Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a sledeći po redosledu je narodni poslanik Radiša Ilić. Ima još ukupno šest prijavljenih narodnih poslanika. Radićemo danas dok ne završimo načelnu raspravu o ovim zakonima.

Naravno, šteta je što je sada spojena rasprava o još više zakona. Nama je verovatno potreban jedan zakon koji treba da reguliše način, postupak, uslove, i rekao bih, okvire u kojima država može da se zadužuje. Kada kažem država, mislim na sve ono što možemo da koristimo kao sinonim za tu reč – Republiku, autonomnu pokrajinu, lokalnu samoupravu i obavezne fondove, pa zašto ne reći i javna preduzeća od republičkog značaja.
Ovo spada u red stereotipnih zakona sa standardnim normama. Međutim, moju pažnju zaslužuje odredba člana 5. Predloga zakona. Ona reguliše ovlašćenja za zaduživanje, odnosno, ko donosi odluku, ko odlučuje o pojedinoj vrsti zaduživanja.
Malopre je u uvodnom izlaganju bilo tehničkih grešaka kada su nabrajani, navodno, neki osnovi zaduženja. U stvari su to razlozi zbog kojih se vrši zaduživanje, a osnov je nešto drugo.
Kaže se – Narodna skupština Republike Srbije odlučuje o zaduživanju Republike putem uzimanja dugoročnih kredita, zaduživanju za finansiranje investicionih projekata, o davanju garancija i kontragarancija, kao i o neposrednom preuzimanju obaveza u svojstvu dužnika, po osnovu date garancije. To je ovlašćenje Narodne skupštine Republike Srbije.
Vlada Republike Srbije odlučuje o emitovanju dugoročnih hartija od vrednosti, ako zakonom nije drugačije određeno. Misli se, pre svega, na Zakon o hartijama od vrednosti i verovatno na neke druge zakone. Onda ide ono što je najproblematičnije, a to je da ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga. Kada se pogleda šta ministar odlučuje vidi se da je to ono što je propisano članovima 6, 7. i 8. Predloga zakona.
Kada pogledate ovaj uzročno-posledični odnos videćete situaciju da će, praktično, Narodna skupština retko kada doći u situaciju da odlučuje o nekom zaduživanju. Jer, u članu 5. promenjena je čak i definicija. Kaže se – dugoročnim kreditom, a ranije je bila praksa da je dugoročni kredit svaki onaj koji dospeva za naplatu u roku dužem od godinu dana i sve što je ispod tog roka smatra se kao kratkoročno zaduživanje.
Međutim, ovaj zakon ne može da nadomesti nešto što fali našem pravnom sistemu, a to je zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Nekada smo imali taj zakon i on je obuhvatao ne samo državu, nego i sve privredne subjekte, određivao postupak, način, a bogami i limite do kojih može neko da se zaduži u inostranstvu – upravo zbog sagledavanja makroekonomske stabilnosti na jedan duži vremenski period.
Tako da se ne bi desilo da se, bilo da je neka privatna ili poslovna kombinacija u pitanju, ona svojim velikim iznosom, bez obzira što je obezbeđena garancijama i na neki drugi način – ne ugrozi u onom trenutku kada dođe vreme za vraćanje u makroekonomsku stabilnost i uopšte ekonomske tokove i finansijsku stabilnost države.
Mislim da je mnogo bolje rešenje da sve što je vezano za dugoročno i za kratkoročno zaduživanje, impozantno, po sredstvima, vežemo za Narodnu skupštinu, bez obzira što ovde pro forme većina može da podrži svaki predlog svoje vlade.
Praktično, ni javnost, ni Narodna skupština, ni poslanici mogu da imaju kontrolu nad procesom zaduživanja, opravdanošću zaduživanja itd. To je osnovna primedba što se tiče ovog predloga zakona, kao i primedba koja se odnosi na otvaranje posebnih uprava unutar Ministarstva finansija.
Kada se radi o zaduživanju lokalne samouprave, stvarno mi nije jasno šta znači mišljenje ministra. Kaže se ovako: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti, a sada i kod lokalne vlasti postoji dugoročno i kratkoročno zaduživanje, to je valjda jasno.
Ovde ste rekli generički, opšte, obuhvatilo je sve. Kaže: odluku o zaduživanju lokalne vlasti donosi nadležni organ lokalne vlasti po prethodno pribavljenom mišljenju ministarstva.
Dat je rok u kome treba da dođe mišljenje, ali ne vidi se pravna suština tog mišljenja. Da li je ono obavezujuće za onoga ko treba da donese tu odluku?
Ukoliko je mišljenje pozitivno – šta prouzrokuje, ukoliko je negativno – šta prouzrokuje, ili je ovo mišljenje da se pitala, navodno, izvršna vlast o tome kako će lokalna vlast da se zaduži i za koliko će da se zaduži.
Ukoliko to mišljenje ima neki obavezujući značaj, onda je tu nešto moralo sasvim drugačije da se napiše i da se to potencira, jer ovako ispada po sistemu – "svirao radio, ne svirao radio".
Što se tiče procenata kojima je limitirano zaduživanje po određenom razlogu, uzeo bih konkretan primer: zaduživanje za finansiranje deficita tekuće likvidnosti.
Kako bi se obezbedila tekuća likvidnost budžeta i da bi budžet mogao da servisira obaveze na način i rokove koji su predviđeni, rokove dospelosti, ovde je rečeno da je zaduženje moguće i da ne sme preći 5% ukupno ostvarenih prihoda u prethodnoj budžetskoj godini, kada je u pitanju Vlada Republike Srbije.
Kada je u pitanju lokalna samouprava primenjen je isti princip, s tim što je procenat smanjen na 3%.
Ne znam u čemu se ogleda razlog za to smanjenje, tim pre što imamo vrlo čudnu disperziju naših opština, od megalopolisa kakav je Beograd, do patuljastih opština gde gotovo da i nema nekih značajnijih tekućih prihoda. Ovde je dat termin: "tekućih prihoda", s tim što je kod Republike rečeno: "ukupnih prihoda", a kod lokalne samouprave je to samo svedeno, a i tamo je, doduše, ukupno ostvarenih prihoda lokalne vlasti u prethodnoj godini.
Kod dugoročnog zaduživanja, to je 50% ukupno ostvarenih tekućih prihoda. Jeste, tu je samo napravljena razlika kod razloga za zaduživanje. Mislim da je tu trebalo ići na isti procenat, pa da li je lokalna vlast do 5%, kao i Republika, jer ova podela može da stvori ne zabunu, nego traži odgovor na pitanje zašto je to tako.
Naravno, protiv smo formiranja posebne uprave koja bi radila ove poslove, jer mislimo da Ministarstvo finansija može ovaj posao da radi. U krajnjem slučaju, oni imaju i Trezor i druge institucije.
Imate i tu budžetsku inspekciju; radi se, pre svega, o budžetskim korisnicima i svima koji mogu eventualno da se zaduže. Svakom kontrolom može da se to ispita, tim pre što se zna preko koga ide ispunjenje tih obaveza po osnovu zaduženja.
Što se tiče spiska zakona o kontragarancijama, moram da istaknem da stvarno lepo deluje i lepo zvuči kada se kaže da je država otvorena i ima pristup međunarodnim finansijskim organizacijama. Eto, odobravaju se zajmovi, krediti.
Po nazivu ovih lokaliteta i korisnika vidi se da se tu radi o infrastrukturi koja je sigurno u takvom stanju da je potrebna rekonstrukcija i da su potrebne neke nove investicije. Međutim, ne samo da stičem utisak, nego i oni ljudi koji profesionalno prate ovu oblast ne vide neke efekte od ovoga.
Ima tu, doduše, puno stvari koje će da se dese u budućnosti, ali ima i onih koje se tekuće dešavaju. Ako te investicije treba da pokrenu jedan drugi deo naše privrede, izostalo je to pokretanje. Stičem utisak da je ovo način da uđe strana oprema, da budu prisutni odabrani izvođači, da je zatvoren krug; radi se o velikim iznosima sredstava, a ne zna se krajnji ishod celokupnih investicija.
Ono što posebno potenciram jeste poslednji zakon u okviru ovog seta, a to je zakon o izmenama Zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske investicione banke za finansiranje projekta upravljanja elektroenergetskim sistemima. Ovo očitavanje brojila.
Tu se sada menja član 4. i kaže se: "sredstva zajma povlače se po zahtevu korisnika zajma na specijalni račun koji će biti otvoren na ime korisnika zajma kod ovlašćene banke u Republici Srbiji".
U svim vašim predlozima zakona razlika je samo što je to negde član 4, a negde član 5. Različito su određene banke preko kojih će ići povlačenje ovih sredstava. To je uslovljeno, donekle, i osnovnim ugovorom o zajmu, gde zajmodavac može da utiče i preko koje banke će ići korišćenje tih sredstava.
Ovde se menja, jer verovatno je tu uključena ona agencija za uštedu električne energije i ona grupa iz bivšeg sastava ministarstva rudarstva, preko koje su, navodno, došla ta sredstva, koja verovatno treba da se poprilično tu omasti, pa nije baš dobro da ide preko računa otvorenog kod NBS, i to odgovara ljudima na vlasti, nego menjamo Zakon o kontragaranciji koji je donet, koliko se sećam, decembra 2004. godine. Menja se samo taj član.
Kada se pogleda logika koja je primenjena u promeni ovog člana i šta stoji u ovim zakonima, kada je u pitanju član 4. ili član 5.– gde se javlja račun kod NBS, gde se javlja račun Vojvođanske banke, gde se javljaju računi nekih drugih banaka, ili je dato proizvoljno da sam korisnik izabere gde će da ga otvori.
Ovde dolazi do promene. Zašto? Da li je to nalog zajmodavca? Verovatno da je nalog zajmodavca. Stičem utisak da je taj nalog postojao i decembra prošle godine, pa nije mogao da se promeni ugovor o zajmu ako je zaključen ranijih godina.
Kako je mogao da se promeni? Ako je došao aneks, onda ste i aneks morali da date da se ratifikuje. Ako je išlo preko aneksa, aneks je morao da podrži ratifikaciju.
Toga nije bilo u međuvremenu. Ipak je u pitanju grupa koja nas uči kako treba da se čitaju brojevi za upravljanje elektroenergetskim sistemima i da se povežu distributivna preduzeća. Mislim da američka agencija beše (a ovde onaj njihov što je poklanjao sijalice i vi ga znate). Godine 2000. američka vlada je dala veliku pomoć – sijalice građanima Srbije.
Danas menjamo jedan zakon zbog interesne grupe kojoj smeta da račun sa koga će da se povlače ova sredstva i da se koristi ovaj kredit bude kod NBS, jer u izvornom tekstu člana 4. tu je bio račun NBS. Sada ide, da ga onako slobodno protumačim, po izboru korisnika. Tako je napisano.
Mislim da tu nedostaje neki odgovor, a odgovor ne može da bude da je to nalog zajmodavca. Ako je to nalog zajmodavca, onda mora aneks. Znam da su ovi sporazumi ratifikovani u Veću građana Savezne skupštine SRJ i ovi ugovori se odavno kreću, odavno su prisutni; pregovori sa Evropskom investicionom bankom itd.
Ne bi bilo dobro da ljudi koji su se odlučili da glasaju za ove kontragarancije, a pogotovo za ovu poslednju, gde se menja Zakon o kontragarancijama, odu sa gorkim utiskom da je član 4. tog zakona promenjen.
Sve to zbog ličnog interesa nekih ljudi koji su 2001. godine sponzorisali one sijalice koje su delili građanima Republike Srbije kao ekskluzivni predstavnici neke američke nevladine organizacije za energetiku, za brojila. Skrećem pažnju poslanicima, kada se radi o Zakonu o javnom dugu, mislim da i naziv ne odgovara.
Jer, kad se kaže javni dug, onda se asocira na nešto što je već postojeće stanje, a ovaj zakon nema nameru da reguliše postojeće stanje, nego da reguliše postupak, uslove, način, organe i sve ono drugo što je bitno kada se vrši zaduživanje, pa je onda ispravniji naziv "zakon o zaduživanju" ili "zakon o postupku zaduživanja Republike Srbije", da se u okviru njega reguliše ova oblast, u zavisnosti od nivoa vlasti. Ali, nama nedostaju jasni limiti.
Drugo, iznos sredstava, ne samo dugoročnih nego i ovih kratkoročnih, koji po svom iznosu mogu da utiču ne samo na budžetsku stabilnost, nego i na drugi način na finansijske tokove u našoj zemlji, ipak dođu u Narodnu skupštinu – da ih pogleda javnost, da ih pogledaju poslanici, bez obzira na to što će Vlada, verovatno, imati većinu i što će ovde to da izglasa.
Plašim se kada se prevelika ovlašćenja daju nekom pojedincu, bez obzira na kojoj funkciji da se nalazi. Ako pojedinac, kao ministar finansija, guverner Narodne banke, ili u bilo kom drugom smislu određen pojedinac na nekoj državnoj funkciji, može da odlučuje o tome da li će država da se zaduži.
Da li će država da emituje kratkoročne ili dugoročne hartije od vrednosti, kako će da učestvuje na finansijskom tržištu itd, to je preveliko ovlašćenje, pogotovo u ovo vreme, kako ga vi nazivate – "vreme tranzicije", kada se jednostavno menja logika razmišljanja o pojedinim stvarima i pravi se neki novi sistem vrednosti.
Mislim da to treba da se prebaci ovde i nepotrebno je formirati posebnu upravu. To može, u okviru Ministarstva, da se prati, tim pre što imate sav inspekcijski aparat kod sebe. A glavni inspekcijski aparat u ovom delu jeste budžetska inspekcija, jer svi ovi koji se zadužuju su budžetski korisnici, bilo direktni, bilo indirektni. To su naše primedbe. Naravno, podneli smo amandmane, pa ćemo, kada dođe na dnevni red – za 15 dana, malo konkretnije da ispričamo zašto smatramo da su pojedini članovi i pojedina rešenja loša i da treba da se promene.
Ovaj prvi zakon o javnom dugu je i suviše uopšten, norme su mu tako uopštene, preširoke, da može da ga protumači kako ko želi. U ovom zakonu to ne sme tako da stoji.

Reč ima ministar Dinkić.

Prvo, samo da izrazim zadovoljstvo što ni vaša poslanička grupa nema suštinskih primedbi na zakon o javnom dugu. Moram da kažem da cenim mišljenje poslanika Krasića; mislim da je jako stručan i da je jedan od retkih iz poslaničke grupe SRS koji ne ide sa političkim ocenama, već suštinski daje svoje mišljenje i eventualne kritike i sugestije.       
Želeo bih da pojasnim neke od stvari koje ste postavili kao dilemu. Na zakon o javnom dugu niste imali suštinskih primedbi, ali ste postavili dilemu zašto ministar nadležan za poslove finansija odlučuje o uzimanju kratkoročnih kredita za finansiranje budžetskog deficita, deficita tekuće likvidnosti i za refinansiranje javnog duga, emitovanje kratkoročnih državnih hartija od vrednosti. Tako je i sada.
U sadašnjem Zakonu o budžetskom sistemu Ministarstvo finansija je nadležno za donošenje odluka o kratkoročnim kreditima ili o emitovanju kratkoročnih obveznica, dok je u drugim zemljama pravilo da za dugoročne kredite saglasnost daje parlament.
Dakle, kontrolu ovog, kako ste vi rekli, preteranog zaduživanja, vrši isključivo Skupština Republike Srbije. Jer, i okvir za kratkoročno zaduživanje, odnosno deficit, Skupština daje usvajanjem zakona o budžetu. Koliko Skupština da ovlašćenje Vladi da ima deficit u toku jedne godine, toliko može i Ministarstvo finansija da povuče sredstava sa tržišta da bi tu tekuću nelikvidnost isfinansiralo, odnosno da bi finansiralo tekući deficit.
Dakle, suštinski Skupština odlučuje o totalnom zaduženju i o dugoročnim kreditima, (gde neposredno daje odluke), i o kratkoročnim – gde posredno daje, kroz odobrenje Zakona o budžetu, a normalno je da ove operativne stvari radi Ministarstvo finansija.
To je osnovna funkcija Ministarstva – da vodi računa o finansiranju likvidnosti budžeta, ali radi se samo o kratkoročnim kreditima. Ovde Narodna skupština Republike Srbije ima potpunu kontrolu nad zaduživanjem zemlje, uključujući i ovo. Mislim da tu čak nije bilo razumevanja onoga što je napisano.
Drugo pitanje je bilo vezano za lokalne samouprave – zašto se traži mišljenje Ministarstva finansija? Samo zbog praćenja. Naravno da je zakon taj koji ograničava lokalne samouprave, kao i centralnu vladu, od nekog zaduživanja koje nije u skladu sa zakonom, a Ministarstvo finansija mora, da bi imalo konsolidovani javni dug u vidu, da prati ako se neka lokalna samouprava zaduži; nama je to potrebno zbog evidencija.
Želeći da damo velika ovlašćenja lokalnim samoupravama, s obzirom da se zalažemo za decentralizaciju, napisali smo da se mišljenje Ministarstva daje u roku maksimalno 15 dana od dana dostavljanja zahteva, a ako u roku od 15 dana Ministarstvo ne da mišljenje – smatra se da je mišljenje dato.
To znači da ako Ministarstvo, zbog neažurnosti službenika, ne da lokalnoj samoupravi mišljenje u roku od 15 dana, smatra se da je lokalna samouprava dobila pozitivno mišljenje, a to znači da je mišljenje dato, kako bi lokalna samouprava imala veću fleksibilnost.
Konačno, još jednom ću pogledati, što se tiče ovog vašeg poslednjeg zahteva, ovo je jedan stari kredit Evropske investicione banke namenjen EPS-u. Ovde imam obrazloženje mojih službi da je, kao što ste i vi pretpostavili, iz razloga što se u ovom projektu podrazumeva uvoz opreme koji je uslovljen otvaranjem bankarskih akreditiva i doznaka, što je daleko jednostavnije vršiti preko poslovne banke – sam zajmodavac tražio da se promeni taj član u toku realizacije ovog ugovora. Dodatno ću o tome da se raspitam kod nadležnih službi u Ministarstvu. Evo, dajem vam prvu informaciju povodom toga.
Imajući u vidu da je vaša poslanička grupa dala amandmane: "stav 1. briše se", "stav 2. briše se", pa koliko god ima članova (a u ovom zakonu ima ukupno 54 člana i svi se brišu), a da zaista niste imali suštinske primedbe, pozivam vašu poslaničku grupu da povuče amandmane i da glasa za ovaj zakon.

Za repliku se javio narodni poslanik Zoran Krasić.

Vi mene niste razumeli, razgovarali ste sa svojom saradnicom. Vidite, u članu 5. se govori o ovlašćenjima – ko donosi odluku o zaduživanju.
U jednom delu sam tražio odgovor na pitanje koji je taj maksimalni iznos do koga ova država može da se zadužuje dugoročno. Mi smo takvu odredbu imali u zakonu bivše SFRJ, imali smo u zakonu SRJ – to je Zakon o finansiranju SRJ, gde su tačno određeni limiti: dugoročno zaduživanje može biti do 20 posto, pa se našlo nešto kao merilo, kao neka osnovica.
Mi ovde ne znamo koliko dugoročno država može da se zadužuje, bez obzira na osnov, bez obzira na korisnika. Iz ovog zakona se ne vidi – Srbija može dugoročno da se zaduži toliko i toliko, sa tim rokovima koji dolaze za dve godine, tri, četiri, pet itd.
Sledeća stvar. Skrenuo bih vam pažnju da ste napisali u vašem predlogu zakona, u članu 5. (ne znam koji je stav, pošto je pri kraju tamo, taj član ima puno stavova), kaže – dugoročnim kreditom, odnosno dugoročnim državnim hartijama od vrednosti u smislu ovog zakona smatraju se krediti, odnosno državne hartije od vrednosti, čiji se period otplate proteže na naredne budžetske godine.
Nesumnjivo je ukazano da je rok dospelosti duži od godinu dana. Slažem se, ali onda imate deficit tekuće likvidnosti, vi kažete do 31. decembra mora da se završi, pa ste rekli do 5% ukupnih prihoda iz prošle godine.
Onda kažete – zaduživanje za finansiranje budžetskog deficita, kada je u pitanju Republika, ničim niste ograničili to, a onda kažete ovde – kada Narodna skupština donese zakon o budžetu, ona je odlučila o budžetskom deficitu i u okviru tog budžetskog deficita država može da se zadužuje, verovatno kratkotrajno, jer budžetski deficit ima logike za budžetsku godinu na koju se odnosi budžet.
Kažem vam da postoji čitav sistem mehanizama dugoročnog, kratkoročnog. Ko odlučuje da se nekontrolisano država zaduži i to odlazi daleko, daleko, u formi kratkoročnog zaduživanja, u formi trgovine hartijama od vrednosti na sekundarnom tržištu itd. Ne sporim vam da to radite, samo kažem – dajte da Narodna skupština zna koji su limiti za dugoročno zaduživanje, za kratkoročno, u kom periodu, do kog iznosa. To je vama potrebno, jer ukoliko toga nema, šta onda znači vaše mišljenje koje dajete lokalnoj samoupravi?
I vi imate neku projekciju kada dajete mišljenje lokalnoj samoupravi. Imate neku projekciju kako će da se kreće finansijski sistem, stanje ekonomije itd. O tome se radi. Zakon ima svrhu ukoliko ima kontrolne mere prema izvršnoj vlasti, ukoliko ima norme kojima propisuje pravilo ponašanja koje se definiše tom normom. Ima neki svoj dijapazon odakle-dokle. Ovde imamo sve norme koje su preširoke. Sve može da se smesti da je zakonito.
To je naš osnovni prigovor. Norma mora da bude konkretna. Ukoliko nije konkretna, kako mi da kontrolišemo Vladu. Kratkoročna hartija od vrednosti, kratkoročno zaduženje, da vam ne pričam o tehnikama kako je sve moguće da se to sve proširi, ode neki rok, zameni se itd.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, pa onda narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što nešto kažem o setu predloga zakona o davanju kontragarancija, želeo bih da svim građanima Srbije čestitam veliki srpski praznik Vidovdan, praznik koji je ovekovečio heroje, ali i izdajnike.
Ovim setom zakona predviđeno je davanje kontragarancija za zajam u iznosu od oko 700 miliona evra. Ovo je samo jedan u nizu mnogih zajmova, kojima Vlada Republike Srbije kupuje socijalni mir. Veliki deo ovih sredstava verovatno neće biti nikada vraćen od strane javnih preduzeća za koje Vlada Republike Srbije daje garancije, što znači da će i ovaj zajam pasti na teret građana Srbije.
Ono što je Mlađan Dinkić radio i u onom krstaškom DOS-u radi i danas. Kontragarancija u visini od oko 700 miliona evra polako ali sigurno Republiku Srbiju gura u dužničko ropstvo, koje je baš zahvaljujući ekspertima iz G17 plus sve više izvesno.
Neka ministar obavesti javnost koliki je deficit, koliko iznosi rast proizvodnje u Srbiji, ali po onoj narodnoj "drži bure vodu dok majstori odu". Tako se ponaša ministar Dinkić i G17 plus, jer dobro znaju da sa sadašnjih 2-3% podrške javnog mnjenja u Srbiji oni posle narednih izbora odlaze u istoriju i više nikada neće imati uticaj u narodu kao što danas imaju. Dakle, Mlađan Dinkić, ministar finansija, jednostavno se ne brine kako će se vratiti ova sredstva zajma, pa mu je ovakav način gašenja mogućeg socijalnog požara kod ogromnog broja otpuštenih, obespravljenih i prevarenih radnika i građana Srbije dobrodošao.
Pogledajmo samo o kojim se sistemima radi. Reč je o železnici Srbije, Elektroprivredi, Republičkoj direkciji za puteve. Dakle, ona javna preduzeća koja mogu biti izuzetno profitabilna, pa se doteruju sredstvima zajma za strane kupce, odnosno ona koja su nerentabilna i predstavljaju dobru priliku da se izgubi trag ulaganja ogromnih sredstava zajma.
Šta predstavlja Predlog zakona o davanju kontragarancije po zajmu za finansiranje projekata hitne sanacije saobraćaja? Postoje li projekti po kojima je namenski predviđeno ovih 50 miliona evra? Da li se zna ko su krajnji korisnici? Da li se zna finansijski efekat ulaganja ovoliko velikih sredstava, ili će to biti, kao mnogo puta do sada, bure bez dna.
Zamislite, u ovom predlogu zakona, u članu 3. se kaže – korisnici zajma su Republička direkcija za puteve i javno preduzeće Aerodrom Beograd. Hajde da se sada svi malo podsetimo šta se događalo u javnom preduzeću Aerodrom Beograd tokom prošle godine.
Sećate se fikusa od 70.000, kašičice za kafu od 600 dinara, specijalnih mermera, trećerazrednih slika plaćenih po astronomskim cenama. Sada vi kažete građanima Srbije da tamo gde su pronevereni milioni (a da li neko uopšte za to odgovara), treba da se uzmu sredstva iz zajma da se dokupe lusteri, zvona za poslugu, zlatni čiviluci itd. Sve to na račun građana Srbije, čiji novac stavljate nekome na raspolaganje da opet kupuje fikuse, stilski nameštaj, skupe šolje. Ako se setimo još i štrajkova koji su potresali JAT, onda možemo da zamislimo koliko će se namenski upotrebljavati sredstva zajma.
Drugi korisnik zajma je Republička direkcija za puteve, da ne kažem Ministarstvo za kapitalne investicije. Ministar Velja Ilić, pre mesec-dva ovde se ubi dokazujući da Direkcija radi izvrsno, da su mu sredstva od putarine i drugih usluga mala i da je neophodno dati strancima koncesiju za pojedine putne pravce, pa neka oni razbijaju glavu sa navodno malim profitom. Ali, radikali su upravo dokazali suprotno, sabirajući prihode od putarine, koji su enormno veliki, da se veliki deo rekonstrukcije finansira upravo odatle.
Sada sredstva iz zajma idu upravo Velimiru Iliću, odnosno njegovom Ministarstvu, plus oko 186 miliona evra za izmirenje dospelih obaveza. Ako se uzme u obzir koliko je budžetom projektovano sredstava za Republičku direkciju za puteve, može se zaključiti da će doći do povećanog priliva u fondove ovog ministarstva.
To što, recimo, Direkcija rasipa pare, to je druga priča. Evo, deonicu autoputa od Lapova do Ćuprije su prošle jeseni tako lepo uradili, presvlačeći ga recikliranim asfaltom, da su se posle samo nekoliko dana pojavili mini krateri hrapave površine, koji su svakim danom bivali sve veći. Tu je radila čitava armija ljudi sa mnoštvom raznovrsne i skupe mehanizacije.
Danas smo svedoci, posle samo pola godine, deonica se prepravlja; opet isto, veliki broj radnika, mehanizacije i ko to sve plaća? Izgleda da nije bitno, država preuzima sve na svoja pleća, kamate se lagano, ali sigurno uvećavaju, a projektovanih prihoda – nigde.
Između ostalog, Republička direkcija je korisnik još jednog zajma za koji dobija kontragarancije u iznosu od 95 miliona evra, i kada se sve sabere Velimir Ilić, odnosno njegovo Ministarstvo dobija oko 400 miliona evra od sredstava zajma.
Taman da se pokriju gubici, malo da se zakrpe putevi, nešto da se ostavi za socijalu u Srbiji i para više nema. Možda je sve ovo dogovoreno da se lepo doteraju određene deonice i prateća infrastruktura, pa se zato izmišlja priča o rentabilnosti, i na kraju se kao "solomonsko rešenje" javi ideja za davanje koncesija stranim partnerima.
Ukupna sredstva koja se pominju u ovih 10-tak predloga zakona o davanju kontragarancija nisu mala, skoro jedna petina budžeta Republike Srbije. Vlada Srbije na neki način vrši raspodelu ovih dobijenih sredstava u javnu potrošnju, bez ikakve nade da će se makar deo vratiti državi, tj. poveriocima. Ovako se naš javni dug samo uvećava, a odakle će se vratiti, verujem da ni sam ministar Dinkić, koji je izašao iz sale, ne zna.
Ovo čime sada ministar Dinkić puni budžet Srbije je katastrofalno za naše građane. Poreski obveznici su dovedeni u situaciju da lagano smanjuju broj zaposlenih, da gase svoja preduzeća, zatvaraju radnje. S obzirom da je petooktobarska družina skupštinopalitelja, dakle, posle preuzimanja vlasti, pozatvarala je veliki broj preduzeća i otpustila na stotine hiljada radnika, a smanjio se i broj lica koja su uplaćivala doprinose državi.
Danas ih je skoro milion bez posla. Poljoprivredna proizvodnja zamire. Uzmimo, na primer, samo ovu godinu. Višnje više niko ne pominje, maline su na izdisaju, a tako će biti i sa žitaricama.
Seljake je Ministarstvo finansija, odnosno ministar finansija Mlađan Dinkić opteretio obaveznim PIO. Dakle, i od takvih Ministarstvo finansija puni budžet.
U nekoliko predloga zakona o davanju kontragarancija pominje se javno preduzeće EPS, a to je tek posebna priča. Koliko su samo radikali govorili o zloupotrebi u ovom javnom preduzeću, o energetskom lobiju koji vlada ovom granom privrede. Nažalost, izveštaj Anketnog odbora o istraživanju kriminalnog energetskog lobija nikako da dođe na dnevni red Skupštine Srbije.
Ukupno opredeljena sredstva iz zajma namenjena EPS-u iznose 50 miliona dolara, 16 miliona evra i dva i po miliona evra – namenjena plaćanju dospelih obaveza po pitanju ranijeg duga. Ministar energetike, kako god poveća cenu električne energije, uvek kaže: potrebna su sredstva za obnovu, za revitalizaciju EPS-a. Tako su DOS-ovske vlade uključujući i ovu današnju, za poslednjih pet godina enormno podigle cene električne energije, ali od sredstava dobijenih povećanjem cene električne energije nikako ne obnoviše; zato je tu zajam, pa će se to elegantnije uraditi, bez obzira što uskoro sledi novo poskupljenje struje.
Inače, ministar energetike odlučno drži situaciju u svojim rukama. Evo, benzinske pumpe su krcate dizelom; kombajni, što za koji dan kreću u žetvu, verovatno će da rade na vodu. Da priča o EPS-u ne bi bila završena tek ovako, pobrinuli su se akteri vladajuće koalicije – ministar finansija Mlađan Dinkić i bivši funkcioner DSS-a Zoran Drakulić. Lepo se isprozivaše, ali pomenuše i nekih 12 miliona evra viška uplaćenih na ime otkupa duga, opet preko neke druge firme u drugoj zemlji. Eto kako se troše pare, možda će i ovo iz predviđenog zajma tako završiti.
Ovde postavljam isto pitanje – postoje li precizni projekti za ulaganje sredstava ovog zajma i da li je predviđeni obim uvećanja prihoda, odnosno dobijanja sredstava kojim će se vraćati dug poveriocima, ispravan? Najlakše je reći – izrada projekta za obnovu. To je veoma širok pojam koji u suštini ne mora ništa da znači. Ovo takođe može da predstavlja i poseban način za pripremanje pojedinih profitabilnih delova EPS-a za prodaju. Dug EPS-a se ne vrati, to ostane Republici, a neko na mala vrata dođe do izuzetno vrednog sistema za relativno mala sredstva.
Sada se vraćamo opet na Ministarstvo za kapitalne investicije, a u pitanju je železnica. Pored 70 miliona evra, Ministarstvo za kapitalne investicije je za železnicu dobilo još dodatnih 35,7 miliona evra za plaćanje dospelih obaveza. Dakle, preko 100 miliona evra. I tako će se od para koje padaju na teret svih građana neko hvaliti da je uspešan, kako se radi, čak se nađu i sredstva da i Ceca uveliča gradsko veselje.
Samo da se prisetimo šta je ministar pričao kada se raspravljalo o Zakonu o železnici, o nerentabilnosti, smanjenju radne snage, o podeli železnice na dve celine, da bi se lakše privatizovale. Jedan deo da se bavi prevozom robe i putnika, a drugi održavanjem infrastrukture i saobraćajnicama.
Dakle, da se ne desi da se ovih 70 miliona evra upotrebi za šminkanje železnice, upravo po deonicama i delovima infrastrukture koji se mogu prodati, odnosno dati u koncesije. Kamo sreće da se potrebna sredstva za rekonstrukciju u zabačenim delovima upotrebe, da se poprave pružni prelazi, oronuli tuneli, da se zamene truli pragovi, stare šine, a ne da nam redom ispadaju vozovi iz koloseka.
Zna li se koji su to isplativi poslovi kojima će se sredstva iz železnice vratiti državi, ili je ovo samo način da preko javnih preduzeća Vlada dođe do dela sredstava kojima će smirivati narasle socijalne tenzije u Srbiji.
SRS će sigurno posle narednih parlamentarnih izbora vladati Srbijom i toga je svestan svaki građanin Srbije. Zato nam je veoma bitno da sprečimo neprimereno zaduživanje naše Republike od strane neodgovornih ministara čiji će se rejting kod građana Srbije uskoro meriti promilima. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo poslanici, razumem zašto se Dinkiću žuri – zato što mi post festum donosimo, odnosno vi ćete glasati za kontragarancije i za zakon o javnom dugu, za novac u iznosu od 700 miliona evra, o čemu je govorio kolega Ilić, koji je već potrošen.
I, da ne misle građani Srbije da vas dvadesetak, koliko vas ima sa ove strane, zato kamera i ne šeta po sali, a duplo je više radikala trenutno, ovde donosite neke značajne odluke, u smislu da ćete da doprinesete da se kapital države uveća; zaboravila sam, tu su i dva predstavnika iz Ministarstva finansija, ostali su da slušaju ovo, pošto je ministar žurio. Dakle, danas treba da legalizujemo pljačku koju su izvršili Dinkić i kompanija i prethodnici DOS-ovske garniture.
Kontragarancije, koje su danas na dnevnom redu i o kojima se govori po sektorima kako je novac predviđen, a naročito za ovaj kumovski mafijaški lobi – Hamović i Lazarević, i za EPS, u iznosu od 45 miliona dolara, to je novac koji je otišao, kao i što se tiče kontragarancije za izgradnju puteva u Srbiji, kod ljudi koji nikako nisu smeli da preuzmu državne funkcije u svoje ruke, upravljanje javnim sektorom, finansije, upravljanje tzv. investicijama.
Jer, pokazalo se (a to vam govore ovi vaši mentori u radnom dokumentu izveštaja o stabilizaciji i pridruživanju, pošto ste to ponovo aktuelizovali ovih dana za 2004. godinu), da ste od dolaska na vlast, mislim na vas koji sprovodite kontinuitet Đinđićeve, Živkovićeve, a sada to radi i Koštuničina Vlada, dodatno zadužili državu Srbiju za još tri milijarde evra.
Ako oni ekonomski "pravi stručnjaci" (procenite sami) koji su bliski, pre svega, DSS-u, i koji su bili aktivno uključeni u kampanju Maršićanina i kasnije Koštunice, na parlamentarnim izborima, govore da je trenutno spoljni dug Srbije prema svima onima kod kojih se država zadužila 14 miliona evra, onda možete da vidite gde se mi kao država nalazimo i šta dalje treba da radimo, a da ne donosimo ovakve odluke koje idu na štetu svih građana.
Postavlja se pitanje za svakog srpskog seljaka koji danas mora da crnči od jutra do mraka i da zaradi koru hleba, a Dinkić ga naravno ne vidi, već, kao što reče juče gospodin Nikolić, kroz registraciju poljoprivrednih domaćinstava, kroz registrovanje jednog jagnjeta ili, nažalost, samo jedne ili eventualno dve krave koje danas ima prosečni srpski domaćin.
Dakle, vi želite tim ljudima i budućim generacijama dodatni namet kroz politiku daljeg zaduživanja i kroz projekte kojima ćete, navodno, da investirate nešto u Srbiji, a zapravo jedna mala grupa ljudi vrši pranje tolikog novca, enormno pljačka građane Srbije, bogati se na račun svih nas.
To smo najbolje mogli da vidimo kroz primer ove dvojice koji haraju Elektroprivredom Srbije – Hamovića i Lazarevića, i kroz ono što će građani (da bi ova dvojica siromašnih milijardera mogla dodatno da uvećaju kapital) da vide u julu mesecu kada dođe do novog poskupljenja struje.
Sve vreme, svih ovih dana, kroz antisrpsku histeriju koja se širi preko medija koji su pod direktnom ili indirektnom kontrolom nekih od vladajućih stranaka, želite da vratite pažnju građana na neki period koji ovog trenutka ne da njih ne zanima i ne da imaju ispravne stavove i da veruju samo onome što govori SRS, kada je u pitanju taj nacionalni državni segment i ono što smo morali da radimo kao država i narod – da se branimo i da odbranimo, odnosno da pokušamo da odbranimo, ali nažalost danas u Srbiji ima preko milion prognanih Srba. Ali, vi sve vreme govorite o nečemu što nema veze sa današnjicom.
Današnji dan – Vidovdan, u Srbiji je obeležen tako što su ljudi gladni, poljoprivrednici ne vide šta više da rade i ko njima da pomogne kroz, pre svega, poresku politiku koju sprovodi Dinkić i ova vlada, kroz činjenicu da nemaju nikakvu mogućnost da poboljšaju svoj proces proizvodnje.
Poniženi su svi oni koji su se dali u proizvodnju zdrave hrane u Srbiji, a hvalili smo se time, i dan-danas, naravno, mi srpski radikali tvrdimo da imamo potencijala u tom smislu – da možemo da proizvedemo i da izvozimo zdravu hranu.
Ali, kome to da pričamo kada ovde nema ministra, nijednog člana Vlade, u situaciji kada nam nudite da glasamo za kontragarancije kojima je zemlja zadužena, kroz kredite koje će neko morati da vrati.
Ako bi neko od vas iz vladajuće garniture bio spreman i došao da kaže pred skupštinskom govornicom, da odgovorno tvrdi da je svaki dinar, odnosno svaki evro iz ovih zaduženja namenski potrošen, taj bi morao da bude ili toliko drzak ili bezobrazan, ili da ima smelosti da obmanjuje sve nas sa ove druge strane i građane Srbije, koji znaju da do krajnjeg korisnika ta navodna pomoć, odnosno kredit, nikada ne stigne.
Setite se samo šta je obećao ministar finansija pre dva meseca i ministar za rad i zapošljavanje – da će, u kontekstu nove politike Vlade, u procesu zapošljavanja, svaki nezaposleni građanin Srbije (a njih je skoro milion, kaže se 980.000, a ima ih mnogo više) moći na birou rada, odnosno agenciji za zapošljavanje, da dobije kredit u iznosu od 5 do 20 hiljada evra da započne neku proizvodnju.
Čak će i oni koji nikada nisu bili prijavljeni na birou za zapošljavanje, koji, navodno, nemaju registrovanu bilo kakvu delatnost moći da dobiju taj kredit sa velikim grejs-periodom, sa dugim rokom otplate, kako bi nešto krenuli da rade.
Pohitali ljudi, što iz sela, što iz grada, niko ih ne vidi, čude se tamo i kažu da tih kredita nema, da niko nije spreman to da finansira, naravno. Vi samo zamajavate ove ljude i, pre svega, ojađene građane Srbije, da ih sa vama i takvom politikom koju vodite čeka neka bolja budućnost.
Upravo ovaj izveštaj, taj radni dokument od prošle godine, a kako stvari stoje i od ove godine, jer vama je to mnogo važno, pre svega vama koji lobirate za ovu "Igmansku inicijativu", gde se provlači sve ono što je protiv Srbije i srpskog naroda, uz takve izjave onoga koga takođe podržavate, a to je aktuelni predsednik državne zajednice.
Vama je mnogo stalo do toga šta će da vam kažu MMF i Svetska banka, da li će Evropska banka za obnovu i razvoj, čije su kontragarancije na dnevnom redu, da vam da zeleno svetlo, da li ćete da donesete na papiru neki projekat koji, naravno, nikada nije do kraja sproveden u delo, a sa druge strane ne mislite na ljude kojima ste obećali konkretan iznos i konkretnu ponudu. Zašto tih kredita nema ako oni žele da se zaduže po tako fantastičnim uslovima?
Naravno, to je ona ista priča Dinkića od juče – krediti od 4% za stambenu izgradnju samo što nisu stigli, subvencije za poljoprivrednike, sve će da bude lepo, obnovićemo Kragujevac, Bor i Vranje, proradiće automobilska industrija. Naravno da od toga nema ništa. Ljudi posle ovog vrelog leta, kako stoje vremenske prilike, a pre svega glad u Srbiji uveliko vlada, očekuju da se nešto konkretno desi.
Pretpostavljam da nemate ni smelosti ni hrabrosti, zbog toga što vam svi ovi izveštaji koji vam stižu od raznoraznih lažnih i autentičnih agencija govore da vam se rejting stranaka iz dana u dan ruši, da odete i razgovarate sa ljudima, suočite se sa njima, da vam kažu dokle ih vodi ovakva politika, koja je u ekonomskom i socijalnom smislu samo nastavak onoga što je radila prethodna DOS-ovska garnitura.
Da je to tako vidi se iz kontragarancija, koje su na dnevnom redu, koje Republika Srbija treba da da državnoj zajednici Srbija i Crna Gora za projekte sačinjene još pre dve ili tri godine. Zaista mi nije jasna ta vaša licemernost, pre svega kod onih koji negiraju mogućnost funkcionisanja ovakve državne zajednice Srbije i Crne Gore, kada sa jedne strane kažete: ne, to ne funkcioniše.
Ali, vi to govorite sada, a mi smo govorili u početku, kada je Labus zajedno sa Đinđićem i Koštunicom potpisivao tzv. Beogradski sporazum, pa Ustavnu povelju. Znate da je državna zajednica nešto izmišljeno, neka nova tvorevina – nije ni konfederacija, ni realna unija, nema ni sopstveni budžet, ni jedinstveno tržište, ne vodi ni jedinstvenu monetarnu politiku.
Sada nam nudite kontragarancije prema takvoj državnoj zajednici, za neverovatan iznos za koji se Srbija zadužila. Samo što još niste toliko drski u svom nastupu, da nam kažete: hajde da damo još i kontragaranciju za Milov mafijaški plan, separatistički, pa da i njihove dugove preuzme Srbija na svoja pleća.
Naravno, to građani Srbije sve vide i znaju da jedan radni dan u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira na to što se izričito ne slažemo sa ovakvim pogubnim odlukama, nije izgubljen samo ako u tom radnom danu njima govore i sa ove govornice se obraćaju jedino oni koji im iskreno misle, a to su predstavnici SRS.
Da je to tako govori opet, treći put ponavljam, i ovaj izveštaj, koji su napravili oni do čijeg mišljenja vam je veoma stalo, gde tačno po segmentima možete da vidite u kakvoj katastrofi se nalazi Srbija danas, tako zadužena, u nemogućnosti da to vrati, jer nema nikakvih privrednih tokova koji su pokrenuti u poslednjih godinu i po dana, a da ne govorim o onom periodu pre tri godine.
Jedina mogućnost i jedini način da se oni reše ovog balasta, a naravno preuzete dugove i obaveze će generacije zbog vas da plaćaju, da stopiraju dalje zaduživanje Srbije jeste da imaju nove izbore i da drugi ljudi, odnosno srpski radikali preuzmu vlast u svoje ruke i da kažu šta je ono što mi možemo iz realnih izvora, šta je ono što smo mi sposobni kao država da uradimo.
Ali, pre toga da se oštro obračunamo, uz bedu i siromaštvo sa najvećom boljkom danas – a to su kriminal i korupcija, koji su uveliko pustili pipke u svim privrednim granama i svim segmentima našeg društva. Hvala.