Nastavljamo popodnevni rad. Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS kažem nekoliko reči o ova dva predloga zakona.
Naime, razgovor o Predlogu zakona o državnoj upravi i o Predlogu zakona o državnim službenicima ja ću elaborirati na jedan drugačiji način u odnosu na moje kolege prethodnike.
Kretaću se pojedinačno, samo u meri u kojoj je to potrebno za ovu temu i pokušati da dam odgovore na nekoliko pitanja ili da postavim pitanja gospodinu Balinovcu i da dobijemo mi, kao poslanici Narodne skupštine, a i javnost, relevantne odgovore.
Naime, želeo bih da znam da li će se, s obzirom na to da je Zakon o državnoj upravi bio deo rasprave kada smo usvajali Zakon o Vladi Republike Srbije, pa smo tu usvojili određenu strukturu Vlade, a ovo je nadogradnja tog Zakona i strukture, mene interesuje i nas poslanike SPS, da li će se ovom novom organizacijom Vlade i državne uprave povećati broj zaposlenih u upravi.
Zatim, zanimljivo je da je to pitanje elaborirano u kontekstu podataka koji postoje vezano za kretanje državne uprave do 2000. godine, tzv. demokratskih promena i posle 2000. godine i rada tzv. demokratske vlade.
Kakav je plan države i Vlade vezano za smanjivanje broja zaposlenih, s obzirom na to da tu postoje različite izjave predstavnika države i onih koji su zaduženi da o tome govore i onih koji nisu, ali svi govore, što stvara uznemirenost među ljudima na koje se to odnosi i pitanje zašto nismo do sada imali ili zašto kao deo ove rasprave, o Zakonu o državnoj upravi i Zakonu o državnim službenicima, nemamo i zakon o zaposlenima u lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini. Kada bismo i taj zakon imali, imali bismo jedan sistem koji bi bio upotpunjen.
Naime, ovom prilikom želim još jedanput, u ime poslaničke grupe SPS, da izrazim žalost što ne raspravljamo o zakonu o Narodnoj skupštini Republike Srbije, jer ako već postoji Zakon o Vladi logično bi bilo da se usvoji zakon o Narodnoj skupštini. Mi ćemo danas posebno raspravljati i o zaposlenima u ovom cenjenom domu, jer se i na njih odnose odredbe zakona o državnim službenicima, ali mislim da bi bilo dobro da imamo i zakon o Narodnoj skupštini.
Naravno, ne na jedan vulgaran način na koji je to predstavljeno u javnosti, sa stanovišta primanja zaposlenih, odnosno narodnih poslanika i nekog života skupštinskog koji to nije, ali se pokušava u javnosti predstaviti, nego pre svega sa stanovišta potrebe donošenja zakona o Narodnoj skupštini i utemeljenja jedne važne institucije u političkom sistemu Srbije, pitanje organizacije, pitanje budžeta Narodne skupštine, regulisanje odnosa sa Vladom Republike Srbije, sa predsednikom Republike Srbije, znači svih onih pitanja koja su od značaja za rad Narodne skupštine i uopšte za poziciju Narodne skupštine.
Ako imamo podelu vlasti, onda ta podela na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, po mišljenju nas socijalista, treba da bude i zakonom upotpunjena i da postoji apsolutnoolutno normativno rešenje koje će tu podelu još više istaći, jer to je dobro ukupno za politički život i za odnose koji postoje u Srbiji.
Dobro je što ovaj predlog zakona o državnoj upravi u svom sadržaju ima one osnovne principe koje treba poštovati prilikom sprovođenja reforme državne uprave, kao što su princip decentralizacije, depolitizacije, profesionalizacije, racionalizacije i modernizacije.
Ono što nas interesuje jeste kako će se u odnosu na ove principe i na strukturu koja se uspostavlja sprovesti racionalizacija državne uprave, jer mislimo da je za zaposlene to u državnoj upravi izuzetno važno pitanje, a za ostatak ljudi mislimo da je važno, jer od načina na koji se bude sprovodila i ta racionalizacija videće se i ta suština delovanja Vlade, potencijali koji postoje ili profil koji Vlada pokazuje. Principi za koje se zalaže videće se na sprovođenju racionalizacije.
Kada pogledate sadašnju strukturu Vlade, imamo predsednika, potpredsednika, šefove kabineta, određene tehničke službe, imamo ministre, govorim sada o strukturi da bi se videlo vrlo praktično da postoji opasnost multiplikovanja broja zaposlenih i to je pitanje na koje gospodin Balinovac treba da nam odgovori, šta Vlada povodom toga ima nameru da učini.
Ministarstvo može da ima državnog sekretara, jednog ili više, ministar može da ima tri savetnika, jednog ili više pomoćnika koji će biti zaduženi za određenu oblast, onda ide sekretar ministarstva. Postoji mogućnost da se imenuje savet ministara i zakon o državnoj upravi daje mogućnost da se formira jedan ili više organa uprave.
Naravno, kada formirate organ uprave ide izbor direktora i pomoćnika, tehnička služba.
Postoje organi u sastavu ministarstva, kao što su uprave, inspektorati, direkcije, opet sa rukovodećom strukturom koja će se dalje povećavati i povećavati. Postoje sekretarijati i zavodi, kao vrste posebnih organizacija. Tu, takođe, imamo direktore i zamenike. Okruzi, o kojima je takođe bilo reči, sve to predstavlja deo ili organizaciju Vlade i ministarstava. Ovo pominjem jer ćemo mi kroz pitanje racionalizacije videti i najavljenu depolitizaciju, videti kako će to praktično izgledati. Mi formalno imamo povećanje strukture, povećanje broja zaposlenih, a u isto vreme postoji jedan broj ljudi koji će kroz racionalizaciju ostati bez radnog mesta.
Naime, u dokumentu koji smo dobili kada smo raspravljali o Zakonu o Vladi i reformi državne uprave, koji se zove "Strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji" navedeni su podaci o kretanju broja zaposlenih u državnoj upravi i zadnji podaci govore da u državnoj upravi ima oko 27 hiljada ljudi. To je stanje sa 2004. godinom, kada je ova vlada stvorena 30. juna 2004. godine.
Poređenja radi, da bismo shvatili o kakvim je brojčanim razlikama reč i u kom vremenskom periodu se povećavao taj broj zaposlenih, moram reći da je, prema zvaničnim podacima, broj zaposlenih u ministarstvima, posebnim organizacijama i stručnim službama Vlade Republike Srbije na dan 31. decembra 2000. godine iznosio 8.715 ljudi, znači tri i nešto puta manje, a 31. decembra 2003. godine 11.567, što znači povećanje za 2.852 osobe. Sada ovi podaci za 30. juni 2004. godine kažu da ima 27 hiljada ljudi. Naravno, postoji jedno objašnjenje da je najveći broj, odnosno povećanje broja zaposlenih rezultat ukidanja organa na nivou SRJ, pa je preuzet ogroman broj tih ljudi.
Međutim, moram reći da smo mi javno od strane nekoliko ministara u Vladi Republike Srbije čuli različite podatke o tome koji je broj ljudi preuzet sa, tada federalnog nivoa i koji su sada državni službenici Republike Srbije.
Bilo bi dobro da čujemo, ako je gospodin Balinovac u situaciji da nam to saopšti, o kretanju broja zaposlenih, zato što dolazimo do frapantnog podatka da je proteklih nekoliko godina broj ljudi u državnim organima višestruko povećan. U ovom dokumentu, koji se zove "Strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji", nalazimo odgovor kako se to desilo. Ovo pominjem iz razloga što će to pitanje povećanja zaposlenih doći do izražaja kada se bude sprovodio program racionalizacije.
Ovaj dokument je, sam po sebi, vrlo zanimljiv. Dobro što ga je kolega Krstin citirao, naravno u drugom delu. Ali, iskoristiću da pomenem u ovoj Narodnoj skupštini Republike Srbije nekoliko delova ovog dokumenta koji su, po meni, jako zanimljivi.
Naime, jedna konstatacija da je sredinom 90-tih godina, zbog teškog ekonomskog stanja jedan broj stručnih ljudi napustio upravu, ali, sada dolazimo do suštine, vrlo tačan podatak da prethodna vlada, vlada DOS nije imala strategiju razvoja državne uprave.
Ta vlada je, što je bio uopšte manir te vlade – reformska, demokratska, proevropska, itd. samo na rečima, a u praksi se ponašala potpuno drugačije. Stoji, po mom mišljenju, ocena koja je ovde izneta da ta prethodna vlada nije imala strategiju reforme državne uprave i da je to jedan od glavnih razloga zašto nije zakon pre donet i zašto se uopšte nije ušlo u tu priču.
Drugi je, naravno, onaj ljudski, da je prethodna vlada poprimala ogroman broj ljudi, kao državne službenike, pre svega i jedino po partijskom kriterijumu i da se jednostavno taj broj ljudi nalazi na velikom broju rukovodećih mesta i uticaće na sudbinu ljudi koji sada rade u državnoj upravi. Znači, oni koji su postali državni službenici po partijskom osnovu sada će, kao nepartijski ljudi ili kao državni službenici, odlučivati o sudbini svih ljudi u državnoj upravi. Videćete posle na koji način, jer pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, pored ministra i sekretara, u njegovom sadržaju učestvuje i direktor, a direktori u tim nižim strukturama su ljudi koji su došli po partijskoj dimenziji.
Moram da napomenem da je ta struktura DOS koja je ustoličena od 2001. godine, pa nadalje, po jednopartijskom kriterijumu imala vrlo negativna odnos prema upravi, sada će liti krokodilske suze kao što smo imali prilike da čujemo od predstavnika bivše vlade, da nisu znali, nisu umeli, da nisu mogli, itd. Mislim da je stvarno degutantno, jer su oni u praksi pokazali da im do tih ljudi uopšte nije stalo, da kažem, ljudi iz državne uprave, koje su zatekli. Naprotiv, prema njima su se odnosili na jedan vrlo nekorektan način.
Ali, stoji ocena da je nova dosovska vlast imala jako izraženo nepoverenje i animozitet prema celokupnom zatečenom sastavu državne uprave. To je ocena koja stoji u ovoj "Strategiji reforme državne uprave".
Takođe, tačna je i sledeća ocena – da najveći broj kadrova u upravi sada popunjavaju mladi ljudi, bez prethodnog iskustva, za funkcionisanje državne uprave. Objektivno, ti ljudi nisu u mogućnosti profesionalno da iznesu ono što se zove reforma državne uprave.
Da neko ne bi shvatio pogrešno ovu moju priču i nas poslanika SPS, mi nismo protiv mladih ljudi, naprotiv. Ali, smatramo da ti ljudi koji nemaju iskustvo, znanje, dovoljno saznanja o radu u funkcionisanju državne uprave, oni jednostavno ne mogu biti neko ko određuje sudbinu ljudi i ko odlučuje o njihovom boravku.
Biće racionalizacija državne uprave. Ta racionalizacija će biti bolna. Pojedini ljudi će sigurno ostati bez posla. Pravni osnov za ovo pitanje nalazi se u Uredbi o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade. Ovom uredbom se utvrđuju načela za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama i, što je vrlo važno, donošenje pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u organima. Pravilnik donosi ministar, odnosno sekretar ili direktor koji rukovodi posebnom organizacijom.
Sada, zastajem na ovom mestu kada kažem – direktor koji rukovodi posebnom organizacijom, jer je činjenica da su na tim nižim mestima, koja formalno nisu politička, ustoličeni ljudi DOS i oni će jedino i samo po političkom kriterijumu i predlagati organizaciju tih službi, a verovatno predlagati i kadrovska rešenja.
Ovo moram da napomenem zato što su socijalisti 2001. godine pa nadalje bili jednostavno predmet šikaniranja. Pravno, javno nije bila nepoznata činjenica koja se dešavala ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da ministar u Vladi Republike Srbije, pre nego što pravosudni organi urade ono što je u okviru njihovih nadležnosti, izađe za ovu govornicu i javno kaže – krivi su ti, ti i ti. To se nije odnosilo samo na njegove kolege iz prethodnih vlada, ministre, nego i na druge zaposlene u službama Vlade, jer je, jednostavno, politički kriterijum bio jedino merilo koje se primenjivalo prema tim ljudima.
Potpuno smo ubeđeni da ljudi koji su došli po političkoj osnovi ne mogu biti objektivni kada se bude odlučivalo o sudbini drugih ljudi. Priznaćete da zakon o državnoj upravi, zakon o državnim službenicima, da kažem princip depolitizacije pokušavaju da sprovode. Ali, predloge za racionalizaciju državne uprave davaće oni koji su po političkoj liniji došli i teško ovim ljudima koji budu predmet racionalizacije.
Nije ovde reč samo o 27.000 ljudi koji su zaposleni u državnim organima, nego je reč i o 231.000 ljudi. To je ukupan broj ljudi koji se na različite načine finansira, koji su korisnici budžeta Republike Srbije.
Činjenica je, u ovom zakonu i u drugim dokumentima koji prate ovo pitanje, postoje neki objektivni kriterijumi, ali postoje i oni drugi kriterijumi koji nisu napisani, a koji će se primenjivati. Vezano za racionalizaciju, ne stoji pitanje godina radnog staža, odnosno da li neko lice ima osnov za odlazak u penziju, da li će boravkom na Zavodu za tržište rada steći uslove za odlazak u penziju, pitanje stručne spreme itd, itd.
Jer, priznaćete, u istim uslovima, kada imate osobu sa visokom stručnom spremom i 55 godina života ili nekoga sa 25 – 30 godina staža, veća je mogućnost da će na tržištu rada mlađa osoba naći posao, da ne pominjem žene koje će biti u naročito teškoj situaciji. I sami znate, naša iskustva pokazuju da je, retko koja žena posle 55 godina života, koja dobije otkaz, u mogućnosti da ponovo nađe posao.
Znači, pitanje je kako će se utvrditi višak zaposlenih u državnoj upravi. Bilo bi dobro da to čujem, ne samo ja, nego i javnost Srbije i svi oni koji su zaposleni, jer je to pitanje koje tangira ogroman broj ljudi. Ne bih voleo, ali loše iskustvo, koje smo mi socijalisti imali, nagoni me na pomisao da će biti primenjiv nevidljivi tzv. kriterijum, mimo ovih poznatih, i da će se takav kriterijum jednostavno prelomiti preko leđa ljudi koji su određeni kao – ili članovi partije ili njene pristalice. Jednostavno, mislim da bismo danas trebalo da dobijemo odgovor i na to pitanje.
Loše je što uz ovaj zakon nije donet i zakon o zaposlenima u lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini. O tome ću nešto reći. Samo još jednu rečenicu. Kada je reč o racionalizaciji državne uprave, o rukovodećim ljudima, zakon o državnim službenicima sadrži sijaset odredbi u kojima je utvrđeno da rukovodioci službi imaju jako velika ovlašćenja i praktično utiču na sudbinu zaposlenih. Primera radi, citiraću član 89. gde kaže – Državni službenik, izuzev državnog službenika na položaju, može bez svoje saglasnosti, biti trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u državnom organu i.. privremeno premešten u državni organ.
Pogledajte vrlo detaljno članove zakona koji se odnose na prestanak radnog odnosa ili na odgovornost državnih službenika. Postoje tu neke odredbe koje mogu biti široko tumačene i verovatno preko leđa zaposlenih.
Takođe se pominje da pravilnici o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta biće usklađeni sa zakonom i pratećim propisima i biće određena nova radna mesta sa pravilnikom.
Ali, napominjem da je važna uloga direktora u tim poslovima, jer oni imaju veliku nadležnost.
Na kraju, pošto vreme predviđeno za ovu raspravu ističe, pomenuo bih pitanje zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Naime, voleo bih da čujem da li postoji u Vladi Republike Srbije podatak koliko je ljudi zaposleno u lokalnoj samoupravi, jer imamo oko 161 ili 162 opštine bez Kosova i Metohije i ako uzmete da je zaposleno u proseku 100 ljudi, to je 16.000 zaposlenih, ako je 200 ljudi to je 32.000, a ako je 300 ljudi onda 48.000 zaposlenih, a njihova prava, obaveze, odgovornosti, način rada, funkcionisanja lokalne samouprave ostaju van domašaja zakona.
Kako sam video iz obrazloženja ovog zakona ostaje da se primenjuju rešenja iz Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Ovo pominjem ne slučajno.
Posle tzv. demokratskih promena ogroman broj ljudi je primljen u lokalnoj samoupravi po političkoj osnovi, bez ijednog kriterijuma. Naime, praksa je pokazala da je za vreme tzv. demokratske vlasti, i na nivou države i lokalne samouprave, da su prvo primani ljudi po političkoj podobnosti, pa su donošeni neki planovi u organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, da bi ti ljudi koji su primani po političkoj osnovi, da bi im se utvrdio formalno-pravni okvir da budu pravno zaposleni. Njihov broj je ogroman.
Jedan broj njih finansira i Republika Srbija. Ali ne pominjem to zbog tog finansiranja nego uopšte zbog načina njihovog rada, jer ovo pitanje ostaje van domašaja i šteta je što i taj zakon nije predložen, jer bi i sa tim zakonom upotpunili sistem odnosa i na nivou države i na nivou lokalne samouprave i autonomne pokrajine, a tu je i grad Beograd i drugi.
Mislim da bi bilo dobro od gospodina Balinovca da čujemo odgovore na ovih nekoliko pitanja: kretanje broja zaposlenih, na koji način se taj broj povećao prema njihovim podacima, jer mimo onoga što je pomenuto, mislim da postoje još detaljnije informacije vezane za kretanje zaposlenih, na koji način će se vršiti racionalizacija državnih organa, da li je napravljen tu jedan plan, da li postoje vremenski okviri za smanjenje broja zaposlenih. Mislim da bi bilo dobro da to danas čujemo, jer ćemo se kretati u nivou opšte priče, a ovaj zakon će imati vrlo direktne posledice na sudbinu nekih ljudi. Hvala vam.

Zahvaljujem se gospodinu Obradoviću.
Da li se još neko od šefova poslaničkih klubova ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika koji su se prijavili za reč u zajedničkoj načelnoj raspravi o zakonima o državnoj upravi i državnim službenicima.
Prva za reč se javila narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, u vremenu predviđenom za raspravu narodnih poslanika, samo komentar o tri člana Predloga zakona o državnim službenicima, kao potvrdu za argumentaciju iznesenu u našem kritičkom osvrtu na oba predloga zakona.
Član 5. Predloga zakona o državnim službenicima – Načela delovanja državnih službenika, drugi stav glasi: Državni službenik ne sme da na radu izražava i zastupa svoja politička uverenja. Kada se tako kaže, nema šta ni da se uzme ni doda. Svaki državni službenik bi trebalo da je profesionalac koji se bavi strukom i kod državnog službenika nema mesta zastupanju političkih uverenja u radu.
Međutim, kada vidite da nešto treba da se desi državnom službeniku koji je, ipak kršeći drugi stav člana 5. izrazio svoja politička uverenja u radu, onda vidite da rukovodilac organa odlučuje o tome da li je prekršaj načinjen i da po članu kojim se definiše disciplinski postupak može sam rukovodilac organa da sprovede postupak i sam da odredi da li je tog kršenja stava 2. člana 5. bilo. Može, ako hoće da osnuje disciplinsku komisiju, ali ne mora.
Znači, imate jednu odredbu u ovom zakonu koja budi sumnju. Za svako društvo koje se menja verovatno ovakva odredba, kada bi bilo ovakvih zakona na primer u Velikoj Britaniji ili sličnim zemljama ne bi mutila sumnju, ali mi radimo zakon u realnom vremenu u Srbiji 2005. godine.
Kada ćemo ga menjati, videćemo?! Dakle, jedna odredba koja odslikava, i među mnogima je sličnim u zakonu, u suštini loše rešenje u Predlogu zakona o državnim službenicima.
Druga ilustracija, član 24. koji se tiče – Sprečavanja sukoba interesa. Stav koji ću vam citirati iz Predloga zakona ilustruje argumentaciju dveju stvari. Jedno je loša rešenja, a drugo je jezik kojim je zakon pisan.
Stav 1. glasi: "Državni službenik ne sme da primi poklon u vezi s vršenjem svojih poslova, izuzev protokolarnog ili prigodnog poklona manje vrednosti, niti bilo kakvu uslugu ili drugu korist za sebe ili druga lica". Dakle, vi stavljate u zakon da postoje prigodni pokloni za državnog službenika.
To, koliko je nelogično da bude u zakonu, toliko odslikava i ono što je kod nas uobičajeno, (200 grama kafe i još nešto pa da ti se posao završi). Ali, mi donosimo zakon da iskorenimo takav običaj. Dakle, donosimo zakon da se ne podrazumevaju prigodni pokloni manje vrednosti. Vi, a sada imate u stavu 1. Predloga zakona, koji se nudi Skupštini na usvajanje, državni službenik može da primi prigodni poklon manje vrednosti?!
Ne želim ni da zamišljam šta se sve može obrazložiti da je prigodan poklon manje vrednosti. To su stvari na koje moramo obratiti pažnju ako zaista hoćemo da donesemo kvalitetan zakon.
Poseban problem je što državni službenici nisu predmet Zakona o sukobu interesa. Dakle, tačno se zna po Zakonu o sukobu interesa ko ima, ko nema prava, ko radi, šta radi, kako radi. Načelno, mi ne da nemamo protiv da državni službenici budu obuhvaćeni sukobom interesa, naprotiv. Trebalo bi da se tačno zna, ako već nema moralnog zakona u nama koji određuje sukob interesa za javne poslove i privatne interese da i oni budu obuhvaćeni, ali nisu. Oni nisu predmet Zakona o sukobu interesa.
Ne možete ovde stavljati odredbe Zakona o sukobu interesa za ljude koji se u tom zakonu ne nalaze. Ako želite i državne službenike da stavimo u Zakon o sukobu interesa, imaćete našu podršku poslaničke grupe Demokratske stranke, ali dotle nemojte da unosite konfuziju u jedan zakon koji je srećom donet i koji, nadamo se, daće dobre posledice u realnosti, u primeni u Srbiji.
Treći primer, član 82. – Vreme ocenjivanja. i izuzeća ocenjivanja nalazi se u poglavlju: Ocenjivanje državnih službenika. To je još jedna stvar sa kojom se mi načelno slažemo da treba ustanoviti objektivna merila za sve koji se bave nekim poslom, da ne zavisi od prigodnih poklona manje vrednosti ili da ne zavisi od ličnih veza, nego da se tačno može objektivno meriti koliko je neko kvalitetno radio svoj posao.
Mi političarke i političari imamo to objektivno merilo, to su izbori. Dakle, jednom u četiri godine, najobjektivnije što može, a bilo bi dobro i češće, evo na primer, koliko za pola godine, dakle, mi političarke i političari imamo jedno objektivno merilo na svim nivoima vlasti i to zovemo ocenjivanje.
Šta se posle dešava? I, na koji način mi komuniciramo sa ljudima koji su za nas glasali – to je druga tema, ali ovde se kaže da se državni službenik ocenjuje jednom u kalendarskoj godini, najkasnije do kraja februara tekuće godine za prethodnu godinu. I, nema spora da ocenjivanja treba da bude.
Međutim, drugi stav istog člana 82. kaže – "Ne ocenjuje se državnik službenik koji rukovodi državnim organom". Dakle, on je taj koji sprovodi ocenjivanje ali se on ne ocenjuje i sad vidite samo kroz ova tri primera, a mogu da navedem još da imate rukovodioca organa koji sam procenjuje da li je neki državni službenik istupio svojim političkim uverenjima suprotno stavu 2. člana 5. pa on sam onda sprovodi disciplinski postupak. Može da formira komisiju a ne mora, on ocenjuje sa: zadovoljava, ne zadovoljava, ističe se, naročito se ističe, ali se rukovodilac, znači službenik koji rukovodi državnim organom ne ocenjuje.
Da samo ovo postoji od ilustracija bilo bi dovoljno da kažemo – čekajte, nije to dobro rešenje, otvara se zakonski jedan prostor za nemerljive zloupotrebe, da li su prigodni pokloni ili pozicija rukovodioca, hajde da to drugačije rešimo. Međutim, očigledno je da ne postoji volja da se donese zakon koji je primenljiv i to tako da napravi korist za sve. I za nas političare, kojima je svaki državni službenik neophodna podrška i pomoć, i za građane, kojima državni službenici treba da budu javni servis, efikasan, racionalan, profesionalan i, naravno, čak i za ovu vladu koja time upućuje jasnu poruku državnim službenicima za koje je, pod znacima navoda, sada nadležna.
Svašta mogu da razumem ali da pravite loše poteze prema onima od kojih trenutno zavisite i stručno i svakako, to se teško razume, ali biva. Hvala.

Zahvaljujem se. Reč ima predstavnik Vlade, sekretar zakonodavstva Zoran Balinovac, izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Čuli smo tri kritičke opaske na Predlog zakona o državnim službenicima, u kojima je otkrivena zavera, loša namera i ko zna šta još.
Veoma kratko, što se tiče prve primedbe, da državni službenik disciplinski odgovara ako izražava i zastupa svoja politička uverenja na radu, tu treba reći jednu stvar. Prvo, mislim da se svi mi ne sporimo oko toga da radno mesto nije mesto na kome treba da se mitinguje, drže politički govori itd.
Drugo, formulacija i dikcija, ponovo stalno ukazujem da treba malo pažljivije čitati zakone, da treba videti logičke veze, smisao između, da nije to samo ono bukvalno prvo tumačenje, jer mislim da se zakon ne sastoji samo iz toga, već jeste izražavati i zastupati, dakle, govori o trajnijem stanju. Znate, ako neko jednog trenutka kaže – veoma cenim tu ili tu stranku, tu ne postoji povreda radne obaveze.
Dakle, povreda radne obaveze postoji kada se to trajnije vrši. Inače, francuski zakon o sudijama zabranjuje političke razgovore u sudu i zbog toga se sudije smenjuju.
Disciplinski postupak može da pokreće i vodi starešina organa. Može i disciplinska komisija, ako on odluči da ga ne vodi. Ali, ko god vodio disciplinski postupak i ko god u tom postupku izrekao bilo kakvu meru, interes državnog službenika je, pa i ovog za koga se plašimo da će zbog toga što kažu da je sa zadovoljstvom slušao nečiju raspravu u Skupštini biti pokrenut disciplinski postupak, zaštićen jer ima pravo na žalbu.
Pravo na žalbu žalbenoj komisiji odlaže izvršenje rešenja. Znači, to pravo na žalbu odlaže izvršenje rešenja. Može rukovodilac da ga kazni koliko god hoće.
Njemu se ne može ništa desiti dok žalbena komisija konačno ne odluči, a kada žalbena komisija konačno odluči on ima pravo tužbe sudu.
Prema tome, ne može njega rukovodilac zbog toga da odstrani iz organa. Da su pročitane naredne odredbe zakona bilo bi savršeno jasno da radni odnos prestaje konačnošću rešenja. Konačnost je pravni pojam. Konačno je ono rešenje za koje žalbena komisija kaže da je ispravno, a ne ono za koje rukovodilac kaže. Dakle, reč je o potpuno pogrešnoj interpretaciji članova. Na tu pogrešnu interpretaciju, pravo da vam kažem, ne bih se ni osvrtao da nije tim odredbama pridat ogroman značaj koje one nemaju.
Isto to važi i za ocenjivanje državnog službenika koji rukovodi političkim organom. Pazite, pogledajte situaciju u Vladi. Državni službenici koji rukovode državnim organom su vam ovog trenutka isključivo direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda, sekretar za zakonodavstvo itd. Pa, ko njih može da ocenjuje? Samo Vlada.
A, da smo napisali da ih ocenjuje Vlada time bi se političkom organu ostavila mogućnost da ocenjuje njihov rad i time bismo direktno upleli politiku u ocenjivanje. Jednostavno, postoje situacije u pravnom poretku kada vi ne možete naći racionalno rešenje.
I, zato, za njih važe sva pravila kao i za druge državne službenike. Može da se pokrene disciplinski postupak. Mogu disciplinski da budu kažnjeni. Mogu da izgube službu, posao, ako budu disciplinski kažnjeni i, naravno, mogu posle petogodišnjeg mandata da ne budu ponovo imenovani ako su loše radili.
Znači, ocenjivanje se ovde, kod njih, transponuje samo za drugi način prosto zato što bi bilo političko da je propisano zakonom, jer nema ko, osim političkog organa, da ih ocenjuje, jer oni rukovode državnim organom.
I, na kraju nešto oko sukoba interesa. Biću vrlo jednostavan. Postoji Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji kaže sledeće, a koji je usvojila Narodna skupština u ovom sazivu – funkcioner ne sme primati poklon u vezi sa vršenjem njegove javne funkcije iz protokolarnog ili prikladnog poklona čija vrednost ne prelazi polovinu iznosa prosečne mesečne zarade u Srbiji, ali ni tada ako je u novcu ili hartijama od vrednosti povezano lice ne sme primati poklon itd.
To je odredba Zakona o sprečavanju sukoba interesa. Ta odredba je preuzeta ovim zakonom. Ako smo hteli da ne dopustimo službenicima korupciju, ako smo hteli da protegnemo primenu Zakona o sprečavanju sukoba interesa na državne službenike, mi smo mogli to da učinimo na tri načina.
Prvi način je ponuđen, da po hitnom postupku menjamo Zakon o sprečavanju sukoba interesa i da u njega ubacimo državne službenike. Time ne bismo dobili mnogo, jer u Zakonu o državnim službenicima mi imamo praktično čitavu kodifikaciju njihovog odnosa i prosto je lepše, preglednije i primerenije da se u jednom zakonu nalazi sve što se tiče državnih službenika, a ne razbacano po 10 ili 15 zakona, kako to već neki misle da treba.
Znači, to je bila prva opcija, da menjamo Zakon o sprečavanju sukoba interesa pa da pored: javni funkcioner, dodajemo ono čuveno, odnosno – državnih službenika itd. Nismo to uradili.
Druga mogućnost je bila da lepo iz Zakona o sprečavanju sukoba interesa prepišemo sve ove odredbe, pa da objasnimo šta se smatra poklonom, kakva je obaveza službenika kod ponude ili obećanja poklona koji ne sme da primi, šta treba da uradi ako je osnovao javnu službu i jednostavno da uradimo nešto što je svojevremeno uradio Fridrih Veliki, pruski kralj.
Fridrih Veliki je dao nalog da se uradi zakon ali da bude jako pedantan. Taj zakon je imao 17.000 paragrafa i zvao se PREUSSISHEN LANDRECHTS (Pruski zemaljski zakonik), 17.000 paragrafa, toliko je on sve napisao. Čak je predviđao koliko puta majka mora da doji dete dnevno, pod kojim uslovima može da se odbije kohabitacija tj. vršenje bračnih dužnosti.
E, sad, verovatno da je i mi to trebalo da uradimo da bi nekome bilo jasno, dakle, očigledno je da se nama ovde sugeriše da je trebalo i mi tu veštinu da primenimo. Međutim, ako vi kažete – na određivanje kruga povezanih lica i na prijem poklona primeniće se propisi kojima se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, pa svakome je jasno da će pogledati ta tri – četiri člana zakona i vi ste elegantno, nečim što se zove upućujuća norma u pravu, rešili problem.
Umesto da budete Barbarosa ili neki drugi koji će pisati 50, 60 i 70 članova oko nečega za čim nema potrebe ili koji ćete unositi nered i nemir u pravni sistem. Vi ste to sasvim jednostavno uradili.
Još nešto oko sukoba interesa. Postoji nešto što je promaklo budnim očima kritičara. Oni koji se danas, po Zakonu o sukobu interesa, nazivaju funkcionerima, a to su pomoćnici ministara, sekretari ministarstava, zamenici ministara itd. jedan veliki broj njih će postati državni službenici na rukovodećim položajem.
Otuda je zakon o državnim službenicima njihov položaj razdvojio i rekao da se na njih primenjuju sve odredbe zakona o sprečavanju sukoba interesa, rekavši to vrlo jasno u jednom članu. Zašto?
Kada smo radili ovaj zakon, mi smo se nalazili pred jednom dilemom, koja bi, otprilike, mogla vrlo lako da se opiše sledećim rečima: da li da i dalje nastavimo primenu Zakona o sprečavanju sukoba interesa na one koji su danas funkcioneri, sutra će biti rukovodeći službenici, ili ne? Naravno da je trebalo. Pa, mi hoćemo da suzbijemo korupciju.
Cilj odredaba Zakona o sprečavanju sukoba interesa je uvođenje moralnog zakona u nama, ali i preduzimanje nekih drugih mera. Zbog toga smo sve odredbe zakona o sprečavanju sukoba interesa direktno protegli na sve državne službenike koji su na rukovodećem položaju, prosto zato što se te odredbe primenjuju danas na njih. Pa, zar je trebalo da ostavimo da se sutra ne primenjuju na njih? Nije trebalo.
Prema tome, lično, a govorim sada i narodnim poslanicima i javnosti, ne vidim nikakav problem oko odredaba vezanih za sprečavanje sukoba interesa. I jednostavno, zakon koristi nešto što je tehnika otkrivena još u rimskom pravu, još pre hiljadu godina, tzv. upućujuće norme, ništa novo se ne izmišlja. Postiže se i dobija u racionalnosti zakonskog teksta, da on ne bude predugačak, preopširan, previše opisan. Dužnost zakonodavca jeste, pre svega, da naređuje, a tek u drugom planu da podučava. Toliko o tim zabrinutostima.

Replika, narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, osim što je sekretar Balinovac potpuno pogrešno razumeo ono što sam govorila, zahtevam od predsedavajućeg da stenogram sa diskusijom sekretara Balinovca, koji se odnosi na sukob interesa, sa propratnim pismom Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa pošalje i Zakonodavnom odboru Skupštine Republike Srbije, predsedniku Zakonodavnog odbora, narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću.
Dakle, ponavljam. Zahtevam da se stenogram sa onim što je gospodin Balinovac tvrdio o primeni Zakona o sukobu interesa, pošalje, sa zahtevom za uputstvo za primenu Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa i Zakonodavnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije.

Zahvaljujem se gospođi Čomić. Pošto je stenogram dostupan svakom poslaniku, svako ko je zainteresovan od poslanika, može da dostavi kome god hoće. Predsednik Skupštine ili predsedništvo skupštine da dostavlja stenogram sa diskusijom bilo koga ovde, to niti je uobičajeno, niti piše negde u Poslovniku. Naravno, svaki poslanik ima stenogram sa sednice i može da dostavi kome god hoće. To je javni dokument.
Izvolite, gospodine Balinovac.

Što se tiče mog tumačenja zakona o državnim službenicima, koje se odnosi na sprečavanje sukoba interesa, sada pred svim poslanicima i stenograma radi izjavljujem da sasvim ostajem pri njemu.
Što se tiče uputstava, znate, Zoran Balinovac, kao Republički sekretar za zakonodavstvo nema tu pretenziju da daje uputstvo Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa. Republički odbor za rešavanje sukoba interesa čine diplomirani pravnici, čiji je deo birao Vrhovni sud, deo Advokatska komora, a deo Narodna skupština i oni će sami tumačiti ovaj zakon i pronaći najbolji način kako treba da ga tumače ili ne.
Što se tiče mog tumačenja, naravno, ostajem pri njemu i to kažem zbog stenograma.