Gospodine predsedniče, član 104. dostojanstvo. Neko ko izađe na povredu Poslovnika ne može i sam da vređa Poslovnik svojim istupima. Makar zbog toga mislim da treba da bude opomenut. Što se tiče toga stvar je jasna. Što se tiče pojedinaca, meni je zaista zadovoljstvo da kažem da su najbolji pojedinci iz G17 plus pobedili u tim mestim zajednicama.
Ako se govori o lekcijama, ja ću sasvim rado da vam ovde držim lekcije, sve do trenutka dok vi ne budete shvatili na koji način treba da se ponašate u Skupštini Srbije.
Što se tiče radikala, nekada i sada, to nisu isti radikali i nemate nikakvo nasledno pravo na ono što su radikali nekada radili.

Sada ja vas upozoravam, gospodine Albijaniću, pod lekcijom podrazumevate i iznošenje podataka koji su vam na raspolaganju, nadam se, ništa više od toga. Hvala vam.
Molim vas, nema razloga da se pravi ovakva tenzija. Pauza pet minuta, pa nastavljamo. Hvala.
(Posle pauze – 18,55)

Dame i gospodo, nastavljamo rad. Repliku je tražio narodni poslanik Milorad Mirčić, pa potom ima reč narodni poslanik Veroljub Arsić, pa narodni poslanik Momir Marković i narodni poslanik Zoran Krasić.

Kolega Albijanić je uzeo sebi za pravo da objašnjava dodatno, daje objašnjenje kakav je to uspeh pojedinaca na izborima za savet mesnih zajednica, ali mi nije jasno zašto tek sada saopštavate građanima u pojedinim mesnim zajednicama, koji žive na teritoriji opštine Leskovac, da su to bili vaši kandidati. Kada ste tako popularni, tamo imate dobar rejting, trebali ste im odmah reći pa da vidite kako bi onda glasali ljudi za vaše kandidate.
Drugo, i dalje sam u uverenju da većini od vas ovde koji sedite u klupama ni ukućani ne znaju, ni šira familija ne zna da ste članovi G17. Teško podnose i ovakvu sramotu, i još da im i to kažete, videli biste kakva bi reakcija bila unutar porodice.

Upozoravam vas da ne vređate narodne poslanike po stranačkoj pripadnosti. Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo poslanici, naslušali smo se ovde raznih hvalospeva ovlašćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, ministra u Vladi, gospodina Dinkića, koji se eto hvali suficitom.
Ako je neko iole malo ozbiljan i ako se ozbiljno bavi tim poslom, kao što su javni prihodi i javni rashodi, porezi koje uvodi, ako pročita malo stenograme poslanika SRS kada je bio Predlog zakona o budžetu za ovu godinu, biće mu sasvim jasno da je na vreme bio opomenut da je prihodna strana budžeta Republike Srbije nerealna i da će prihodna strana budžeta Republike Srbije, imajući u vidu porez na dodatu vrednost, koji je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine, da napravi mnogo veći prihod nego što je to Zakonom o budžetu Republike Srbije predviđeno, i to po dva osnova.
Prvi je taj što se širi broj proizvoda i usluga na koje se uvodi porez, a kao posledica toga jeste da se povećava broj poreskih obveznika, a tu prvenstveno mislim na poljoprivrednike koji sada moraju da se registruju kao preduzetnici i na osnovu toga još više pune budžet po osnovu prihoda na dohodak građana. To je ta prihodna strana i to je taj tzv. suficit, kako to kažete vi iz vladajuće većine, na taj način je nastao.
Sada je problem kako trošite taj suficit, koji u principu ne postoji, izmišljen je. Znači, projekcija prihoda je bila za rast bruto nacionalnog proizvoda, inflaciju ste kalkulisali, to ste uporedili sa budžetom za 2004. godinu, toliko ste ga uvećali i to je to. Nije baš tako. Novac trošite na onoj strani koja nije, na prvom mestu, primerena trenutku u kojem se nalazi država, navodno radi smanjivanja javnog duga, i to po dva osnova.
Kako reče gospodin ministar, jedan osnov je stara devizna štednja, a drugi osnov je zajam za preporod Srbije. I u jednom i u drugom slučaju oni kojima duguje Republika Srbija po ovom osnovu dobili su državne obveznice. Neko te obveznice čuva, neko ih je već prodao i sada se postavlja pitanje hoće li država sa tih 20 i kusur milijardi, koliko planira da upotrebi u tu namenu, za isplatu kako tvrdi, na tržištu novca po nekim povoljnijim uslovima da kupuje svoje dugove i od koga će da kupuje.
Svakako ne od onih koji su najugroženiji kada je u pitanju stara devizna štednja, već od raznih finansijskih špekulanata koji su došli u posed tih obveznica. Njima će biti vraćen novac, a ne građanima Srbije i nemojte da se lažemo ovde i zavaravamo. Tamo će novac da bude upotrebljen.
To je prvo pitanje, da raščistimo tu hvalu kako ćete da smanjite javni dug u korist građana. Nema koristi građana, samo će neko ko je zloupotrebio nečiju nevolju, došao na jeftin način do tih obveznica, sada skupo da ih proda državi Srbiji.
Hoćemo li da pretpostavimo ko je to bio? Da li ima tu Nacionalne štedionice? Ima. Da li ima tu Komercijalne banke, za koju ne znamo više ko je vlasnik? Ima. Ima li Delta banke? Ima. Ima svih onih koji su kupovali obveznice stare devizne štednje, 20% i 30% jeftinije nego što je nominalna vrednost tih obveznica. Oni će zaraditi novac i njima će biti bolje od ovog tzv. suficita.
Odakle taj suficit u budžetu Republike Srbije? Da li se neko zapitao odakle odjednom toliko novca? Taj novac je, toliko hvaljeni suficit koji ne postoji, iz PDV-a u iznosu od 16 milijardi dinara.
Uveli ste ga na lekove, na proteze za invalide, na hleb, na meso, na mleko, na jaja, na hranu za prehranjivanje odojčadi, za repromaterijal u poljoprivrednoj proizvodnji, znači, za semensku robu, sredstva za zaštitu bilja, sredstva za prihranjivanje bilja. To je taj višak, jedan deo.
Drugi deo, u iznosu od 11 milijardi dinara, jeste po osnovu poreza na dohodak građana. Tu se sad vraćamo na poljoprivrednike, jer ste naterali poljoprivrednike da se registruju kao poljoprivrednici i ne plaća se više porez samo po osnovu katastarskog prihoda, već na osnovu toga što se poljoprivredni proizvođač zadužuje nekom akontacijom na prihod koji još nije ostvario. To je taj višak od 11 milijardi.
Da nastavimo tako redom i doći ćemo do te 32 milijarde. Gde ih upotrebljavate - za budžetsku rezervu. Koliko: 3-4-5 milijardi? Ko je najviše štete imao ovakvim načinom oporezivanja? Svi su imali štetu, ali najveću štetu su imali baš poljoprivredni proizvođači, jer nikada do sada nisu morali da plaćaju na repromaterijal porez na promet ili PDV, isto je. Da li ste njima vratili nešto? Kažete da ćete im dati obveznice, pa ćete od nekog sledećeg suficita da isplatite to. Pretvorićete taj dug u novi javni dug.
Gde ide ovih 22-23 milijarde dinara - finansijskim špekulantima? Nateraćete sada poljoprivredne penzionere da ponovo, na neki drugi način, prodaju svoje obveznice finansijskim špekulantima. Nema druge u ovom slučaju.
Dalje, zar nije bilo pravednije da se te penzije konačno isplate, da se kroz razne subvencije privredi taj tzv. suficit tamo usmeri? Pričate o Agenciji za kreditiranje izvoza. Hajmo tu malo da popričamo. Kažete da će ta agencija da pospeši izvoz, da će on biti veći. Na koji način? Tako što ćete izvozniku da naplatite proviziju, zato što ste mu dali kredit, omogućili mu da dođe do kredita. Je l' na taj način? Tako što ćete izvozniku da naplatite proviziju što je izvezao robu? Hoćete li na taj način da povećate izvoz? Teško. Izuzetno teško, ako se malo uzme u obzir da vrlo malo toga možemo da ponudimo nekoj drugoj državi u ovom trenutku.
Zašto taj novac ne bi bio usmeren na subvencije izvoznicima, pa da ga država malo i nagradi, da smanjimo tu razliku između uvoza i izvoza, bez obzira po kom je osnovu dug, da li je po privatnom osnovu, da li je po državnom osnovu. On postoji.
Ovde je sad neka priča da je od dve milijarde evra samo 300 miliona evra uzela država, da je ostatak od 1,7 milijardi evra privatan dug i da je on upotrebljen za nabavku opreme. Ne verujem. Možda jeste privatan, ali pre bi se reklo da je taj dug nastao tako što neko hoće u Srbiju da uvozi robu, jer mnogo mu je lakše i mnogo brže dođe do novca ako nešto uveze u Srbiju.
Još se kaže, kako reče ministar, razlika u tražnji robe između domaće robe i potražnje na tržištu treba da se dopunjuje uvozom. To nije tačno. Te robe široke potrošnje koja se uvozi mogu sasvim dovoljno da proizvedu i domaća preduzeća, bez obzira da li su ona državna, privatna, privatizovana ili će biti privatizovana. Nije u tome problem. Problem je u tome što je uvozna roba sa nižom cenom, jer država ne brine o svojim domaćim proizvođačima. Nije spremna ni sposobna da ih zaštiti. Zato imate tu tzv. razliku između ponude i tražnje na tržištu.
Hoćete li to da zaštitite novim carinskim stopama? Nećete. One baš odgovaraju tim uvoznicima, tim koji su zadužili državu za 1,7 milijardi evra. Na taj način se ne vodi država.
Vi ste od 5. oktobra sve u državi prepustili da se snalazi ko kako zna i ume, u zakonskim propisima koji nisu dorečeni i najčešće nisu dobri, kao što je taj Zakon o privatizaciji. Pustili ste da u Srbiju uvozi ko šta hoće, kad hoće i koliko hoće, pod nekim izgovorom slobodnog tržišta. Sad imamo tu situaciju kakvu imamo, da imamo pad, mada vi to ne želite da prikažete, samo ne znam tu matematiku koju ćete da primenite, ali dokazujete da je u matematici sve moguće, imate pad bruto društvenog proizvoda.
Pričate o poljoprivrednoj proizvodnji i premijama, da je to jedan od razloga zašto se uvodi da poljoprivredni proizvođači moraju da se registruju. To uopšte nije tačno. Uopšte nisu premije sporne. Preko Republičkog veterinarskog zavoda tačno možete da znate koliko ima grla krupne stoke. Nemojte da se lažemo da nije tako. Svako grlo koje je za priplod, koje je za mleko, koje je za meso, registruje se u Veterinarskom zavodu. Svaka krava koja je za priplod dobija svoj broj po kome se vodi. O čemu vi pričate, o kakvim to premijama pričate?
Jedino što hoćete time da se registruju individualni poljoprivredni proizvođači jeste da im naplatite PDV i za one proizvode koje koriste za sopstvene potrebe. Nema druge. Još samo vam to nije pod kontrolom. To je jedini razlog zašto hoćete da registrujete poljoprivredne proizvođače.
Osim toga, postavlja se pitanje šta ćemo sa tom poljoprivredom koja jeste najugroženija. Da li postoji otkupna cena sada za pšenicu? Koliko je dizel gorivo, koje je jedan izuzetno važan činilac u ceni jednog poljoprivrednog proizvoda, koliko je poskupelo, sa 36-37 dinara na 62, a nemaju pravo na subvencije, nemaju pravo na regresiranu naftu. Tako brinete o državi. Bogami, teško.
Ako se uzme da ste uveli porez i na bukvare za đake, onda je sramota kako ste ove troškove podelili u Predlogu izmene i dopune Zakona o budžetu.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, pa potom narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ode ministar, a mogao je toliko toga pametnog da čuje. Doduše, od cele Vlade je samo on bio. Pretpostavljam, uvek je trebalo, kad se radi o budžetu, da budu i predsednik Vlade i ministri. Očekivao sam da ovde bude ministar za kapitalne investicije, s obzirom da se najveći deo sredstava iz budžeta povlači za to ministarstvo. Međutim, on je izgleda opet pored Ibra, čeka da neka baba upadne u Ibar, pa da je izvadi, da učini bogougodno delo.
U pravu je i DS kada je rekla da ovi ne valjaju. U pravu je i Dinkić kad kaže da oni prethodni nisu valjali. U pravu smo i mi i građani Srbije kad kažemo da i jedni i drugi ne valjaju.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas pričamo o suficitu od blizu 32 milijarde dinara, koji se našao u budžetu, takoreći, ni kriv ni dužan. Dinkić, ni kriv ni dužan, odjednom mora da razmišlja šta će sa 32 milijarde dinara. Od čega je stvaran i kako je stvaran taj suficit? PDV je 18%, gospodin Arsić, narodni poslanik SRS, nabrojao je čitavu lepezu vrlo bitnih proizvoda na koje je taj PDV uzet. To je tih 32 milijarde. Samo ću nekoliko nebuloznih sitnica, da građanima Srbije i vama, dame i gospodo poslanici, bude jasno.
Znate li vi da pijačar koji ide da naplaćuje dnevnu pijačninu mora da nosi fiskalnu kasu. Kada dođe tamo, naplati šest ili 60 dinara, koliko je dnevni zakup tezge, on okrene fiskalnu kasu i da račun. Neverovatno. Paušalci, koji inače plaćaju po tri-četiri hiljade dinara paušalno odrezan porez, takođe, moraju da imaju fiskalnu kasu, pa se fiskalna kasa pokvari, pa vi dođete da kupite sendvič, kiflu, a on mora na velikom formularu da napiše kifla - komada 1, jer mora da izda račun.
Oporezovali ste, ministre, žao mi je što ga nema, sve osim vazduha. I to bi, ali nije znao kako da izmeri. Sada se hvali, priča kako je Paču imao suficit, kako je Milan Stojadinović imao suficit, a ne priča o tome kako je funkcionisala privreda u vreme Pačua i u vreme Milana Stojadinovića. Onoliko privrede koliko je tada imalo i koliko je bila razvijena. Ne priča o tome kakvi su bili odnosi sa zemljama u okruženju, koliko se izvozilo u te zemlje u okruženju, šta se izvozilo i od čega je stvaran suficit.
Danas je ministar pričao o stečaju banaka. Pričao je o stečajevima, kako kod stečaja država preuzima dugove, preduzeće izlazi iz stečaja, kao US Steel, onda biva prodato kao da nikada nije ništa zadužilo. Onda se otvaraju visoke peći, za koje su građani Srbije od svojih usta odvajali i pravili godinama. Sada se ponovo otvara i funkcioniše.
Priča o bankama, zašto se ne završi stečaj konačno u ove četiri najveće banke. Evo, četiri-pet godina otkako je uveden stečaj u banke.
Zašto Beobanci, kojoj može sada da skine stečaj, ne isplati sva dugovanja i od onoga što joj ostane da komotno funkcioniše i da bude jedna od boljih banaka na srpskom tržištu.
U Predlogu ćete videti uvođenje novog SDK. Jedan od govornika je na početku rekao, SDK je Nacionalnoj štedionici predao kompletnu infrastrukturu i sada se formira. A koliko treba vremena i sredstava da se infrastruktura u jednoj takvoj instituciji oformi? Kako će se zvati novi SDK, nebitno je. Biće potpuno bez infrastrukture i što je najvažnije bez poslovnog prostora.
Da vidimo kako se planira potrošnja toga što Dinkić zove suficitom, a što je, u stvari, oguljena koža sa grbače srpskog naroda. Rezervisana sredstva za vraćanje ino-kredita za 2006. godinu, to znači da vam ti strani partneri, finansijski partneri, ne veruju da ćete iduće godine moći da obezbedite dovoljno sredstava da vratite dugove, nego su rekli, od ovoga rezervišite toliko i toliko, da to stoji.
Finansiranje uvoza, spoljnotrgovinski deficit je ogroman. Kaže - mi ćemo izvoziti. Dobili smo, pored pozitivne Studije izvodljivosti, a danas i vrapci na grani već cvrkuću - pozitivna studija izvodljivosti, i ovo da smo najpovlašćenija nacija u trgovinskoj razmeni sa Amerikom. Odlično! Pitao sam svakoga ko je to pomenuo, sada bih pitao i ministra Dinkića, da mi kaže šta je to što mi možemo u tu Ameriku da izvezemo.
Maline, koje su propale i koje ste otkupljivali po 30 dinara za kilogram; višnje, koje takođe mogu da idu na to tržište, koje ste otkupljivali po 14 dinara za kilogram. To je ono što ste mogli da otkupite. Žito? Nema ga. Ubila kiša, ubio grad. Seljaci nisu posejali, bilo je taman koliko za nas, pitanje je koliko će država morati da uveze da bi prehranila naciju. Premija pet hiljada po hektaru, to će građani Srbije, seljaci će to dobiti jednom, nadam se, kada budete sišli s vlasti.
Šta je sa vojskom? Zašto niste predvideli od tih para, koje ste ogulili od naroda, da bar malo pomognete vojsci. Znate li, dame i gospodo, da visoki oficiri žive na granici egzistencije, a da ne govorim o nižem kadru. Bukvalno preživljavaju. Imam sreću ili nesreću da mi je sin u vojsci, deca, takoreći, nemaju šta da jedu. Sreća je što je u vojsci, a nesreća je što mu je Dinkić obezbedio da nema šta da jede.
Pričamo o tome da smo nevidljivog skinuli raketom iz 1958. i radarom iz 1962. godine. Dame i gospodo narodni poslanici, danas te rakete i ti radari su u garnizonu, nema drugih. OVK je dva puta opremljenija od naše vojske. Ovde, u ovom predlogu, ne vidim da će ministar, bar od ovih para, malo da odvoji. Naprotiv, govori kako će da rasproda i ono što vojska ima.
Da ostavim vremena gospodinu Krasiću, rekao bih još tri reči, pošto je on zadnji govornik iz SRS.
Reče gospodin Dinkić da je deo sredstava predviđen za autoput Horgoš-Beograd. Pre 20 dana ministar Velja Ilić kaže da će to da da u koncesiju. Znači, treba da ga završimo, pa onda koncesionaru bukvalno da predamo na - hvala lepo, da on samo skuplja kajmak.
SRS je podnela više od 30 amandmana i mnogo toga ćemo vam reći u odbrani amandmana. Nadam se da će biti zdrave pameti da se ovi amandmani prihvate i da se ta sredstva, koja su odvojena, pravilno i ispravno potroše.
Što se tiče Nobelove nagrade, velike želje ministra Dinkića, jer već tri puta čitam u novinama kako će osvojiti Nobelovu nagradu za ekonomiju; od Nobelove nagrade, ministre Dinkiću, za ekonomiju nema ništa, nego gledaj sa Kebom da završiš Devetu Betovenovu simfoniju, možda ćeš tu dobiti nagradu.

Hvala vam, gospodine Markoviću. Nemojmo da se prepiremo o simfonijama.
Izvolite, gospodine Krasiću. Imate 20 minuta na raspolaganju, gospodine Krasiću. Niste obavezni da koristite sve.

Jutros sam objasnio zašto sam izdvojio mišljenje, jer ovo ovako ne može da ide. Valjda se prvo menja Zakon o budžetskom sistemu, pa kada on stupi na snagu, onda se rebalans budžeta vrši u skladu sa izmenjenim Zakonom o budžetskom sistemu. Pošto sada to ide đuture, o jednom trošku, onda, ako pogledate jedan i drugi zakon, primetićete veliko neslaganje, čak i u pozicijama, a ne samo u pogledu tabelarnog prikaza, nego uopšte kada se pogleda struktura budžeta.
S obzirom da je u javnosti potpuno nepotrebno stvorena slika o nekoj potrebnoj priči o budžetskom suficitu, moram na početku da vas samo podsetim na nešto što se desilo u ovoj sali. Prilikom usvajanja budžeta za 2005. godinu, Vlada je iznela podatak da ona planira deficit od 20 i nešto milijardi i ne pokriva taj deficit. Znači, niti zaduženje, niti štampanje hartija od vrednosti. Jednostavno, bilo je otvoreno pitanje deficita.
Onda smo mi prigovarali, ministar je izašao, odgovorio i rekao - znate, problem deficita je rešiv problem. On se rešava tako, ako deficit nije pokriven nekim novim zaduženjem, znači da se javni rashodi kreću samo u visini javnih prihoda, što znači da Zakon o budžetskom sistemu već ima svoju formulu - troši se ono što realno postoji. Tada sam izašao za govornicu i dokazao ministru da ne postoji budžetski deficit, da je on samo fiktivna kategorija. Nije prošlo, evo vidite, šest meseci, ministar je došao i priznao da budžetskog deficita nikada nije ni bilo.
Sada, da bi se sve ovo zamaglilo, ide se sa pričom o budžetskom suficitu. Međutim, ta priča je i suviše jednostavna, deficit-suficit, manjak sredstava i višak sredstava.
Onda smo slušali ovde neka istorijska razglabanja, potpuno nepotrebna, da se publika jednostavno zabavlja nekim stvarima, kao suficit to je nešto spektakularno, to je nešto posebno, to je nešto izuzetno.
Gospodin Dinkić ne zna onu jednu osnovnu stvar, i za vreme 50 godina te socijalističke vlasti, najmanje 15 ili 20 godina, kada se donosio završni račun u to vreme budžeta i SFRJ i završni račun budžeta Socijalističke Republike Srbije, bila je posebna stavka da se vraća višak prihoda nad rashodima privrede. Samo da vas malo podsetim, vas koji imate neke godine, kako je recimo 1984-1985. godine kao višak prihoda nad rashodima vraćeno za podsticanje razvoja mikroelektronike i drugih delatnosti i drugih oblasti. Znači, to što se danas nama predstavlja suficitom, to je kategorija koja je postojala i ona se dešavala.
Kada se malo više pogreši u planiranju, onda dođe do nagomilavanja sredstava javnih prihoda, rashodi su definisani zakonom kojim se izvršavaju obaveze na osnovu zakona i kada se pojavi ta pozitivna razlika, onda u ono vreme društvenog samoupravljanja, pošto su radnici ovladavali celinom društvene reprodukcije, išlo je to vraćanje. Mlađa je preskočio te lekcije, pa ne zna on to.
Ovde imamo nekoliko važnih problema. Prvi važan problem jeste što mi danas nemamo stanje naših javnih finansija. Mi smo dobili, i kaže Mlađa na jednom mestu, u toku prvih šest meseci naplata 189 milijardi, a potrošnja 188 milijardi, a to je strana 59. I kaže, izvršenje budžeta Republike Srbije u prvoj polovini 2005. godine, pa se pojavio suficit 676 miliona 074 hiljade i tako dalje. Već u sledećem pasusu kaže, ma nije 670 nego je 900 miliona.
To je neozbiljno. Vi nemate strukturu potrošnje. Kada bi se pogledala ta struktura potrošnje, onda bi otprilike izašlo ovako: ako je mesečna obaveza prema nekom direktnom korisniku budžetskih sredstava bila recimo 100 miliona mesečno, Mlađan Dinkić je isplaćivao po 80 i tako je prikazao da je potrošnja bila u granicama nečega i da je taj suficit sasvim normalna stvar. To je tako prikazano, ali u stvarnosti nije.
Sada budžet duguje Direkciji za puteve mislim pet milijardi i nešto dinara, a da ne pričamo o drugim dugovanjima. Ako se uzmu u obzir sva dugovanja, onda se vidi da nema suficita. Šta znači suficit? Suficit se utvrđuje na kraju godine ili pred kraj godine. Suficit je definisan Zakonom o budžetskom sistemu. On kaže, ukoliko se na kraju budžetske godine pojavi višak prihoda nad planiranim i propisanim rashodima, taj višak se prenosi u sledeću budžetsku godinu.
On je digao priču o suficitu. Taj suficit po njegovoj zamršenoj proceduri je 52 milijarde dinara. Čemu služi taj suficit?
Navodno priča o suficitu jeste nalog MMF da se obezbede sredstva kako bi bila to garancija da će inostranstvu da se sledeće godine, pa čak i ove godine, servisiraju neke obaveze.
Zašto nam niste dali, recimo, kada se radi o zakonu o izmenama i dopunama bilo kog zakona, onda se daje pregled odredaba koje se menjaju, pa zašto niste dali pregled odredbe člana 5, gde su date obaveze po osnovu garancija i kontragarancija. Vi ste po rebalansu planirali 100 milijardi, a za 100 milijardi treba dati garancije i kontragarancije. Od toga, 55 milijardi za nešto što je već zaključeno i ratifikovano i 45 milijardi do kraja godine ide kao zaduženje.
Ovde izražavate i ozbiljnu sumnju da neke garancije i kontragarancije mogu biti i realizovane. Zašto? Direkcija za puteve neće biti u mogućnosti da servisira obaveze prema inostranim kreditorima. Vrhunac svega toga, ove priče, sastoji se u tome što se menja Zakon o budžetskom sistemu i nijedan klasičan ekonomista neće da vam da podršku za ovo.
Usput da kažem i da smo imali izuzetno dobar zakon o javnim prihodima i rashodima, dok nije uzeo da ga čereči Đelić i on je napravio grešku. Kako biste shvatili koju je grešku napravio Mlađan Dinkić, ona je tri puta veća nego Đelićeva, to da znate. O čemu se radi? U budžetu moraju da se iskažu svi javni prihodi koji pripadaju Republici i svi javni rashodi gde postoji obaveza Republike.
Pogledajte sada ovde tabela A, tabela B, tabela G, pa onda Mlađa kaže, ako su u pitanju neke obaveze po osnovu inostranih kredita, to će ići ispod crte, mada jeste to javni rashod, ali to ide ispod crte i to ne opterećuje budžet, ali se evidentira.
Onda vi meni objasnite zašto niste u ukupne javne prihode ubacili prihode iz izvornih aktivnosti direktnih i indirektnih korisnika sredstava budžeta. Iskazali ste ga kao posebnu stavku u članu 7, pa ako se uzme šta su to javni prihodi po osnovu poreskih i neporeskih prihoda, a to je 429 milijardi i ako se uzme ovih 59 milijardi prihodi organa direktnih korisnika, onda dobijamo da je ukupan obim budžetske potrošnje Republike Srbije...
(Predsednik: Izvinite, slučajno sam zvonio.)
...to je 489 milijardi dinara. Vi niste hteli, vi ste rekli da babe i žabe ne mogu da se sabiraju. Javni prihodi i javni rashodi moraju po strukturi da se iskažu.
Vi nama priču, primarni suficit, pa kako vi ovamo rekoste, neke kategorije koje postoje samo u teoriji gde se bave naučnici sa uporednim sagledavanjem budžetske potrošnje. Ono što je najpotrebnije nama, kao poslanicima, a to je konsolidovani bilans javne potrošnje, gde vam je on? Da vidimo koje je učešće javne potrošnje, koje je učešće budžetskih sredstava u bruto društvenom proizvodu.
Da li je 55, 65, 73, koliko je učešće, da bismo videli koja je perspektiva. Ne, to ne prikazuje. To ne želite da prikažete. Onda dajete stanje našeg duga, 808 milijardi dinara, pa to razgraničavate.
Nešto što je stvarno čudo, kažete, ove godine napraviće se višak prihoda nad rashodima. Hajde da vidimo kako će taj višak prihoda da se koristi. To ste rekli u članu 2. stav 2. Kaže, budžetski suficit iz stava 1. ovog člana koristiće se za pokriće izdataka po osnovu datih pozajmica i nabavke finansijske imovine u iznosu od 5,5 milijardi. Dalje, otplatu glavnice u iznosu od 23, a skoro 23,5 milijarde.
Tu pravite podelu, 22 milijarde za domaće, a nešto ide za inostranstvo. Te 22 milijarde je zaduženje Republike da bi se obezbedila likvidnost budžeta i da bi se obezbedilo da budžet može da funkcioniše. Gde je onda suficit? Zar ovo nisu javni rashodi. Zašto iskazujete suficit kada imate obavezu.
Vi kažete dalje, tekući rashod ili nije tekući rashod, to nas ne interesuje, to je obaveza države. Na kraju kažete, preostali deo budžetskog suficita, a naravno izdvojili ste tri milijarde i kao to će da se prenese, i to je u suštini pravi suficit. To je taj višak prihoda koji planirate na kraju godine, ali ovo drugo prikažite, prikažite ga i na prihodnoj strani, a prikažite ga i na rashodnoj strani.
Zar je moguće da 27 milijardi očekivanog prihoda po osnovu privatizacije nije javni prihod. Šta je to? To je javni prihod. Zašto nas zavlačite sa A, B, V, G i da li će biti konačan finansijski rezultat itd. Dajte to profesorima na ekonomskom fakultetu i neka se bave time.
Vi ulazite u priču sa inostranim partnerima od 23 milijarde dinara razduženja nekog. A šta je sa našim potraživanjem po osnovu naknade štete? Što to niste uzeli u priču? Čak 33,5 milijarde dolara je potraživanje ove države verifikovano, a između ostalog i gospodin Marković je vodio jednu grupu koja je to verifikovala. Zašto ne pokrenete pregovore na tu temu?
Koliko znam, tu ne postoji neka odbojnost i gadljivost ovih iz inostranstva. Voljni su oni da razgovaraju, samo da ih mi više ne prozivamo za bombardovanje. Vi izbegavate tu temu. Zašto vi izbegavate tu temu? Vi imate obavezu da pregovarate oko toga. Imate obavezu naša potraživanja da branite. Ne, vi to ne želite.
Kažete - privatizacioni fond, tranzicioni fond, gde vam je to? Na osnovu kog zakona postoji taj fond ili ti fondovi? Začas oni sednu tamo u Vladi, osmisle nešto suprotno članu 69. Ustava Republike Srbije. U budžetu se izvršavaju obaveze. Znači, javni rashodi se realizuju samo na osnovu zakona, zakonom propisane obaveze. Vi ovde izmišljate neke troškove, vi izmišljate neke javne rashode koji ne mogu da postoje.
Ajde malo da uporedimo budžet 2000. godine i budžet ovaj revidirani 2005. godine.
Onaj 2000. godine, ako se uzmu i svi podračuni, jeste na nivou od 51 milijarde. Koliko iznosi ovaj vaš? Odbijte vojsku, pedeset i nešto odbijte od ovih 480, koliko sam vam malopre rekao, i dobićete preko 400 milijardi. Uporedite 50 prema 400, dobićete da je šest do sedam puta povećano opterećene.
Gde je korist? Nije korist to što ste formirali agencije, pa isplaćujete svoje radnike i svoje članove itd. Koja je realna korist? Šest do sedam puta ste povećali opterećenje. Kolika inflacija od 2001. do danas? Da li ona može da pokrije ovaj nominalni rast ili se radi o realnom zavlačenju ruke u džepove građana Republike Srbije? Hajde malo o tome da propričamo.
Kažete da vi uredno servisirate obaveze. To uopšte nije tačno. Vi povećavate neizmirene obaveze. Neizmirene obaveze Republike prema građanima, prema privredi i prema drugima. Teško je pričati ovde, jer kada bih čitao neke stavove koje ste izneli, oni su kontradiktorni u samoj rečenici.
Ovo samo može laik da napiše. Kaže - kontroli inflacije doprineće i striktna kontrola mase plata u državnoj upravi i javnom sektoru, koja će omogućiti njihovo uvećanje samo u skladu sa rastom produktivnosti rada. Čije produktivnosti rada? Administracije ili privrede? Produktivnost rada ima stagnaciju. Nema rasta plate. Kako mislite inflaciju da kontrolišete na ovaj način? Da ne čitam dalje.
S druge strane postoji potreba za daljim smanjivanjem javne potrošnje, kako bi se dodatno poboljšalo spoljnotrgovinsko poslovanje Srbije. Kakve veze ima to? Spoljnotrgovinsko poslovanje Republike Srbije zavisi od privrednih subjekata, od njihove sposobnosti da budu prisutni na inostranom tržištu, da izvoze i naplaćuju svoje potraživanje. Kakve veze ima s ovim što vi pričate ovde? Nema blage veze.
Da ne idem dalje po ovim vašim stavkama itd. Ono što je možda najvažnije da bi ova operacija uspela, a pacijent koliko-toliko preživeo do sledećih izbora, vi ste osmislili način da pravite Upravu za Trezor. Tu objedinjujete Upravu za javna plaćanja i Trezor, pa čak dajete i osnove kako trezore treba da otvara lokalna uprava. Vi na taj način imate potpun uvid u sve račune i sve podračune, i izražavam sumnju da ćete tu da funkcionišete i sa tajnim računima bez bilo kakve kontrole.
A ovo oko revizije i ova kaznena politika za onoga ko državu zaduži itd. i ono što se jutros čulo od predstavnika Vlade kada je pričao o privatnom zaduživanju, koje poprilično postaje nekontrolisano, moram da vas podsetim da je SRS prilikom vašeg Predloga zakona o javnom dugu, za koji smo rekli da ima pogrešan naziv, da treba da bude zakon o postupku zaduživanja itd, tada smo vam ukazali da tim zakonom treba da regulišete državno zaduživanje i privatno zaduživanje.
Tada smo vas upozorili da u tom zakonu treba da bude i osnova nečega što se kod nas zove zakon o kreditnim odnosima sa inostranstvom. Da mi znamo u startu dokle može država da se zadužuje, dokle mogu privredni subjekti da se zadužuju, kako se ne bi selio kapital, da se ne bi desilo to što se desilo, evo, Budimpešti. Tamo su cene nepokretnosti u gradu pale. Zbog čega? Ljudi se iseljavaju, jer su nenormalni komunalni troškovi. Strana firma je uzela vodu, ljudi se sele, neko daje tržište.
Pazite, kod tog nekontrolisanog zaduženja može da se desi da stranac ne može da naplati svoje potraživanje od privrednog subjekta i onda ulazi u dugoročni što vidljivi, što nevidljivi zakup nepokretnosti i drugih dobara, i tu je država svojim pasivnim stavom omogućila da neko osvoji kompletno naše tržište i u smislu potrošnje i u smislu proizvodnje.
Niste nas slušali. Vi ste rekli - ne, Zakon o javnom dugu. Kod zakona o budžetskom sistemu i ovih izmena vi imate najmanje šest članova koji su kontradiktorni sa Zakonom o javnom dugu, koji je donet pre pet dana. Međusobno isključivi. Koji zakon treba da se primeni, ova priča o suficitu, mi ćemo to pokušati da vam dokažemo povodom rasprave u pojedinostima, od člana do člana da vam ukažemo.
Nama je krivo što ne možemo da razmatramo o drugim sektorima, nego samo o ovim budžetsko-knjigovodstvenim stvarima. Da su tu ministri, onda bismo mogli i da svaku stavku razgradimo i da ukažemo šta je promašaj u toj stavci, gde je nominalni novčani iznos realnog rada, što treba da dođe iz ministarstva, promašen. To ne možemo sada da pričamo, zato što nema ni Vlade, nema ni ministara, već je problem budžeta ovde iznet kao problem kontnog plana za budžet. To je devalviranje pre svega ove teme.
Znači, suficit ovako kako nam je predstavljen ne postoji, niti može da postoji. Ovde može da se pojavi na kraju godine višak prihoda nad rashodima. Višak prihoda nad rashodima se prenosi za sledeću budžetsku godinu. Ovo što ste vi sada izračunali vi praktično spasavate, odnosno kandidujete se kod nekoga sa strane, ne uzimajući u obzir naše interese.
Pravilo je kada se na pola godine vidi da su prihodi daleko veći od onoga što predstavlja obavezu, onda se ide u drugom smislu na sređivanje i uravnoteženje leve i desne strane. Ide se na smanjenje poreza, na neke druge olakšice, kako bi se smanjili prihodi, uravnotežili sa rashodima. Ovde ne, ovde se ide obrnuto. Ovde se ide na gomilanje sredstava fiktivno, a realno ne izmiruju se obaveze. Nisu ispunjene obaveze.