pogrešna.

Reč ima ovlašćeni predstavnik DS - Boris Tadić narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u sledećih 20 minuta, a u okviru objedinjene rasprave o dva važna zakona, zakona o državnoj upravi i zakona o vladi, pokušaću da vam citiranjem odredbi oba zakona dokažem argumentaciju na kojoj stojimo kao politički klub u ovoj skupštini.
Dakle, DS je odlučila da glasa protiv zakona u ovako predloženom tekstu, i protiv zakona o državnoj upravi i protiv zakona o vladi, ako izostane, kao što je izostala na odborima, rasprava o amandmanima podnesenim na zakon o vladi.
Prvo zakon o državnoj upravi. Nedostatak brojnih naših amandmana na zakon o državnoj upravi sastoji se u vrlo jednostavnom razlogu. Jezik kojim je ovaj zakon pisan je nepopravljiv. Ko god da ga je čitao od poslanika u ovoj skupštini, mora da vidi da je ovo jezik nerazumljiv za bilo koga drugog, osim možda za onog koji je ovaj predlog zakona pisao, i to kada je sam sa sobom, pa da čita iznutra sebi u glavi.
Kao dokaz daću vam ekstreman primer člana 15. zakona o državnoj upravi, stav 3, koji glasi: "Naredbom se naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj". Dakle, ako ste pročitali tekst ovog zakona, ovo je moralo da vam smeta. Ovo je ekstremna formulacija. Ima i formulacija, kao što je u članovima 71, 72, gde ministar prati ustavnost. To mora da vam smeta ako znate šta radi ministar.
I ceo tekst zakona o državnoj upravi nama liči na to da je postojala dobra namera, u to ne sumnjamo, i da se reformiše državna uprava, i da se modernizuje, i da se depolitizuje.
Ali, od te dobre namere izostao je umišljaj i ostao je samo nehat sa kojim je pisan ovaj zakon i koji, nažalost, nema, čitajući ga po članovima, nikakve veze sa onim što je ministar ovde izlagao.
Isti je takav tekst, nerazumljiv, nedopustiv, koji ekstremno zadire u delokrug rada Narodne skupštine, u zakonu o Vladi, u članovima 18. i 19. U prvom predlagač kaže da od podnošenja predloga do glasanja o nepoverenju ne može proći manje od tri ni više od 15 dana i u članu 19. nalaže Narodnoj skupštini kada će glasati o vladi. To je, osim što je jezički nedopustivo, i statusno nedopustivo, imajući u vidu da se ne može nijednim drugim zakonom, osim Poslovnikom Narodne skupštine, određivati kada će Skupština glasati, u kom roku, na koji način i koliko će trajati rasprava o poverenju vladi.
Nakon ovih primera, zaista ekstremnih, jezičkih, najblaže rečeno, nedoumica, probaću, citirajući manje ekstremne članove, ali jednako nedopustive u bilo kom predlogu zakona, pa tako i u ovom o zakonu o državnoj upravi, da vam dokažem da imamo puno dobrih argumenata da glasamo protiv ovog zakona, kakva je i naša odluka.
U zakonu o državnoj upravi svaki član ima marginalni naslov, kako smo obavešteni da je to dobro u zakonu, u redu, to je stil koji može da stoji, a ne smeta. Nepotrebno je ponavljanje, ali ako neko voli naravno da protiv toga nećemo biti kao stranka, dokle god je pismen svaki taj marginalni naslov.
Član 12. ima pod glavom - Poslovi državne uprave, marginalni naslov "Učestvovanje u oblikovanju politike vlade", pa u prvom stavu piše da "organi državne uprave učestvuju u oblikovanju politike vlade tako što pripremaju nacrte zakona, drugih propisa i opštih akata za vladu i predlažu vladi strategije razvoja i druge mere." To ne može da stoji ni u jednom zakonu koji ijedna ozbiljna skupština hoće da primeni u reformisanju svoje sopstvene državne uprave.
Ono što je dalje primer je član 15, koji sam već spomenula, gde se definišu šta su naredbe, pravilnici i uputstva. Konceptualna razlika, da li to uopšte treba da stoji u ovom zakonu, ali ako se vlada opredelila, neka stoji bar pismeno. To je najveća manjkavost teksta Predloga zakona o državnoj upravi. On je nepismen, nejasan i onda posledično biće neprimenjiv, koja god da je vlada u pitanju.
Član 16. govori o tome šta ministar može, a šta ministar ne može, i to je još jedan sindrom koji se ponavlja iz člana u član. Dakle, imate dva stava, pa u jednom stavu kaže šta ministar može, tim glagolskim oblikom, ili šta ministar radi, a onda jedna odredba onoga što ministar ne radi. Zakonopisac bi trebalo da se odluči: ili će da govori o onome što ministar može, izostavljajući odredbe šta ne može, jer se to iovako nalazi u drugim zakonima; ili će samo da piše o onome šta ministar ne može ili ministarstvo generalno.
U članu 16, sa naslovom – Ograničenja pri donošenju propisa, stoji: "Ministarstva i posebne organizacije mogu donositi propise samo ako su na to izričito ovlašćeni zakonom ili propisom vlade." Pa u drugom stavu kaže da "ministarstva i posebne organizacije ne mogu propisom određivati svoje i tuđe nadležnosti, niti ustanovljavati prava i obaveze fizičkim i pravnim licima koje nisu već ustanovljene zakonom."
Ne može ovo da stoji, ne možete vi da propisujete vladi kakav će zakon doneti, koji će se možda ticati i sopstvenih organa, odnosno organa državne uprave ili ministarstava. Osim što je nepismeno, to je u sukobu jedno sa drugim, što je inače primer još članova i u ovom zakonu, i u zakonu o vladi.
U članu 17. govori se o rešavanju upravnih stvari, zakonopisac je sklon da beskonačno razrađuje, dopisuje, prepisuje, dodaje epitete za razne stvari, a rešavanje o upravnim stvarima je sveo na minimum, i tajna toga se može otkriti u obrazloženju koje predstavlja dodatni dokaz potpune nepismenosti ovog zakona, jer u obrazloženju razloga za donošenje zakona piše da - uprava ostvaruje svoje socijalnu funkciju tako što prvenstveno postaje regulator društvenih procesa, a ne instrument vlasti. Dakle, uprava kao regulator društvenih procesa pokazuje da ili zakonopisac ne zna šta je uprava, ili ne zna šta su društveni procesi, ali to jedno sa drugim ne ide.
Član 24. uvodi državne sekretare umesto dosadašnjih zamenika ministara. Volja je predlagača da se zamenika ministra više ne zove zamenik ministra, nego državni sekretar. Može, samo je uobičajeno da se objasni razlog zašto je sada važnije da se zove državni sekretar, a ne zamenik ministra. Inače, nemam ništa protiv, ako vole tako da se zovu, neka se zovu.
On je takođe tzv. politička funkcija, za razliku od pomoćnika ministra ili sekretara ministarstva, koji se biraju na pet godina. Taj izbor na pet godina, kao instrument depolitizacije državne uprave, jeste dobar mehanizam. Dakle, hajde već jednom da imamo depolitizovanu državnu upravu, ali pitanje je i za Vladu koju smo mi podržavali, i za ovu vladu sada koju ne podržavamo i smatramo da ne radi dobro jeste, a ko je nas sprečavao ili ko vas sprečava da depolitizujete Vladu koju podržavate, sada odmah, nezavisno od zakona.
Depolitizacija, kao i korupcija, nije toliko stvar propisa i pravila, nego stvar ubeđenja i političke volje da se promene stvarno dogode. Mi bismo bili prvi koji bi pozdravili da ova vlada kaže, nećemo, dakle, naša politička naimenovanja na nivou pomoćnika ministara, upravnih odbora, nećemo da delimo feudalno kolače vlasti, ni upravne funkcije u državnoj upravi, hoćemo ljude iz državne uprave koji imaju 10, 12 ili 15 godina iskustva i koji znaju da se bave tim poslom. To prosto ne stoji kao argument nijednoj vladi, ni onoj prethodnoj, ni ovoj sada.
U članu 26. govori se o sekretaru ministarstva i dozvoljava se da ministarstvo može da ima sekretara, to su te jezičke nedoumice, a ne mora da ima. Ako može, onda ne mora i to je isto postavljenje na pet godina. Kod svih ovih postavljenja na pet godina nedostaje u zakonu mehanizam - a šta ćemo sada.
Dakle, da li ćemo imati prelazne i završne odredbe ili ćemo usvajanjem ovog zakona, ako za njega imate 126 poslanika, odjedanput imati profesionalce na mestu pomoćnika ministara, direktora službi, posebnih organizacija i tako dalje, i na koji način će se evaluirati njihov doprinos, profesionalnost, etičnost, nepolitičnost, kako se to kaže, profesionalnost iznad političkih simpatija prema bilo kojoj stranci. To je to, ima namere, ali bez umišljaja, čist nehat. Dakle, u svakom smislu od onoga što je dobra namera ministarstva bila da se ovaj zakon donese.
U članu 27. je jedan primer koji se provlači kroz druge članove ovog zakona, a to je da se mešaju prava. Dakle, član 27. tiče se posebnih savetnika ministara: "Ministar može imenovati najviše tri posebna savetnika. Posebni savetnik ministra po nalogu ministra priprema predloge, sačinjava mišljenje i vrši druge poslove za ministra. Prava i obaveze posebnog savetnika ministra uređuju se ugovorom, prema opštim pravilima građanskog prava, a naknada za rad – prema merilima koje odredi Vlada".
To je mešanje radnog prava, mešanje zakona kojim uređujemo državnu upravu i zadiranje u oblast toga šta će Vlada da radi. Takvih primera imate i kroz zakon o državnoj upravi, i kroz zakon o Vladi koliko god hoćete.
U članovima 36, 37. i 38. definiše se direktor posebne organizacije i zamenik direktora posebne organizacije. Opet razumem želju da se nešto nazove, jer nemam ništa protiv, ali morate da znate da kažete da li je to direktor kao što je inače direktor ili je to neki drugi direktor. Jer ovde nedostaje upravni odbor ako je to direktor kao i svaki drugi direktor. A ako nije, recite onda, mi ga tako samo zovemo, jer se to nama sviđa i to je ta nepismenost, nedorečenost u članovima zakona.
I ako jednom pažljivo pročitate, onda ćete videti da bi ova vlada napravila najbolji mogući potez da tekst u ovom zakonu povuče iz skupštinske procedure, ili bar da pravi onu poslovničku mogućnost koju daje ova skupština, i da radi amandmansku popravku ovog zakona u toku zasedanja Skupštine.
Mi ćemo biti spremni da to podržimo, jer je važnije da izađe pismen tekst zakona, nego da neko bude tvrdoglav. Od toga da se bude tvrdoglav može samo da izađe tekst zakona koji će čitati službenici ove vlade, njih 1.000, ili 2.000 ili 3.000, možda ovde među nama poslanicima ima ljudi koji nisu ni pročitali zakon, ali ljudi koji su zaposleni u državnoj upravi, budite sigurni da su pročitali svaki red.
Nemojte sebi dozvoliti da vam se ljudi iza leđa smeju, zato što ste im dali nepismen tekst u ruke, sramota je za državu.
Član 47. ovog predloga zakona govori o nadzoru. Nadzor nad radom, pa marginalni naslov definiše pojam i predmet nadzora nad radom. Poslednji stav u tom članu 47. kaže: "Ministarstvo ne može vršiti nadzor nad radom drugog ministarstva." A kao da inače može, pa sada samo ovde jedan od tih ne može.
Odslikavam vam ne najekstremniju, jer najekstremnija je ona priča o naredbi kada ima jedna situacija koja ima opšti slučaj, nego drugu i treću stvar po snazi loše napisanog teksta koji će proizvesti zbrku u primeni, i to je sasvim očigledno.
Član 67. govori o poslovima iz delokruga više organa državne uprave. Taj član glasi: "Poslom iz delokruga dva ili više organa državne uprave upravlja onaj organ državne uprave u čijem delokrugu je pretežan deo posla". Ne sumnjam da je zakonodavac, odnosno zakonopisac nešto hteo ovim, ali šta je hteo, to neće razumeti nijedan organ uprave, pogotovo u definiciji - pretežan deo posla. Ili će objašnjavati za primer što komplikuje državnu upravu umesto da je čini jednostavnom. Slažem se da je pretvara u javni servis i da je pretvara u službu koja je pre svega u službi građanima Srbije.
Dalje, članovi 71, 72. i 73. govore o odnosu organa državne uprave i AP Vojvodine. U suštini, kada se pročitaju, svode se na to, Vojvodina je manja od autonomije, a veća od lokalne samouprave. Nemam ništa protiv da vam je i to ideja, ali ne može da piše da ministar prati ustavnost i zakonitost opšteg akta. Zna se ko je u ovoj državi zadužen za ustavnost po ovom ustavu. Ministar može i mora da reaguje kada dobije pritužbu, primedbu, kada uđe u proces upravni akt kojim se očigledno krši Ustav. Ne može on da prati ustavnost, ne može da nadzire ustavnost, to je katastrofa i da se izgovori, a kamoli da se napiše u tekstu zakona.
Dalje, u članu 73, isto ono što se tiče Vojvodine, piše: "U svakom slučaju, nadležno ministarstvo dužno je da postavi pitanje odgovornosti rukovodioca organa autonomne pokrajine." Ovde zakonopisac vidim da ne poznaje Statut AP Vojvodine. Organi AP Vojvodine su Skupština AP Vojvodine, Izvršno veće AP Vojvodine i sekretarijati.
Dobacuju mi poslanici da se to menja. Najviše volim da se menja, ali ne volim da se menja tako da sve ostane isto ili da se menja tako da bude gore. Bar ne moram da ćutim kada vidim da je to na delu.
Po kom osnovu će ministarstvo i na kakav način pozvati rukovodstvo organa AP na odgovornost? Na kakvu odgovornost? Mešate dve stvari. Možda nečiju ideju o tome kako ne bi trebalo ili kako bi trebalo da izgleda status AP, ali veza, trenutna i važeća, između Republičke vlade i AP Vojvodine je zakon o prenosu određenih nadležnosti autonomne pokrajine na osnovu Ustava Republike Srbije.
Menjajte ga ako imate većinu. Dobacuju da nije u skladu sa Ustavom. Jeste, u skladu je sa Ustavom, lepo se vidi iz člana 109. i uopšte nije sporno. Ne možete da napišete ovo i da očekujete da vam bilo koji radnik državne uprave postupi po ovome, jer to ne samo što je nepismeno, nego nepotrebno vas kvalifikuje kao ljude koji hoćete ovim zakonom da stavljate van snage drugi zakon koji je donela ova skupština.
U članu 75. govori se o nadležnom sudu kao o sudskoj zaštiti prava autonomne pokrajine. Dakle: "Organ određen opštim aktom autonomne pokrajine može nadležnom sudu podneti tužbu za zaštitu prava autonomne pokrajine, ako smatra da je pojedinačnim aktom ili radnjom organa državne uprave povređeno neko Ustavom ili zakonom zajemčeno pravo." Tu ste pobrkali dve stvari.
Uveli ste nadzor "prateći" ustavnost i zakonitost, a ovde govorite o tome da je državna uprava uradila nešto mimo zakona. Znači, ne postupa ta državna uprava, jer je njen organ postupio mimo zakona, nego kao ostavljate organima Autonomne Pokrajine Vojvodine da podnesu tužbu nadležnom sudu. To organ autonomne pokrajine može da uradi kad god hoće. To nije veza u državnoj upravi, to je mešanje radnog prava, organizacije državne uprave i onoga što hoćete da bude uređen sistem.
U članu 84. zakona o državnoj upravi kaže se: "Na zgradama u kojima su smešteni organi državne uprave ističe se naziv organa, grb i zastava Republike Srbije. Na ulazu u službenu prostoriju ističu se lična imena funkcionera, drugih rukovodilaca i zaposlenih koji u njoj rade, a na odgovarajućem mestu unutar zgrade ističe se raspored prostorija organa državne uprave". Kažite mi u uporednom pravu jedan zakon koji sadrži ovakve odredbe i kancelarijsko poslovanje, kao što to ima zakon o državnoj upravi.
Imam manje od tri sekunde za zakon o Vladi, ali u te tri sekunde, pošto imam podneto 26 ili 28 amandmana, samo glavne primedbe.
Prvo, zakon o Vladi bez potrebe sebe zove zakon o Vladi jer predstavlja izmene i dopune prethodnog Zakona o Vladi, donesenog 1991. godine, sa izmenama iz 1993. godine. Ima tri velike manjkavosti. Prva manjkavost je dekonstitucija Ustava. Bez ikakve potrebe se iz člana u član prepisuju odredbe Ustava i time se dovodi u opasnost ocena Ustavnog suda o nekoj odredbi zakona, a u suštini ocena Ustava.
Druga ozbiljna primedba je što imate odredbi jednako nepriličnih, kao što su i odredbe u zakonu o državnoj upravi, od kojih je posebna odredba koja se tiče kabineta predsednika Vlade. Taj član, dozvoliće mi predsedavajući uz izvinjenje jedan minut produženja, glasi: "Predsednik Vlade i potpredsednici Vlade imaju kabinete, koji po njihovom nalogu vrše stručne i druge poslove za njihove potrebe. Predsednik i potpredsednik Vlade mogu unutar kabineta imenovati savetnike. Radni odnos u kabinetu zasniva se na određeno vreme..."
Molim vas, ko god je pravnik, da bar podržite ove amandmane kojima se uklanjaju iz zakona o Vladi najstrašnije odredbe, a ovo ostalo kako hoćete. Ako hoćete da se sramotimo svi zajedno, sramotićemo se. Dakle, zasniva se na određeno vreme; radno pravo nekoga ko je savetnik, ulazi u zakon o Vladi, dok traje dužnost predsednika Vlade, odnosno potpredsednika Vlade.
"Prava i obaveze savetnika koji ne budu zasnovali radni odnos (ima još jedna kategorija) uređuju se ugovorom (opet formulacija koja upućuje na istog zakonopisca), prema opštim pravilima građanskog prava, a naknada za rad – prema merilima koje odredi Vlada. Kabinete vode šefovi kabineta (to treba da stoji u zakonu za koji će glasati Narodna skupština Republike Srbije), koje postavljaju i razrešavaju predsednik Vlade, odnosno potpredsednik Vlade i koji imaju položaj direktora službe Vlade koji je odgovoran predsedniku Vlade. Šefu kabineta prestaje mandat (čovek ima mandat) sa prestankom mandata predsednika Vlade, odnosno potpredsednika Vlade, ostavkom ili razrešenjem."
Osim članova kojima se zadire u delokrug rada Narodne skupštine, zakon o Vladi ima još članova koji podrazumevaju ili nedostatak zanatskog u ova dva važna zakona, ili je u pitanju ono ljudsko u svima nama, a da se bude tvrdoglav po cenu sopstvene sramote.
Mi nećemo da svojim učešćem doprinesemo bilo čemu što bi kao nepismeno i neuredno izašlo iz ove skupštine. Spremni smo da razgovaramo o amandmanima, spremni smo da razgovaramo o tome da amandmanima sada intervenišete na zakon o državnoj upravi, jer su ovo dva važna zakona za koje smatramo da ih treba doneti, ali da budu pismeni, da budu primenjivi i jasni, ko šta radi i ko kome telefonira.

Da biste završili misao, dozvolio sam vam tri i po minuta produžetka.
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, ovlašćeni predstavnik.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati oba predloga zakona jer iz ove dve diskusije nismo čuli ozbiljnije primedbe na rešenja koja su predviđena u ova dva zakona.
Nema sumnje da se oba zakona predlažu se u pravom trenutku, da su komplementarna po rešenjima i da u situaciji kada počinje ozbiljna reforma pravnog sistema, nakon verujemo zaključenog ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, da će upravo sistem koji se sada stvara Predlogom zakona o Vladi i Predlogom zakona o državnoj upravi omogućiti da se na efikasan način implementira ono zakonodavstvo Evropske unije za koje budemo obavezani.
Upravo činjenica da je predloženim zakonom o Vladi razrađen i preciziran stručni deo koji se odnosi na generalni sekretarijat i na stručne službe, a takođe i na dva saveta koja se predviđaju da se osnuju – saveti koji se odnose na državne organe i javne službe, za ekonomski razvoj, saveti koje osniva predsednik Vlade i njihova veza u tom stručnom aspektu sa državnom upravom i ministarstvima, i ta potencirana koordinacija koja se uspostavlja – jeste onaj kvalitet koji se vidi iz predloženih zakona.
Ulazimo u period kada će se usvajati niz zakona koji će biti komplementarni sa propisima EU, bez obzira na činjenicu da će se vlade menjati, upravo u predloženom zakonu o državnoj upravi činjenica da će pomoćnici ministara koji će voditi pojedine sektore biti nepolitičke ličnosti, da će biti državni službenici, obezbeđuje kontinuitet u ovom važnom poslu. Upravo iz tih sektora dolaziće predlozi zakona. Upravo ti sektori biće na stalnoj vezi sa generalnim sekretarijatom i stručnim službama i upravo će ta veza između sekretarijata, stručnih službi i sektora pomoći da se formuliše jedinstvena politika u okviru Vlade Srbije.
Činjenica da je zakonom o Vladi predviđena mogućnost da se formiraju saveti, koji će razmatrati predloge koji dolaze iz pojedinih ministarstava, stvara ono što se zove centar Vlade, gde će se formulisati jedinstvena politika Vlade. Predsedniku Vlade su upravo ovim predlogom zakona date mogućnosti da svoje kapacitete koje ima po Ustavu razvija, da vodi Vladu, usmerava rad Vlade i stara se o sprovođenju jedinstvene politike Vlade, što govori o jednoj jasnoj vezi koja se vidi između ova dva zakona i rešenja u njima, od predsednika Vlade, njegovog kabineta, generalnog sekretarijata, do ministara i pomoćnika ministara kao rukovodilaca sektora.
Ono što je bio problem u sadašnjim rešenjima u zakonu o Vladi i državnoj upravi jeste nedostatak koordinacije, jeste činjenica da se nije videlo na koji način se stvara jedinstvena politike. Pojedina ministarstva su uglavnom formulisala svoju politiku i ta politika nije u velikoj meri bila kompatibilna sa jedinstvenom politikom Vlade.
To je taj kvalitet koji daju ova dva predložena zakona kada se pogledaju u celini, kada se pogledaju u vezi i kada se stvari ne posmatraju samo površno, po pitanju stila i da li je to prelazno rešenje između jednog i drugog sistema.
Upravo činjenica da se ovim predlogom zakona o državnoj upravi jasno nagoveštava proces depolitizacije državne uprave, jasno nagoveštava činjenica da će se ponovo uvesti karijerni sistem, da će se obezbediti kontinuitet, jeste onaj korak koji govori da se u ovom zakonu jasno implementiraju oni standardi u EU koji čine i EU jedinstvenim administrativnim prostorom.
Svi ti standardi su zaista ovde implementirani. Ovaj zakon jeste moderan zakon i jeste, kako je rečeno u diskusiji, osnova za reformu državne uprave.
Naravno, u zakonu o Vladi je vrlo važno napomenuti način na koji su definisani mandati Vlade, prestanak mandata, rasprava o poverenju, rasprava o nepoverenju. Ono što je vrlo bitno, što je bila jedna praznina, to su ovlašćenja nakon ostavki Vlade i ministra. Upravo činjenica da Vlada nakon toga obavlja samo tehničke poslove i da je to ovde jasno precizirano, otklanja sve te dileme.
Naravno, kroz raspravu o amandmanima ukazaćemo na neka druga rešenja, ali želeo sam u ovoj diskusiji upravo da potenciram tu činjenicu da, uoči velikog posla koji nam predstoji, uoči posla koji podrazumeva ogroman broj zakona koje moramo ovde da usvajamo, uoči posla koji podrazumeva da sva ministarstva moraju da imaju koordinaciju među sobom, ti propisi koji se donose, a koji će predstavljati implementaciju niza propisa koji su na snazi u EU, moraju da budu u vezi između pojedinih ministarstava. U tom smislu vidim kvalitet ovih predloženih zakona.
Naravno, važno je da se u ovom velikom političkom poslu koji predstoji oseća jedno liderstvo, oseća jedno vođstvo. Upravo u razradi onih rešenja koja se odnose na predsednika Vlade, na činjenicu, kako se kaže u predlogu, da on vodi i usmerava Vladu, da se stara o jedinstvu političkog delovanja Vlade i da usklađuje rad članova Vlade, a takođe da može da daje obavezna uputstva i posebna zaduženja pojedinim ministrima, shodno programu Vlade, govori da se u ovom predlogu zakona ide ka tome da se stvori jedan centar strateškog odlučivanja i jedinstva politike.
Upravo ta činjenica da se program Vlade jedinstveno sprovodi, da postoji koordinacija u formulisanju politike Vlade, da se ta politika sprovodi kroz organe državne uprave, preko državnih sekretara, pogotovo preko pomoćnika, govori o tome da oba zakona imaju jasan koncept, jasnu viziju i predstavljaju upravo onaj instrument koji će pomoći da se važan posao koji nam predstoji - usklađivanje niza propisa sa propisima Evropske unije – na najkvalitetniji način obavi. U tom smislu DSS će podržati oba zakona.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik šefa poslaničkog kluba SPS.

 Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, dozvolite da i ja, u ime SPS, kažem nekoliko reči o ova dva predloga zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu Narodne skupštine.
SPS ceni da je dobro što Skupština danas raspravlja o ova dva predloga zakona, ali je loše što u ovom sazivu Skupštine, u okviru ovog dnevnog reda Skupština ne raspravlja i o trećem, po našem mišljenju važnom zakonu, a to je zakon o Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Smatramo da bi, s obzirom da ovaj zakon uređuje pitanje odnosa i Vlade prema Skupštini, bilo logično da smo raspravljali i o zakonu o Narodnoj skupštini, ali ne na način na koji je to bilo praćeno u delu medija, sa stanovišta primanja zaposlenih u Narodnoj skupštini, nego pre svega i jedino sa stanovišta onoga što treba da čini suštinu zakona o Narodnoj skupštini, a to je regulisanje statusa Narodne skupštine, organizacija Narodne skupštine, budžet Narodne skupštine, odnos Narodne skupštine prema Vladi Republike Srbije, odnos Narodne skupštine prema predsedniku Republike Srbije. Mislim da je loše što i to pitanje nismo stavili na dnevni red, da bi zaokružili jednu celinu odnosa koja postoji između Vlade i Narodne skupštine Republike Srbije.
Na sporimo potrebu i dobro je što ovaj zakon jasnije nego do sada uređuje odnos između Narodne skupštine i Vlade Republike Srbije. Smatramo da je dobro što Predlog zakona o Vladi sadrži odredbe koje se tiču mandata Vlade, šta sve Vlada radi i šta čini suštinu njenog mandata, od trenutka izbora, formalno, dok postoji Narodna skupština, nakon prestanka mandata, koja su ovlašćenja i šta Vlada može da radi, šta ministarstva mogu da rade, šta predsednik Vlade. Mislimo da je sve to dobro, jer se uređuju ta pitanja koja su do sada bila nedovoljno uređena. To je nešto što smatramo dobrim.
Takođe je dobro što se unose i određena pravila vezano za uređenje i organizaciju Vlade. Cenimo da ima i stvari u ova dva zakona koje mogu, po mišljenju nas iz SPS, ako ne budu primenjene na pravi način, stvoriti određene probleme. Pre svega, mislim na pitanje organizovanja Vlade, ministarstava i drugih tela, odnosno broja zaposlenih, i to posebno u kontekstu pitanja koje sada u javnosti dobija na značaju, a to je pitanje racionalizacije zaposlenih ili smanjenja broja zaposlenih u državnim organima.
Naime, kažem, za nas nije sporno da ova dva zakona budu na dnevnom redu, da Predlog zakona o Vladi uredi ove odnose, kao što smatramo da je sasvim normalno, to SPS i podržava, vezano za Predlog zakona o državnoj upravi, ugraditi sve one principe koji su osnovni principi i koje treba poštovati prilikom sprovođenja reforme državne uprave, kao što je princip decentralizacije, depolitizacije, profesionalizacije, racionalizacije i modernizacije.
Ali, kažem još jednom, smatram da bi bilo dobro obratiti pažnju i na još neke stvari koje mogu ovim zakonima da dobiju jednu negativnu suštinu. Naravno, nadam se da do toga neće doći i to ćemo videti u konkretnim potezima Vlade, ali smatram potrebnim da to pomenem.
Zašto? Ova dva zakona predviđaju određenu strukturu i ta struktura, otprilike, ide na sledeći način: imamo predsednika Vlade i potpredsednike Vlade, imamo šefove kabineta. Predsednik Vlade i potpredsednici Vlade mogu da imaju više savetnika. Naravno, tu idu i ona tzv. tehnička lica, ali sve to povećava broj zaposlenih.
Onda imate ministra. Ministarstvo može da ima državnog sekretara, jednog ili više. Ministar može da ima tri savetnika, može da ima jednog ili više pomoćnika ministra. Onda ide sekretar ministarstva.
Takođe, postoji mogućnost da se imenuje savet ministara. Zakon daje mogućnost da se formira jedan ili više organa uprave. Tu ide direktor, pomoćnici itd, plus tehnička služba. Onda postoje organi u sastavu ministarstva kao što su uprave, inspektorati i direkcije, opet sa ovom rukovodećom strukturom koja će se dalje multiplikovati na tom nižem nivou.
Postoje i sekretarijati i zavodi, kao vrste posebnih organizacija, a tu imamo i direktore i zamenike. Postoje okruzi, o kojima je govorio gospodin ministar, i sve to će predstavljati deo ili organizaciju rada vlade, ministarstava itd.
Ovo pominjem iz razloga što ćemo u praksi videti opredeljenje ove vlade da li teži ka profesionalizaciji, ka smanjenju broja političkih funkcija ili će ostati, da kažem, na ovom nivou koji je sada zatečen. A moram to posebno pomenuti iz razloga što je ova vlada suštinski zatekla organizaciju, a pogotovo ljude i zaposlene u toj celoj strukturi, ili će to ići linijom manjeg otpora i neće preduzimati nikakav korak da tu napravi značajniji pomak.
Kada pogledamo sve ovo, dolazimo do jednog prostog zaključka, brzo se povećava broj ljudi koji su predstavljali ono što se zove državna uprava i korisnici su budžeta, a ne vidimo na drugoj strani ono što je suštinsko za Srbiju, ko stvara dohodak i ko radi. Naime, puno ljudi ima koji su se u poslednjih nekoliko godina multiplikovali na različite načine.
Sada dolazi do onog zadnjeg pitanja, a koje je po meni vrlo važno i praktično se tiče statusa ogromnog broja ljudi u Srbiji. Prema izjavi gospodina ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u organima državne uprave u ovom trenutku ima 27.000 ljudi. To je stanje sa 2004. godinom, kada je ova vlada stvorena, 31.6.2004. godine.
Poređenja radi, da biste shvatili o kakvim je brojčanim razlikama reč i u kom vremenskom periodu se povećao taj broj zaposlenih, moram vam reći da je prema zvaničnim podacima broj zaposlenih u ministarstvima, posebnim organizacijama i stručnim službama Vlade Republike Srbije na dan 31.12.2000. godine bio 8.715 ljudi, a 31.12.2003. godine 11.567, povećanje za 2.852 čoveka ili osobe, a sada imamo 27.000.
Stoji objašnjenje koje smo pročitali u dokumentu koji se zove Strategija državne uprave u Republici Srbije, najveći broj zaposlenih je preuzet gašenjem ranijih saveznih organa, organa SRJ i preuzimanjem tih organa, a naravno i zaposlenih. Tu se brojke ne slažu, pa bi bilo dobro da i od gospodina ministra čujemo koliko je tačno ljudi preuzeto, da li od 12 hiljada do 27, a to je 15 hiljada, ili manje, kako bi došli do odgovora ko je i kako zaposlio taj ogroman broj ljudi u proteklom periodu.
Ovo govorim iz prostog razloga pošto upoređivanjem ovih brojki dolazim do frapantnog podatka da je proteklih nekoliko godina broj ljudi u državnim organima Republike Srbije višestruko povećan i u ovom dokumentu koji se zove Strategija državne uprave se daje i odgovor kako se to desilo. Ovo pominjem iz razloga što će to pitanje povećanja zaposlenih naročito doći do izražaja kada se bude sprovodio program racionalizacije državne uprave.
Naime, imali smo jednu prostu činjenicu, dozvolite, moraću citirati, da prethodna vlada, ona koja je bila od 2001. do kraja 2003. godine, nije imala jasan institucionalni okvir vezano za reformu državne uprave i da nije učinila ništa suštinski vezano za reformu državne uprave. Kada ne postoji strategija, naravno da se ne mogu vući odgovarajući potezi.
Zato je poprimala ogroman broj ljudi, a pre svega po partijskoj osnovi, i konstatuje se u tom dokumentu da je u vreme prethodne vlade bilo jako izraženo nepoverenje i animozitet, citiram, prema celokupno zatečenom sastavu državne uprave. To je jedna činjenica.
Druga, izvršena je zamena najvećeg broja postojećih kadrova na svim višim položajima u upravi novim mladim ljudima bez imalo prethodnog iskustva u državnoj upravi. Naravno da protiv mladih ljudi niko nema ništa. Zanimljiva je konstatacija, mi nemamo razloga da u nju ne verujemo – jer ljudi koji su radili u organima državne uprave su nam posvedočili svojim ličnim primerima, s obzirom da su bili predmet šikaniranja i svega ostalog što su donele nazovidemokratske promene iz oktobra 2000. godine – ti mladi ljudi suštinski nemaju potrebno znanje da bi mogli, da kažem, unaprediti rad organa uprave, a na čijem se čelu nalaze.
Ovo govorim iz razloga što sada imamo faktičku situaciju, jer logično kod 27.000 ljudi svakom razumnom čoveku odmah pada na pamet, i to nije nikakva neka velika mudrost, da treba smanjiti broj zaposlenih. A pogotovo kad se vrši uporedni pregled Srbije sa ostalim zemljama Evrope i vidi se da imamo više zaposlenih u odnosu na ono što bi činio optimalan broj zaposlenih u državnoj upravi.
Postavlja se pitanje, na koji način će se smanjivati broj zaposlenih u državnoj upravi. Naime, zakon o državnoj upravi to pitanje postavlja i reguliše na samo jedan opšti, ako mogu reći, način, reguliše uslove koje moraju da ispunjavaju državni službenici, i to je jedan opšti okvir.
Pravni osnov za ovo pitanje nalazi se u Uredbi o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade. Ovom uredbom se utvrđuju načela za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama i, što je vrlo važno, donošenje pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u organima.
Pravilnik preskačem kako bih bio što jasniji. Pravilnik donosi ministar, odnosno sekretar ili direktor koji rukovodi posebnom organizacijom. Pravilnik utvrđuje organizacione jedinice i poslove koji se u njima obavljaju iz delokruga utvrđenog zakonom; ukupan broj radnih mesta, sa nazivom i opisom poslova za svako radno mesto ili grupu radnih mesta i potreban broj zaposlenih; uslove za obavljanje poslova svakog radnog mesta ili grupe radnih mesta; radna mesta za koja se radnici primaju bez oglasa.
Takođe, u okviru dokumentacione osnove neophodno je, između ostalih stvari, dati razloge i obrazložiti predlog za izmenu postojeće organizacije, odnosno obrazložiti predlog za novu organizaciju, navesti potreban broj zaposlenih u organu i njihovu stručnu spremu po vrstama poslova i obrazložiti potrebu za tim brojem zaposlenih. Ministar, odnosno sekretar ili direktor dostavlja pravilnik, zajedno sa dokumentacionom osnovom, na mišljenje komisiji Vlade za pregled pravilnika.
Naravno, uopšte ne dovodim u pitanje stručnost, objektivnost ministra, bilo kog, u Vladi Republike Srbije, sa stanovišta da li će on imati dobar pristup kada je reč o regulisanju ovog važnog pitanja. Postavlja se pitanje ovih nižih nivoa. Ako pođemo od prethodno izrečene konstatacije, koja stoji u ovom materijalu, da je puno novih mladih ljudi po stranačkoj pripadnosti, suštinski, dovedeno na odgovorna mesta, oni će na nižim nivoima davati predloge kako treba urediti državnu upravu, odnosno oni će praviti tu sistematizaciju na nižim nivoima i oni će biti ti koji će propisivati ukupan broj zaposlenih.
Imamo jednu situaciju, od svih ovih dokumenata koje sam naveo, a tu ima i još jedan dokument koji se zove Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o načelima za unutrašnju organizaciju, stoje neke stvari koje su potpuno jasne. Postoji opšti kriterijumi koji se vide iz ovih dokumenata i koje niko ne dovodi u pitanje, a to je da opšti kriterijum može biti organizaciona jedinica, odnosno koja se pitanja regulišu kroz te organizacione jedinice.
Broj izvršilaca je takođe jedan opšti kriterijum, stručna sprema zaposlenih je opšti kriterijum, stručni ispit nešto što treba da ima svako lice koje je zaposleno u organima državne uprave, kao i poslovna sposobnost. Ono što ne piše, a znam da dokument to ne može da sadrži, a bilo bi dobro da čujem od gospodina ministra, jer je ovo pitanje jako važno, i ne samo za ovih 27.000 ljudi, koliko je sada zaposleno u organima državne uprave, nego za jako veliki broj ljudi.
Jer prema zvaničnim državnim podacima u ovom trenutku imamo 231.000 lica koji su korisnici budžeta Republike Srbije. Pre ili kasnije sva ta lica će biti predmet neke slične reorganizacije ili racionalizacije. I sve te institucije, kancelarije, agencije, ili već kako se drugačije zovu, moraće primenjivati ovaj kriterijum.
I sada kažem - postoje objektivni kriterijumi, ali postoje i oni posebni kriterijumi, koji naravno nisu napisani, ali bi bilo dobro da ih čujemo. To su sigurno - godine radnog staža, odnosno da li neko lice ima osnov za odlazak u penziju; zatim - da li će biti podele na one koji treba da rade i koji treba da napuste državnu upravu sa stanovišta godina života; da li će prednost dobiti pod istim uslovima, ako imaju istu stručnu spremu, ona lica koja imaju 55 godina, recimo, i visoku stručnu spremu, u odnosu takođe na ljude koji imaju visoku stručnu spremu, ali 25 godina, pa objektivno imaju veće šanse da na tržištu Srbije nađu neki odgovarajući posao.
Da li će se u obzir uzimati i pol ljudi koji rade u organima državne uprave, jer i sami znate da žene sa preko 53 godine života teško mogu dobiti novu priliku da se zaposle, da dobiju novi posao, i objektivno se može desiti da postanu ili socijalni slučajevi i problem društva.
Koji će kriterijumi, u stvari, biti najprimenjiviji, najmerodavniji, jer mi u okviru normativnog uređenja ovog pitanja imamo samo da ljudi koji budu sami odlučili da potpišu izjavu kojom potvrđuju da ne žele više da rade u državnim organima, oni su osobe čiji će status biti uređen zakonom i Ustavom. Izjava volje pojedinca je nešto što niko ne može dovesti u pitanje i samom izjavom pojedinca da ne želi više da radu u državnim organima on više neće biti radnik državnih organa, ali se postavlja pitanje ovih ostalih.
Kako će se vršiti odabir drugih ljudi, koji predstavljaju, makar formalno, višak u državnoj upravi? Kako će ići ta, da kažem, lista lica koja predstavljaju višak u državnoj upravi? Po gradaciji nekih, ako mogu da upotrebim taj izraz, dobrih rešenja za radnike državne uprave, logično bi bilo da prvo prestanu da budu radnici državne uprave ona lica koja imaju uslove za penziju, pa bi onda logično bilo da potom dobiju ona lica koja eventualno, boravkom na tržištu rada, mogu steći tj. ispuniti zakonski uslov da mogu otići u penziju. I, naravno, kao četvrti, najgori ili najteži nivo su oni ljudi koji će ostati bez posla.
Sada se postavlja jedno objektivno pitanje - kako će se smanjivati broj ljudi u državnoj upravi? Da li će na ovim nižim nivoima prevladati taj, kako ljudi kažu, nevidljivi kriterijum, jer mimo ovih vidljivih, poznatih kriterijuma, postoje i oni nevidljivi, koji su u praksi primenljivi i koji su jednostavno jedini važeći.
Naravno, ne želim da se shvati da sam neko ko govori tj. glasnogovornik svih onih ljudi koji će biti predmet racionalizacije. Svestan sam da racionalizacija treba da se sprovede, ali bih samo voleo, tj. mi poslanici SPS-a, da čujemo i od gospodina ministra da li se razmišljalo o celini ovog problema, i da čujemo odgovor - kako se planira ova teška operacija izvesti, jer nije u pitanju samo 27 hiljada ljudi, u pitanju je oko 231 hiljada osoba koje su korisnici budžeta i koje će pre ili kasnije, a kako stoje stvari pre, biti predmet racionalizacije.
Mi ovde nismo pomenuli – naravno, reći ćete da Narodna skupština i ovi zakoni s tim nemaju veze, ali ima budžet Republike Srbije – jedan broj zaposlenih koji su sastavni deo funkcionisanja lokalne samouprave. I preko budžeta Republike Srbije se finansira rad lokalne samouprave, ne samo oni poslovi koji su sadržani u Zakonu o lokalnoj samoupravi, pa država obezbeđuje novac za funkcionisanje lokalne samouprave na taj način, nego ima i veliki broj zaposlenih, i to nisu zaposleni koji se mogu finansirati samo kroz funkcionisanje lokalne samouprave.
Uzmite u obzir da u Srbiji ima 160 opština, bez Kosova i Metohije, po 100 zaposlenih u proseku po jednoj opštini, što je 16 hiljada ljudi, po 232 hiljade, po 348 hiljada. Bilo bi dobro ako gospodin ministar ima podatak da čujemo i koliko ima zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Pa onda imamo AP Vojvodinu, pa imamo Beograd, ljude sa Kosova i Metohije, imamo opštine i gradove, znači imamo ogroman broj ljudi koji će biti predmet onoga što se zove smanjenje broja zaposlenih.
U tom kontekstu smatram da ovo pitanje treba posebno obraditi. Mislim da je dobro da čujemo gospodina ministra ovde u Skupštini kakvi su planovi u vezi sa tim, da čujemo, naravno, ono što sam ga pitao.
Mi imamo brojčani podatak od 8.700 i nešto na 27 hiljada, to je 19 hiljada ljudi, ali da čujemo šta je suštinski preuzeto sa saveznog nivoa, a šta je poprimano za vreme DOS-a.
Ne da bi se odnosili negativno prema tim ljudima, nego jednostavno da bi sve one ljude koji će biti predmet racionalizacije stavili u isti položaj, da ne budu oni koji su primljeni na osnovu partijske pripadnosti privilegovani sada kada se bude razgovaralo o smanjenju broja, pa da oni budu neko ko će odlučivati o sudbini ljudi koje su zatekli na radnim mestima, i koji uz to poseduju stručnu spremu i znaju da rade svoj posao. Hvala.