Odmah da vam kažem da je amandman vrlo delikatan. Dosta sam se kolebao da li da ga uopšte podnesem. U prvoj verziji njega nije bilo među mojim amandmanima, ali kada sam obavio konsultacije sa nekim kolegama ipak sam se odlučio da ovakav amandman napišem.
A evo o čemu se radi.
Predlažem da se posle stava 5. doda novi stav koji glasi: "Nastavnici sa državnih visokoškolskih ustanova ne mogu raditi na privatnim visokoškolskim ustanovama". Ovo će jako da odjekne i pozitivno i negativno na univerzitetu. Većina profesora će ovo pozdraviti. To su oni koji se stalno bave naukom, naučnim podmlatkom, istraživanjima, koji rade sa studentima i nigde ne rade honorarno, pogotovo ne na privatnim univerzitetima.
Jedan manji deo će biti protiv ovog amandmana. Znam slučajeve gde neko predaje na pet privatnih fakulteta. Kada se to dozvoli, privatni fakulteti imaju jednu vrlo jeftinu radnu snagu, daju nešto malo honorara, a ne plaćaju nikakve doprinose za te ljude koje angažuju. Tako privatni fakulteti od toga imaju velike koristi, a ne trude se sami da obezbede sebi stalan nastavnički kadar.
Ministar mi je skrenuo pažnju, kada smo razgovarali i prvi i drugi put na Odboru, da bi se možda ovome suprotstavio ministar za rad i socijalna pitanja. Ipak sam se odlučio da ne povučem amandman, nego da ostavim vama da odlučite konačno o tome da li će on ući u zakon ili neće. Prepuštam to vama, a ako posle neki fakultet ili grupa ljudi potraži da se ispita ustavnost ovoga, i ako Ustavni sud kaže da je to neustavno, onda molim lepo. Ali, za sada, ostajem pri ovom amandmanu.

Zahvaljujem, profesore, imate podršku SPS-a za ovaj amandman, a tako bi trebalo da bude i u zdravstvu.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 63. amandman je podneo poslanik Vojislav Milajić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Mi ovom amandmanskom izmenom hoćemo da izbegnemo klasifikaciju na samostalne, nezavisne ili zavisne obrazovne institucije. Predlažemo da ne ostavimo pravo obrazovnoj i visokoobrazovnoj instituciji, akademiji strukovnih studija na univerzitetu da odlučuje o izboru zvanja koja su potrebna subordiniranoj obarazovnoj instituciji zato što ona može da zloupotrebi to svoje pravo.
Recimo, poželi nekad fakultet da se opet izdvoji po ovom predlogu, da ima tri odseka, tri studijske grupe i da postane samostalan i zato mu je potrebno neko specifično zvanje, a ima normativ koliko kojih zvanja treba da ima, 50%, to je menjano amandmanski i videćemo šta ćete da usvojite.
Potreban je npr. predavač praktične nastave rada na fantomu ili slično, i ako mu to ne dozvoli, zbog nekog razloga, univerzitet, ne uklapa se u strateške projekte univerziteta, u opisu njegovih zadataka, ta institucija niže subordinirana može da stavi pečat na vrata, ona ne može da radi.
Prema tome, dovoljno je reći da visokoškolska institucija ako hoće da registruje svoj program, da ga akredituje, da ga pokaže, da ima kadar, prostor, tehničke uslove, može i sama da predloži koje je zvanje potrebno, jer ima u toku postupka akreditacije šanse da kaže da, ali džaba hoćeš to zvanje kada ti ceo program propada.
Zašto bi morala da se obraća univerzitetu, sem ako nije pitanje jako strašno centralizovane finansijske kontrole, koja je zaista pogubna po sudbinu fakulteta i potpuno smo na temelju sumnje koju je BU radio tri meseca ili godinu dana pre nego što je sa ovim izašao. Ne treba dirati u taj deo finansijske samostalnosti i deo koji može organizaciono i funkcionalno da osujeti rad zavisne visokoškolske obrazovne institucije koja je u sastavu univerziteta.
Potpuno je druga priča ako on želi da da samostalnoj instituciji saglasnost na zvanje, ako je ona već postala samostalna unutar univerziteta, što još nije ni regulisano. Ako postane samostalna unutar univerziteta, sva zvanja idu ponovo na univerzitet i tu se stvara nejasnoća. Šta će biti kada se jedan fakultet osamostali, a ipak je delimično pod kapom univerziteta.
To nije ekskluzivno rešeno pa da se onda zna. Kada je postao samostalni on je sam sebi šef, onda mi nemamo ni normativ kojim bi on dalje regulisao svoje izbore, nego bi opet morao na određen način da se pita kako će izbore zvanja, i onda bi to bila jedina zvanja kada si samostalan da ih nisi verifikovao na akademiji strukovnih studija, odnosno na univerzitetu.
Zakon ima prilično nejasnoća, takvih nedorečenih mesta, a ovo je jedna tendenciozna namera, tendenciozno smišljena u tom smislu da se osujeti napredovanje fakulteta, možda se neko u nečemu uspori, što niti je decentralizovan način rada, niti je pitanje koje se može smatrati umesnim u funkcionisanju visokoškolskih ustanova.
I ne vidimo, ako iskažu potrebu za nekim specifičnim zvanjem, koga nema u registru, a juče smo predložili promene tih zvanja, iskaže se specifična potreba jer od vas Evropa traži i vi ste to i prihvatili - promenu zakona, da silna nova zvanja uvodite. Postoji namera da se lista zvanja proširi, da nacionalni savet donese čitavu novu listu zvanja.
Prema tome, za nova zvanja novi programi, za nove programe novi predavači i što je to onda problem, da onaj ko će vršiti studijski program da i predloži kako će mu se neko ko će ga vršiti, u skladu sa već postojećim zakonskim normativima za pojedina zvanja, i zvati. Da li će ovako ili onako, nema potrebe da pita za molbu, jer čim pita onda tu već može da bude i ovakva i onakva odluka.
Dakle, kada se sve uredi stručnim zvanjima i listom zvanja, onda će neko ad hok izabrati onog ko mu je na raspolaganju i u tome ne treba limitirati institucije koje su samostalne i koje nisu samostalne, da od nekoga zavise, jer to onda može da prođe školska godina, pa ćutanje administracije, pa se ne upiše godina itd.
To sve što govorim su praktični problemi koji mogu na terenu da budu vrlo ozbiljni. Neko da pare, upiše se, pa možda zbog jednog zvanja ne može da realizuje program, pa možda mora da zove saradnika sa drugog fakulteta, možda je to način da se dođe do tezge. Ma hiljadu tih razloga može biti kad nešto limitirate nepotrebno i mi želimo ovom inetervencijom da samo jednu reč izbacite. Mislim da amandman duh zakona neće pokvariti, neće mu ništa smetati, prećutite to "nezavisni" na jednom jedinom mestu i pokažite da prihvatate amandmane opozicije.

Zahvaljujem gospodinu Poskurici.
Da li se još neko javlja za reč povodom amandmana? (Ne)
Na član 64. amandman je podneo poslanik Milan Veselinović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Kao rezultat uspešnih studija visokog proseka ta ocena je novčani izraz neke vrednosti. Ljudi ostaju na fakultetu, nastavljaju sa postdiplomskim studijama, brane doktorsku disertariju i bivaju birani u određena zvanja. Sve to treba da se zasniva, pre svega, na prosečnoj oceni studija.
Ovim amandmanom tražimo da se član 64. stav 1. promeni, neznatna je promena, tako da bi taj stav glasio: "U zvanje nastavnika može biti izabrano lice koje je osnovne studije završilo sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje 8 i koje ima odgovarajući stručni, akademski, odnosno naučni naziv i sposobnost za nastavni rad". U odnosu na ono što je predložila Vlada razlika je samo što smo definisali prosečnu ocenu.
Nekada su te ocene na drugi način bile definisane. U jednom periodu mislim da je bilo čak 8,5. Ali, ta prosečna ocena studija je verovatno jedan od ključnih dokaza koji ukazuje na sposobnost tog kandidata da se može baviti obrazovnom delatnošću, odnosno da može biti nastavnik na jednoj visokoškolskoj ustanovi.
Iznenađuje me da to nije prihvaćeno, jer mi u praksi imamo i malo drugačiju situaciju. Navešću vam neke konkretne primere. Imate general-majora Zorana Stankovića, on je sve živo ispreskakao, on je fakultet završio sa 6,26 i zahvaljujući nagodbama i na drugi način došao u situaciju da navodno pokaže neku hrabrost, raščistio ove druge i on je sada u zvanju docenta, koliko mi se čini.
Imamo još takvih primera gde jednostavno ljudi, bez nekog naročitog proseka, bez neke naročite sposobnosti, bez neke naročite elokvencije napravili su univerzitetsku karijeru, postali su čak i redovni profesori.
Mogu da razumem da neko postane akademik u oblastima umetnosti, pa može da bude i kalemar itd, ali njegov umetnički rad ima svoju težinu. To su potpuno drugi kriterijumi. Ali, ovde ko ima prosek 8, to je prva predispozicija da može da ide prema magisterijumu, prema disertaciji, sa tendencijom da kasnije ostane na fakultetu i bude nastavnik u odgovarajućem zvanju.
Postavlja se pitanje, čemu ocene ako svako može da bude nastavnik i sa 6,26 ili 6,01, mada ni teoretski nije moguć taj prosek?
Ovo je u skladu sa opredeljenjem da se rad vrednuje, da se znanje vrednuje. Ništa ne vidim loše za Vladu Republike Srbije, za predlagača ovog zakona da prihvati ovaj amandman, jer nastavnički kadar treba da se regrutuje iz reda najuspešnijih studenata fakulteta, jer se postavlja pitanje, zašto je neko bio uspešan, koja mu je satisfakcija u tome što je insistirao na visokom proseku, da stekne odgovarajući nivo znanja i da sa tim nivoom znanja može da konkuriše na najodgovornije poslove u toj oblasti.
Iznenađen sam zašto to nije prihvaćeno, tim pre što nešto slično postoji ili je postojalo u skoro svim našim zakonima koji regulišu visoko obrazovanje.

Zahvaljujem se gospodine Krasiću.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? Reč ima profesor Simonović.

Ako neko počne da pravi univerzitetsku karijeru, od asistenta pripravnika pa nadalje, mi mu tražimo da ima prosečnu ocenu najmanje 8.
Ali bi bilo vrlo smešno da pišemo referat o nekome da treba da bude redovni profesor, da mu se ocenjuje njegov naučni rad i doprinos nauci i da se kaže da je završio fakultet sa prosečnom ocenom 8. To bi bilo zaista smešno.
Najčešće su ti ljudi završili fakultete sa visokim prosekom. Mislim da znam samo jedan slučaj da je neko postao docent, a da je za vreme studija imao ocenu manju od 8.

Da, može i neki Ajnštajn da se pojavi.
Da li još neko želi reč?
Reč ima gospodin Krasić.

Pokušavam opet da se bavim samo čitanjem onoga što je napisano u Predlogu zakona. Zamolio bih vas da obratite pažnju na član 30. stav 4, o kome je gospodin Poskurica jutros pričao.
On glasi: "Izuzetno, doktorat nauka može da stekne lice sa završenim studijama medicine i završenom specijalizacijom, na osnovu odbranjene disertacije zasnovane na radovima objavljenim u vrhunskim svetskim časopisima".
Ovde se ne zahteva da je prethodno završio te magistarske studije, već se preskače i neko mu je dao odobrenje da brani doktorsku disertaciju, a to odobrenje je verovatno zasnovano na činjenici što je taj primarijus objavio veliki broj radova u svetski priznatim naučnim časopisima i, kao što vidite, tu nema govora o nekom proseku.
Prosek se uopšte ne uzima u obzir, tako da je instalirano samim tekstom zakona upravo ono zbog čega je potrebno da se usvoji amandman, da se ne bi dešavalo da se nešto pretpostavlja. Tako se nešto pretpostavljalo, pa je 14 godina branio doktorsku disertaciju Slobodan Beljanski, iskoristio je priliku da se menjaju tri zakona o visokom obrazovanju, pa kada su njegovi prijatelji došli da drmaju Pravnim fakultetom, a to Gaša nije ukinuo, čovek je završio i sve je to u redu, kako se kaže.
Dakle, ništa nije loše ukoliko taj uslov stoji za izbor u zvanje nastavnika, tim pre što je moguće da neko završi diplomske akademske studije i da stekne doktorat, a da nema prosek, ali neće biti u nastavnom procesu, već će imati odgovarajuće zvanje, odnosno savladan taj treći stepen visokog obrazovanja, sa kojim može da postigne neku korist u nekom institutu, privrednoj organizaciji, državnoj instituciji, ali neće biti u obrazovnom procesu kao nastavnik, jer ne ispunjava uslov, tokom studija nije imao prosek veći od 8.
To je ta kvrgica koja treba da se stavi, koja bi nam omogućila da uvek imamo najbolje u nastavnom procesu u visokom obrazovanju.
Zašto ovo kažem? Zato što ima poprilično, pa sad već i vanrednih i redovnih profesora koji su u nekom periodu pre otprilike 15, 18 godina iskoristili mogućnost da posle završenog fakulteta magistriraju, ili nakon magistriranja u Srbiji, u nekoj od ovih zemalja u inostranstvu odbrane navodno disertaciju, ali ona nije akademska nego strukovna, pa je ovde predstave kao akademsku i danas su ovde redovni profesori, sa očiglednim vakumom u profesionalnoj karijeri.
Zato je potrebno da se ubaci ovo, od ovoga ništa ne boli, tim pre ako se ovo podrazumeva i takva je praksa, ali ne bi trebalo da omogućimo da izuzeci naprave novo pravilo. Ja sam naveo nekoliko izuzetaka, Zorana Stankovića, a ima ih još.
(Velimir Simonović, sa mesta: Potpuno pogrešno.)

Izvolite, gospodine profesore, po Poslovniku.