Da li se još neko javlja po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 14. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Vladimir Homan i Miloljub Albijanić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, sa ispravkom, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nadica Momirov.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, bez obzira na kvalitet saradnje resornog ministarstva i svih poslaničkih grupa i uvažavanja Predloga, smatram da je potrebno još jednom obrazložiti neke amandmane, kako bi izbegli mogućnost previda usled ovako opsežnog rada.
Naime, poslanička grupa G17 plus je podnela amandman na član 14. koji se odnosi na nadležnost i rad komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta. Jasno je da rad komisije treba da bude samostalan i efikasan i da se provera vrši na osnovu jasno usvojenih kriterijuma od strane nacionalnog saveta.
Usvajanjem ovog amandmana izbegli bi mogućnost da recenzent iz jedne oblasti radi recenziju u nekoj drugoj oblasti. Na primer, recenzent iz oblasti prirodno-matematičkih nauka vrši recenziju iz oblasti umetnosti. Na ovaj način bi se u svakom slučaju povećao stepen efikasnosti rada komisije.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Žarko Obradović i Milisav Miša Petronijević.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Hvala, gospodine predsedavajući. Kolega Miša Petronijević i ja smo podneli ovaj amandman da se stav 6. člana 14. briše. Inače taj stav 6. ovog člana glasi: "Komisija obezbeđuje zaštitu podataka o tome kojem od recenzenata je podnet zahtev iz stava 4. ovog člana".
Kolega Petronijević i ja, i cela poslanička grupa SPS smatramo da ovakvom rešenju ovde nije mesto. Naime, mi smatramo da se brisanjem ovog stava obezbeđuje javnost rada i javnost imena recenzenta za sačinjavanje izveštaja o studijskim programima za akreditaciju fakulteta i drugih visokoškolskih ustanova i za davanje mišljenja kod izdavanja dozvola za rad.
Nama se bar tako čini, međunarodni priznati domaći i inostrani eksperti, kako se ovde navodi u stavu 3. ovog člana, ne treba po našem mišljenju da budu van očiju javnosti. Naprotiv, mi smatramo da oni treba da rade javno i budu podložni sudu stručne i naučne javnosti.
Naime, nama se, bez obzira koliko vi našli razloga, da kažem vannaučnih, za rešenje da to bude tajno, mi obrnuto posmatramo to sa vrlo, po nama se čini, logičkog stanovišta. Ako je zakon ovako jasan, bar u ovom delu, ne govorim o nekim drugim, i ako se pominje šta sve komisija radi, tu se taksativno navodi, pominje se mogućnost da komisija imenuje recenzenta, komisija vrši javni poziv za izbor recenzenta, znači javno sve, nama nije logično da ime tog recenzenta bude neka tajna. Zašto? Iz kog razloga?
Ako pođemo sistemom da sumnjamo u nešto, pa ja ću pre sumnjati da recenzent može da na nekorektan način obavi svoj posao, kada je siguran da je njegovo ime zaštićeno, nego obrnuto kada zna da će njegovo ime biti dostupno javnosti. On daje sud o određenim stvarima i daje svoje mišljenje koje treba da uvaži komisija, trebalo bi, i ako počnemo da razmišljamo na način na koji sam čuo da treba zaštititi recenzenta od svakojake vrste pritiska, moguće nadoknade, ucene ili slično, ko garantuje da baš u ovom slučaju to ne može biti.
Izvinite, on daje sud o nekoliko vrlo značajnih stvari koje su javne, poznate, a njegovo se ime sakriva. Mi ne vidimo logičnog postupka u tome, a pogotovo kada je sve ovo javno. Zašto? Kada je sve javno i oni se biraju na osnovu javnog poziva, može se doći do saznanja o kojoj osobi je reč. To nije nikakva tajna za nekoga ko loše misli i ko ima loše namere, i ko eventualno na jedan nezakonit način, pritiskom, ucenom, mitom želi da obezbedi sebi nešto.
Ne, ali izvinite, to je nešto što je po mišljenju nas socijalista suprotno načinu mišljenja, a pogotovu radu Skupštine i suštini ovog zakona. Zašto bismo razgovarali na takav način.
Obrnuto, sve treba da bude javno, pa i recenzent da zna da će njegovo ime i prezime biti dostupno sudu javnosti, pa će i on logično, čini mi se, nama se tako čini, mnogo više voditi računa o suštini onoga o čemu dajem mišljenje, a ne o nekim drugim aspektima.
Nema, po mišljenju nas socijalista, kolege Miša Petronijević i mene, koji smo podneli ovaj amandman, nekih logičkih razloga zašto se ovo radi. Izvinite, ima mnogo važnijih stvari u državi nego što je davanje mišljenja o elementima sadržanim u ovom članu, gde se ljudi javno obnaroduju i svi znaju da daju svoj sud o njemu, da ne pominjem rad Vrhovnog suda, Ustavnog suda i nekih drugih institucija koje su samostalne, nezavisne, imaju svoj integritet i niko ne dovodi u pitanje, kada se zna sastav tih ljudi poimence, da li će njihovo mišljenje biti stručno i da li će odbraniti struku, svoje ime, prezime i titulu koju nose.
Smatramo da ovakvom rešenju ovde nema mesta. Ne želim da razmišljam na taj način, ali ukoliko neko želi da se zaštiti od moguće kritike zašto da ne stoji ispod dokumenta da je recenzent taj i taj, prof. dr taj i taj potpisao određen izveštaj, dao saglasnost za izdavanje dozvole, ocenio karakter studijskog programa, rekao da je u redu ili nije u redu. Čega se plašimo? Plašimo se da će to ime sutra neko prozvati.
Potpuno sam ubeđen što se više insistira na anonimnosti, da je tu obrnuto, da će tu biti sve više sumnjivih stvari. Mi imamo slučaj u pravosuđu da nam se stalno spočitava što pominjemo imena ili slučajeve. A verujte mi, da nema Narodne skupštine i poslanika Narodne skupštine koji govore o tome, niko ne bi imao da pomogne građanima. Ovi iz pravosuđa kada govore o samostalnosti, njima je potrebno očigledno da im se samo obezbedi materijalni položaj i da se usvoje zakoni, a oni će krojiti pravdu, a građanima kako bude.
Pričaćemo o tome ko i na koji način vrši pritisak na pravosuđe i šta se u pravosuđu radi, ali vam govorim da mi ne vidimo logiku u tome da ne bude ispod recenzije potpisano ime i prezime čoveka koji je to uradio. Neka stručna javnost zna, ako je toliko ugledan, nema razloga da se plaši.
Naprotiv, mislim da će to biti samo argument više da cela priča vezana za recenzenta, za njegovu obavezu i sadržaj ovog zakona dobije na ozbiljnosti. Kada je ime i prezime poznato, mi mislimo da je to dobro i kada je ime i prezime poznato onda mislim da se izbegavaju moguće insinuacije ili mogući načini rada koje su pomenuli neki od kolega povodom tog rešenja koje zakon predviđa i zato smo kolega Miša Petronijević i ja predložili da se ovo rešenje briše.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo još nekoliko reči. Komisija obezbeđuje, to je taj stav 6. člana 14, zaštitu podataka o tome kojem od recenzenata je podnet zahtev iz stava 4. ovog člana. Stav 4 - recenzent komisiji dostavlja svoj izveštaj u roku od 60 dana od dana prijema zahteva komisije. Dakle, obezbeđuje zaštitu podataka o tome kojem od recenzenata je podnet zahtev.
Od koga se u stvari obezbeđuje zaštita podataka? Da li se zaštita podataka obezbeđuje od onih koji treba da zadovolje uslove za dobijanje dozvole ili od javnosti. Ako je od onih za koje treba recenzent da da mišljenje, neće biti sakriveno, ti će najpre da saznaju. Dakle, ona visokoškolska ustanova čiji se uslovi ili studijski programi gledaju, znaće ko je to. Ako je od javnosti, onda je to tek nedozvoljivo, od javnosti ne sme da se krije ništa, pa ni to. Ako je zbog toga da se ne vrši pritisak na recenzenta, i to ne sme da bude razlog tajnosti, jer recenzent i sa tim teretom mora da stegne petlju i da mišljenje koje može da obrazloži javnosti, pre svega stručnoj javnosti.
Ministar mora da donosi teške odluke i izložene pritiscima. Hoćemo li da imamo tajne ministre? Čitav niz zanimanja, veoma važnih, izložen je pritiscima, moraju da donose teške odluke. Iz tih razloga mi smatramo da obezbeđivanje javnosti, da pre svega stručna javnost zna ko je recenzent dovodi recenzenta u još veću funkciju odgovornosti, da dobro povede računa kako je svoj izveštaj dao.
Može neko da vrši pritisak na njega, neka vrši, neka izdrži pritisak, pa neka da svoje mišljenje, ali neka izdrži pritisak javnosti, pogotovo pritisak stručne javnosti, ako to svoje mišljenje nije dao na korektan način. Iz tih razloga smo tražili da se briše taj stav, iako je prihvatljiv amandman gospodina Simonovića i prethodna dva poslanika, koji takođe sadrže ovaj deo, kao amandmani su prihvatljivi za nas.
Dakle, nemojte da se krijemo od javnosti jer to daje mogućnost za loše uređen posao, švercovanje i sve ostalo. Komisija mora da vodi računa da li je taj, koji je dobio da bude recenzent, stvarno u skladu sa ovim kriterijumima i ona svoju odgovornost stavlja sudu javnosti. I recenzent isto tako pred sudom javnosti odgovara, bez obzira na pritiske, da li je uradio svoj posao kako treba da uradi. Oni koji su podneli zahtev, oni će saznati ko je recenzent i za njih nije uopšte problem. Iz tih razloga tražimo podršku da se ovaj amandman usvoji.

Reč ima poslanik Zoran Mašić.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, želim da se uključim u ovu raspravu, obzirom da sam, kao direktor jednog naučnoistraživačkog instituta, prošao postupak akreditacije instituta, znači, uvođenje međunarodnih standarda kvaliteta. Radilo se o standardima, a i akreditaciji laboratorija. Slični postupci akreditacije treba da se sprovedu i na univerzitetima i na fakultetima.
Stvarno ne vidim nikakvu potrebu zagovaranja tajnosti recenzenata, ljudi koji treba da obave tu akreditaciju, da daju svoje mišljenje o ispunjenosti uslova, jer upravo i te komisije, obzirom da je i u institutu u kome sam nekada radio i rukovodio, upravo bila međunarodna komisija koja je vršila akreditaciju, znači, sastavljene su sa spiska ljudi koji su ovlašćeni u toj ustanovi da rade taj posao.
Došli su, izvršili ocenu, potpisali i rekli šta je u skladu sa važećim propisima i međunarodnim standardima kvaliteta, a koje korektivne mere treba da se sprovedu i šta dodatno treba da se uradi, eventualno, ako nije bilo usaglašeno.
Takav postupak akreditacije i ovde treba da se sprovede, tako da i ono što je profesor Simonović predložio i ovo što predlažu kolege iz SPS, mislim da ima osnova da se prihvati. Nema nikakvog osnova da postoji tajnost recenzenata, ljudi koji će vršiti akreditaciju, tj. ocenu ispunjenosti uslova, jer ako ustanova ne zadovolji propisane norme, ti ljudi treba da daju korektivne mere i ta ustanova, po ovom zakonu, ponovo ima pravo da se kandiduje i da traži ponovo ocenu akreditacije, i ako bude odbijena, onda definitivno da prestane sa radom. Pridružujem se predlogu kolega iz SPS da se ovaj amandman prihvati. Mislim da nema nikakve realne osnove da u nekakvoj tajnosti budu imena ljudi koji treba da urade jedan tako važan i odgovoran posao.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača je prihvatio ovaj amandman, a upravo je stigao i izveštaj Zakonodavnog odbora, koji smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 16. amandman je podnela Vlada Republike Srbije. Odbor za prosvetu je prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbora smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 16. amandman je podneo poslanik Velimir Simonović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbora smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 16. amandman je podneo poslanik Radiša Ilić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 16. stav 4. koji glasi: "Postupak akreditacije sprovodi se u postupku osnivanja na zahtev osnivača, a u postupku uvođenja novih studijskih programa na zahtev visokoškolske ustanove i ministarstva".
U Predlogu Vlade, u članu 16. stav 4. stoji: "Postupak akreditacije sprovodi se u intervalima od najduže pet godina, a na zahtev osnivača, odnosno visokoškolske ustanove".
Ovim amandmanom se želi konkretno određivanje jedne mogućnosti u postupku akreditacije, odnosno da se zakonski odredi: da se akreditacija sprovodi na zahtev, po iskazanoj potrebi, ili u utvrđenim vremenskim intervalima. Ovako može i jedno i drugo, kako kome odgovara.
Takođe, na ovakav način se i sama komisija, koja je pod lupom stručne javnosti, srozava u pogledu ozbiljnosti sprovođenja postupka akreditacije. Normalno je da se prva akreditacija izvrši pri osnivanju visokoškolske ustanove, a koju pokreće osnivač. Od same komisije, odnosno od njenog sastava zavisi kako će se sprovesti do kraja postupak akreditacije, s obzirom na velika i široka ovlašćenja koja joj daju odredbe ovog zakona.
Samom akreditacijom se potvrđuju standardi koje, prema članu 11, utvrđuje Nacionalni savet, a na koje se i predlagač poziva na početku člana 16. Samim tim možemo slobodno reći da i Nacionalni savet, makar posredno, učestvuje u akreditaciji visokoškolskih ustanova, odnosno studijskih programa. Kako će se sami članovi komisije za akreditaciju snaći u ovom poslu, ostaje da se vidi, a s obzirom da će mnogi članovi sa sobom vući balast ustanove odakle dolaze, kao i interes svojih poslodavaca, teško da će se profesionalizam sasvim izdići iznad nekih ličnih aspiracija.
Što se tiče studijskih programa, amandmanom se predviđa sprovođenje postupka po zahtevu visokoškolske ustanove i ministarstva, dakle, bez ikakvih vremenskih ograničenja, odnosno po iskazanoj potrebi. Kontrolu izvršene akreditacije Ministarstvo može vršiti periodično, ako je u pitanju akreditacija za uvođenje novih studijskih programa.
Što većim uplivom inspekcije resornog ministarstva, u smislu nadziranja i adekvatnog reagovanja u pojedinim situacijama, sve će biti manje mogućnosti za eventualne zloupotrebe koje mogu da nastanu grupisanjem interesa članova komisije za akreditaciju. Ukoliko dođe do gubljenja akreditacije za studijske programe, odnosno neispunjavanja uslova, podrazumeva se i gubljenje akreditacije za izdavanje javnih isprava.