Ako je univerzitet samostalna visokoškolska ustanova, pravni subjekt, pravno lice, po konceptu predlagača, nevladinih organizacija, onda svoju obrazovnu funkciju i delatnost od opšteg interesa ostvaruje preko svojih organizacionih jedinica. To znači da se rektorat javlja kao predstavnik univerziteta, a delatnost ostvaruju profesori na fakultetima, a fakulteti su radne jedinice.
Znači, da to nekako prihvatimo: preduzeće je univerzitet, a fakulteti su poslovne jedinice, s tim što neki imaju status poslovne jedinice sa statusom pravnog lica i bez pravnog lica.
Uz sve rizike da ovo deluje uvredljivo, i sama pomisao da se upoređuje i da se pravi neka analogija, ali predlagač je naše fakultete do te mere devalvirao da oni nisu ni poslovne jedinice.
Da to sada ne bi zvečalo mnogo u javnosti, onda su se oni sa univerziteta dosetili, Dejan Popović i ovi drugi, pa kažu: ništa to neće da se promeni, mi idemo prema Bolonji. Rektorat će bolje da pregovara sa Ministarstvom, bolje da ugovara, on će da se bori za status, a vi samo za obrazovanje i za nauku. Tu je najveća podvala.
Svi oni koji su proterani sa Pravnog fakulteta, ovi iz GSS, oni su harali tamo četiri-pet godina, to je vreme kada je Gaša primenjivao nacrt zakona koji nije ni napisan, kada ste proterivali Vojislava Šešelja, kada su neki doktorirali, postali vanredni profesori, redovni profesori.
Pošto više nema tih pozicija na Pravnom fakultetu ta grupa ljudi, pošto nešto slabo ide sa onom poslovnom školom, hajde, selimo se prema univerzitetu, trošimo one naše kartice iz vremena kada smo duvali u pištaljke, lupali u šerpe, podsticali studente, obećavali studentima sve i svašta, a kada su došli na vlast, odmah su krenuli sa velikim školarinama itd, sve prevarili. Sada uhlebljenje nalaze u novom pozicioniranju univerziteta, odnosno rektorata, jer i univerzitet deluje kao fatamorgana kada se pomene.
Ko ostvaruje naučni i obrazovni proces? Pa, fakulteti, negde i instituti, u zavisnosti od organizacije, oblasti ili polja. Njih treba razvlastiti. Pa, ispiti se polažu na fakultetu, a ne u rektoratu. Znamo ko je u rektoratu polagao ispite u četiri oka: deca bivših profesora fakulteta. Nažalost, i oni su danas profesori na fakultetu. Normalni ljudi polažu na fakultetu, ne u rektoratu. Tu je problem. Treba onemogućiti fakultete, da oni budu nesamostalni.
Koliko to daleko ide? Mi smo podneli amandman da istrči zec, da vidimo šta je. Naravno, ćute, niko ne sme da se javi. Ovim amandmanom, koji sam u ime stranke potpisao, mi predlažemo da se izvrši određena promena u stavu 3. člana 34. Evo kako glasi taj stav, predlog Vlade. Kaže ovako: "Fakultet, odnosno umetnička akademija u pravnom promenu nastupa pod nazivom univerziteta u čijem je sastavu i pod svojim nazivom, u skladu sa statutom univerziteta". Gotovo slična odredba postoji i sada u zakonu koji reguliše visoko obrazovanje.
Šta smo mi predložili? Mi smo predložili da se iz ovog teksta izbaci tekst "pod nazivom univerziteta u čijem je sastavu i pod svojim nazivom" i da se izbriše na kraju reč "univerziteta", tako da bi taj stav glasio: "Fakultet, odnosno umetnička akademija u pravnom prometu nastupa u skladu sa statutom." Ni to nije moglo da prođe kod ove vlade, a suštinski nema nikakve promene.
I sada svi fakulteti u pravnom prometu, mislim na ove državne, u svom nazivu, kada nastupaju prema trećim licima, prema javnosti, prvo koriste naziv univerziteta, pa naziv fakulteta. Gotovo da ništa nije epohalno promenjeno ovim amandmanom. Nisu smeli čak ni da pročitaju amandman kojim se ništa suštinski ne menja, ali su napisali da se odbija taj amandman, jer nije u skladu sa konceptom.
Šta sve nije u skladu sa konceptom? Član 34. propisuje šta je to fakultet i umetnička akademija. Evo, da se zadržimo samo na definiciji fakulteta u režiji nevladinih organizacija. Fakultet, odnosno umetnička akademija jeste visokoškolska ustanova, odnosno visokoškolska jedinica u sastavu univerziteta, koja ostvaruje akademske studijske programe i razvija naučnoistraživački i stručni, odnosno umetnički rad u jednoj ili više oblasti.
Osim ovoga što mi prigovaramo da ona ne može biti visokoškolska jedinica, ne može biti poslovna jedinica univerziteta u obrazovnom smislu, nešto što liči na fakultet, ali pod drugim nazivom, jeste ono što je napisano u članu 36, a to se zove visoka škola. Visoka škola je samostalna visokoškolska ustanova koja ostvaruje akademske, osnovne, specijalističke i magistarske studije iz jedne ili više oblasti iz člana 27. ovog zakona.
Manje ili više, ako se ne uzme samo neka terminološka upotreba sinonima, gotovo da je potpuno identična definicija za fakultet i za visoku školu, s tim što se za fakultet pretpostavlja da je on u sastavu nekog univerziteta, a visoka škola je samostalna visokoškolska ustanova.
Još se kod fakulteta potencira naučnoistraživački, stručni i umetnički rad, a ovom organizacijom koju vi predlažete verujte da će mnogi ljudi koji rade na državnom univerzitetu, na nekim fakultetima, da razmisle da li im je mesto tu, da li je možda formula, koja bi zadovoljila njihove interese i omogućila da se ostvare njihove sposobnosti u ovoj oblasti, osnivanje neke visoke škole koja bi bila približno u rangu fakulteta koji daje akademsko obrazovanje.
Znači, ovo je zakon protiv državnog univerziteta i protiv državnih fakulteta. Šta je razlog? Da li zato što država nema para, da li što profesori imaju veliki broj tezgi?
Da li zato što država ne želi da budu te učionice prepune i da se preganja sa fakultetima, da li će da preskoče one kvote koliko mogu da upišu, da li što po osnovu školarine, a to niste ni dirali ovde, niti stavili u bilo koji sistem, na nekim fakultetima nezavisno od onoga što država daje, ti fakulteti iz sopstvenih prihoda ostvaruju enormne prihode, pa postoji svojevrsna neravnopravnost između profesora, a samo zbog toga što nisu na istom fakultetu.
Već možda jedan na fakultetu koji je za studente atraktivan, pa upisuje i ima veliki broj kandidata na prijemnom ispitu, za razliku od nekih tehničkih fakulteta, gde poneki put i ostane i koje upražnjeno mesto na fakultetu.
Gospodo iz većine, ovo je mangupski posao koga ste se vi latili, a ovu Bolonju i ova druga mesta što upotrebljavate, to ništa ne znači niti fakultetima, niti profesorima, niti studentima, niti njihovim roditeljima, a bogami ni onima koji sutra treba da zaposle te ljude.
Valjda ste svesni jedne situacije da ovi ljudi koji se bave privatnim poslom u Srbiji, samo za ona mesta gde je izričito zakonom propisano kao uslov zapošljavaju ljude sa visokom školom. Za sve druge poslove u tim svojim aktima o sistematizaciji stave - osnovna škola, srednja škola, pa im tovare i stručan posao, i drugi posao, i na taj način pokušavaju da izbegnu obaveze i po osnovu poreza i po osnovu doprinosa, te ovo što mi pričamo o visokoj školi sekiramo se nad statusom jedne male grupe mangupa koja rukovodi u ovoj oblasti, koja vodi glavnu reč, koja se bori samo za svoje pozicije.
Njima nije stalo do obrazovanja. Njima nije ni stalo da u Srbiji bude što više visokoobrazovanih ljudi, niti da se razvija neka nauka ili naučno-istraživački rad. Ne, nego svoj magupski status da zadrže. Što ne mogu na fakultetu kao persone, mogu nekim raznim lobijima na univerzitetu. A valjda su svi naši univerziteti i fakulteti ravnopravni, razlika valjda postoji samo u osnivaču, svi oni su ravnopravni u pogledu rada, razlikuju se studijski programi, ali ako imate studijski program na privatnom fakultetu i na privatnom univerzitetu, razlika je samo u osnivaču i njegovim pravima.
Gde je država osnivač, onda mangupska grupa tu cuca i to debelo i još opasno. Ali, kada ta mangupska grupa ode na privatni fakultet, onda su pokorni, poslušni, akademik je Bog, akademik se sluša. Nema tamo akademskih sloboda, nema autonomije, nema naučno-istraživačkog rada, nema gajenja podmlatka, jer tamo ima samo dobra reklama da se ištancuje neka diploma, da se nešto malo više para skupi po osnovu školarine i završena priča.
Uostalom, na tim privatnim fakultetima i univerzitetima rade ljudi koji su svoje akademsko znanje stekli na državnim fakultetima. Nisu to vanzemaljci ili marsovci. To su ti isti ljudi. Gde je tu ravnopravnost? Da li neko može iz Ministarstva da garantuje da ima istu težinu diploma fakulteta iz iste oblasti, državnog fakulteta i nekog privatnog fakulteta.
To je tema ovog zakona, to je ono gde treba da se angažuje ministarstvo, a ne u tome kako će da se zaštite neki kvazikadrovi, neki plagijatori, neki ljudi koji mrze uspešne na fakultetu.
To su oni koji im otimaju diplome, koji ih ostavljaju bez radnog odnosa primenom nacrta zakona koji ne postoji.
Izdata je knjiga od 1400 strana da nacrt zakona ne postoji i tu je, sedi mirno, bivši ministar mirno, gleda, sve je to po zakonu, pokrilo se sudskom presudom. Razmislite malo vi koji predstavljate većinu, ne zbog sebe, već zbog vaše dece, ne da li će da se upišu na fakultet, nego kada ga završe gde će da se zaposle i koji nivo znanja će da steknu.

Po istom amandmanu, narodni poslanik Miodrag Stamenković.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno nisam mislio da govorim o ovom zakonu, iako sam profesor univerziteta, ali ovolika inflacija prazne priče me je naterala i pogotovu kada se govori o ovom članu i o ovom amandmanu koji se dotiče pravnog subjektiviteta fakulteta.
Kada je u pitanju pravni subjektivitet fakulteta, ne bore se mangupi da promene, nego se bore mangupi da zadrže stečene privilegije, a te privilegije i ovakvi fakulteti na megauniverzitetima koje imamo su upravo kočnica razvoja našeg visokog školskog sistema, njegovom razvoju.
Igrom slučaja, reći ću jedan primer, ja sam student ljubljanske Univerze i to čak iz perioda 1965-1970. godine, i da vam bude jasno zašto je Slovenija u Evropi, nećete me dekoncentrisati, gospodine Nikoliću, možete da dobacijete šta god hoćete, zašto su sa 14.000 dolara po glavi stanovnika i sa jedinim problemom što sada oni dotiraju druge, a ne primaju dotacije, jeste u tome što su oni oduvek bili Evropa i radili kao Evropa.
Da bi ste shvatili kako treba da funkcioniše univerzitet, njihov univerzitet je funkcionisao kada sam studirao 1965. i 1970. godine. Mi smo na mom fakultetu, a to je bio Fakultet za prirodne nauke i tehnologiju, imali sedam fakulteta. To je bio jedan univerzitet i ja sam fiziku polagao na Institutu "Jože Štefan", kao i svi ostali fakulteti. Ja sam na Metalurškom fakultetu polagao kao i svi ostali fakulteti.
Sve službe su bile objedinjene, jer to je racionalno studiranje, jer ne treba svakom fakultetu bulumenta svih profesora. Na mom fakultetu od fizike do hemije, do tehnologije, na miniuniverzitetima, na univerzitetima organizovanim po strukama je daleko racionalnije studiranje, i svi oni koji se bore za zadržavanje pravnog subjektiviteta fakulteta, bore se samo za privilegije.
Nažalost, ovaj zakon pokušavaju da nam kreiraju pravnici, a njihov fakultet je najbogatiji. Bore se za svoj džep i nizašta drugo. Nijedan ovakav amandman ne daj bože da prođe, mi ga sigurno nećemo podržati. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Krasić.

Moj prethodnik se javio povodom amandmana koji je podnet na član 34. stav 3. Nema tu pravnog subjektiviteta, tu se govori o nazivu. Onda je tu erozija nekih reči koje se čuju odavde, a gospodin pre mene je grdno pogrešio.
Dakle, o pravnom subjektivitetu visokoškolske ustanove pričali smo kada su na dnevnom redu bili neki prethodni amandmani. Ali, ne znam šta bi to moglo da bude zajedničko za recimo neki fakultet i neku visokoškolsku ustanovu koja će po ovome biti nesamostalna, biće organizaciona jedinica univerziteta, i recimo za Medicinski fakultet.
Pravim samo paralelu povodom onoga što je prethodni govornik rekao, da na velikom broju tzv. manjih fakulteta postoji bulumenta profesora, pa na ovome onaj predaje fiziku, a na ovome takođe ima fizika, pa oni nisu iskorišćeni, pa taj jedan fizičar može svuda da predaje fiziku. Bar tako je to u Ljubljani. Tako smo ga razumeli, jer sve drugo nije bilo jasno.
Nađite mi nešto što bi moglo da bude zajedničko između Mašinskog fakulteta i Pravnog. Nekada su imali dva zajednička predmeta, Marksizam i Opštenarodnu odbranu, ali toga više nema. Ti koji su predavali Opštenarodnu odbranu bili su predavači. Znate, ako želite da osakatite fakultete, da oni izgube svoju samostalnost, da oni za sve i svašta moraju da idu do rektorata, ne univerziteta nego rektorata, malopre sam se ogradio, univerzitet je ipak naziv za jednu asocijaciju, bar sada.
Ako vam je toliko stalo što niste stavili nadzor na nivou univerziteta? Kontrola, da li se ostvaruje kvalitet, već ste u jednoj odredbi tamo rekli da definišete organ koji će da vrši kontrolu. Hej, da se definiše organ. Od visokoškolske ustanove se traži da definiše organ. Hajde da ste napisali da odredi neki organ u svom sastavu koji će da vodi računa o kvalitetu nastave. Ne, nego da se definiše.
Pa, to je jezik nevladinih organizacija, pa to su svetske neznalice, pa sve što su nevladine organizacije u ovoj zemlji predložile i neko to greškom usvojio, a to se osušilo, da li vam je jasno. Vodineliću su pisali zakon o radio-difuziji, pa je onaj muž bio član saveta, pa mu je konstatovan sukob interesa, on onakav čistunac. Pa i kod onog Čedomira Čupića, da ne ređam dalje. Bežite dalje od nevladinih organizacija ljudi.
Da to nešto vredi to bi bila neka institucija. Pa, i kada su to socijalisati tolerisali i pravili, rekli su pusti im makar nešto neka
se zabavljaju, samo neće da prave galamu. Ali, naraslo to, nakotilo se, namnožilo se. Toliko hiljada nevladinih organizacija navodno da stručnjaci zadovolje svoju sujetu i svoju potrebu.

Gospodine Krasiću, vreme, ovo je bila replika.

 Upravo to, kako da repliciram kada je čovek promašio i zakon, i član, i pojmove, i još je univerzitetski profesor koji je završio fakultet u Ljubljani.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 36. amandman je podneo Miroslav Nedeljković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković.

Hvala. U članu 36. inače se definiše pojam visoke škole, koja se uvodi ovim predlogom zakona i ona je definisana kao samostalna  visokoškolska ustanova koja ostvaruje akademske osnovne, specijalističke i magistarske studije, što sam svojim amandmanom predložio za brisanje.
Dakle, da se visoka škola ne bavi i magistarskim studijama. Razloga za to ima više. Dovoljno je vratiti se član 34. koji definiše šta je to fakultet, odnosno umetnička akademija i taj član kaže da je fakultet visokoškolska ustanova, odnosno jedinica u sastavu univerziteta, koja ostvaruje akademske studijske programe i razvija naučnoistraživački, stručni, odnosno umetnički rad u jednoj ili više oblasti.
Koja je razlika između fakulteta i visoke škole? Prvo što je fakultet jedna od jedinica u sastavu univerziteta, što nije bitno za suštinu stvari, i u tome što fakultet razvija naučnoistraživački rad a visoka škola to ne čini. I zbog toga smatramo da je logično, ako se visoka škola već ne bavi naučnoistraživačkim radom, da se onda tu ne mogu i ne treba da organizuju i magistarske studije.
Mi iz SRS u principu nismo za to da visoke škole uopšte postoje u sistemu visokoobrazovnih institucija, kako iz teorijskih razloga, zato što nisu baš jasno utemeljene u mreži visokoškolskih ustanova, tako i iz praktičnih razloga. Naime, iako ovaj zakon nije još donet, imamo neka praktična iskustva sa visokim školama, jer kao što su neki poslanici već primetili neki univerziteti su na neki način anticipirali ovaj zakon i negde su visoke škole već uvedene.
Ima u Kragujevcu Visoka medicinska škola, koju pohađa već treća generacija, i nema potrebe da mnogo teoretišemo, već se u praksi vidi našta to liči. A pošto naš profesor Poskurica ima i neposredna iskustva sa tom visokom školom, nadam se da će imati volje da dodatno osnaži ovu argumentaciju i kaže kako to u praksi izgleda.
Inače, ova skupština je donela mnogo zakona koji su ostali nejasni, koji su stvorili konfuziju u primeni, ili se čak i ne primenjuju zbog toga što su nejasni, konfuzni i komplikovani.
Međutim, ovaj zakon o visokom obrazovanju će ih sve nadmašiti u tome. Ovaj zakon će ostati verovatno upamćen čak i više po svojim pogubnim posledicama nego što je ona čuvena Šuvarova reforma srednjeg obrazovanja, koju pamti moja i nešto starija generacija. To je reforma iz 80-tih godina prošlog stoleća.
Znamo da je ona nanela i kakve posledice jednom broju generacija srednjoškolaca a sećamo se dobro da je u kasnijoj fazi već služila uglavnom za podsmeh i viceve. Posle nekoliko godina ta reforma je ukinuta. Sve je vraćeno na staro, ali ovakav predlog zakona govori da se mi čak ni na svojim greškama ne učimo, a kamoli na tuđim.
Sada radimo nešto što će biti još pogubnije, još komplikovanije i još smešnije. Mi rušimo jedan sistem koji je decenijama izgrađivan, koji je jedna zgrada na čvrstim temeljima. A zidamo nešto što apsolutno nemamo čak ni nejasnu predstavu na šta će ličiti. Ne sporimo da je možda bilo potrebno malo doterati postojeći sistem visokog obrazovanja, ali ovo što se radi zaista je pogubno.
Pri tom se predlagač zakona, po oprobanom receptu, uvek služi nekim poštapalicama. Ovoga puta je to Bolonjska deklaracija, koja služi za to da ućutka sve one skeptične, sve kritički raspoložene, jer, eto, bože moj, ako se protivite ovakvom konceptu, eto znali smo, vi ste protiv evropskih integracija, vi ste protiv EU, vi ste protiv svega što je moderno.
Međutim, onaj ko nije lenj pa uzme u ruke tu famoznu Bolonjsku deklaraciju iznenadiće se kad iz nje vidi da apsolutno ništa od konkretnih rešenja praktično ona nama ne diktira. Tu su dati neki mahom opšti deklarativni principi. Ono što ona hoće da uvede to je veća mobilnost kako studenata, tako i onih koji već steknu neko visokostručno zvanje.
Doduše, kada sam već kod toga, uopšte ne razumem predlagača, ne razumem medije, ne razumem nevladine organizacije koje tu mogućnost da čitave generacije, koje će završiti naše visoke škole, mogu lakše da odu u inostranstvo da se zaposle, da to predstavljaju kao jedan od ciljeva uvođenja ove reforme.
Razumem da mi ne treba da bilo kojim, a pogotovo ne administrativnim merama sputavamo pojedince da idu da rade i da žive tamo gde će im biti bolje, ali to je lični interes. Nije nacionalni, nije državni interes da sami olakšavamo i pospešujemo odlazak školovane mlade generacije. Dakle, ne treba ih sputavati, ne treba sputavati pojedinca, ali nemojte da to afirmišemo i da se hvalimo kako ćemo sa uvođenjem ovog sistema omogućiti da mlade generacije idu i rade negde drugde. Da ne pričam iz kojih razloga je to pogubno, iz demografskih i svih mogućih razloga.
Takođe, predlagači se dosta udvaraju budućim studentima. Slušao sam juče i prekjuče ovde prisutnog ministra gospodina Vuksanovića kada je davao intervju u holu Skupštine, kako je hteo da saopšti dobru vest budućim studentima kako će ubuduće ispiti biti praktično formalnost - biće dovoljno da budu prisutni u toku studija na predavanjima, vežbama itd. i ispit će biti čista formalnost i otprilike će služiti samo za to da profesor tačno odredi ocenu koja će svakako biti pozitivna, ako je student sve te prethodne radnje odradio kako treba.
To je zaista nastavak jednog manira dodvoravanja mladim generacijama. Mi znamo stranke u kojim je sadašnji ministar sve bio, da su se sve služile tom manipulacijom studentima i studentskim asocijacijama, da su instrumentalizovale čitave generacije studenata dok su oni bili u opoziciji da se bore za nešto što nije autentični studentski interes, da se bore za tu famoznu autonomiju univerziteta, koja je bila neophodna njihovim profesorima, ali ne iz nekih stručnih i naučnih razloga, nego zbog čistog jednog ličnog i grupnog interesa nastavnika.
Ta famozna autonomija univerziteta je izborena i onda su čitave te generacije studenata, pogotovo buduće generacije, udarile glavom o zid. Videlo se da autonomija univerziteta je poslužila samo zbog toga da fakulteti i univerziteti imaju od toga finansijske koristi. Krenuli su sa uvođenjem visokih školarina, plaćanja na fakultetu, prijavljivanja ispita po visokim cenama itd. Studente više apsolutno ne mogu, nadam se nikada više, mobilisati za bilo kakav politički ili svoj grupni interes, ma kako se on obrazlagao.
Da bih dao šansu profesoru Poskurici da nam nešto kaže o tim famoznim visokim školama koje se uvode, a znam da će se ovaj zakon sigurno usvojiti, ali sam siguran da ćemo se, ako ovaj saziv Skupštine potraje, još u više navrata baviti pojedinim odredbama ovog zakona, zato što apsolutno neće moći da se primenjuje u praksi ako ne bude značajnijih izmena u njemu. Hvala.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.