Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.

Na osnovu službene evidencije, konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, u svakom slučaju više od jedne trećine narodnih poslanika, i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Nemam obaveštenje da je iko sprečen da sednici prisustvuje.

Pošto je Narodna skupština završila načelne pretrese o svim predlozima zakona iz dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, sledi pretres u pojedinostima.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O VISOKOM OBRAZOVANjU (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Ljiljana Nestorović, Meho Omerović, Aleksandar Đorđević, Milorad Mirčić, Milan Stevović, Božidar Koprivica, Branislav Rankić, Petar Jojić, Milan Veselinović, Vojislav Milajić, Nemanja Šarović, Nataša Jovanović, Veroljub Arsić, Zlatan Jovanović, Tomislav Penezić, Gordana Pop-Lazić, Momir Marković, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Zoran Mašić, Mileta Poskurica, Paja Momčilov, Žarko Obradović, Svetislav Krstić, Milisav Miša Petronijević, Rajko Baralić, Zvonimir Stević, Velimir Simonović, Dragoljub Živković, Dragor Hiber, Leila Ruždić-Trifunović, Milan Marković, Slobodan Vučković, Slobodan Pajović, Radiša Ilić, Miroslav Nedeljković, Branislav Stevanović, Sreto Perić, Zoran Anđelković, Vladimir Homan i Miloljub Albijanić, Odbor za prosvetu, kao i Vlada Republike Srbije.

Pisanim putem amandmane su povukli narodni poslanici: Leila Ruždić-Trifunović na član 90, Dragoljub Živković na članove 29 i 90, Milan Marković na članove 10, 29, 38, 41, 49, 61, 63, 64, 65, 68, 75, 90. i 98, Dragor Hiber na član 14, Žarko Obradović, Milisav Petronijević i Svetislav Krstić na član 60, Milisav Petronijević i Svetislav Krstić na član 78; Žarko Obradović i Svetislav Krstić na članove 48, 53, 70. i 72, Žarko Obradović i Milisav Petronijević na članove 32, 34, 40, 71, 120. i 130, Milisav Petronijević na članove 63, 75. i 104. i Zoran Anđelković i Zvonimir Stević na član 109. Predloga zakona.

Primili ste izveštaje Odbora za prosvetu i Zakonodavnog odbora.

Na sednici Odbora za prosvetu predstavnik predlagača Slobodan Vuksanović, ministar prosvete i sporta, povukao je amandmane Vlade Republike Srbije na članove 15, 25, 28, 29, 30, 35, 37, 78. i 95.

Takođe, na sednici Odbora za prosvetu amandmane su povukli narodni poslanici Milan Marković na članove 83, 84. i 85. i Velimir Simonović na članove 118. i 130. i na naslov iznad člana 131. i član 131. Predloga zakona.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 3. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su Vlada Republike Srbije i narodni poslanik Milan Marković.

Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Petronijević.

Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 4. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.

Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 4. amandman je podneo poslanik Milan Marković.

Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 6. amandman je podneo poslanik Momir Marković.

Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, a potom narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo, vraćamo se na početak priče o tome da li je bitno govoriti o autonomiji definitivnoj i staviti u prvi član zakona u kome se autonomija fakulteta nedvosmisleno spominje, mislimo da je to u redu i da tako treba i uraditi.
Potvrde za takav naš stav nalazimo ako malo detaljnije pogledamo rasprave grupe koja je radila na projektu zakona i njeno angažovanje, pojedinačno angažovanje članova grupe za izradu zakona, recimo u dve godine unazad.
Gotovo da niko, bar od pet-šest "viđenijih" članova, a naravno ne ulazim u njihova zvanja, stručnost i sposobnost, jer sigurno čim su uspeli da dođu na to mesto da su u svojoj struci to dokazani i kvalitetni profesori, međutim njihov politički stav o autonomiji, o tome da li je autonomija fakulteta ili njihovo svođenje na ispostave, poput departmana, može za Srbiju biti dobro ili loše, potpuno je oprečno onome što se u zajedničkom tekstu ovog zakona kao radna grupa predložili.
Dakle, u ovom našem nastojanju vidimo da i bez nekog ranijeg detaljnijeg ulaženja u način rada i sastav grupe koja je pisala Predlog zakona, iako jeste sa Beogradskog univerziteta, iako su nekakve konsultacije napravljene, mislimo da su oni tada ispravanije i racionalnije mislili, javno se o tome oglašavali i imali su pred sobom alternativu.
Čak u nekim tekstovima, a naravno biće još vremena za tu priču i pokazaću to i argumentovano, govorili su i o mogućem haosu na univerzitetima ako se depraviraju fakulteti i pretvore u same puke ispostave, navodeći potpuno razumljive razloge, od kojih smo neke mi elaborirali, govoreći u načelnoj raspravi o tome zašto nije dobro da se fakultet ostavi u podređenom položaju.
Ove naknade intervencije, kao i sama činjenica jer se zakon u tom svom punom obimu posle šest meseci, godinu ili dve godine kako je dat zakonski rok da deluje, to samo može da bude za opoziciju i ljude koji drugačije misle uverenje da on ipak neće uspeti da učini toliko destruktivnim dobar obrazovni sistem.
To je neka nada za budućnost da ćemo mi ipak stići da promenimo, jer kakav god da uradite i da ga donesete sa silom, nizom izmena koje je Odbor prihvatio, sada nam je to dotureno i nešto je prihvaćeno a nešto nije, ne možemo mi sve to ni da pratimo.
Nama je reper ono što ste vi ovde ponudili. Šta ste se u međuvremenu nagodili, na šta ste pristali u međuvremenu lobiranjima za izglasavanje ovog zakona, to je problem predlagača, naravno, a i njegovo pravo i u to ne ulazimo, tako da i ako nešto sa ove govornice ja i neko od naših poslanika koji su podneli amandmane kaže što je možda već prihvaćeno, nemojte se osvrtati kritički, jer mi ne možemo pratiti noćno pisanje odluka, pristanak Vlade, pristanak Odbora. Zaseda se noću, radi se u nekim neregularnim uslovima i nemamo mi nameru da se bakćemo sa takvim stvarima.
Jednostavno, imamo jasan zakonski predlog i o njemu diskutujemo, šta se to nešto malo poboljšalo, da li je data finansijska prinadležnost fakultetu, pa imaće žiro račun, pa još dve godine, pa još tri godine, to su sve čiste kozmetike. To samo govori o tome da i onda kada je rađen zakon, niti su ljudi koji su učestvovali u izradi i nacrtu bili do kraja saslušani niti su imali temeljne razloge da svoje uverenje promene.
U izjavama nekih od ovih zakonotvoraca, pošto Ministarstvo samo kao takvo nije uradilo, a ni administracija, kako reče ministar Ministarstva to radila, onda se postavlja pitanje kako se to za godinu ili dve nešto promeni, kako to da ovaj sadašnji ministar, koji stvarno nema problem da personalno polaže račun u Srbiji građanima šta je on to doneo, a ostaće upamćen po jednom zakonu. Mislili smo da će po najgorem zakonu ostati upamćen gospodin Gašo Knežević, a ovo ispade gore i po svim reperskusijama koje je doneo.
Ali, on nema taj problem personalne identifikacije. Nema to biračko telo koje će da kaže, vidite, baš nas je sramota što smo mi to uradili. Ušao je kasnije iz svoje partije u neku drugu partiju, pretočio se, priključio i iz te partije može da ode, kao što vidite da neki već odlaze kada nešto ne urade, ali će za Srbiju ostati loša zakonska rešenja.
Mislim da ste vi, govoreći u okviru ovoga i obrazlaganja pojedinih članova, govorili, pa možda i nije problem reformski deo nastave, nastavnih sadržaja, možda to i nije toliko problem novog zakona koliko je problem institucionalno organizovanje. To su ljudi govorili koji su pisali.
To je ostalo zabeleženo i hvala bogu da postoje savremeni mediji, savremeni način komunikacije, jer ko bi kada mogao da čita novine i da skuplja otcepke, da pravi pres-klipinge, ali to se sve može naći, negde se nešto i sačuva, pa se iz toga može zaključiti da su ljudi menjali stavove.
Primenom nekih amandmana koji deluju, neki od njih, i tako da ćete nešto oko te autonomije malo i ostaviti ili neke naznake, nisu za nas dovoljan dokaz da će zakon kvalitetno biti promenjen i zato mislimo da treba zadržati fakultete.
Vidite, javila se jedna potpuno nova situacija unazad dve godine, postojala je mogućnost da se nešto na terenu autonomnosti u formiranju i kreiranju programa i spasonosnog delovanja fakulteta, njihovog integrisanja, da budu spaseni od finansijske zavisnosti univerziteta. Dakle, ta alternativa je postojala u zakonu i neki fakulteti su se osetili prozvanim da nešto urade.
Ima nekoliko primera u Srbiji gde su fakulteti počeli da otvaraju smerove i struke, dakle ono što ni u nagoveštaju važećeg zakona nije dato. Neki su formirali komisije za bodovanje. Dakle, ponašaju se, anticipiraju zakonsko rešenje koje je pred nama.
Zamislite vi koliko je to tragično kada na nekom fakultetu, pored regularnog studijskog programa, otvorite još dva, jer je predviđeno da sa tri on može biti finansijski samostalan.
Taj koncept, taj program, pitanje je da li je Ministarstvo videlo, da li je to video važeći Savet, da li je to neko overio, da li je to neko pročitao. Poznata je situacija da se mnogi takvi fakulteti srodnih grupa međusobno takmiče ko će da otvori, ko će da ukine, da li su im nastavni sadržaji logični, a znam za neke, da su potpuno anahroni, gde je neka viša škola prerasla u visoku školu, a pri tome ne podrazumeva sadržavanje programa škole iz koje je nastala nego nešto "ni riba ni devojka". To je neverovatno šta je od onoga napravljeno, što su fakulteti spasonosno tražeći rešenja pre nego što zakon stupi na delo.
Kada ste to stigli da ih isprepadate? Da li su to sve po političkoj volji postavljeni dekani? Ko je to stigao da se toliko isprepada, da se toliko ljudi preorjentišu u hodu, a da ne govorimo o tome koje su posledice takve preorjentacije. Pazite, treba da nađete nastavnika, treba da upišete studente - dominantno se upisuju plaćajući iz džepa. To nisu male školarine, a neki od njih u registru zvanja nemaju ni svoje ime.
Nekom je Srbijanka Turajlić na ivici, na margini potpisala "može" i ljudi su otvorili. Zašto su morali da anticipiraju da će neko jednog dana doneti ovakav zakon? Zašto, kada i oni koji su ga donosili u vreme kada je to otvarano, pogledajte šta je tada govoreno, šta je govorila tadašnja predsednica Snežana, član je Minsitarstva, ne znam kako joj je prezime, čak i u živoj emisiji koju sam lično čuo na B92.
Ona je izražavala žaljenje što neće moći u maju da se pohvali kako je zakon već donet i još o nekim stidovima i sramovima, od čega treba da nas bude sramota pred međunarodnom zajednicom. Zapanjujuće je staviti za predsednika komisije nekoga koga je sramota da se međunarodnoj zajednici više izvinjava što zakon još nije donet.
A nije je sramota što ne sadrži nijedan elemenat nacionalnog, a pri tome ističe, sa Turajlićkom ne znam kako bi pustili tu ženu, Mariju Bogdanović uvažavam - ali, pa tri tačke, itd. Prosto neverovatno šta se od tog predsednika komisije desi i pristade na ovakav projekt.
Evo, vi to sada popravljate tokom noćnog zasedanja Odbora, nešto malo šminkate. Zbog toga mi izlazimo da govorimo da ne valja. Hoćemo da sprečimo ono što je u ovoj vladi karakteristično - donese se zakon a onda prođe dva-tri meseca pa daj amandman, menjaj ga, pa izmena na izmenu. Biće hiljadu razloga zbog kojih će samo zbog autonomije, gašenja autonomije ili njenog redukovanja na ovaj ili onaj način, biti razloga da će se stvoriti nejasna situacija na fakultetima.
Ko će sada da vrati neke već otvorene smerove, ko da ispiše decu, kakve diplome da im da, a sve vis a vis toga da budemo samostalni. Što je neko to dirao? Što smo terali nastavnike i kadar. Znate, jedan dekan potpiše na jednom fakultetu, implementira ideju, a dođe drugo rukovodstvo, inokosni organ koji mora da nastavi. To je nekakva ratifikacija, to je obavezno. On nema hrabrosti i nema ministra kome može da kaže - gospodine ministre, da stanem sa ovim, vi niste ni doneli zakon, šta ovo radim - otvaraj za svaki slučaj.
Koliko je toga po Srbiji? Znam za nekoliko. Šta ćemo sa tom decom? Verovatno kada dekani dođu o tome i govore. To je mnogo ozbiljno, to su nečija deca, to su nečije pare. Mene su skoro pitali da li da upišem dete na to i to. Ja sam rekao kako, šta će ti biti dete, šta će da ti radi, kakav ti je program, jer znam kakav smo program, u kome sam učestvovao, donosili. Svelo se na nas pet ili šest da napišemo program i sada će da kaže, odlično, to je kreativnost, to je inovacija, to je evropski model. Stavi ruku u džep, sedi na katedru, možeš da zapališ cigaru, pričaj, to je predavanje, ti si autonoman, savremen. Gledate filmove, svi profesori sede i šmekuju malo studentkinje i ruku u džep. Da li je to taj model koji smo mi uradili? Da li je to autonomija? To će biti haos.
Uzimamo finansijsku stranu, a fakultetu ostavljamo da sve što je radio radi i dalje, naravno besplatno. Zamislite tu 20 ili 30 fakulteta, kako će to biti teško namaknuti na kašičicu. To što smo čačkali u tu jednu stavku, koju su i autori zakona smatrali težim delom posla, to smo nepotrebno uradili. A na stranu što smo na određeni način isprivilegisali samostalne fakultete, dali smo im gotovo isti status.
Malo smo ih srozali u nazivu, sada su to neke visoke škole itd, ali mogu obim studija da vrše dalje do magistarskog, tako da u praktičnom smislu smo više devalvirali fakultete koje je osnovala Republika, dakle, državne obrazovne institucije, one iskrene nosioce.
Ma koliko multidisciplinarno da radio univerzitet, ma koliko paralelnih programa, ma koliko prepisivao, ne može univerzitet da stekne u tolikoj meri nadmoć nad obrazovnim procesom nad fakultetom, koji je po definiciji neposredni izvršilac obrazovnog procesa.
Zato je i to jedan od razloga za anahronost ovakve odluke i razlog da u ovom članu 1. intervenišemo da sklonimo svaku dilemu i otklonimo šta je samostalno, a šta nije samostalno.

Da li još neko želi reč? Izvolite, gospodine Kneževiću.
(Gašo Knežević, sa mesta: Ništa se ne čuje. Potpuno je tehnika zakazala.)
Intervenisaćemo. Hvala. Molim stručne službe da obrate pažnju ako je ikako moguće da se malo poboljša zvučnost, a isto tako, gospodin Hiber i ja imamo i drugu vrstu problema. Mi ne čujemo ni bolju tehniku. Ako ne, gospodine Kneževiću, ja ću vas zamoliti da se organizujemo.
(Gašo Knežević, sa mesta: Ovo je moje mesto.)
Srećom niko nema svoje obezbeđeno mesto, zato i postoje izbori. Čovek izabere gde će.
Na član 6. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević i narodni poslanik Dragor Hiber.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 6. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na naslov iznad člana 9. i član 9. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Obaveštavam vas i danas, ono što smo juče najavili, ko nije čuo, dakle, radićemo danas do završetka, sednica će trajati do završetka rasprave o amandmanima, a sutra, u petak, sednice neće biti, već se u ponedeljak nastaviti raspravom u pojedinostima o 2. tački dnevnog reda. Hvala vam, gospodine Krasiću, što ste sačekali. Izvolite.

Imam nešto pre nego što krenem sa obrazloženjem ovog amandmana na član 9, a koji se tiče ideje formiranja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Hteo bih sa nekoliko uvodnih rečenica da prokomentarišem nešto što je sadržano u prethodnim članovima i ujedno da ukažem da u nekim čudnim okolnostima mi donosimo ovaj zakon.
Mi danas kritikujemo Gašu Kneževića, ne zbog toga što je ovaj zakon pola koraka od onog, kako je to prethodna vlast zamislila, već zato što su duhovni i idejni tvorci ovakvog predloga zakona ljudi iz nekog nevladinog, univerzitetskog, interesnog i drugog lobija, a poprilično je ovoj vladi podmetnut tekst kao kukavičje jaje.
Ni ministar više ne može da se bakće sa univerzitetskim profesorima, univerzitetima, kao što je i rekao na početku - izvolite, gospodo profesori, napišite kako vi smatrate da treba da izgleda ovaj zakon usaglašen sa nekim standardima. Ministarstvo će sve to da prihvati, da progura na Vladi i ovde i jedino tako mogu da protumačim ovako veliki broj amandmana Vlade Republike Srbije, jer ovde se jednostavno vidi da nešto nije u redu, da treba da se interveniše, da treba da se ispravlja.
Te je i ovaj zakon, po jednom maniru koji već tri-četiri godine važi u Narodnoj skupštini, uopšte u našoj zakonodavnoj aktivnosti, preopterećen nepotrebnim pojmovima poput ovoga iz člana 2. da je deo međunarodnog, posebno evropskog obrazovnog, naučnog, odnosno umetničkog sistema, kao da je to bitno za neku normu. Obično parola koja ništa ne znači. Ili ovo što je navedeno u članu 3. kao neki cilj, čiste želje. Ili, u članu 4. kaže - uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti. Ništa to ne znači.
Ako počnete da tumačite po Vujakliji šta koja reč znači, dobićete jednu smešnu sadržinsku formulaciju. Kaže - humanistička gimnazija, grčka plus latinska i obrazovanje u klasičnom duhu. Neko je iz nevladinog sektora rekao, hajde ubaci tamo ove pojmove koji zveče, pa će da izgleda da je baš sve evropski.
U tom kontekstu mi dolazimo praktično do situacije da se na relaciji član 5. i član 6. gubi suština, ne vidi se šta je akademska sloboda, a šta je autonomija visokog obrazovanja, pa od jednog ovlašćenja stvara se nepotrebno pravo, a sloboda i suviše usko definiše, tako da dozvoljava mogućnost različite interpretacije.
Pa preko člana 8. gde se kaže - pravo na visoko obrazovanje, onda se potpuno nepotrebno ubacuje stav 3. koji kaže - visokoškolska ustanova utvrđuje u skladu sa zakonom kriterijume. Kakve to veze ima sa pravom nekog pojedinca? Jedna apsolutna zbrka. Verovatno je tu i ona gospođa Turajlić, koja je bila zainteresovana za ove stvari, umešala suviše agresivno svoje prste.
Dolazimo na član 9. Predloga zakona, gde se praktično normom propisuje osnivanje nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Pošto i sledeći članovi pokušavaju do tančina da regulišu nadležnost, obrazovanje itd. tog nacionalnog saveta i tu imamo amandmane, pa neću da obuhvatim taj deo, koji se odnosi suštinski na članove 10, 11. i 12. Hoću samo da prokomentarišem ovu ideju formiranja Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
Vidite, naš Ustav dozvoljava da, pored državnih organa, organa uprave, postoje i upravne organizacije, postoje i zavodi, i direkcije i neke druge institucije, koje su ovlašćene da rade izuzetno stručne poslove od interesa za državu, koji po definiciji nisu upravni, već stručni poslovi. Sigurno da mora da postoji jedan organ, ne ulazim sada u ovom trenutku u njegov pravni status, ali stručan organ koji treba da obavi deo poslova iz čl. 10. i 11. ovog predloga zakona. Pitanje je na kojoj razdaljini taj organ treba da bude od organa uprave i koje je njegovo mesto u sistemu vlasti.
Mi smo taj koncept kritikovali i kada je bio Zakon o osnovama obrazovanja, gde je takođe formiran Nacionalni prosvetni savet, mislim da se tako zove, jedan po svojim kapacitetima megalomanski organ, sa komplikovanim načinom izbora. Verovatno se većina poslanika seća da smo to u četiri ujutru završili.
Molili smo onu gospođu koja je bila ministar da kao obavezne predlagače za izbor ne stavlja neke asocijacije i neka udruženja, koja možda čak i ne postoje, pa se posle nekoliko meseci pojavilo da oni ne mogu ni da se dogovore, a neki stvarno i ne postoje, ali su ušli u zakon, postali su sastavni deo jedne norme.
I manje ili više, mislim da smo skoro godinu dana formirali taj Nacionalni prosvetni savet, a verujte nekoliko meseci je bilo problema u Skupštini ko da predloži još nekog člana jer ne postoji zvanični predlagač, pa se išlo na tumačenje Zakonodavnog odbora, da li to mogu da urade poslanici, da li Odbor za prosvetu i formirao se navodno taj organ koji radi te stručne poslove, vezane ne samo za programe, nego i za druge stvari koje se tiču obrazovanja, onog osnovnog i srednjeg.
Ta ideja se preslikava i kada je u pitanju visoko obrazovanje, formira se ovim zakonom poseban nacionalni savet, daju se videćete koja ovlašćenja i koje nadležnosti, i nije jasno da li taj nacionalni savet treba da bude stručni organ države, da li je to neka asocijacija, koji su njegovi realni dometi, šta on realno može da uradi i druga pitanja, ali se ne daje odgovor na ono centralno pitanje, a taj odgovor mora vrlo precizno dati Narodna skupština kada donosi jedan zakon, gde je tu država.
Kada kažem država, gde je tu vlast, gde su tu organi vlasti i to je najveći problem ovog zakona, i kada je u pitanju nacionalni savet, kada su u pitanju komisije i kada su u pitanju stručna tela kao radne grupe ili pojedinci koje nazivate recenzentima. Stvarno se postavlja pitanje gde je tu vlast.
Zato sam u uvodu namerno pomenuo odredbu o akademskim slobodama i o autonomiji, da biste shvatili da i ukoliko se propiše nešto što zalazi u pitanje autonomije, ne znači da se autonomija narušava, nego se ona stavlja u neke okvire. Jer ako izvršite analizu svih ovih tačaka, koje su navedene u članu 5, gde je autonomija definisana kao pravo, a ne kao ovlašćenje da se nešto samostalno uradi, onda ćete doći u situaciju, i sada shvatam Vladu zašto je morala da interveniše kod tog člana, da u uvodnoj rečenici napišete - u skladu sa zakonom. Već u tački 7) člana 6. se kaže - pravo na raspolaganje finansijskim sredstvima, u skladu sa zakonom. Znači, dva puta u skladu sa zakonom, dva puta se potencira da autonomija ne znači toliku slobodu da se ne priznaju propisi koji regulišu finansijsko poslovanje pravnih lica.
Sve ovo pričam zbog toga što država nema jasnu sliku na kojoj razdaljini treba da se nalazi Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kakav je njegov realni uticaj. Jer, ne sme država da dozvoli da se i ovo visoko obrazovanje urušava, koje nije obavezno, neka obaveza postoji u smislu omogućavanja ljudima sa odgovarajućom kvalifikacijom da se bave obrazovnom delatnošću, da se bave naučnom delatnošću, postoji neka obaveza u smislu onoga što država finansira pod određenim uslovima, da se ljudi visoko obrazuju.
Postoje samo te dve obaveze države, a sve drugo je slobodno, zavisi od pojedinca. Ali, preko tih stvari se definiše suštinska politika ovog prostora, da ne bismo došli u situaciju da sledećim zakonima kažemo - ko završi poslovnu školu, može da polaže pravosudni ispit.
Mene čak i to ne bi iznenadilo od nekih nevladinih ideja koje se promovišu, da li preko poslanika, da li preko ministarstava, da li preko poslaničkih grupa, da li preko Vlade i MMF-a. Znači, opasnost od te erozije postoji.
U oblasti osnovnog i srednjeg obrazovanja formiran je Nacionalni prosvetni savet. Zašto on ne bi obavljao funkciju koju ste predvideli članom 10. i 11. i ostalim odredbama ovog zakona za ovaj nacionalni savet za visoko obrazovanje? Vidite i sami kada se razmatraju programi, kada se razmatra ideja kako da se organizuje visoko obrazovanje, valjda ti ljudi moraju da imaju elementarno saznanje šta je prethodno obrazovanje dalo kao kvalitet, koji je to obim znanja potreban da bi se pretpostavilo da postoji, da bi u prvoj, drugoj i sledećoj godini student mogao da ide dalje od onog srednjoškolskog obrazovanja.
Zašto to nije u jednoj celini? Kompletno obrazovanje da bude u jednoj celini. Taj organ treba da bude blizu Ministarstva, da budem iskren mislim da treba da bude veštak Ministarstva, da veštači za Ministarstvo. Mi ćemo kod kasnijih odredbi videti da čak ni to veštačenje nije do krajnjih konsekvenci izvedeno. Zašto?
Zato što su univerziteti pisali ovaj zakon i hteli svoju poziciju da pojasne. Hteli su da ostvare svoju dominaciju.
Doći ćemo do onih odredbi na relaciji osnivač i visokoškolska ustanova, pa ćete videti opet javni servis, samoupravljanje i trla baba lan, a kod Bogoljuba Karića nema ništa, nego plati pa završavaj. Tamo nema autonomije, koje akademske slobode. Ajdukovićka primila delegaciju iz Hrvatske, razgovarala, naravno razgovarala da Bogoljub Karić nešto napravi u Hrvatskoj. Gde je fakultet, naučni rad i obrazovni rad? Nema ga. To se reklamira, a državni fakulteti, državni univerziteti, stagnacija.
Ako se to preslika u ovom nacionalnom savetu, kako ste zamislili, onda ćete sve te lomove da legalizujete preko stavova, mišljenja, odluka ili kako ovde stoji na većini pozicija standarda i merila, pa će doći do erozije, a onda vam ništa ne znači ni Bolonjska, ni bilo koja druga povelja ili bilo koji drugi akt. O tome se radi.
Država ne sme da bude nemi posmatrač ovoga što se dešava. Država ne sme da se plaši ako kaže da je stručni organ ministarstva taj i taj organ. Nije na taj način uništena ni sloboda akademskog stvaralaštva, niti autonomija univerziteta. Država treba da stoji iznad toga, svi traže državu kao kapu. Ne znači država kao kapa ugnjetavanje, kako su nas neki učili koji su duvali po ulicama, sve država ugnjetava. Ne ugnjetava država sve, nema potrebe, nema interesa da uništava.
Kada ste došli na vlast videli ste u kojoj se zabludi bili i najveći nedostatak ovog zakona je upravo taj što su ga pisale interesne grupe, a Vlada i Ministarstvo nisu imali dovoljno smelosti i hrabrosti da promovišu nacionalnu i državnu politiku kroz ovaj zakon. Zašto nisu imali hrabrosti? Niko ne može da digne glavu od ovih nevladinih organizacija i ovoga što dolazi iz inostranstva. Onda se to preslikava kao nemoć države pred nevladinim sektorom koji buja, koji je agresivan, koji je bezobrazan.
Zato mi podnosimo ove amandmane, da vratimo ugled državi, da država kaže šta je to nacionalni i državni interes i da sprovede do kraja. Stručnjaci, budite veštaci u pogledu programa, u pogledu kvaliteta itd, ali nemojte da vršite eroziju nečega što je državno visoko obrazovanje.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović.

Preti mi da će me izbaciti ako ga opomenem što nije rekao "poslanica". Gospodine predsedniče, ja sam poslanica.

Gospođo Ruždić, vratiću vam vreme, pošto ni na jedan način ne dozvoljavam povredu svojih verskih osećanja i vi svakako niste poslanica. Dobro znam kako izgleda poslanica, od Pavlove nadalje. Srećom, vi ste gospođa, dama, ravnopravno narodni poslanik. To su nedostaci srpskog jezika, ali ne možemo nas dvoje to da ispravimo. Naravno, ovo je deo međusobne šale, ali iz zbilje izvolite, hvala vam na razumevanju.

Vi kada ste sami, kažete: ja sam. Ali, i za sebe kažete: ja sam sam, a ja sam kažete i kad govorite o sebi. Znači, jedna reč ima dva značenja. Poslanica može da bude i poslanica patrijarha Pavla, i ženska imenica za ženu koja obavlja dužnost poslanika. To što mi još nismo uspeli da senzibilišemo naš jezik, to je jedna stvar, ali u najskorije vreme to će da bude završeno. Prema tome, bolje da se navikavamo na vreme.

Hvala vam, gospođo Trifunović. Vratiću vam vreme. Naravno, ni na jedan način ne mislim na poslanicu patrijarha Pavla, jer postoji razlika od nekih 2000 godina, ali sve je u redu. Izvolite, ovo je diskusija koju ćemo na opšte zadovoljstvo svi zajedno nastaviti. Ne želim da utiče na skraćenje vašeg vremena da raspravljate o amandmanu.

Moj amandman je vrlo kratak i neću da budem opširna kao kolega Krasić i neću da govorim o amandmanu ono što je trebalo da govorim u vreme kada je u načelu bila rasprava.
Prema tome, samo ću pokušati da se još jedanput zauzmem za promenu naziva "nacionalni savet", kao što sam se zauzimala i kod Zakona o osnovama obrazovanja. Prosto smatram da je primereniji i adekvatniji naziv "državni", zato što je ovo stručni organ koji obavlja za državu poslove.
Zato mislim da "nacionalno" ostavimo naučnim ustanovama, nekim umetničkim ustanovama, nekim prirodnim ustanovama, kao što su, recimo, nacionalni prirodnjački muzeji, a da kod saveta, kada je obrazovanje u pitanju, stavljamo nazive "državni", jer označava da pripada državi tako jedan važan organ koji pokušava da nas uvede u razvoj visokog obrazovanja i u bolje stanje u visokom obrazovanju. Prosto mi nije adekvatan naziv i ponovo pokušavam da apelujem na ministra da menja naziv u "državni", jer mislim da je adekvatniji.