Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman je podneo Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača prihvatio je ovaj amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 30. amandman je podneo poslanik Mileta Poskurica.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još nekih primera.
Nisam pravnik, ali dozvolite mi da interpretiram činjenicu da je zakon utoliko bolji ukoliko ima manje opštih mesta i ukoliko ima nekih nejasnih odrednica tipa "izuzetno".
Ovaj član nosi dve takve odrednice, jedna deklarativna, krajnje nejasna, "vrhunski", koju često koristite za kvalifikacije znanja, sposobnosti itd, evo sada i za časopise. Možda se to negde i koristi, ali imamo mi drugačija i objektivnija merila, impakt faktor i druge načine da utvrdimo gde je kakav rad objavljen.
Drugo, "izuzetno", o čemu mi amandmanski intervenišemo u članu 30. stav 4. gde opet, da se učini ustupak medicinskoj struci, a ja sam iz te struke, pa će pogrešno da me shvate, ako nas uopšte gledaju, da se borim protiv prava koje bi trebalo da steknu lekari, da olakšaju sebi, kao nekakvu nagradu, jer najduže studiraju ili se bave nekakvim važnim poslom, a da drugi za to budu prikraćeni.
Dakle, lekar, doktor medicine, ako još godinu dana uči, prema vašem zakonskom projektu, specijalistički uči, što do sada nije zabeleženo, ne znam specijalizaciju od godinu dana, onda će on, ako za to vreme ili kasnije napiše nekakve radove u vrhunskim časopisima, sažeti rezultate radova, valjda tako, jer predlagač ne kaže kako, a onda će braniti svoje različite radove istih ili različitih vrhunskih časopisa i napraviće od toga disertaciju.
Zašto smo, ako smo bili na tragu informacije ili ideje da bar niste te trećestepene doktorske studije hteli baš toliko da povučete u provaliju, da ih toliko degradirate, zašto ste to uradili sada u ovom novom izuzetku? Zašto uopšte u dobrom zakonu izuzeci? Nisu posledice samo u tome što ćete vi na nepravedan i nepravan način dovesti nekoga do najvišeg akademskog zvanja, a da će preskočiti jednu instancu koja je do sada bila uobičajena - magisterijum.
Bilo je pokušaja u akademskoj praksi da se polažu usmeni doktorski ispiti, da se preskoči magisterijum. Hajde da uzmemo to da smo mi učinili sve i da taj magisterijum devalviramo, hajde da uzmemo da ih i svet prevodi u nekakav drugi analog, u nekakve master diplomske studije itd, ali kada smo ostavili, kao i Bolonjska deklaracija, kristalno jasno treći stepen studija, po njihovom bi to bio drugi - doktorske studije, da ih kao takve i zadržimo, da ne stvaramo nepotrebne olakšavajuće okolnosti.
Dva su pitanja. Pitanje je zašto mi to radimo, zašto mi idemo protiv preporuka Bolonjske deklaracije? Znači, nešto možemo da idemo i više nego što od nas traže, da ne bude baš nož u leđa, nešto možemo i da provučemo. Nije ovo jedino mesto gde niste otpoštovali Bolonjsku deklaraciju.
Drugo pitanje koje se nameće je kako će neko da ostvari koncept doktorskih studija, za koga, koliko vidim u ono malo objašnjenja što ste dali, niste izmenili koncept. Pre svega, to je jedan individualni rad, da sada ne definišem to, mnogi su ovde doktori nauka, ali jedan individualni rad koji ima, pre svega, jedan akademski smisao, naučnoistraživačkog je karaktera, stvara uzajamne korelacije povezanosti teorije i prakse. Dakle, nešto posebno specifično, što nije čist knjiški rad.
U nekim drugim studijama da, ali u nekim drugim smerovima, ovde ne. U medicinskim studijama uvek tražite kauzalitet nečeg praktičnog, nečeg teorijskog i usmeravate sebe, dajete svoj lični pečat u toku izrade doktorske teze. On treba da proizađe zaključkom koji će nešto potvrditi, da ste postigli nekakvu relativnu novost u medicinskoj struci.
Na ovaj način ćete samo reći - bio sam toliko kvalitetan da sam samo specijalizaciju završio za godinu dana, postao sam kardiohirurg, neurohirurg, pa sam napisao radove kako sam vadio tumor na originalni način i sada ću biti doktor nauka. To je devalvacija, to je interna devalvacija, to je devalvacija prema svetu.
Nikada, ali baš nikada, nisam čuo da postoje između kolega specijalista i kolega koji su u akademskim zvanjima na fakultetima (docenti, profesori itd.) surevnjivost, primedbu. Hoćeš da doktoriraš, idi pa doktoriraj, to je tvoj problem, ti ćeš zato da se baviš naukom, a ja ću biti pragmatični operativac na terenu. Ne možete ga sada častiti doktorskim zvanjem ako objavi radove. Koliko radova, šta je vrhunski časopis, koliki impakt faktor, šta sad tu još, to prepuštate da se odluči u nekoj drugoj instituciji itd.
Ovde čak jasno nije stavljeno - bilo koja institucija da donese odluku koliko bi to bilo i da reši nižim aktom, ako stvari svedete na opšte preporuke, a to će opet da ide na bazična veća. Šta ćemo ako neko želi da nekog promoviše u doktora nauka? Ima da sroza kriterijum, pa će biti domaći časopis, ne i strani.
Obrnuto je do sada bilo vazda. Obično postaneš neko i nešto u struci, akademsko zvanje stekneš, postaneš docent, doktor nauka i time se afirmišeš u jednoj oblasti, onda zbog toga pišeš stručne radove, oni ti se pojavljuju i ti stojiš kao doktor medicinskih nauka. To je svetska praksa. Uzmite Lomonosov, evo ga fajl, svako to može da nađe. Osnovne studije šest godina, ful tajm. Osnovne plus doktorske 11 godina za kliničare, devet godina za pretkliničke predmete; 11 godina moćna Rusija i dan-danji to radi.
Šta to mi radimo? Evo, imaju u kategoriji stavke iz Bolonjske deklaracije, prepoznaje se, način vrednovanja diploma i ostalo. Uzeli su šta im odgovara da budu kompatibilni.
Sad ne biste primili čoveka sa Lomonosova da radi kod vas, kako da ne, pitao bih da li bi on hteo da radi ovde ili ne.
Dakle, nema potrebe, ova snishodljivost, ovo nepotrebno dodvoravanje nekome ko to nije ni tražio. Dajte tu deklaraciju, njene tajne segmente, da vidimo da piše da doktor u medicini može. Ja je ne nađoh, možda ima, možda sam neupućen, ali sve i da ima, vi recite - to je ona naša individualnost, to je naše obeležje i ono što ste ostvarili dosad - mi tradiciju univerziteta poštujemo, ono što su ostvarili do sada.
Znate kako se u neke časopise može ući? Vrlo komplikovanim mehanizmima, vrlo komplikovan rad, kakve recenzije i kakve preporuke morate da imate i član čega sve morate da budete, koje lože i koji drugi đavoli moraju da budu da biste se negde pojavili iz nekakve ovakve sredine. To ne važi za Nemačku, za ove zapadne zemlje. Ako bi neko hteo da se tako bazira, očito bi morao da se srozava.
U komunikacijama između predlagača revizije ovog nacrta često je bilo govora o tome - kaže, nisu nam te studije dobre, često se uspostavi na izbornom veću dobra atmosfera među profesorima i saradnicima, nastavnicima, oni koji su u reperu da mogu da glasaju za svako više zvanje, pa nađu čoveku, neka bude profesor, hajde da se ne zamaramo, pustimo linijom lakšeg otpora. Vi sada bazično snizite kriterijume.
Onda ni ta stavka ne stoji, ni ta stavka nekog prijateljskog, uglađenog odnosa među kolegama koji daju hiperprodukciju. Na tržištu ćete videti hiperprodukciju, da li vredi ili ne. Sa ovakvim formiranjem univerziteta, fakulteta, beskrajno neograničenim, imaće šansu da napravi hiperprodukciju profesora.
Treće pitanje koje otvara novu dilemu: ako neko takav doktorira kao specijalista, nije završio magistarske studije, pretekne sve druge, on automatski postaje aplikant za docenta i profesora. Nama do sada i u ovom zakonskom predlogu oni sa završenom specijalizacijom su mogli da budu pripravnici, pomoćnici, da se nađu. Čak nekada prosto na kvarno date vežbe nekome takvom da odradi sa studentima. Niste imali ni zakonsko pokriće u zakonu od 1998. godine da sa takvom nekom specijalizacijom vodi studente.
Sada: bićeš docent, ne brini. Automatski posle specijalizacije i napiše nekoliko radića, ima svoje prijatelje, svoje veze, lobiste, nema problema, snizi kriterijum, obori itd. Kriterijum može da se menja kad hoćete, zakažete veće i dogovorite se, dignete kriterijum, neko vam došapne - slušajte vi u Kragujevcu, šta vi doktora nauka, vi nemate pojma, dajte malo kriterijum naviše. Trojica prođu, onda za pet dana zakažemo sednicu, dignemo kriterijum.
Nema stabilnosti, nema pravne sigurnosti, nepotrebno upadamo u zamke.
Vizavi toga da se uvek govorilo o hiperprodukciji, o nečemu našem lažno dobrom. Uopšte ta nesrećna komisija koja je to pisala, sva je puna kontradikcija, kao i njeni članovi. Ne mogu da se otmem tom utisku što sam uopšte i tražio, surfovao po internetu i gledao šta su pričali. Prosto me ti ljudi zbunjuju, šta su međusobno govorili o ovom istom projektu i šta su seli, napisali i potpisali sa BU.
To je naš BU, sada cela Srbija sluša kako je najelitnija institucija napisala ovakav zakon, gde opet nazovite referentna stranka, koja stvarno jeste referentna u ovom parlamentu, sela je i iščitala da to i nije baš tako referentno.
Da bi to sve neutralisao, ministar izađe i kaže, ključna poruka svih njegovih TV emisija je, sačuvaj bože, kaže da po ovom zakonu dobijaju studenti na tome, jer će se profesori družiti sa studentima više, u nameri da ostvare 100 neophodnih poena, pa će se sam ispit, ne kaže trivijalnost, ali da parafraziram, kada je on otišao toliko daleko, što ja kao kritičar da ne odem, svesti na trivijalnost, jer to njihovo druženje i međusobna stimulacija ili kakva vrsta stimulacije za učenje dovešće do toga da on ostvaruje 70 odsto kriterijuma da položi ispit.
Pazite, studenti koji to snime na traku i donesu mi traku na samom ispitu, kažu, rekao je ministar, ja sam redovno bio, ovo je moj evidencioni karton. Profesore, bio sam na vežbama, na predavanjima, šta vi hoćete od mene, što moram da znam šta ste vi pričali, što moram da naučim materiju, jer ja sam bio. Jer, 70 posto od 10 je 7, dajte mi šesticu, meni je dosta. Znam da to on ne misli, a što brzopleto ide, znam da je i on profesor da to ne bi dao.
Ne treba tako, sve televizije to prenose. Kao u nekoj ambasadi, otišao i rekao, korist što zovu Amerikanci vas da učite jeste da učite engleski. Pazite, ministar otišao u ambasadu, i onda oni govore, pozvali neke talente naše, hoće ih svet, zovu ih Amerikanci, nije važno ko su, neka idu. Što da ministar kaže naučiće samo engleski, to je jedina korist, zato idu.
Može engleski da se nauči koliko hoćete. Deca moja gledaju filmove, naučila su engleski kroz to, da ne govorim što bazično uče, naučila su i španski, sve živo uče, upijaju. Ne može ministar tako da kaže. Dajem ove banalne primere iz života, jer to što on kaže i što ode u etar, što čuju uši studenata, morate posle da trčite kod dekana da ispravljate. A on će da kaže, pusti ministra, on je neozbiljan, kojoj partiji on pripada, on se udo u neku partiju, nije to neki relevantan. Pred kim on da polaže računa, pred Vladom. Pa i Vladi kada zasmeta, ostaće i bez njega, što, naći će drugog, ne može da nađe ministra, može.
Dakle, ovde je neka nedorečenost. Ispada da je samo opozicija čitala ovaj zakon temeljno.
Vi samo po sajtovima pisali, slali pogrešne verzije, izvinjavala se gospođa, ne mogu da se setim, šefica komisije što je pogrešan sajt otišao sa Vlade, nije iz Ministarstva, poslanicima, a nama opet u dlaku, u jotu tri ista predloga došla u pisanoj formi, februar, mart, juli. Šta je ko gde grešio, ona se izvinjava na B92, poslanici čitaju pogrešne materijale, kako ona kaže. Nisu, nisu oni su svi isti, ma ni promenili nisu.
Promenili ste samo u zadnjoj varijanti zakona onu stavku, gde piše ako ne budemo toliko komplijantni, zajednica će nas osuditi, ovo ili ono; baš to niste hteli da stavite da ste toliko pritisnuti odnekud. Ne razumem, dakle, konačno, zašto i ovo što nam je bilo najsvetlije, da ostavimo tu doktorsku disertaciju, da to bude kruna nečega, nekog pečata, znam da je ona sada devalvirana. Neko vreme i kao dekan tražio sam saradnike koji drugačije misle nego ja, dakle, one najrigoroznije, najčvršće.
Hajde da vidimo, ne valja ovaj predlog ove teme, nije mi to pitko, devalvira ugleda fakulteta, pa opet si popustljiv, pa nešto hoćeš, pa nećeš, da mu to pustiš da ode, pa mu vratite tezu, pa je to bilo neprijatno. Evo sada ništa, piši ti radiće, postaćeš doktor nauka, saberi; na koji način, bez bližih upustava, ali kome da date, veću da reši. A on će da kaže, idem u Niš da doktoriram, neću kod vas, rad važi i u Nišu ako on da niži kriterijum.
I sada postoji akademska mobilnost gde ćeš da doktorišaš, ne kažem, ali bar se zna princip jer on je jedinstven. Izabereš tezu, ideš na veće. A ovako, ovi traže to, može ovaj časopis Srpski arhiv, može ovaj Medicinski pregled novosadski, to su naši relevantni, ima tu tri i ovde dva, to je pet, napiši me kao autora, evo tebi neki dinar, zameni da budem autor, odoh ja, postadoh doktor nauka.
Kako iz toga napraviti tezu, kako izi radova izvući tezu. Da je sve isto, šest radova sa istim problemom, ne može teza. Taj koji je tako ekspertno napisao radove, može i da doktorira, pa onda ima i stručnu podlogu za ono što je napisao da je edukovan u formalnom smislu da može da ima taj naučno-istraživački segment u svom kapacitetu.
Ali dobro, kako ste krenuli to govori da niste pažljivo čitali i da vam je podvalila ova komisija. Oni su ministra prosto isprepadali, on čovek bez akademskog obrazovanja i rada na univerzitetu, kada je video imena poput ovih gore koja su napisana, osobito Mariju Bogdanović, on je rekao to tako mora, gde da me Marija uzme, da me raspali po novinama i krenuo je.
Ne daj bože da je tu bila i Turajlićka, da ga je ona dohvatila, od njega ne bi ništa ostalo.
Tako da ne znam šta ste ovo napravili, šta vam je ovo trebalo, čime se vi ponosite kada ovaj zakon donosite i kakve to sumanute izjave daje po televiziji, što ove studente ohrabruje lažno, ove buduće doktorante.
Pazite, kada dođu sutra na posao ti specijalisti, šta, godinu dana, ti magistar, šta će da mu kaže kolega koji je prošao kao ja, kao vi gospodine Kneževiću, i svi drugi ovde doktori nauka, ma ajde, ti si po novom zakonu. Dok ne nestane zadnji sa lica zemlje koji je regularno prošao, reći će, pusti, idi ti u Evropu neka te priznaju, ja sam se namučio da postanem magistar, pa specijalista četiri godine, pa doktor nauka četiri godine, šta ti pričaš.
To su praktični apsekti, malo sam otišao na drugačiji način u samoj diskusiji, izneo sam tu neku ličnu ocenu, ali to hoću da približim javnosti šta će biti ako bude kako ste predvideli. Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Vi što želite, vi ste ispunili vreme.
Pitam da li neko iz drugih poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Pre nego što dam pauzu, sledeći je amandman na član 30. narodnog poslanika Velimira Simonovića.
To će biti prvi amandman u raspravi posle pauze.
Dajem pauzu od 14,00 do 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,05)

Poštovane dame i gospodo, nastavljamo popodnevni rad današnje sednice. Još jednom dobar dan. Kao što je gospodin Mihajlović najavio na karaju prepodnevnog dela, došli smo do amandmana na član 30.
Na član 30. amandman je podneo poslanik Velimir Simonović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite. Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović.

Osvrnuo bih se malo i na ovo što je govorio kolega pre mene oko ovog člana 30. Moj amandman je bio nešto blaži, hteo sam da se ova reč "vrhunski časopisi" zameni rečju "poznati časopisi", jer mislim da je to dovoljno. I poznati časopisi zahtevaju jednu dosta strogu recenziju radova. Ali, veliko je pitanje zaista da li treba doktorat steći na ovaj način.
Moram da vam kažem da je to stalno bio zahtev, i mnogi od vas znaju, sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, da se tu čine nekakvi ustupci. Pazite, tu sada ima još jedna nelogičnost. Kaže se ovako - izuzetno doktorat može da stekne lice završenih studija medicine i sa završenom specijalizacijom na osnovu odbranjene disertacije zasnovane na radovima.
Zašto uopšte da ima završenu specijalizaciju? Vidite, neko ko završi medicinu, lekar je i želi da se bavi naučnim radom, ne želi da radi sa pacijentima, njemu specijalizacija ne treba, a može da radi doktorat, pa da se bavi genetikom, biologijom, hemijom, fiziologijom itd, i da uopšte nema nikakve kontakte sa pacijentima. Specijalizacija mu uopšte u tom smislu nije potrebna, a doktorat da.
Tako da ovo nije dobro rešenje. Ovo će svakako doživeti nekakve izmene i dopune u nekoj narednoj fazi. Uzgred budi rečeno, bilo je te prakse ranije u Sovjetskom savezu. Neko iz moje struke mogao je da doktorira na osnovu toga što je objavio znatan broj radova, onda se skupi komisija i kaže - e, sada ćemo da ga proglasimo za doktora. Ali su mi rekli, kada sam sretao neke profesore sa Moskovskog univerziteta, da se to pokazalo kao nepraktično, jer onda ljudi doktoriraju relativno kasno, dok ne skupe dovoljan broj radova, da bi ih proglasili za doktore.
Jer, ko želi da se ozbiljno bavi naukom, on mora da doktorira do svoje 30-te godine. Posle toga to skoro da gubi smisao. U tom smislu su moji komentari na vaše izlaganje, a moj amandman je sasvim kratak, da se samo reč "vrhunski" zameni rečju "poznati". Uopšte ne volim te izraze kao - vrhunski, poznati, ugledni itd. Jer se to ipak malo izbegava, to nisu termini pogodni za zakon.

Hvala vam.
Da li se još neko javlja za reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovani narodni poslanici, SRS je uložila amandman, ali najpre bih rekao na šta se odnosi naša intervencija.
Naime, mi smatramo da u tački 2) gde stoji "fakultet, odnosno umetnička akademija u sastavu univerziteta" treba brisati "u sastavu univerziteta". Znači, trebalo bi član 32. da glasi: "Delatnost visokog obrazovanja obavljaju sledeće visokoškolske ustanove: univerzitet, fakultet, odnosno umetnička akademija, akademija strukovnih studija, visoka škola, visoka škola strukovnih studija".
Šta bi ovim dobili? Ovim bi bila ispoštovana naša želja i težnja da se i fakultetima dozvoli da budu pravno lice, da imaju svoj žiro račun i da budu samostalni u ovom nastavnom procesu. Mi smo čuli niz objašnjenja zašto je dobro da bude univerzitet pravno lice i da to bude jedinica u sistemu visokog obrazovanja. Pa smo čuli da je Dositej, kada je osnivao Licej, to tako zamislio.
Doduše, Dositej je studirao u Nemačkoj na Germanskom sveučilištu. On je studirao na dva sveučilišta, to je poznato.
Tačno je da naš sistem obrazovanja dosta naliči nemačkom i praktično možemo kazati da je to bar do sada uvek bila mešavina germanskog i francuskog sistema. Zna se kako je to u istoriji išlo i zbog čega.
Ono što mi hoćemo da kažemo, to je da je potpuno neprimereno na ovakav način tretirati univerzitete. Takva centralizacija je nedozvoljena, po nama, kod nas. Pokušaću da obrazložim zbog čega mi u SRS mislimo da je to tako.
Da vas podsetim da ste samo pre par dana ovde izglasali zakon o ukidanju Zakona o naftnoj industriji i čuli ste obrazloženje, i vi ste to ovde ponavljali, da su takvi glomazni sistemi vrlo teški za upravljanje i za normalno funkcionisanje. Mi od tih sistema imamo dva ili tri. Imamo EPS i NIS, i možda "Srbijašume".
Potrebno je to decentralizovati, a kada je u pitanju univerzitet onda ne. To treba praviti aglomerat, kombinat, ono što zovem recidiv komunističke kolektivističke svesti, naravno kao i svaki totalitarni sistem, globalizam, koji je sada preteće zlo sa kojim se mi danas suočavamo, on je upravo opasan i mi ga kritikujemo zbog isključivosti, on kaže da sva druga rešenja nisu dobra, a uvek hoće da se poštapa tzv. dokazima.
Zamislite Beogradski univerzitet, koji ima 10.000 zaposlenih i 50.000 studenata. Ima jedno nastavno-naučno veće. Na tom nastavno-naučnom veću raspravlja se o nastavnim programima za sve i svašta. Onaj matematičar sluša kakav treba da bude program iz medicine. Kao što ima opravdanja da se odvoji Umetnička akademija od ostalih univerziteta i fakulteta, apsolutno ima i opravdanja da postoji i poseban i nezavisan fakultet.
Zašto? Za vas teoretičare, evropejce, opet, vi ćete me ispraviti, nadam se da vi tu bolje stojite, šta znači autonomija. Pozivate se da se ovim zakonom obezbeđuje autonomija. Ono što znam to je da ona znači samo samoupravu, nezavisnost, samostalnost i samoodređenje. To je autonomija.
I kako se ona najbolje može ostvariti? Pa, upravo decentralizacijom. U starom, klasičnom obrazovnom sistemu, da pričamo o tom germanskom, vi ste imali i autonomiju studenta i znanja. Student nije bio obavezan da ide na predavanja. On je imao svoju slobodu i autonomiju. Hajde, taj Humboltovski tip je prevaziđen, slažem se, i Evropa kaže da treba neka ograničenja u sve to uvesti, ne treba tu dozvoljavati baš tolike slobode, ali molim vas, zašto je autonomija neophodna.
Pa, upravo da bi došlo do ostvarenja akademskih sloboda. To je preduslov - ako vi imate autonomiju,da ćete imati akademske slobode. Ne.
Mi sada ukidamo autonomiju, ne damo nezavisnost fakultetu, koji je par ekselans najčešće, jedinica za sebe. Ništa nemam na medicinskom fakultetu dodirnih tačaka sa nekima iz lepe književnosti, i sada, recimo, u izbornom veću tog univerziteta, tog velikog kombinata, treba da odlučujem o izboru nekoga ko je profesor na nekom predmetu kao što je lepa književnost ili nešto slično.
To je apsurdno, nepotrebno i smešno. Kazaćete - da, ali postoje neki opšti principi, pa na osnovu njih i to može. Sve se može. Podsetiću vas i na to - znate kako je to u drugim zemljama, taj germanski prostor je baš interesantan dosta za nas, da li u tom germanskom prostoru nemaju fakulteti nezavisnost. Da li u Francuskoj nema nezavisnih fakulteta? Da li u Holandiji nema nezavisnih fakulteta?
Pogledajmo okruženje - kako je u Mađarskoj. Da li Mađari znaju samo za univerzitet i ništa više? Pustimo Mađare, da vidimo Rumune, Makedonce, kako su oni to rešili, da li oni ukidaju samostalnost i autonomiju fakultetima. Ne, oni ne ukidaju to.
Može se u naš sistem, a to je opet jedan način razaranja koji je stalno prisutan, ubaciti i anglosaksonski model. Možda je to i dobar model, ali kažite vi meni, u Americi koji univerzitet ima više od 100 zaposlenih ljudi i 500 studenata? Tamo je to moguće, to ide. Sigurno, naći će se izuzeci, u svakom žitu ima kukolja, a isto tako ima i izuzetaka, a izuzeci, naravno, potvrđuju pravilo. Ali, govorim u proseku.
Neko je pričao da u Tokiju ima par stotina univerziteta. Neko je sa druge strane spomenuo juče ili sam nešto u kuloarima pričao, možda baš sa gospodinom Kneževićem, za Pariz, koliko ima univerziteta sa nazivom Pariz. Ja sam mislio devet, a gospodin Knežević mi reče da ih ima preko 20. Tako može, takve jedinice mogu, ali ovako kako je ovde zamišljeno, to je nefunkcionalno, to neće da funkcioniše i to će loše funkcionisati.
Šta se uradilo kao kontrateža? Idemo unazad, nažalost. Onda imate aglomeraciju moći i vlasti u jednom telu koje će da vodi politiku, a koje se zove Nacionalni savet za visoko obrazovanje.
Centar monopola je napravljen, pa pošto tu ima nekih škakljivih stvari koje će raditi taj nacionalni savet, imaće on i Komisiju za akreditaciju, neka bude taj proces tajan, proces recenziranja, da se ne zna ko je uradio. To je jedini motiv koji je rukovodio zakonopisca, ne ove ovde koji sede u prvom redu, koje to mnogo i ne interesuje.
Doduše, ja sam rekao da bi bilo dobro da se odgovori kako će biti prevladani ti sukobi između naših ministarstava ovim zakonom? Kako to da dozvolite da ovaj zakon dozvoljava sukobe interesa dva ministarstva i nerešenu situaciju u oblasti zdravstva i prosvete?
Rekao sam da vidim da ne odgovarate i to vas uopšte ne pogađa, što je i jedan prosvetni radnik, upravitelj škole, ostao na pravdi boga, jer ste ga vi naterali da podnese ostavku i danas je bez parčeta hleba, na ulici, ni kriv ni dužan.
Znači, mi u SRS apsolutno smatramo da je neophodno zadržati autonomiju fakulteta. Imaćete vi i drugi odgovor. Srbi se odmah dosete stranputice, ima mogućnosti. Od fakulteta će ljudi početi da prave univerzitete i to je tako jasno. Meni je potpuno jasno kako će to u oblasti medicine izgledati, ali onda je to izigravanje propisa i onda je to cirkus. Naravno, mi ne želimo u tome da učestvujemo.

Hvala vam, gospodine Momčilov. Po istom amandmanu, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 Predsednik Skupštine nije bio prisutan dobrom delu sednice, naravno zbog obaveza. Ja sam jutros otvorio temu i očekovao sam da će da se stvori neka polemika povodom onih bodova i onih osnovnih principa na kojima ste vi iz nevladinog sektora zasnovali ovaj predlog zakona. Pre svega, mislim na član 3. i član 4, kao što sam i otvorio temu akademskih sloboda i autonomije univerziteta, a naravno, nemamo sagovornike. Verovatno postoji dosta nekog crnog materijala, pa nije uputno replicirati ili ulaziti u polemiku. Pošto je to izostalo, moram dalje da nastavim.
Stvarno se postavlja pitanje - ko nosi obrazovni proces u visokom obrazovanju, univerzitet ili fakultet, rektor ili profesor? Doduše, rektor se javlja i kao profesor za svoj predmet, ali je osnovno pitanje gde je to obrazovanje.
Pošto izostaje i ovde polemika, ono što sam čuvao kao neku rezervu moram da ofiram. Vidite, mi danas na državnom univerzitetu imamo profesore koji su magistrirali i doktorirali u inostranstvu, ali ne na ovom, ako mogu tako dakažem, prvom, značajnijem nivou ili po značaju obrazovnih institucija, na fakultetima akademskih studija, nego na nekim institucijama strukovnih studija, pa su onda to konsolidovali ovde.
Ako su tamo magistrirali na tim strukovnim studijama, to su konsolidirali doktorskom disertacijom ili obrnuto, ovde magisterijum, a tamo doktorska disertacija, pa je bilo sporova gotovo na većini ovih tehničkih fakulteta, jer je u Nemačkoj bila ta razlika i bilo to stepenovanje, da li je neko stekao visoko akademsko obrazovanje za privredu ili za rad ili za obrazovanje, ono što bi mu bila budućnost.
Kada se ovo ima u vidu i kada se ima u vidu činjenica da sada ovim predlogom zakona, mislim da je to član 11. gde dajete u nadležnost Nacionalnom savetu da utvrđuje listu stručnih akademskih i naučnih naziva, zadržao bih se na prvoj ovoj listi stručnih naziva.
I ako se ima u vidu šta je to interes onih koji koriste te kadrove, jedan deo tih kadrova ide u obrazovni proces, a jedan kadrova ide u ono što kažemo privreda, društvene delatnosti, obrazovanje, gde se diploma javlja kao uslov za zapošljavanje, onda moram da vas podsetim da je u ovih nekoliko godina došlo do toga da nezavisno od tog stepenovanja, koje nije bezazlena stvar, imamo situaciju da tzv. pogonski inženjeri građevinske struke, koji su do pre možda godinu ili godinu i po dana bili vrlo kvalitetni šefovi gradilišta, jer su i školovani za to, promenom Zakona o planiranju i izgradnji, ostali praktično bez posla, jer je novim zakonom uvedeno licenciranje. Da bi dobio licencu, mora da bude pravi građevinski inženjer sa završenim građevinskim fakultetom, znači bez ovog stepenovanja.
Posle ovog zakona, kako ste naumili da izglasate, vi ćete ovakvih primera imati gotovo u svakom obrazovnom profilu i u svakoj struci, jer kada krene stampedo na fakultetima privatnim i državnim, višim školama, narodnim univerzitetima i da ne pričam dalje, onda će svako biti osposobljen za sve. Ali, zaboravili ste samo još jednu stvar i prosto se čudim da oni koji su to pisali nisu obratili pažnju da neki fakulteti praktično ne školuju kadar za više škole, gde treba da se obrazuju neki novi kadrovi.
(Velimir Simonović, sa mesta: Nije tačno)
Tačno je. Pa će onaj ko je završio osnovne akademske studije i koji je napravio karijeru na bazi toga, drugi i li treći stepen, biti profesor na nekoj višoj školi, gde treba specifično znanje koje daje struka. U taj koncept se uklapa i ovo da fakulteti ne dignu svoj glas, da budu organizacione jedinice, pa su čak rektori rekli da se ništa ne dira na fakultetu, ali pravni subjektivitet da ostane naš, pa zbog veličine nekih rečeno je pod nekim uslovima da i neki fakulteti imaju neki stepen samostalnosti u odnosu na univerzitete. Sve nakaradno i pogrešno.
Ako je svaki drugi član nekog predloga zakona izuzetak, onda to nije zakon.

Hvala, gospodine Krasiću. Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 32. amandman je podneo poslanik Mileta Poskurica.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.