Dobro, na svojevrsni način treba da odbranim ono što se kod nas dešava, a ja sam u neku ruku i učesnik toga, jer učestvujem u realizaciji nastave za Visoku medicinsku školu. To je nešto što je sigurno dve generacije kod nas i ova sada treća, nedefinisano stanje koje očito proizilazi iz sadašnjih zakonskih rešenja.
Naime, ovim zakonskim rešenjem je predviđeno da više škole prerastaju u visoke. To je zakon koji udara po višim školama, uz famozno obrazloženje da više škole nisu negovale naročito važan kadar i moguće je da je tu bilo različitih diploma i svega.
Ali, postoji jedna koja se zaista pokazala efikasnom, a to je Viša medicinska škola, koja postoji u Beogradu, Čačku, Ćupriji. Ima ih na više mesta. To su škole koje su stvarno pružale jedan kadar koji je imao uposlenje, imao mesta u realnom životu.
Zašto su one prerasle u visoke škole? To je naravno jedan imperativ koji se mogao slutiti iz odredbi sada važećeg Zakona da će doći neko novo vreme u kome fakultet neće biti samostalan. Kako su se menjali dekani, kako se menjala vlast i premijeri, a ostajala ista garnitura i politička opcija, tako su se i dekani menjali i odlazili, ali vremenski period je kratak i neko je nekada potpisao odluku da se formira i dobili su nekako neformalan potpis sa strane, paraf gospođe Turajlić, koja je odobrila da se tako nešto formira, i krenulo se u eksperimente.
Mi danas ne znamo šta će ta deca, prvo, po listi zvanja biti po zvanju, ali to je manji problem. Napraviće nacionalni savet, kako ste ga zamislili, zvanje, visoki medicinski tehničari itd. Smislićemo zvanje, ali je suština u tome šta će oni od tog znanja moći da pruže.
Bilo bi logično očekivati da, ako se formira neka viša obrazovna institucija, kao što je visoka škola proizašla iz više, da ona asimiluje i programe iz kojih je proizašla. Dakle, da usvoji u osnovi nastavni program koji je imala viša škola, pa da onda nešto doda u nadgradnji. To bi bilo razumljivo.
Međutim, po onome na čemu se sada tu radi, a mislim da u Srbiji još neko to radi, nije Kragujevac nikakav loš primer, niti crna ovca, ali tako se to desilo i neko je to odlučio nekada, sigurno ne sadašnja postavka koja se našla u neprijatnoj situaciji kako da izađe na kraj, jer Ministarstvo uporno ćuti, niko ne daje definitivno odobrenje, jer verovatno čekaju akreditaciju programa i čega sve ne, dakle našli su se u prilici da moraju sada te studente da postave na nekakva radna mesta.
Oni nemaju niti elemente osnovnog obrazovanja koje pruža viša škola, niti elemente koje pruža fakultet, visoka škola. Dakle, naši programi po kojima toj deci pričamo se završavaju negde, teško je to kvantifikovati, ali na polovini i na trećini, kakvu ko ima ideju, toliko je to postalo neki lični osećaj mere kada to radite.
To je eksperiment dokle ćete ići. Usmena preporuka - ne znam šta da ti kažem, ne moraš da mi pokazuješ oskultaciju, ne mora ovo, ne mora ono. Tehnike pregleda vi odradite do pola, pa tu mogu da konkurišu čak i gimnazijalci, koji čak nikada injekciju nisu dali. To ne može da uradi ni viša sestra. Ako ništa ne zna, daj mu posao više sestre, veži ga za to radno mesto i imaće neku platu. Šta će da bude sa tom decom?
To je jedan od dokaza kako, kada se u nešto krene bez orijentacije, bez smisla i cilja, po reperkusijama to može da bude strašno. Tek ta druga generacija može da upiše treću godinu ako je plan i napravljen, ali mi tu još nemamo definitivne repere šta će od njih biti.
Zašto je to urađeno? Verovatno zato da se napravi još jedna, a sada je farmacija došla na red i to su praktički tri polja gde možeš da kažeš, sada sam samostalan.
Čitav postupak liči ne preventivnu ablaciju organa, ma daj da uklonim ovaj organ da ne bi dobio rak, daj da otvorim tri odeljenja pa da budem miran da mi sutra neko ne uzme autonomiju. Zbog jedne obične konstrukcije, koju Beogradski univerzitet u startu nije podržao, došlo se do toga da se stvaraju anahrone organizacije na fakultetima.
Šta sada univerzitet? Pod kapom univerziteta se dešava nešto tako, ali on ćuti. Tom univerzitetu je "tata" u Beogradu, tom rektoru. Ćuti, obrazuj, radi i snalazi se, a sva deca praktički plaćaju. Ranije je nešto bilo finansirajuće iz budžeta. Pazite, čak je država legalizovala, dala je izvestan procenat budžetskih, druga generacija, druga godina, sve su bili samofinansirajući i praktički sada se postavlja pitanje šta sa decom raditi, kakvo im zvanja dati.
Dakle, u pitanju je jedan galimatijas u samom startu i naravno, ključno pitanje, mogu li oni da idu u magistarske studije. Kako, kada nemaju ni program osnovnih studija, a idu po ovom zakonu drugi stepen obrazovanja, prosto neverovatno. Toliko karikiramo magistraske studije. Hajmo da raščistimo da li su master ili magistri, ali ovo piše - magistri.
I prosto neverovatno, jedan nonsens, i kako ću sada toj deci kojoj sada predajem i pričam, to su medicinski tehničari koji dobiju polu informaciju onu što ima student, polovinu, trećinu ili dve trećine, ali svejedno, ne možete da ih pitate nešto više da vidite koliko znaju, nemate prava, nemate program, niko nije verifikovao. I sada će on da magistrira i treba da mu budem mentor, i imaćemo inflaciju magistranata iz visoke škole. To je neverovatno.
Ne znam ko se sa tim igra. Ne znam, ljudi koji su to radili, to su uglavnom rektori, zašto nisu imali osećaj kontakta sa bazom, da vide šta to realno u operativnom smislu znači. Medicinska sestra postaje magistar, pa vidite gde smo došli i šta je inflacija zvanja - ovo sada ili ono za šta Turajlićka optužuje da smo imali u ranijem periodu. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč? Ukoliko ne, prelazimo na sledeći amandman.
Na član 36. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 36. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 38. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 39. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković i Slobodan Pajović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 41. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vladimir Homan i Miloljub Albijanić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vesna Obradović.

Poslanička grupa G17 plus podnela je amandman na član 41. stav 10, da se procenat "50% " zameni procentom od "40%".
Naime, transformacija visokog obrazovanja je neophodna zbog potrebe uspostavljanja jače veze između obrazovnog procesa i privrede u cilju dobijanja mladog kadra spremnog za promptnu implementaciju stečenog znanja. Predlog novog zakona deli studije na akademske i strukovne, a znamo da akademske studije imaju cilj da osposobe studente za razvoj i primenu naučnih, stručnih i umetničkih dostignuća, dok strukovne studije treba da osposobe studente da se nakon tri godine uključe u radni proces.
Elem, u zakonu piše da je za strukovne studije potrebno da bude 50% nastavnika sa stečenim naučnim nazivom doktora nauka. Zašto mi mislimo da je ovaj procenat suviše visok, odnosno da ga treba sniziti na 40%? Pre svega, zbog toga što su potrebni nastavnici koji će studente osposobiti odmah za radni proces, zbog toga što u privredi i u nekim specijalizovanim preduzećima mi imamo puno stručnog kadra koji nema diplomu doktora nauka ili magistra, ali njihovo znanje u toj oblasti je veoma veliko i izuzetno. Imaju pedagoške afinitete i to njihovo znanje je vrlo primenjivo.
Osim toga, mislim da i sada više škole imaju veliki problem sa nastavnim kadrom i da sada možda nema čak ni 30% nastavnika u stalnom radnom odnosu sa naučnim zvanjem doktora nauka. Zbog toga je poslanička grupa podnela amandman da se ovaj procenat potrebnog nastavnog kadra u stalnom radnom odnosu sa 50% zameni sa 40% i apelujem na vas da glasate za ovaj amandman poslaničke grupe G17 plus.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Narodni poslanik Slobodan Pajović je povukao amandman na član 41.
Na član 41. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj skupštini od kad sam narodni poslanik bio sam svedok svega i svačega, sukoba programa političkih stranaka, sukoba ideologija političkih stranaka.
Svaka stranka je težila da svoj program i svoju ideologiju prikaže kao najbolje i sasvim je bilo normalno da stranka, odnosno vlada koja ima većinu istrajava na svom programu. Međutim, sada smo ovde u situaciji da je gomila amandmana prihvaćena od strane predlagača, nijedan amandman SRS nije prihvaćen. Može da se kaže da je u pitanju programska ideološka razlika, da to bude obrazloženje ministra prosvete.
Ali, ako se pogleda ovaj amandman koji sam podneo na član 41. u ime poslaničke grupe SRS, takvo jedno njegovo obrazloženje jednostavno ne vredi. U ovom članu i u mom amandmanu koji sam podneo nema nikakve veze ni sa politikom, ni sa ideologijom, ni sa programom, reč je o jednom čisto tehničkom amandmanu, koji treba, ukoliko se prihvati, da spreči neke negativne posledice za korisnike, odnosno studente nekih visokoškolskih ustanova.
Član 41. stav 17. na koji sam podneo amandman glasi: "Visokoškolska ustanova za čije osnivanje se ne obezbeđuju sredstva iz budžeta Republike dužna je da uz zahtev iz stava 2. ovog člana dostavi i bankarsku garanciju za nastavljanje i završetak studija u slučaju prestanka rada ustanove ili prestanka izvođenja određenog studijskog programa, prema planiranom broju studenata".
Znači, Vlada je to zamislila da neki privatni univerzitet, koji se ne finansira iz budžeta Republike Srbije, da bi dobio dozvolu i saglasnost za rad treba da dostavi neku bankarsku garanciju da ukoliko, iako primi studente koji plaćaju svoju školarinu itd, a možda uplate unapred školovanje do kraja, prekine rad, onda bi obavezu o tim studentima trebalo da preuzme država, odnosno državni univerziteti, a privatni bi sa tom bankarskom garancijom platio nastavak školovanja tih studenata.
Razumljiva želja Vlade, neće da radi ništa džabe. Sada u ovom amandmanu samo smo tražili da uz bankarsku garanciju ide i ugovor sa drugom visokoškolskom ustanovom koji bi bio overen u ministarstvu. Znači, da taj privatni univerzitet napravi nekakav ugovor sa drugom visokoškolskom ustanovom da će primi njihove studente i da to njihovo školovanje bude plaćeno tom bankarskom garancijom, ukoliko taj privatni univerzitet završi, odnosno prekine rad, sada se postavlja jedno pitanje - a koje su posledice neprihvatanja ovog amandmana.
Posledice su te da bi studenti onda sami morali, iako su platili svoje školovanje, da se snalaze kako umeju i znaju, koja će državna univerzitetska ustanova da im prizna ispite koje su već položili, da li će da prizna plan i program tog privatnog univerziteta, da li će da prihvati te studente da nastave školovanje tamo gde su stali ili će ih naterati da to otpočnu da rade iz početka.
Vidim da je ministru mnogo važnije nešto drugo od samog njegovog zakona. On je obezbedio većinu u poslaničkoj grupi SPS i sada može sa njima da se lepo izrazgovara, a i zarad javnosti ovo da ispričam. Postavlja se pitanje šta ako nijedan državni univerzitet neće da primi te studente, šta ako neće da im prizna ispite koje su već položili. Da li država hoće da stavi državni univerzitet u povlašćeni položaj ili ne u odnosu na konkurenciju koju vidi u privatnim univerzitetima? Možda zbog pobuda nekih univerziteta, da njima nije bitna struka nego novac. To može da važi, ali gledajući ne može uopšteno, ne ide.
Znači, to je sada taj prvi problem. Kako bi se to rešilo? Ukoliko neki univerzitet ili visokoškolska ustanova potpiše ugovor sa privatnim univerzitetom da će prihvatiti studente ukoliko taj privatni univerzit prestane sa radom, znači studente koji žele da nastave školovanje na toj državnoj školi. Znači, već su platili i nemaju nikakvih drugih finansijskih obaveza.
Ta dva univerziteta moraju da usaglase svoje programe, moraju da usaglase ispite, moraju da usaglase rokove i u svakom slučaju, uz obavezu da potpiše jedan takav ugovor, sigurno je da će se taj privatan univerzitet naterati da još bolje radi na svom programu i svojim aktivnostima, i da pronalazi što je god mogući bolji kadar jer će izgubiti pravo na ugovor. U čiju je to korist? Isključivo u korist onih koji uče na tim univerzitetima, ustanovama itd.
To je bio cilj podnošenja ovog amandmana, a ne kako to ministar u svojoj izgleda mi patološkoj mržnji prema SRS nastupa, da ovde ima neke politike. Nema.
Ovde je reč čisto o tehnici, kako obezbediti studente koji budu studirali na privatnim univerzitetima u slučaju da se taj univerzitet ukine, prekine rad ili zbog nekog drugog razloga ne nastavi plan sprovođenja aktivnosti.
Ko treba na kraju da brine o tim studentima? Normalno je da treba da brine država, ali sada na koji način. Na predložen način država samo brine kako će da obezbedi finansijska sredstva, a šta će biti sa onima kojima su ta finansijska sredstva namenjena, to nema veze. Bitno je da mi imamo neku garanciju, aktiviraćemo je ukoliko ta ustanova prestane da radi, uzećemo novac, rasporediti po univerzitetima. A šta ćemo sa studentima.
Studenti će morati da vade potvrde iz već možda zatvorene ustanove da su izmirili svoje finansijske obaveze, da overavaju indekse, da traže potvrde o položenim ispitima, o završenoj nastavi itd. Normalno je da bi uz ovaj ugovor bila i obaveza privatnog univerziteta da, u slučaju da dođe do te nepopularne stvari zatvaranja univerziteta i prekida njegovog rada, toj državnoj školi, državnom univerzitetu sa kojim ima ugovor pošalje svoju dokumentaciju o studentima iz sekretarijata u sekretarijat te državne škole, da jednostavno i taj tehnički deo bude olakšan studentima.
Tu opet nema nikakve politike, nikakvog programa, nikakve ideologije. Isključivo je reč o tehnici, ali teško nama ako u prosveti ovakvoj kakva nam je i u ovakvoj vladi kakva jeste bude vladala samo politika, a mislim da je to jedini razlog neprihvatanja ovog i još mnogih drugih sličnih amandmana SRS.

Reč ima po istom amandmanu narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovde je upotrebljena bankarska garancija, to je traljava formulacija, a misli se na sredstvo obezbeđenja. Sredstvo obezbeđenja finansijskih sredstava da u slučaju prestanka jedne visokoškolske ustanove ta sredstva posluže da se studije završe na drugoj visokoj školskoj ustanovi koja još nije ugašena.
Problem ovog člana je sadržan u stavu 2, pa je sadržan i u stavu 6. i evo u čemu se ogleda. To je član koji reguliše izdavanje dozvole za rad visokoškolske ustanove i stvarno nije jasno ko odlučuje o tome. Ovde se kaže da izdaje ministarstvo dozvolu za rad, ali ceo postupak se vodi pred komisijom, pa se čak dalje kaže ako komisija da pozitivno mišljenje.
Šta to znači? U nekom postupku se utvrđuje da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi, a pozitivno mišljenje može biti na nivou emocija.
Nema te jasne distance, Narodna skupština, Vlada, ministarstvo i sve ono što je resor ispod ministarstva, šta su to stručni poslovi i koja je relacija, a složićemo se, zna se ko može da izdaje pojedinačne pravne akte.
Postavljam pitanje ovim poslanicima profesorima univerziteta, sada mi objasnite ako bi kojim slučajem došlo do prestanka rada fakulteta za bankarstvo i trgovinu BK Univerziteta, koji državni fakultet bi prihvatio da studenti koji su tamo bili godinu dana zbog prestanka tog BK fakulteta tu nastave studije, ko bi prihvatio te studente. Odmah da vam kažem, nijedan državni fakultet ne bi za živu glavu prihvatio da to radi. Onda se postavlja pitanje, čemu onda ovakva odredba.
Ova odredba je slična onoj koja stoji kod banaka gde se odvajaju sredstva za osiguranje depozita, da ukoliko banka ode pod stečaj ima sredstava da se izmire neke obaveze. Ali, student nije potraživanje i tu je problem. Slično postoji kod osiguravajućih društava, gde gašenjem jednog osiguravajućeg društva postoje neke obaveze, te obaveze treba neko drugi da ispuni u ime i sredstvima onoga koji se gasi, ali studenti nisu potraživanje, programi studija nisu što bi se reklo kao opipljiva roba. O tome se nije vodilo računa.
Ako je ovo prvi korak u nešto novo, onda vam kažem da će se na ovom koraku saplitati svi i, uostalom, da li država ima prava da omogući nekome da formira školu, pa i fakultet je škola u krajnjem slučaju, da obrazuje ljude, oni dobijaju diplome po osnovu završenih programa, položenih ispita i da li iko ne ceni te diplome. Ko zapošljava studente BK Univerziteta? Samo BK.
Da li neko razmišlja o tome, šta ćemo sutra kada budemo donosili neke propise, pa ukoliko se kao minimalni uslov za zasnivanje radnog odnosa i rad na određenim poslovima propiše ekonomski fakultet, imamo ih samo četiri-pet, a privatno ih zaboravite, ili pravni fakultet. Šta može biti pandan pravnom fakultetu? Nema ga. Šta u privatnom sektoru može biti pandan medicinskom fakultetu? Nema ga, odnosno može eventualno da nastane, ali opet i ovaj zakon treba da se menja.
One moje opservacije o mangupima koji smatraju da se kod rektora polažu ispiti, povodom svakog našeg amandmana samo još više dobija na težini, a ovo sa bodovima i sa ovim programima, mislim da većina ljudi koja je radila u ovoj komisiji i ovo predlagala, oni uopšte ne znaju šta je obrazovni program, ne znaju šta je program za jedan predmet, koji je potreban nivo znanja po obimu i kvalitetu, sa kojim nivoom znanja se izlazi posle položenog ispita i koja je upotrebna vrednost tog znanja.
Zato državne univerzitete, državne fakultete, kao rasadnike moram da kažem svih diploma koje postoje u ovoj sali i 99% diploma visokog obrazovanja u ovoj zemlji, nemojte da degradirate, nemojte od rektorata da pravite visokoškolsku ustanovu.
Rektor je promenljiva kategorija. Posle Dejana Popovića može da dođe neko drugi, druga politička grupacija, pa kada ona počne da primenjuje ovo što ste vi napisali, na svoj način da tumači te odredbe, onda ćete, gospodo iz nevladinog sektora koji predlažete ovo, opet mobilnim telefonima i na drugi način da pravite proteste, da duvate u pištaljke i da kažete da to nije demokratski. Student je učenik, doktor nauka koji predaje je profesor, fakultet je škola. Vodite računa, tu se ništa nije promenilo već nekoliko stotina godina.

Još neka poslanička grupa po istom amandmanu? Izvolite, narodni poslanik Velimir Simonović.

Stvar je u tome što kolega Krasić suviše mnogo brine o tome šta će biti ako neko studira kod "Braće Karić". Kaže: ko će zapošljavati one koji diplomiraju na Univerzitetu "Braća Karić"? Ako ih niko ne zapošljava, onda neće tamo ni da studiraju. To je rizik. Ko studenta tera da se upisuje na Univerzitet "Braća Karić"? Ako  sa tog fakulteta privreda ne zapošljava diplomirane ljude, fakultet će izgubiti svaki rejting i više se niko neće upisivati.
Niti država u Americi vodi računa da li je neko završio privatni fakultet. Zna se, ako je završio MIT (Massachusetts Institute of Technology), Perdju, Berkli itd. sva su mu vrata otvorena. Ima u Americi stotinu državnih i privatnih univerziteta sa kojih se teško zaposliti. Zato oni i biraju gde će studirati.
Neka i naša omladina bira gde će se upisati. Uostalom, ne verujem da će bilo koja banka uopšte dati garanciju. Na kraju krajeva, kad se neko upiše na fakultet on zasniva jedan obligacioni odnos, pa fakultet neka brine šta će da radi sa njim ako dođe do ukidanja. Ta briga gde će da radi, to je rizik onoga ko je birao gde će da studira.

Na osnovu člana 101. pravo na repliku, jer ste pogrešno protumačeni. Izvolite, gospodine Krasiću.