Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam na član 21. amandman koji glasi da se član briše. Dosta je ovde rečeno iz kojih razloga treba da se briše i zaista treba da se briše, da jednom ovu bruku skinemo sa dnevnog reda i da ne maltretiramo one narodne poslanike koji ne treba i ne žele da slušaju one koji ovde hoće da rade.
O čemu se zapravo radi? Ja ću posle navesti očigledne primere gde ćete se uveriti da zaista ovako ne treba da stoji u zakonu i da mora da se menja.
Ako nemate bolji tekst, onda ovo zaista izbrišite i da više ne dozvoljavamo ljudima koji su skloni prevarama, ucenama i raznim mahinacijama da uz pomoć ovog člana i zakona izvedu te manipulacije.
Gledajući ovaj zakon na koji smo podneli amandmane, ovde je država sama sebe napravila dužnikom, jer u kaznenim odredbama, a to je gospodin Rankić pre mene rekao, ne stoji ko će odgovarati ako podigne kredit, a ne može da to vrati i otplati. Znači, pripisaće se ponovo državi i to će biti državni dug. Zar pored ovolikog duga koliko država ima trenutno treba još uvek da se zadužujemo?
Navešću vam primer opštine Inđija. Videćete da im daje za pravo upravo ovaj zakon da se i dalje zadužuju, a da niko nikome ne vraća. Oni imaju u planu da podignu 4,5 miliona evra kod međunarodne banke kako bi se opština Inđija dalje izgrađivala. Za sve ovo do sada što su radili – a ima iz Ministarstva dokaza, ja sam podneo ovde gospodinu ministru Lončaru, da su oni zadužili opštinski budžet preko 80%, a znamo da po zakonu koji je važio nije mogao biti zadužen opštinski budžet u toku jedne godine više od 25% – zaista niko nije reagovao na krivične prijave. Ministarstvo, sudstvo i svi organi koji su mogli to da urade nisu se bavili tim slučajem.
Ovih dana lokalna samouprava u Inđiji sprema se da podigne kredit od četiri miliona evra. Sa ovim zakonima i ovim propisima koji su predviđeni ovim zakonom omogućava se tako neodgovornoj lokalnoj samoupravi da taj teret, u slučaju da podignu kredit, ostane dug Republike. Ne treba dozvoliti i ne treba ovaj zakon prihvatiti.
Molim vas, opametimo se na vreme, povucimo kompletan zakon, napišimo bolji tekst, ako smo sposobni, ako imamo stručnjaka iz te oblasti, a SRS ih ima. Zamolite Zorana Krasića neka vam napravi zakon koji će ovde proći i biti dobar.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Momčilo Duvnjak.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na Predlog zakona o javnom dugu na član 22. i predlažem da se taj član briše. Vlada Republike Srbije i ministri u Vladi skoro svakodnevno Skupštinu Republike Srbije, građane i poslanike najčešće stavljaju pred svršen čin. Po hitnom postupku mi treba da razmatramo Predlog zakona o javnom dugu. Prosto rečeno, treba da damo zeleno svetlo kako će se Srbija dalje zaduživati, ali i pokrajine, opštine, organizacije socijalnog osiguranja, javna preduzeća i drugi.
Zar to treba da radimo po hitnom postupku? Normalno je da građani najpre treba da znaju koliki je naš ukupan dug, ko se po kom osnovu zadužio, gde je taj novac, ko ga je i pod kojim uslovima dao, pa tek onda da vodimo raspravu šta dalje. Sigurno je jedno, ovo je vrlo složeno pitanje po sve nas. Zbog toga nije prosto i jednostavno da po nečijem nalogu iz inostranstva prepišemo njihove zahteve i to pretvorimo u nekakve zakone.
Takođe, hoćemo da znamo zašto ovo pitanje nije regulisano postojećim zakonima, kao što je, na primer, Zakon o budžetskom sistemu. Treba da znamo šta sa javnim dugovima radi Narodna banka Srbije, Ministarstvo finansija i Vlada Republike Srbije. Izgleda da o ovome niko ne vodi računa i niko nikome ne polaže račune, niko nikome ne odgovara. Po sada važećim zakonima može da se zadužuje svako pravno lice.
Nama narodnim poslanicima poturen je na brzinu ovaj predlog i stvarno nismo u mogućnosti da damo prave amandmane, jer nije ni pravi zakon. Iz već iznetih razloga nećemo podržati ovaj predlog, ali su građanima potrebna objašnjenja i odgovori koje sam zatražio u ovom izlaganju.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao običan čovek, a sebe smatram običnim čovekom, jer sam zanatlija, ne mogu da shvatim da u Vladi sede ljudi sa nekim titulama – doktori, magistri, eksperti, a da predlažu ovako nebulozne zakone. Ako misle ovi finansijski moćnici da će im proći sve ono što im je naređeno iz inostranstva da donesu od zakona, neće moći i varaju se. To mogu da rade još kratko, do jeseni, a na jesen će narod, nezadovoljni građani i seljaci da izađu i da im kažu sve. Gospodo, mi smo vas isterali na čistac. Znate kako naš narod kaže – kada isteraš zeku na čistinu, on nema kud i lako ga je ustreliti. Hvala.

Hvala vama. Izvolite, gospodine Markoviću. Narodni poslanik Momir Marković po istom amandmanu.

E, pa da pokušamo, dame i gospodo narodni poslanici, obrazlažući amandman na član 22, da do kraja ogolimo nebulozu koja se zove Predlog zakona o javnom dugu.
Član 1, ukoliko se sećate, kaže – ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak zaduživanja Republike Srbije (u daljem tekstu: Republika), jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, republičkih fondova za PIO, Nacionalne službe za zapošljavanje itd.
Dakle, oni se mogu zaduživati i država daje garancije za njih, a u članu 22. kaže: "Dužnik ima bezuslovnu i apsolutnu obavezu da plati Republici iznos obaveze koju je ona izvršila prema poveriocu na osnovu date garancije." Dakle, ukoliko dužnik ne može da plati, država daje garanciju da će platiti dug i onda država na osnovu garancije koju je dala plaća.
Ako se lokalna samouprava zadužuje u inostranstvu, Republika Srbija da garanciju, Republika Srbija će platiti dug. Ako se Republički zavod za zdravstveno osiguranje zaduži, takođe će Republika, s obzirom da je dala garanciju, platiti dug.
Kaže, u stavu 2 – ako je po osnovu date garancije, kao i u slučaju neposrednog preuzimanja obaveza u svojstvu dužnika po osnovu date garancije, Republika izvršila tu obavezu umesto dužnika, Republika ima pravo na povraćaj glavnice, kamate i ostalih troškova koji nastanu zbog neizvršenja, odnosno neblagovremenog izvršenja obaveza, do visine iznosa izmirene obaveze, kao i pravo da od dužnika naplati obračunatu kamatu.
Jedinice lokalne samouprave žive bukvalno na onome što im Ministarstvo finansija kroz raspodelu budžeta da. Ako oni iz tih sredstava nisu mogli da izvrše ovu obavezu, pa je Republika Srbija izvršila ovu obavezu, na osnovu čega i kako će sutra Republika Srbija da namiri sredstva od jedne opštine, recimo?
Hoće li joj ukinuti, a to kaže u stavu 2, buduće uplate u budžet do visine sredstava koje je platila? Šta će ta lokalna samouprava raditi, kako da preživi? Onda je najbolje da Dinkić donese jedan zakon i da on može da gasi opštine kako mu padne na pamet.
Hoće li Fond za PIO, koji je podigao kredit da isplati penzije, ako ne može da vrati i garanciju je dala država i država plati, bukvalno da povadi sva sredstva, tako da fond ne može isplaćivati penzije, hoćemo li penzionere ostaviti bez penzije? Onda kažite – ljudi, nema penzija i tačka. Hoće li zdravstveno osiguranje? Nema lečenja i tačka.
Dame i gospodo narodni poslanici, sutradan, kada dođe ova rana jesen i dođu izbori i odete sa političke scene, nemojte da vas prepoznaju ne samo kao grobare srpske politike, nego i grobare Srbije.

Izvolite, gospodine Krasiću.

Član 22, pored ovih nedostataka koji verovatno mogu da dovedu do ovih posledica o kojima su pričali moji prethodnici, sadrži i jedan veliki nedostatak, jer ovde se pojam dužnik upotrebljava praktično u dva odvojena slučaja, u dva različita svojstva.
U jednom stavu se priča o dužniku kao dužniku po međunarodnom zajmu, a u drugom stavu se priča o dužniku u odnosu prema Republici Srbiji koja je dala garanciju i ta garancija je aktivirana i nastao je novi odnos po osnovu garancije između prvobitnog dužnika i Republike.
Moram da kažem da je to moralo da se razdvoji makar u nekoliko članova da bi ta razlika došla do izražaja, jer ovako može da stvori zabunu.
Ono što stvarno predstavlja problem tiče se naših javnih preduzeća od republičkog značaja, interesa, koja imaju potrebu da se zaduže u inostranstvu i da uzmu neki, hajde neka bude i povoljniji kredit pod dobrim uslovima, dugoročni sa velikim rokom počeka, gde je uslov da bi se dobio taj kredit da država da garanciju.
Pošto ide preko savezne države, onda Republika Srbija daje kontragaranciju, znači, sa dve strane se obezbeđuje potraživanje Evropske investicione banke ili neke druge finansijske institucije iz inostranstva.
Postavlja se pitanje, ukoliko naše javno preduzeće koje se bavi, recimo, putevima, Direkcija za puteve nije u mogućnosti da otplaćuje kredit, a otplata kredita, kao što ste videli po prethodnim članovima, takođe ide preko Ministarstva finansija, odnosno trezora sa podračunima itd., i da ne vraćam diskusiju, stvarno se postavlja pitanje, sredstva su bila potrebna za neki razvoj ili za održavanje, a Republička direkcija nije u mogućnosti da servisira kredit, kako država da aktivira reperkusije date garancije ne prema inostranstvu, to će ona da uradi, nego prema svom novom dužniku, a to je Republička direkcija za puteve.
Vlada Republike Srbije ima potpunu kontrolu nad tim preduzećem i preko upravnog odbora i drugih organa. Imovina koja postoji kod Direkcije, to je državna imovina Republike Srbije. Sada je data neka metodologija, otprilike, prvo se plene sredstva sa računa, jer se vrši blokada za iznos aktivirane garancije.
Postavlja se teoretsko pitanje, šta to znači, ukoliko se ne plati taj kredit ili taj anuitet koji je dospeo, blokira se Republička direkcija za puteve i šta će ona dalje da radi? Nisu tu u pitanju plate zaposlenih, doprinosi i druge obaveze, nego održavanje puteva i putne privrede.
To ima nekog svog teoretskog pokrića u smislu potraživanja, u smislu obligacija, ali ukoliko se u tu priču ubaci svojinski element, onda se vidi da je to stvarno besmisleno, jer praktično država postaje dva puta vlasnik, a treba imati u vidu onaj zakon koji je donet pre nekoliko meseci, da po osnovu tih dugovanja što je država uradila, a mi smo tada koristili primer RTB Bor i dokazali besmislenost kada je u pitanju onaj zakon.
Ovo se sve priča iz prostog razloga da se shvati ozbiljnost da država mora da ima jasnu načelnu politiku kako je moguće da se vrši zaduživanje i do kog iznosa je moguće da se vrši zaduživanje, ali sa jasnom projekcijom za svaku godinu; koliko bi eventualno trajali ti krediti, sa sagledavanjem jedne makroekonomske politike na duži vremenski period; da se vidi da li ima tu neke društvene akumulacije, sredstava za povraćaj.
Da li po osnovu cena usluga, a uvek je to u krajnjem slučaju vezano za cenu neke usluge ili neke robe i to se uvek odrazi na krajnjeg potrošača; kakav će uticaj da bude otplata obaveze zajma na politiku cena kada je u pitanju struja, gorivo ili neke druge obaveze ili recimo cena te takse koja se plaća za korišćenje autoputa.
Opet se vraćam na onu našu načelnu raspravu. Ovde su morali da se postave jasni kriterijumi do kog iznosa država može da se zaduži, do kog iznosa može privredni prostor koji obuhvata teritoriju Republike Srbije da se zaduži, na godišnjem nivou, na dugoročnom nivou i da se projektuje jedna politika, da ne bi došlo do nekontrolisanog zaduživanja.
Mi smo danas u takvoj situaciji da svako ko kaže – za razvoj su mi potrebne pare, dajte neki kredit. Verujte, on jeste u pravu, jer sankcije, blokade, pa i bombardovanje 1999. godine su učinili svoje po pitanju privredne strukture Republike Srbije. Kaska se u tom razvoju. Treba uhvatiti taj korak, treba nešto ubrzati da se taj razmak i to zakašnjenje svake godine smanjuje, kako bismo, eventualno, za 10-15 godina uhvatili priključak sa nekim novim trendovima.
Zato je potrebno da se postave jasna ograničenja i jasni limiti na nivou cele Republike, ne samo u pogledu onoga što država preduzima pri vršenju vlasti, ne samo u pogledu onoga što se tiče javnih preduzeća od republičkog interesa, ne samo u pogledu paradržavnih organa iz oblasti obaveznog osiguranja, ne samo kada je u pitanju lokalna samouprava, bez obzira koliko su povoljni ti krediti iz inostranstva, nego uopšte naša privreda i naša ekonomija.
Zato nam je potreban jedan kvalitetan zakon koji bi regulisao zaduživanje, propisao te limite, zakon koji bi sublimirao dva zakona, odnosno deo iz postojećeg Zakona o budžetskom sistemu i maltene kompletan materijal i kompletnu oblast koju reguliše Zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom ne reguliše samo plaćanje prema inostranstvu po osnovu kreditnog zaduženja, nego daje neke uslove pod kojima privredni subjekti mogu da se dugoročno zadužuju u inostranstvu, a mi moramo da imamo jednu projekciju.
U nedostatku te projekcije, danas nam se, kao mera izlaska iz ove krize, navode strane direktne investicije ili, što reče jedan od prethodnika pre nekoliko dana za ovom govornicom, običan lizing kao put da se na najjednostavniji način, najjeftiniji način obezbede oprema i neke druge stvari koje se takođe vode na poziciji investicija. Pošto nema te strategije, onda nije ni čudo što imamo ovakav zakon koji sadrži sve i svašta, a u stvari ništa.

Još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Goran Dunjić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Goran Dunjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske radikalne stranke podneo sam amandman na član 23. zakona o javnom dugu i predlažem da se član 23. briše. Ovim zakonom Republika Srbija može i dalje da se zadužuje, kao i teritorijalna autonomija, lokalna samouprava, javna preduzeća, Republički zavod za zdravstveno osiguranje.
Srpska radikalna stranka se zalaže da se tačno definiše naš ukupni dug, tako da građani Srbije znaju ko se i pod kojim uslovima zaduživao i gde je taj novac, jer ako ovako nastavimo sa zaduživanjem Srbiji preti dužničko ropstvo. Zato smo i predložili da se svi članovi ovog zakona brišu, jer ovakav zakon ne bi trebalo ni da bude donesen u Narodnoj skupštini, jer nije dobar ni za građane ni za privredu Srbije.

Još neko po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Milomir Dunjić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.