Dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni gospodine predsedavajući, na član 36. podneo sam amandman u ime poslaničke grupe Demokratska stranka. Manje-više ovaj amandman je objašnjen tokom uvodne rasprave o ovom zakonu i on se suštinski odnosi na brisanje pojedinih odredbi člana 36.
To je u vezi sa instaliranim principom: umesto besplatne podele akcija – podela novca, i to samo za one koji rade u subjektu privatizacije, 200 evra po godini radnog staža, a najviše za 35 godina radnog staža. Druga ključna ispravka odnosi se na davanje ovlašćenja agenciji za sprovođenje postupka prodaje delova imovine društva za osiguranje koje posluje sa društvenim kapitalom.
Smatram da su i jedna i druga odredba koje su ovim članom zakona definisane veoma opasne; to možda zadovoljava sasvim kratkoročne interese po planovima ne samo Ministarstva finansija, nego i Vlade Republike Srbije, ali, isto tako, otvara ogromne dileme koje mogu jako puno da koštaju ne samo Ministarstvo, ne samo ovu vladu (koja neće imati naročito dugačak vek), nego i buduću vladu koja će sprovoditi postupak privatizacije i restrukturiranja nad mnogo značajnijim i mnogo vitalnijim resursima, a radi se o resursima javnih preduzeća.
Prvo, malo je nelogično da neko ko proklamuje sebe, a to Vlada Republike Srbije uporno govori, da je zapravo pobornik razvoja akcionarstva u Srbiji na ovaj način u jednoj određenoj delatnosti upravo merama utiče na zaustavljanje razvoja akcionarstva u Srbiji. Prosto je nelogično da u realnom sektoru imate, po zakonu iz 1997. i po zakonu iz 2001. godine, jedan ogroman materijal za berzansko trgovanje, a samim tim i za razvoj akcionarstva u Srbiji, a da u osiguravajućoj delatnosti primenjujete lex specialis odredbe, koje su dozvoljene ovim posebnim zakonom, ali koje su potpuno ekonomski necelishodne.
Pitam Narodnu skupštinu, Vladu Republike Srbije, a i javnost šta će se sutra desiti kada započnemo privatizaciju velikih javnih preduzeća – koja se doduše uporno, konstantno i mesecima najavljuje, ali čiju implementaciju i početak nismo uspeli, makar do sada, da vidimo – da li to znači da ako radnici Elektroprivrede Srbije sutra zatraže novac umesto akcija da će pojedinačan zakon o elektroprivredi omogućiti podelu novca umesto podele akcija? Da li to znači da će se slična situacija desiti kod NIS-a?
Šta je cilj Vlade Republike Srbije? Da podstiče štednju ili potrošnju? Na ovaj način direktno se podstiče potrošnja, umesto podsticanja štednje i investicija, jer posedovanje akcija jeste svojevrstan vid štednje i investicija.
Ako je objašnjenje – neka radnici uzmu svoj novac (ovi koji će biti obuhvaćeni podelom novca, umesto podele akcija), neka posle toga odu na berzu i kupe akcije, mislim da je to, u najblažem smislu, jedno cinično i neodgovorno objašnjenje, jer nije realno očekivati da će radnici uzeti novac i otići da kupe akcije, radije će taj novac preusmeriti ka ličnoj potrošnji.
Mi smo ovde svedoci čitavog niza mera koje Vlada Republike Srbije preduzima upravo da bi se smanjila lična potrošnja, ne bi li se smanjio taj snažni pritisak na spoljnotrgovinski deficit, odnosno na uvoz roba i ne bi li se smanjio izvor rasta spoljnotrgovinskog deficita. Videli ste i kod odredbi zakona o lizingu, a o čemu svedoči pismo Udruženja lizing kuća, da se zapravo zaustavlja razvoj lizing biznisa. Razumem Vladu zašto to radi, ali ne mogu da opravdam poteze. Dakle, radi da bi se zaustavila lična potrošnja, a ovde stvara jedan ogroman potencijal buduće lične potrošnje.
U čemu je suština svih tih kontradiktornih mera koje iz Vlade Srbije sistemski ili operativno dolaze? Ako je cilj da se smanjuje lična potrošnja, podstičite razvoj akcionarstva. Ako nije cilj da se smanji lična potrošnja, onda nemojte da koristite ni druge mere kreditno-monetarne politike, fiskalne politike, nego imajte rast sa povećanom inflacijom, i to je moguće ne samo u ekonomskoj teoriji, nego i u praksi zemalja koje su se nalazile u tranziciji.
To je prvi razlog zašto to nije dobro. Nije dobro, u edukativnom smislu, imati podelu novca umesto podele akcija. Podela novca uvek asocira na ono što je kod nas uvreženo i što je produkt dugogodišnjeg perioda razvoja socijalističkog samoupravljanja, gde se umesto ″zaraditi platu″ kaže ″dobiti platu″, umesto ″zaraditi″ koristi se termin ″dobiti″.
Šta ovo znači – podela novca umesto podele akcija? Da li je to korak u edukaciji akcionara, onih koji sutra treba da predstavljaju kičmu razvoja finansijskog tržišta kod nas i preko razvoja finansijskog tržišta kičmu finansijskog podsticaja za razvoj ekonomije? Zaista bih voleo da čujem jedno smisleno objašnjenje zašto se ova odredba zakona uvodi u članu 36, zašto se deli novac, a ne akcije.
Još jednom ponavljam, nije dobro imati zakon koji služi samo određenoj svrsi, nije dobro uvoditi pojedine zakonske odredbe i činiti presedan zato što nam to možda u jednom ili dva slučaja, od budućih 50 ili 100, odgovara. Nije dobro prema partikularnim interesima definisati opšta pravila. Siguran sam da će se ovo Vladi, nažalost ne ovoj, pošto ona neće biti u situaciji da sprovodi restrukturiranje, odnosno fazu privatizacije u javnim preduzećima, ali bilo kojoj vladi koja bude vodila politiku privatizacije javnih preduzeća, direktno obiti o glavu, jer će, draga moja gospodo, imati sutra situaciju da će nam i preduzeća koja su preostala za privatizaciju iz realnog sektora možda tražiti promenu Zakona o privatizaciji i umesto akcija zatražiti novac. Novac je uvek atraktivniji.
Zaista molim predlagača da još jednom razmisli da li je svrsishodno imati jedno ovakvo rešenje unutar Zakona o osiguranju i zaista bih voleo da čujem (ne samo ja, pretpostavljam i čitava javnost) zašto se čini presedan u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, odnosno zašto se ide na ovu varijantu koja je definisana članom 243g.
S druge strane, želeo bih da znam u čemu je poenta davanja nadležnosti agenciji da prodaje nekretnine, odnosno neposlovnu imovinu, tačnije imovinu koja se ne koristi u direktnoj poslovnoj svrsi. U nekom objašnjenju na Odboru za finansije dobio sam informaciju da nije poenta da agencija prodaje neposlovnu imovinu da bi novac otišao u budžet, naprotiv, novac treba da ostane u preduzeću koje raspolaže tom neposlovnom imovinom.
Čemu onda davanje prava toj agenciji da izvrši prodaju neposlovne imovine, tačnije da direktno ugrozi pravnu nezavisnost jednog pravnog subjekta? Napominjem, osiguravajuća društva listom, sve do jednog, nisu javna preduzeća, pa da država na ovaj ili onaj način može da interveniše kod prodaje neposlovne imovine.
Mogu da se složim sa članom zakona koji kaže da kada god se prodaje imovina značajnije vrednosti neophodno je zatražiti saglasnost agencije, jer činjenica jeste da se kroz taj tzv. asset striping, ili prevedeno na naš jezik – čerupanje sredstava, neretko dešavala u društvenim preduzećima privatizacija pre privatizacije. Ali, preneti ovlašćenje koje direktno pripada pravnom nezavisnom subjektu, u ovom slučaju osiguravajućim društvima, na državnu agenciju, na drugu instituciju da izvrši prodaju imovine – zaista ne vidim razlog zašto se to čini.
Ako se ne veruje menadžmentu ovih preduzeća, onda dozvolimo da akcionari promene menadžment. Ako se ne veruje strategijskim definisanim planovima preduzeća, onda oni koji su vlasnici kapitala, pa makar to bili i radnici kao predstavnici društvenog kapitala, treba da promene svoj menadžment i da postave novi, koji će efikasnije raditi ovaj posao prodaje neposlovne imovine ili ući u prodaju te imovine, pošto smo svedoci da neretko društvena preduzeća na jednoj strani cvile da se nalaze u krizi likvidnosti, a na drugoj strani imaju ogromnu neposlovnu imovinu koju nisu spremni da utrže po tržišnim cenama i taj novac iskoriste za poslovne tokove.
Ono što bih želeo da kažem, pošto je evidentno da se u konkretnom slučaju radi o vrlo konkretnoj neposlovnoj imovini kojom raspolaže kompanija "Dunav", a ne želeći pri tom ništa da govorim o toj imovini, nego pre svega o principu na kojem treba da bude postavljena i bazirana privatizacija, žao mi je i drago mi je da je ministar potvrdio, nakon mojih primedbi tokom načelne rasprave o ovom zakonu, da je upravo to princip kojim će se rukovoditi u privatizaciji "Dunava", a to je realizacija inicijalne javne ponude.
Realizacija inicijalne javne ponude, što će reći trajna, kontinuirana akutacija akcija "Dunava" na berzi, ali i prethodna privatizacija preko berze, bez mogućnosti da jedan pojedinačni vlasnik ima veći blok akcija od definisanog procenta, i to nije više od 10%, sa iznošenjem pojedinih akcija od nekoliko procenata na berzu u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Dakle, taj model inicijalne javne ponude zaista zahteva jedno efikasno preduzeće, u koje akcionari, dakle, oni koji će svoj novac uložiti u kupovinu tih akcija, imaju puno poverenje. To znači potpuno sređene knjige, pozitivan finansijski izveštaj, potpuno sređene bilanse stanja, i to ne za jednu godinu, nego za period od nekoliko, a najmanje dve godine u istoriji. Zato je potreban novac.
"Dunav", ovakav kakav jeste, u ovom trenutku ne može da bude predmet inicijalne javne ponude, jer je prezaposleno preduzeće, ne u smislu posla nego u smislu broja zaposlenih, jer je preduzeće koje ima rudimentarni razvoj, kao i drugo preduzeće, usluge osiguranja, tradicionalne usluge osiguranja.
Nema nigde onih ključnih usluga osiguranja koje funkcionišu u drugim razvijenim tržištima osiguranja. Zatim, jer je preduzeće koje ima veoma visoke obaveze itd. Sve to zahteva novac za konsolidaciju.
Zar nije logično prepustiti "Dunavu" da prodaje hotelske kapacitete i da taj novac iskoristi kao cash in flow, kao deo jednog strategijskog plana pripreme preduzeća za inicijalnu javnu prodaju i posle toga izaći sa inicijalnom javnom prodajom?
Šta se ovde dešava? Agencija će voditi priču o inicijalnoj javnoj ponudi, na jednoj strani. Ko će za to vreme voditi restrukturiranje "Dunava"? Da li agencija ima nadležnosti da izvrši restrukturiranje "Dunava"? Nisam siguran, pošto ne postoji institut restrukturiranja u osiguravajućim društvima. Sigurno je da "Dunav" neće biti deo sveopšteg procesa restrukturiranja, kao nečega što vodi agencija koja je nadležna za tako nešto. Sigurno je da "Dunav" neće biti u klasičnom postupku restrukturiranja kakav poznajemo kod ovih velikih preduzeća. Moguće je da dođe do vremenski nesinhronizovanih akcija.
Druga stvar, hoćemo li jednom u ovoj zemlji izgraditi jedan stabilan menadžment ne samo javnih preduzeća, nego i velikih preduzeća od društvenog značaja, gde političke promene neće uzrokovati promene tog menadžmenta? Sanjam o takvoj zemlji u kojoj će profesionalci da rade svoj posao, a političari da se menjaju kao na traci na svakim sledećim izborima, što neće imati uticaj ni na administraciju, ni na javna preduzeća, ni na velika preduzeća, gde neće biti partijskih postavljanja.
Ako imamo podelu nadležnosti između, s jedne strane, jedne državne institucije, gde politika ima mnogo veći upliv, i s druge strane, jednog naizgled nezavisnog društva, društvenog preduzeća koje je potpuno nezavisno, bojim se da će tu doći do opšteg galimatijasa u samom procesu pripreme privatizacije.
Mislim da su svi razlozi koje sam naveo sasvim dovoljni da predlagač još jednom razmisli i da prihvati ovaj amandman koji ide ka tome da popravi ovaj zakonski tekst. Mislim da ovo o čemu sam govorio zaista nema nijedne političke primese, niti jedne opozicione primese koja dolazi od poslaničkog kluba DS, nego cilj jeste da se dobije jedna dobra osnova za početak privatizacije i u osiguravajućim društvima. Zaista smatram da stvaranje presedana nije dobar početak. Naprotiv, može jako puno da košta u kasnijim slučajevima.