Da li još neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednom prilike da pomenemo, amandmanski intervenisano, značaj nevladinih organizacija. Bilo je govora o tome i šta ako je neko iz nevladine organizacije, pod plaštom profesora univerziteta, a što je veoma moguće, pogledajte samo one koji su radili nacrt zakona, koliko je njih u ovoj ili onoj, direktno ili indirektno.
Dosta se dobro podaci čuvaju, ne možete baš lako to ni da otkrijete, sem da patološki tragate po članovima nevladinih organizacija. Nama ne pada na pamet. Njihovo ponašanje i donošenje ovakvog koncepta zakona veoma dobro govori da nisu imali prevashodno nacionalni interes, nego nekakav drugačiji interes, nečiji drugi.
Na šta bih hteo da skrenem pažnju, to je i na to da šta ako se u konceptu ovakvog predloga postupka akreditacije za akreditovanje, recimo studijskih programa, nađe neki član ili neki abonent neke vladine organizacije. Pazite, sada bi se još to teorijski reklo - ako je vladina organizacija, to je manje konspirativno, to je pod nekakvom kontrolom. Zadržavam za sebe pravo, jednako kao i mi koji smo u stranci analizirali ovaj problem, da je veoma često reč i o ljudima iz ambasade koji se bave nekom drugom paralelnom delatnošću.
Sasvim nam je jasno da naše Ministarstvo veoma voli da upražnjava i bude abonent različitih kurseva, različitih smernica i ideja, a sve kroz projekte koje nude vladine i nevladine organizacije. Evo, sa sajta spisak takvih, da ne zamaram javnost i da ne čitam šta oni tu nude, i ko je iz reda reformi za obrazovanje, ko je iz reda obogaćivanja sadržaja i programa nastave, ko je za institucionalnu reformu obrazovnih institucija. Šta im je zajednička osobina? Zajedničko je da nešto žele da promene. Kakav je interes druge vlade kada se umeša u tako osetljiv problem kao što je nacionalni obrazovni sistem.
Evo, na primeru VUS projekta, Vladina austrijska organizacija, ovo u mojim rukama je u nešto drugačijem prevodu, ali težak sadržaj, bilo je pre dve-tri godine, kada sam odbio da apliciram. Naravno, tada više nisam bio član saveta jedne institucije, jer nisam hteo da apliciram na ovakvu stvar kao šef neke katedre, da nešto pomognem, e ne bi li dobili nekakav računar, nekakav video-bim, neke gluposti koje, kada dolaze, te delegacije dele usput i osnovnim školama, isturenim odeljenjima. Nije smisao u tome, nego šta je.
Evo, CDP program, koji podrazumeva program razvoja naučno-nastavnih planova. U preambuli aplikacije - tu mogu da konkurišu oni koji su zainteresovani da uvode nove nastavne sadržaje i da osposobe čak i asistente i profesore. Za koliko? Za mesec ili dva. Za mesec ili dva ćete osposobiti nekoga aplikatora, koji će se vratiti na fakultet i možda ući u ovu komisiju za davanje saglasnosti, recimo, na nastavni plan i program.
A on je obučen za mesec ili dva usred Austrije ili u nekoj drugoj ispostavi. Šta mu je cilj? Novi nastavni sadržaj.
Dakle, oni razumeju da smo mi prošli kroz teško vreme. Kako oni cene naše vreme? Cenimo ga mi na izborima. Kako smo mi to vreme prošli. Šta se oni iz austrijske ambasade i vlade pitaju, gde nastavno osoblje nije bilo motivisano da razvija nove sadržaje. Nisu znali, nisu imali literaturu, a predavanja su nam bila takva, tek da su mogla da dostignu elementarne nivoe poznavanja stvari, a o višim sadržajima da ne govorim. Oni su nas bazično tako procenili.
Sada lepo postave ovo, vi lepo aplicirate na program. Što aplicirate? Jer će to biti dobra referenca, ako hoćete da ipak negde radite van. Jako je dobro kada se vratite, vi dođete na vaš fakultet, kobajagi jako doškolovani, jer imate dobru referencu, ko zna kakav vodeni žig na toj diplomi koju vam daju, ali i to se dobro plaća.
Ono što se vidi i što ističu, to je 4.000 evra mesečno, ako odete da naučite, dakle, kako da pravite nastavni sadržaj za vaš predmet i da ga pri tome izmenite, i onda polažete ispit kod njih. Ne može svako to da dobije. Mora da u svom programu iznese da će sarađivati sa lokalnim univerzitetima u zemljama bivše Jugoslavije. Ko uz to, recimo, priloži da će raditi sa nekim univerzitetom u Sarajevu, Mostaru i tako dalje, još će pre dobiti akreditive i njegova će aplikacija biti prihvaćena.
Dakle, kada on dođe, kada te pare lepo potroši za mesec ili dva, nauči nešto više, a ako bude više, dva meseca, biće pet ili šest hiljada evra, da to tamo nešto uči, a sve mu je dato džabe. Ustanova će dobiti biblioteku, knjigu, to je onaj paravan za naučno-nastavno veće koje mu odobrava da ode u inostranstvo da se doškoluje. A suština, taj će se malo obogatiti, još nečemu naučiti i onda ga lepo pitaju kada se vrati, oni koji su ga poslali: Da li si posao obavio dobro kada si se vratio u svoju matičnu instituciju? Onog trenutka kada fakultet prihvati izmenjeni program koji si ti došao da mu izmeniš, naučili te u Austriji da ga izmeniš, ili metodologiju ili sadržaj, evo tako piše, postojećeg predmeta, podnosi dokumentaciju u cilju isplate druge rate. On mora to da im piše, da bi mu dali drugu ratu.
Vidite, kako vas uslovljavaju Vladine organizacije. A šta to rade nevladine koje daju neki multimilioneri da unište sve.
Dakle, o napretku i teškoćama koje ste imali kada ste se vratili u svoju matičnu ustanovu, da li je neko trezven ili da li je neko u drugom veću progledao; jer šta će tebi revizija mog nastavnog predmeta, jer ja znam kako predajem internu medicinu, šta ti mene da učiš. Da li je podloga na slajdovima drugačija, da li je sadržaj drugačiji, a oni su ocenili – loš sadržaj.
Pazite, Srbijanka Turajlić kaže, imali smo takve strašne sadržaje da su svi ostali u svetu priznati.
Mnogo smo te ljude opteretili, oni su postali magistri i nepotrebno magistrirali, oni su već usvojili znanje u bazičnim studijama, jer smo toliko dobri, i ona sama to kaže. Dakle, ti naši istaknuti ljudi, za koje smo čuli od drugih diskutanata da već predaju na univerzitetima ili su članovi nekih sličnih komisija van, toliko su kompetentni. A mi smo imali, kako je ocenjeno, loš program.
Mi nismo znali ni šta pričamo, nismo imali ni elementarne dodire. Znači li to da sve naše diplome neće nikada niko nostrifikovati. Kada neko aplicira na ovo, pa kada ode tamo u Austriju ili Salcburg, šta se kaže, čekaj, ti si došao, ti si učio po tom vašem programu, ko je tebe poslao ovde. Što se igrate, što će Ministarstvu na sajtu sve same ovakve...
Razumem, navodi se materijalna finansijska korist, i to je u redu, jer je nemoguće razumeti zašto se igrate sa jednim važnim segmentom od velikog nacionalnog interesa –obrazovanjem. To su strašne posledice koje tek stižu godinama. Čak kada biste i kompletno stigli da ovaj zakon promenite, da sve unutar tri godine promenite što ste naumili, dali ste vi lufta, niste vi to slučajno dali lufta, to ne funkcioniše, to neće biti dobro, mnogo će biti otpora, primedbi, pa dajete rok od tri meseca, pa šest, pa devet, pa dve godine, pa tri godine. Ako ste vi imali jasno uverenje da je ovo prihvatljivo, odmah bi ovaj zakon stupio na snagu, sve bi za tri meseca rešio.
Očito da nije, evo pisanog dokumenta kako izgleda aplicirati na sajt jedne vladine organizacije. O Soroš-u, o Ženama u crnom, o ovim komitetima raznim, pravnika, bolje da ne pričam. Ali, kada treba ocrniti, dakle, sve što je naše, jer svi mi koji pričamo završili smo po tom starom, dekadentnom, nikakvom, ništavnom sistemu. Pa i Marija Bogdanović, pa je postala ime, pa pogledajte šta piše, kuka na bivšu ministarku, jao, nemaju fakulteti ni za vodu, ni za struju, gde ovo vodi, šta ona radi, smanjila nam je budžetska primanja. I sada ministar nagoveštava, neće biti para iz budžeta. Postavlja dekane kao menadžere.
Drugi aspekt priče, ako imam vremena, hteo bih da se nadovežem, šta u postupku akreditacije za privatne univerzitete i fakultete, šta ako se ministarstvo lišilo prava da samo zatraži periodičnu proveru akreditivnosti, ne samo pri osnivanju.
Šta kada se jednom utvrdi da se u tom "Kariću" radi po nekom programu koji je stvarno možda kakav je napisao ovaj, šta onda? Pa neće valjda on, "Karić", da pokrene postupak akreditacije programa za koji zna da neće da troši pare više nego koliko ima, plati i uzmi pare onih polaznika.
Mislim da je to bilo besmisleno izbaciti, nadležnost države da proveri program. Pa kao da je decentralizacija.
Pa, čekajte, ako je decentralizacija, što stavljate pod kapu, centralizujete fakultete, stavljate ih pod kapu univerziteta. Zašto Konferencija nema više nadležnosti, ima ovde jednu bitnu, ali zašto ih nema više.
Praktično, evo daću krajnje apstraktan primer. Kada bi neko ukinuo ovakav univerzitet, što se ne bi srodni fakulteti među sobom dogovorili oko predloga teme, naučne teze, odlično, svi medicinski fakulteti najbolje znaju kandidata iz medicine o čemu će da priča. Šta ne bi mogli da urade? Ne bi mogli da overe zvanje profesora. Po čemu ne bi mogli? Vrlo se dobro znaju u glavu svi.
Teorijski govorim, dakle, o jednom apstraktnom modelu, a ne toliko pridodati prerogativa univerzitetu, koji u stvari u realizaciji nastave ne može, makar u našem konceptu, ovako osobito kakve su glomazne konstrukcije sa 30 ili 25 fakulteta, da ostvari dominantni nivo obrazovnog procesa, pa prema tome, u vezi sa akreditacijom, treba biti oprezan. Ako se ne unesu, amandmanima su već drugi predložili, izmene, mislim na nevladine organizacije, a govorim o opasnosti čak i vladinih organizacija drugih država, to može biti jako rizično.
Zašto neko ne bi mogao sa privatnog univerziteta da progura nekoga ko je došao sa preporukom VUS-a. Kažu, kakav ekspert, pa on je dobio od VUS-a, ko još ima od VUS-a. A on to bio mesec ili dva dana tamo i kobajagi je naučio da revidira programe. Džaba naše školovanje, redovni profesor ili asistent, i sada će meni asistent da dođe i da mi revidira nastavni plan i program.
Dakle, u principu to je razlog zašto mi mislimo da treba i ovu odredbu uneti u izmenu.

Na član 18. amandmane u istovetnom tekstu podneli su Vlada Republike Srbije i zajedno narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 22. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović, Svetislav Krstić i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović, ali taj amandman je povučen.
Na član 25. amandman je podneo Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača prihvatio je ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Imamo izveštaj ovde koji je naknadno stigao, na član 25. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 28. amandman je podneo Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača je prihvatio ovaj amandman.
Takođe u ovom naknadnom izveštaju Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, tako da postaje sastavni deo Predloga zakona.
Na član 29. amandman je podneo poslanik Mileta Poskurica.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, dolazim opet do onog drugog intrigantnog dela priče oko ovog zakona, a to je evropski sistem prenosivih bodova. Dakle, opet ponavljamo priču, nismo protiv toga da što se može izboduje, izboduje, da to uradimo na način kako ćemo najmanje da povredimo nastavne planove, nastavne programe ili kako ih zovete obrazovne sadržaje, da to učinimo tako da niko ne trpi redukciju i da nijedno stručno ili akademsko znanje se ne stiče na način koji je benevolentniji, koji je jednostavniji, koji je brzopotezniji.
Smisao amandmanske intervencije je upravo u tome da na konkretnom primeru eliminiše slabosti. Dakle, kompletna naša postavka, više amandmana je vođeno u tom pravcu. Mi zaista ne možemo da prihvatimo da će specijalističke studije trajati godinu dana. Ako će tako da bude i unutar zdravstva, onda to treba jasno napisati, a ako neće, opet jasno napisati.
Danas specijalizacija traje dve ili tri godine. Kako će hirurg da postane specijalista za godinu dana? Kako će student da postane, mada imamo ispravku u amandmanu, ali nismo dužni da čitamo šta ste noćas ispravljali, a Vlada prihvatala, tj. da se zovu masteri umesto magistri, pa da se izbegne akademsko i stručno zvanje posle šest godina medicine.
Dakle, neprihvatljivo bi bilo na određen način devalvirati zvanje, a priori ga dati, završio si pet godina i sada si magistar i lekar medicine. Još godinu dana, sada si specijalista. To je hiperprodukcija. Ta hiperprodukcija neće zadovoljiti ni svet. On može da vidi bodove, ali, znate, u dodatku diplomi, kada on krene sa saplementom uz diplomu, tamo će morati da piše šta je on to radio za godinu dana, kakav je nastavni program imao, šta je izučavao, jer uglavnom preporuke Bolonjske deklaracije idu i u smislu praktične edukacije.WUS programi, koje sam maločas pominjao, traže i tu praktičnu edukaciju.
Pazite, specijalista za godinu dana. Pa do sad je najmanje godinu dana trajala samo teorijska nastava na specijalističkim studijama unutar medicine.
Koliko je u hemiji, ako neko uzme organsku hemiju, ili analitiku, ili nešto drugo, to ne znam, a nemam ni nameru da gledam. Imam ono što imam u rukama i što sigurno znam koliko traje i kroz šta moja struka prolazi decenijama, i da to nikome ništa nije smetalo.
Znači li to da će subspecijalističke studije biti ukinute ako se nastavi ovakvo bodovanje? Šta će sada? Sada će svi odjednom da budu kardiolozi u struci. Imaju i tehnički fakulteti, ima uže specijalnosti. One su potpuno izostavljene.
Dakle, prilično je nedogovorenosti, neutvrđenosti stavova, nekakave neusaglašenosti. Bog te pita zašto je sve ovako moralo. Zaista je to jedan veliki rizik u koji ulazimo i kada krenemo na teren bodovanja i to spustimo na nivo nastavnih veća, a kriterijume će, ne znam, doneti neko ili ih neće doneti, to je jako komplikovan problem.
Bodovanje unutar studijskog sadržaja svakog pojedinačnog predmeta pada na naučno-nastavno veće. Kako ćete to da izbodujete? Kako će viši program, koji overava univerzitet, viši nivo akademskih studija, drugi i treći, koji mora da prođe nivo univerziteta, mada se i ovi programi osnovnih studija overavaju na univerzitetu i sada, pa i dalje, kako će se to rešiti? Kako će se oni složiti međusobno kada nekom treba 10 do 15 časova da se uklopi u bodove, kada postoji trajni rivalitet i osećaj - pa čekajte, ali ovo je vredno. Šta mene briga za histologiju, reći će hirurg, meni treba praktična nastava.
Biće to jedan veliki rizik u koji će se ući i opet ponavljam pitanje iz načelne rasprave - zašto Ministarstvo makar u javnim raspravama nije dalo jedan praktičan model kako bi izgledala jedna parirodno-matematička studija, jedna medicinska grupa, kako bi izgledao društveno polje, društvene delatnosti, da vidimo kako će se to izbodovati i na šta će to da liči.
Zašto nijedna od ovih aplikacija nevladinih organizacija nije dala eksperiment u tom pravcu. Hajde neka studijska grupa uradi, pa da na nekoj prezentaciji na Zlatiboru pokupi sve dekane i pokaže - evo, gospodo, ovako će po ovom nacrtu izgledati studije na vašem medicinskom, elektrotehničkom, ili arhitektonskom fakultetu, i onda bi ljudi znali. Čekaj, ovi su dali neku mustru, a pošto je Bolonjska deklaracija rekla, ne morate baš sve taksativno, poštujte tradiciju, poštujte različitosti, poštujte principe organizovanja koji su vama bliži; ne tražimo mi da to doslovce prevedete, pa da se mi nešto oko toga snađemo i da nešto prilagodimo.
Takovo normiranje bi mogli još da prihvatimo. Ovo će biti izvor velikih problema u praktičnoj primeni zakona i verovatno će prve intervencije u izmeni zakona biti upravo u vezi sa ovim.
A da ne govorimo o tome šta ćete vi kada imate specijalističke studije vrlo bliskih grana, gde su se isprepleli nastavni sadržaji različitih predmeta. To je nemoguće udovoljiti.
A, svako će težiti da dobije bod, jer akreditaciji institucije - aha, aha, pazi, bod sa hemije, bod sa histologije, znači mi kada apliciram i kada se pojavim na sajtu, kada me gleda onaj iz Ženeve i onaj iz Hong Konga, ili onaj iz Rusije, pa vidi koliko moj fakultet nosi bodova, organizuje toliko i toliko studija. Moj fakultet ima viši rang.
To će biti opšta otimačina i opšti grabež oko toga, a ne možete, sve morate kako ovde piše - 120 do 180 bodova, ili morate u osnovni program od 60 za godinu dana. Dakle, jedan veoma loš koncept i mi vam uporno dokazujemo iz primera u primer da je to trebalo malo zastati sa ovim, da nije trebalo brzopleto raditi i mislim da je Komisija zadužena za izradu revizije prednacrta u kratkom vremenu to odradila i bila uverena da radi posao za koji ni sama, većina od njih, u prethodnom nekom preliminarnom periodu nije bila uverena da je ovo najbolji način.
Kad je stigla izvršna komanda, kako su se to usaglasili, kako je to sve došlo - imaćemo prilike da kroz praktične primere u našim amandmanima postavimo kao pitanje, vizavi, citirajući mišljenja pojedinih članova, šta su javno govorili o ovakvim idejama.
Zatim strukovne studije koje imaju 180 bodova, koje, kada dobiju određeni broj bodova na specijalističkim studijama, dostignu nivo bodovanja diplomskih i akademskih. Tako da ima mnogo nejasnoća, mnogo je toga, ali ja se nadam da će predlagač nešto od ovoga i prihvatiti, ili poslanici koji slušaju naše argumentovane primedbe, a ako ne prihvate, sudbina ovog zakona biće kao i sudbina mnogih, česte revizije ili konačno promena, nažalost nov zakon. Dokle više novih zakona?
Ali, kada dođemo na vlast moraćemo da napravimo nešto dobro, jasno, kratko, sa jasnom vertikalom, sa jasnim odrednicama. Ono što smo imali. Nismo mi pravili ni onaj iz 1998, ali je bio pristojan zakon. Znalo se. Bilo je nekih zamerki, pišu oni koje sam prozivao, ostajali bez posla, ovoga ili onoga. Ko neće da potpiše ugovor o radu što je ostao bez posla. Pa i sad nemojte da potpišete ugovor o radu, pa ćete ostati bez posla.
Hajde sad, recimo, napravite mitinge na fakultetima pa da vidite studente, da vam daju mobilni telefon, zove vas ministar. Neće moći. Ali, onda je moglo. U oktobru je moglo sve. Dakle, mi mislimo da je bolje da se nešto prihvati i promeni, ako imate ideju, da ovakav zakon na kraju pokušate da u celosti realizujete, ali najduži period koji ste dali sigurno je duži od perioda koji je potreban da se promeni vlast u Srbiji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 29. amandman, sa ispravkom, podneo je Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača prihvatio je ovaj amandman, sa ispravkom, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 29. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 Da nije nešto u redu sa ovim odredbama, ne samo člana 29. nego to kreće praktično od vrste i nivoa studija, znači od 25. člana, utvrdio je i predlagač zakona. Intervenisao je amandmanima. Pokušao je da popravi ono što su nevladine organizacije i interakcija privatnih interesa nekih ljudi, koji žele da se bave obrazovanjem u privatnoj režiji, koji su uložili kapital i koji nameravaju da ulože kapital u privatno obrazovanje, e, u toj interakciji su se izgubili magistri i magistarske studije, pa je Vlada intervenisala amandmanom 11. i dogradila nov stav 10. u okviru člana 29.
Verovatno se rukovodila upravo onom logikom o kojoj je prethodnik pričao, da određeni broj bodova ukazuje koliko godina traju studije i šta je uslov da bi se krenulo sa magistarskim ili doktorskim, opet u vidu bodova, nekog prethodnog nivoa obrazovanja.
I, da bi se shvatilo ovo što sam pokušao amandmanom da popravim, a tiče se člana 29. stav 10, sada je to novi stav 11, posle ove Vladine intervencije, za početak moram da se pozovem na član 25, gde je rečeno da postoje studije tri stepena. Prvi stepen su osnovne akademske, osnovne strukovne, drugi stepen su specijalističke strukovne i specijalističke akademske, i ovo što ste kasnije menjali, a svodi se na magistarske akademske studije, i treći stepen je nivo doktorata.
E sad, očigledno je da postoji neka logika u ovim bodovima, pa je tako navedeno za magistarske studije, kako vi to sad zovete diplomske akademske, naveli ste određeni broj bodova koliko te studije traju i koliko je kandidat morao da ima ostvarenih bodova u prethodnom obrazovanju. Ovaj stav 10. odnosi se na doktorske studije, to je treći stepen. Te studije traju, sudeći po bodovima 180, tri godine, uz prethodno ostvareni obim studija od najmanje 300 bodova.
Trista bodova ukazuje, bez obzira na način, ali na pet godina savladanog obrazovanja. S obzirom da je to stepenovano, to može biti 3+2, može biti i 4+1 u krajnjem slučaju i zato sam se ograničio na ukupno trajanje od pet godina. Znači, posle pet godina jednog nivoa obrazovanja, znači dostignutog drugog stepena, ide se još tri godine da bi se došlo do trećeg stepena obrazovanja.
Amandmanom tražim da se u stavu 10. tačka 1) posle reči "osnovnim" izbaci reč "akademskim". Zašto? Ovako kako ste zapisali praktično proizilazi da samo akademske studije mogu biti osnova za neki treći stepen, a vi imate i strukovne, imate i ove specijalističke, te na taj način demantujete ono što ste stavili kao načelo da ceo proces školovanja do trećeg stepena ima neke nivoe, stepenice i tu propusnu moć, prohodnost da čovek nije zabetoniran na nekom nivou i da ne može ići dalje.
Mislim da je ovo razlog, pre svega, nerazumevanja ovog sistema bodova. Vidim da klimate glavom, što znači da delite mišljenje da to tako i treba da bude, ali sa bodovoima to niste lepo izrazili.
Podsećam vas da je Vlada primetila da nešto ne odgovara, pa je u stavu 10. izbrisala tačku 2). Amandman 11. Vlade kaže: "U dosadašnjem stavu 10, koji postaje stav 11. u tački 1) reč "magistarskim" zamenjuje se rečima "diplomskim akademskim", a na kraju teksta tačka i zapeta zamenjuju se tačkom, a tačka 2) se briše." Vi mi vrtitite rukom zato što niste čitali amandman.
Vlada je izbrisala ovaj drugi deo, gde treći nivo studija za pojedinu kategoriju traje 240 bodova. Izraženo u bodovima, koliko je to, to je četiri godine. Vlada je odustala zato što je videla da je napravljena greška u Predlogu zakona. Zbog toga je potrebno da se izbaci ova reč u tački 1) "akademskim".
Niste poštovali princip na kome se zasniva ovaj zakon da postoji prohodnost do najvišeg zvanja, što se izražava u nivoima studiranja i broju bodova koji se ostvari u prethodnom školovanju. To je logički problem i na to moram da vas upozorim.
Vi ste kod svih stepena dali prohodnost za viši stepen. Prohodnost se ogleda u tome što u prethodnom stepenu moraš da imaš minimum bodova, minimum godina, neku ostvarenu diplomu i u zavisnosti od toga što si ostvario ideš još godinu, dve ili više da bi ostvario one bodove, položio ispite, dobio drugi nivo, pa ideš na treći nivo.
Znači, neko je mogao sa osnovnih strukovnih studija dodatnim obrazovanjem, dodatnim brojem bodova koje je ostvario u školovanju, da stekne viši stepen i da ide na najviši stepen. Vi to negirate. Zašto? Zato što ste u ovom sistemu bodovanja i matetematike zaboravili da se u okviru ovih 300 bodova, koji su uslov za upis trećeg nivoa, došlo do onoga što se zove osnovno akademsko, na tome se zasniva.
Ako smatrate da to treba da stoji, što tražim amandmanom da se briše, onda morate da promenite osnovna načela na kojima se zasniva ovaj zakon. Onda vi ne dozvoljavate prohodnost do najvišeg nivoa, već postoje neka ograničenja i neke zabrane. To je Vlada priznala podnoseći svoj amandman 11. na član 29. Predloga zakona.
To je Vlada priznala i u ovim prethodnim amandmanima, gde je menjala koncept magistarskih studija.
Vlada je pokušala da ispravi ono na čemu je smatrala da treba da se zasniva ovaj zakon - da vas podsetim, ove principe visokog obrazovanja, jedinstvena nastava, prohodnost itd, dostupnost svih nivoa pod određenim uslovima.
To je poenta ovog amandmana. Ali, kada smo kod teme evropskog sistema prenosa bodova, moram da vam skrenem pažnju na još jedan veliki problem koji će da se javi interno u okviru studijskih programa, u okviru godine - da će svaki profesor insistirati da njegov predmet vuče što veći broj bodova, a tu računajte da imate princip akademskih sloboda, i autonomiju univerziteta, i rešenje će se naći u prelamanju političkih interesa, pa zašto ne reći i autoriteta pojedinaca. Pa moguće je da Sociologija na pravnom fakultetu postane najvažniji predmet po broju bodova. Moguće je na nekoj godini na medicini, izvinite gospodine Momčilov, neki periferni predmet dobije u bodovnom smislu daleko veći značaj.
Znate, kada se nešto pretvara u normu, makar to bile i najlepše želje, norma treba da sadrži način i postupak kako da se ostvari ta lepa želja. Nikada nije dobro praviti zakon za koji predlagač u startu zna da ima neke nedostatke, pa onda kao ono što ste uveli glasanje u inostranstvu, što je rečeno - mi to moramo, neka bude to prvi korak, pa ćemo to kasnije da menjamo.
Ta logika, prvi korak, pa kasnije ćemo da menjamo, samo da vam pomenem: Zakon o radiodifuziji, Zakon o javnom informisanju, Zakon o uređenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o javnom tužilaštvu, da ne nabrajam još, jer imamo toliko zakona koji su za ovih nekoliko godina šest ili sedam puta promenjeni, Zakon o porezu na dodatu vredost, Zakon o fiskalnim kasama, Zakon o akcizama. Zakon o akcizama gotovo na šest meseci smo menjali, iako se sa ove govornice upozoravalo zašto nešto ne treba raditi.
I ovde vam skrećemo pažnju, na bazi nekog iskustva, na bazi stanja, objektivnog sagledavanja stanja u našem visokom obrazovanju, biće problema. Ove norme, ova pravila koja vi propisujete, ovo što vi hoćete da sprovedete na ovaj način, u praksi pokazaće se da je loš put. Nije problem što je put loš, nego je problem što će posledice biti daleko teže.
Naravno, treba razvijati privatne fakultete i privatne univerzitete. Zašto? Da bi se razbila učmalost i univerziteta i fakulteta. Uostalom, ima i novih ljudi koji su doktorirali, diplomirali, koji žele da se bave obrazovanjem. Treba im dati mogućnost da obavljaju svoju delatnost za koju su kvalifikovani. Treba dati mogućnost alternative i čoveku koji žele da stekne visoko obrazovanje.
Sve je to u redu, ali dajte onaj minimum koji svi moraju da ispune. Taj minimum treba da bude garancija da se to regularno ostvaruje.
Inače, ovde neke, izvinjavam se što moram da kažem, neke gluposti - država vodi brigu o efikasnosti studiranja, molim vas, to je smešno. Studiranje nije obavezno.
Izbegla je da vodi brigu o efikasnosti. Zna se, ili si na budžetu ili se sam finansiraš, i kraj priče. Država je skinula sa sebe odgovornost. Tako je, profesore. Ko hoće da završava fakultet, sedi, zagreje stolicu i završava. Država to finansira i pozdravlja. Ko ne želi da završi, ko želi da se kao student lepo provodi, on gubi status onoga ko je na budžetu, pa se sam finansira donekle, odnekle ne može ni to više, i kraj priče.
Ovde se samo u jednom delu zahvata naučnoistraživački rad. Nama verovatno treba drugačiji Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti itd, ali naučnoistraživačka delatnost, fakultet i univerzitet, to je jedno organsko jedinstvo. Zašto da se to ne kaže. To jeste jedno organsko jedinstvo. Slažem se, ako imate koncept da sa dva ili tri zakona se uredi to sve, ali i o tome mora da se vodi računa. O napredovanju tih ljudi.
Prelaskom na ovo što ste vi zamislili da univerzitet bude ta samostalna obrazovna institucija itd. koliko će profesionalnih karijera mladih ljudi biti zaustavljeno? Koliko? Ja ću vam samo dati jedan primer. O njemu sam pisao. Slobodan Beljanski je posle 14 godina doktorirao zahvaljujući Momčilu Grubaču. Koliko je ljudi zaustavljeno da ne doktorira?
Sada selite na univerzitet. Razmislite o nekim fakultetima, nisu toliko sporni ovi tehnički fakulteti, ali medicina, prava, razmislite šta će da se desi sa ljudima koji su potencijal i koji su kadrovi. Oni su imali specifičan oblik napredovanja i sticanja novog obrazovanja, i studijska putovanja u inostranstvo, proučavanje itd. Zašto se to radi? Hoćete da oterate jednog mladog naučnika kod Bogoljuba Karića, vi ste onda uništili naučnu karijeru. Onaj političar, on razume šta je univerzitet.

Da li još neko želi reč? Vreme je isteklo za vašu poslaničku grupu što se tiče amandmana.
Da li još neko želi reč iz drugih poslaničkih grupa? (Ne.)
Na član 29. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Poštovane koleginice i kolege, evo mi nastavljamo ovu raspravu bez odgovora, razgovor gluvih između ministra i predstavnika Ministarstva i nas narodnih poslanika.
Ovaj član 29. je član koji konkretno reguliše važne stvari i on jeste nešto što je Bolonjska deklaracija, apsolutno i sigurno da je tako, njega treba detaljno i razmotriti. Hoću samo prethodno da kažem da je predlagač zakona, pozivajući se na bolonjski proces i Bolonjsku deklaraciju, rekao kako je upravo ovaj zakon evropski i zaslužuje našu veliku pažnju.
Upravo sam juče bio slobodan da kažem da je ovaj zakon antievropski i sada ću to ponoviti. Ovaj zakon je antievropski prvo zbog jednog opšteg mesta, a to je, Evropa kada pravi zakone, ponavljam, prvo napravi analizu, pa vidi koliko ima studenata, koliko traju studije, pa vidi koja ima materijalna sredstva, pa onda vidi koje ima sve institucije, da ne govorim šta se sve tu gleda i šta se ceni. Takvu analizu mi nemamo.
Kada sam pitao juče samog sebe, i donekle i ministra, koliko mi izdvajamo od bruto nacionalnog dohotka za visoko školstvo, on mi je rekao 3,3%. Ja sam bio skoro ganut da mi možemo da izdvojimo 3,3% bruto nacionalnog dohotka i otišao sam da potražim podatke relevantne. Gospodin ministar treba da zna da mi izdvajamo za ukupno obrazovanje 3,3, a taj je podatak za 1999. godinu, koju kritikujete često puta vi koji ste danas na vlasti i koji ste bili pre ove vlade na vlasti.
Nemojte da citirate podatke kada je bila neka druga vlast, nego dajte sveže podatke. U 2004. godini voleo bih da znam koliko mi izdvajamo za opšte školstvo i koliko za visoko školstvo. Te podatke nisam mogao da nađem na sajtu Ministarstva. Tamo sam prvo i pošao, nadajući se da ću te podatke moći da nađem. No, da se ostavimo toga.
Oko 1% imaju i Hrvati, verovatno i mi izdvajamo toliko za visoko školstvo. Ne verujem da je neka situacija drugačija. Sigurno je, neću da kažem da ćemo mi stići i Dansku, koja izdvaja 8,1% nacionalnog budžeta, što je apsolutni rekord, ako gledate zemlje OECD-a.
Ali, ponovo da se sada vratimo na sam član. Zašto je ovo neevropski zakon? Zato što ovako napravljen, konfuzan član, koji govori o bodovanju, koji jeste deo bolonjskog procesa, zaslužuje našu pažnju.
Kada smo već kod bolonjskog procesa, da vas pitam da li Nemačka ima četvorogodišnje studije, da li Holandija ima četvorogodišnje studije, da li Francuska ima fakultete sa četvorogodišnjim studijama, osnovnim studijama, strukovnim. Da li ima? Šta je uradila Nemačka, Holandija u primeni Bolonjske deklaracije? Ne morate vi da doskočite dotle, znam da je to za vas teško. Ali, šta možete? Da ne pravite konfuziju.
Sada idemo na sam deo moje intervencije. Ja sam kazao da treba brisati stav 12, gde se kaže: "Akademski studijski programi iz medicinskih nauka mogu se organizovati integrisano u okviru osnovnih i magistarskih studija, sa ukupnim obimom od najviše 360 ESPB bodova."
Ako se prate prethodni članovi, ako se prati ono što je intencija Bolonjske deklaracije, a to smo kazali da je sistem 3,2 plus 3, ako govorimo o dvostepenosti, dodiplomskoj i poslediplomskoj nastavi, ako govorimo da postoji strukovno obrazovanje i akademsko obrazovanje, onda ovo ovako ne može.
Medicinski fakultet traje šest godina i on daje samo stručna znanja neophodna da čovek može da se uhvati u koštac sa zdravstvenim problemima. Neko je ovde u toku jučerašnje rasprave rekao - pa može se i na medicinskom fakultetu smanjiti obim učenja, može se usmeravati, može sve.
U Kini imamo bosonoge lekare sa smanjenim obimom pomoći i ta institucija još dan-danas postoji, mada i oni se trude da je ukinu potpuno. Ima u Rusiji, neko je tu i o Rusiji govorio juče, specificiranih fakulteta. Postoji pedijatrijski fakultet gde se usmerava, ali nema skraćenja trajanja školovanja. Zašto? Ljudski organizam je makrouniverzum, to je jedna povezana celina i ne može se jedan deo učiti, a drugi ne učiti.
Hajde sada da budem malo i prostiji. Ako dođemo na teren šta je dobar zdravstveni sistem, hajde time malo da se bavimo, kaže se da je u većini zemalja onaj sistem dobar koji primarnu zdravstvenu zaštitu ističe u prve redove. Šta je primarna zdravstvena zaštita? To je onaj lekar opšte prakse, ili u mnogim zemljama se on zove porodični lekar, koji treba 80% zdravstvenih potreba građana da reši. On mora integralno znati čitav organizam i čitavog čoveka, da bi mogao 80% zdravstvenih problema da reši.
Ovde đuveč koji ste napravili, pa ste pomešali strukovno i akademsko, ne može. Mi šest godina učimo i osposobljavamo se da možemo da lečimo ljude. Dve godine, ako hoćemo da budemo magistri, sada smo išli i radili magistarsku tezu i bili smo osposobljeni da se samostalno bavimo naučnim radom. To je bila definicija magisterijuma, ne znam da li se sada to menja, možda se i menja.
Onda ako smo želeli najviši stepen akademski da steknemo, mi smo doktorirali i to nam je dalo mogućnost originalnog doprinosa. U stvari, šta je doktorska diploma do sada bila, ne znam šta će sada biti, možda se nešto menja, to je bio originalni doprinos nauci. Možda ćemo to sada razgraditi, ali zato je bilo potrebno prema našim propisima određen broj godina da se to može steći. Sada ste vi sve to spojili, akademske studije i strukovne studije. Ne može. Morate taj specifikum izdvojiti ili kako već hoćete da to rešite.
Ono što hoću da kažem dalje, kada govorimo o specijalističkim studijama, medicina poznaje subspecijalizacije. Ja sam recimo ginekolog i zato sam morao četiri godine dodatno da se edukujem. To nije akademski stepen, to je stručni stepen.
Negde se za to mora ići manje na edukaciju, a negde više. Da biste bili hirurg u Americi treba vam šest godina, a pogotovo za neke specijalističke grane. Jedna od hirurških grana je recimo ginekološka hirurgija i u Francuskoj šest godina morate dodatno da bude edukovani.
Gde je to u ovom vašem? Nemojte samo vi, gospodine Kneževiću, molim predstavnike ministra, da oni lepo izađu i prstom pokažu - Momčilov, evo tvoja ginekologija, specijalizacija strukovna je ovde, to vas molim. Znam da je ministar nešto ljut na nas, pa neće sa nama da komunicira, ne znam šta je razlog. Nemamo ništa protiv čoveka. Pronađite mi gde je ta specijalizacija. Kažite mi - nećemo mi sa time da se bavimo, pošto se i do sada nismo bavili, neka to bude u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, neka lupa ministar zdravlja time glavu. To bi onda bio izuzetak, da mi edukaciju selimo u drugo ministarstvo.
Šta je rezultat takvog mešanja nepotrebnog ovih problema? Rezultat je da ministar, evo sada vama govorim pošto ste vi predstavnik, potpiše rešenje da se osniva privatni medicinski fakultet, a onaj drugi iz zdravlja piše kontra, ne može i to je zabranjeno. Sede u istoj Vladi, a ovaj piše pismo i zabranjuje svim zdravstvenim ustanovama da pomognu pokretanje rada ovog fakulteta. Piše raspis, a sede u istoj Vladi.
Nije to prvi put doduše, ništa to nije specifično, bilo je kada ste se oko pregleda one dece u školi potkačili. Vaš ministar potpiše dozvolu da se pregledaju deca nekom bizarnom metodom, koja nije opasna, a ovaj drugi se umeša, pošalje mu komisiju i onda počne rat između ministara i plati nedužni direktor škole. Profesor Rodić, koja je i dan-danas bez hleba, samohrana majka dvoje dece, koju ste najurili da bi našli žrtvenog jarca u svađi dva ministarstva.
Da se vratim na ovaj amandman. Lepo ovo uredite, pogledajte kako je to uredila Evropa. Znamo da imate Komisiju za bolonjski proces, znamo da se rade projekti. Što to niste malo razradili tim projektima, nego ste dali da se bave opštim mestima i preslikavanjem onoga što svako može da pročita, samo ukoliko ima malo dobre volje i recimo ako ima dostupnost internetu.
Da ne uzimam vreme, pošto će još neko od mojih kolega verovatno izaći, ovo kako ste napravili ne valja i mi jednostavno nismo našli drugi način nego da kažemo da se ovo briše, a vi dajte nama odgovor i rešenja, mi ćemo ih sigurno prihvatiti.

Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružio bih se ovim kritikama koje iznose moje stranačke kolege vezano upravo za ovaj član 29. koji je jedan od bitnih članova u ovom zakonu.
Ovako kako je dat i pogotovo kada se uklopi u ovaj član amandman 9, koji je u međuvremenu Vlada dala u smislu izmene ovog člana, onda stvarno bojim se da može nastati prilična zbrka, nejasnoća i da može biti problem posle kod usvajanja konačnog teksta, i da se opet ne desi da predsednik Republike Srbije neće da potpiše zakon zato što nije usvojen u integralnom tekstu koji je ovde, odnosno da nije kompletiran onako kako je usvojen, a bojim se da i mi kada budemo usvajali ove amandmane silne, da ne pogrešimo.
Upravo u članu 29. izmene koje su date posle stava 9, gde je ranije stajalo magistarske studije, sada više kao takve ne postoje, nego postoje akademske studije, nije nam data mogućnost da magistarske studije upišu oni koji su završili strukovne studije, nego isključivo akademske studije sa 180 ili 240 bodova. Izmenama se daje takva mogućnost da diplomske akademske studije i diplomske strukovne studije faktički mogu da upišu i oni koji su faktički završili strukovne studije, ostvarili ovih 180 bodova.
Odmah bih želeo da pitam da li se faktički time, nastavljajući dalje stav 10, daje mogućnost da ti koji su završili diplomske akademske studije upišu treći stepen ili doktorske studije, pogotovo što je ovde tačka 2) kod doktorskih studija faktički predložena da se briše. Po meni to čini prilično zamešateljstvo i molim predstavnike Ministarstva da do konačnog usvajanja ovog teksta zakona još jedanput dobro pogledaju ono što je dato u ovom integralnom materijalu koji smo dobili i u ovim izmenama amandmanskim koje je Vlada dala, a koje se u principu prihvataju u parlamentu od parlamentarne većine.
Apsolutno se pridružujem ovome što su kolege Momčilov i Poskurica rekli vezano za medicinske studije i specijalizaciju, za koju se zna koliko tamo traje i koliko lekar specijalista treba da se edukuje da bi mogao samostalno i odgovorno kao specijalista da obavlja taj posao. Ako se to reguliše ovim zakonom, onda je to trebalo preciznije regulisati.