Hvala.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 1. i 2, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika i članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Samo da pročitam ko su ovlašćeni predstavnici za ove tačke dnevnog reda: za Demokratsku stranku Srbije ovlašćeni predstavnik je Jovan Palalić, za Demokratsku stranku – Boris Tadić ovlašćeni predstavnik je Gordana Čomić i za G17 plus ovlašćeni predstavnik je Marko Krstin.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 1. i 2. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DRŽAVNOJ UPRAVI I PREDLOG ZAKONA O DRŽAVNIM SLUŽBENICIMA
Da li predstavnik predlagača Zoran Balinovac, sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, želi reč? (Da). Reč ima Zoran Balinovac.

Poštovani potpredsedniče, poštovani narodni poslanici, moj zadatak je danas da vam predstavim dva zakona – zakon o državnoj upravi i zakon o državnim službenicima. Oba zakona dolaze na dnevni red posle usvojenog Zakona o Vladi i zajedno sa Zakonom o Vladi treba da predstavljaju konačno rešenje preobražaja naše državne uprave i našeg službeničkog sistema. Ukratko ću podsetiti evoluciju nastanka ta dva zakona.
Evropska Agencija za rekonstrukciju je, negde, maja 2003. godine krenula u jedan projekat reforme državne uprave i službeničkog sistema u Republici Srbiji i taman kada su se stručnjaci iz Evropske agencije za rekonstrukciju spremali da napuste Srbiju, jer u dotadašnjoj vladi nisu imali ni sagovornika niti nekog ko je bio zainteresovan da reformiše upravu, došlo je do smene vlade.
Nova vlada je pristupila ozbiljnije državnoj upravi, mnogo ozbiljnije i uopšte onom delu reforme našeg pravnog sistema koji se uopšte naziva institucionalnim delom reforme. Ubrzo je osnovan Savet za državnu upravu, urađen je Zakon o Vladi, u saradnji sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju, a takođe su urađeni i zakoni koje vam ja danas predstavljam.
Pri tome, zaista je bilo reči o saradnji. Nama niko nije nametao rešenja, niti smo mi prihvatali rešenja nekritički, pokušavajući da ih unesemo u zakonodavstvo Srbije. Prosto koristili smo pomoć stranih stručnjaka u onoj meri u kojoj je ona nama bila potrebna.
Naša situacija i nije bila toliko loša, jer smo mogli da procenimo stara iskustva, vidimo koje greške postoje u zemljama Evropske unije, jer oni već više godina primenjuju te zakone, i da, posle toga, izaberemo ono što smatramo da ovog trenutka najviše priliči srpskoj državnoj upravi i srpskom službeničkom sistemu.
Dakle, reč je o zakonima saradnje a ne o zakonima koji su rađeni pod pokroviteljstvom ili pod protektoratom, ili na neki drugi način.
Takođe bih hteo da istaknem da smo, pogotovo kod Zakona o državnim službenicima, konsultovali i Nezavisni sindikat i Samostalni sindikat Srbije i njihove resorne sindikate, da tako kažem, i da su i oni podržali ove zakone.
U principu reč je o dva srodna zakona koji uređuju istu oblast, samo na jedan drugačiji način. Tačnije iz drugačije perspektive. Dok Zakon o državnoj upravi uređuje državnu upravu preko institucionalne metodologije, odnosno metodologijom uređivanja institucija državne uprave, to Zakon o državnim službenicima uređuje državnu upravu posmatrajući njen ljudski supstrat.
Zbog toga ću ja u svakoj prilici, kada je god to moguće, kada se budem osvrtao na rešenja iz ova dva zakona, govoriti i o jednom i o drugom, jer je reč, zapravo, samo o jednoj istoj stvari koja se posmatra različitom metodologijom i na dva različita načina.
Kada je reč o Zakonu o državnoj upravi najbitnije novine se sastoje u tome što se jasno razvrstavaju oni poslovi državne uprave koji ulaze u domen političkih, kreativnih političkih odluka, kojima se učestvuje u stvaranju politike Vlade i od onih drugih poslova koji bi se mogli nazvati upravnim poslovima, u užem smislu reči, ili rutinski poslovi.
Uporedo sa tim razlikovanjem poslova, koje vrše organi državne uprave, čini se na neki način i razlikovanje u personalnom supstratu samih organa državne uprave. Državna uprava je zamišljena tako da u upravnim organima, organima državne uprave, ubuduće umesto sadašnjih deset funkcionera, koji se biraju po političkim kriterijumima, ostanu samo dva. To su ministar i državni sekretar.
Unutar upravnih poslova opet postoje razlike, i to: između onih koji vrše rukovodeće položaje i poslova od kojih zavisi organizacija i usmeravanje organa državnih poslova i one koji više rade na rutiniziranim pitanjima.
Kao poseban kvalitet Zakona o državnoj upravi naveo bih to da je on stvorio sve pretpostavke za depolitizaciju državne uprave. Budući da se kod nas neki izrazi koriste suviše olako, a ponekada nesmotreno, da nekada poprime i razmere ideološkog mita a da ne budu objašnjeni šta znače, ja ću objasniti šta podrazumevam pod pojmom političkog funkcionera.
Politički funkcioner je svaki onaj funkcioner koji svoj mandat vezuje za trajanje mandata, bilo tako što na položaj dolazi kada dođe nova vlada ili tako što sa položaja odlazi kada dođe vlada koja smenjuje onu vladu koja ga je postavila. To dalje znači da je njegova dalja odgovornost za posao koji radi isključivo političke prirode. Prema političkim kriterijumima je došao, prema političkim kriterijumima i odlazi.
Otuda mi danas, više u praksi i nešto malo manje u zakonima, de fakto ovog trenutka imamo deset kategorija onih koji dolaze sa novom vladom i odlaze kada to i novoj vladi, sa kojom su došli, istekne mandat.
Takva rešenja su pogubna. Najpre gotovo da nije ni potrebno govoriti o tome da se njima pogoduje nestručnim i političkim merilima prilikom odabira kadrova koji rukovode državnom upravom na štetu stručnih merila. Zatim se time jednostavno pravi jedan problem – uprava je loša, lošije radi, ne dolaze kompetentni ljudi na položaj, a oni koji su kompetentni na položaj mogu doći jedino ako se priklone nekoj od vladajućih stranaka, što naravno nikada ne bi trebalo da bude uslov.
Dakle, destimulišu se talentovani, spremni i kompetentni, a stimulišu se oni po principu političke odabirljivosti.
Sledeća veoma loša odlika tog rešenja jeste da to stvara vrlo opasan diskontinuitet u radu državne uprave. Znate, čim se promeni vlada, čim se promeni vlada kao permanentno ili pre svega direktan politički organ, zajedno sa njom ide smena čitavih upravnih funkcionera i to ponekad može da traje dva do tri meseca, i vi u ta dva do tri meseca, u kojima se smenjuju dotadašnji i postaju novi upravni funkcioneri, de fakto imate diskontinuitet u radu državne uprave, koji nekada može da bude toliko opasan da izazove krizu u državi, a da ne govorim o tome da dolazi do pada kvaliteta.
Dakle, razjasnio sam šta znači pojam funkcionera izabranog po političkim merilima, razjasnio sam kakvi su problemi i rekao da to otprilike postoji još samo u Srbiji. Otuda smo mi jasno razdvojili u Zakonu o državnoj upravi one funkcije koje su političke, koje se vezuju za mandat Vlade, od onih funkcija koje su ekspertske, stručne, koje bi trebalo da budu lanac beočuga, lanac kontinuiteta državne uprave, gde bi ljudi dolazili i odlazili isključivo po stručnim merilima.
Od sadašnjih deset političkih funkcija u državnoj upravi se zadržavaju samo tri. Unutar same koncepcije državne uprave u Srbiji svako ko se bavi upravnim pravom nailazi na jednu teškoću koja se naziva Ustav Republike Srbije. Naš Ustav je predvideo postojanje ministarstava, posebnih organizacija i organa uprave u sastavu ministarstava. Sva tri organa su Ustavom određeni organi. Za sva tri organa se delokrug određuje isključivo zakonom, dakle ne može podzakonskim aktima i svi ti organi se osnivaju zakonom.
Otuda je pitanje njihovog odnosa veoma ozbiljno i veoma bolno i do sada, čini nam se, nije bilo rešeno na pravi način. Ministarstva su glavni nosioci državne uprave i to je sasvim nesporno. Ministri, kao šefovi resora, za svoj rad i za stanje u oblasti kojom rukovode odgovaraju i Narodnoj skupštini, pre svega, a i predsedniku Vlade.
Međutim, postavilo se pitanje odnosa organa uprave u sastavu ministarstava sa preostalim delom ministarstva. Tu, naravno, majoritet ministarstva postoji. Ministarstvo je starije. Ono je preče.
Nažalost, u sadašnjem zakonu se ne vidi u čemu se taj majorizam sastoji, u čemu se to prvenstvo sastoji i kakav je odnos ministarstva i organa uprave u njegovom sastavu. Mi smo pokušali da taj problem rešimo.
Takođe, nije jasan odnos ministarstava i posebnih organizacija. Za razliku od ministarstava, kojima rukovode ministri koje bira Narodna skupština, posebnim organizacijama rukovode lica koje postavlja Vlada, dakle, lica sa nesumnjivo nižim stepenom legitimiteta.
Međutim, ono što je po našem Ustavu isto, jeste to da Vlada ima ista nadzorna ovlašćenja i nad ministarstvima i nad posebnim organizacijama. Tako dolazimo do jednog apsurda da Vlada može prema ministru, kao šefu ministarstva, drugo je ministar kao politički funkcioner, da te dve stvari razdvojimo, dakle, da Vlada može prema ministarstvu preduzeti iste nadzore usklađujući mere kao prema posebnoj organizaciji, mada legitimiteti, pa ako hoćete i legaliteti njihovih rukovodilaca nisu na isti način ni izbliza isti.
Sa druge strane, ministar odgovara za svoj rad, pored Vlade, naravno i Skupštini. Rukovodilac posebne organizacije odgovara Vladi, a ne Narodnoj skupštini. Međutim, između rukovodioca posebne organizacije i Narodne skupštine ne postoji nikakva direktna veza. Jednim institutom koji bi se zvao neobaveznim nadzorom ministarstava nad posebnom organizacijom, neobaveznim ne u smislu obaveznosti ili neobaveznosti, nego mogućim nadzorom, ne obaveznim, u svakom slučaju, mi smo pokušali da posebne organizacije vežemo za ministarstva i tako preko ministarske odgovornosti pred Narodnom skupštinom napravimo i posredno odgovornost rukovodioca posebne organizacije pred Skupštinom. Toliko uslovno i kratko o zakonu o državnoj upravi.
Što se tiče zakona o državnim službenicima, govoriću samo o tri promene i pokušati da ih sažmem tako što ću prikazati njihovo dejstvo na ostale institute. Naime, prvi put se, za razliku od dosadašnjih rešenja, kao poslodavac državnim službenicima uzima Republika Srbija. To što je poslodavac državnim službenicima Republika Srbija, nama je, barem kada je reč o državnim službenicima koji su zaposleni u organima državne uprave i Vladi, omogućilo da stvorimo integrativna tela kao što su žalbene komisije, kao što je visoki službenički savet i služba za upravljanje kadrovima.
Dakle, tek postavljanjem Srbije kao jedinstvenog poslodavca, mi imamo mogućnosti da jedinstveno vodimo, koordiniramo i usklađujemo kadrovsku politiku u državnoj upravi u Srbiji. Van toga, ni ove nove institucionalne forme, od kojih je, čini mi se, najznačajnija visoki službenički savet, nisu bile moguće.
Sledeća stvar na koju bih hteo da ukažem jeste potpuno nova i sasvim drugačija koncepcija radnog mesta. Danas imamo u pozitivnom Zakonu o radnim odnosima u državnim organima, jedan sistem koji gotovo bezuslovno destimuliše napredovanje. Zvanja se vezuju za ljude. Imamo sistem zvanja, a zvanja se stiču s obzirom na radno iskustvo i s obzirom na godine radnog staža.
Ta zvanja uglavnom ne zavise od poslova koji se vrše i od radnih mesta na kojima se radi, tako da se često događa da neko ko je mlad, neko ko je perspektivan, neko ko se pokaže da može da radi i najsloženije i najkomplikovanije poslove iz delokruga ministarstva, jednostavno, zbog godina radnog staža ostane u nižem zvanju od nekoga ko ima više zvanje, a radi rutinske poslove, kao što je udaranje pečata, kao što je izrada rutinskih rešenja koja se rade na geštetneru itd.
Dakle, to praćenje čoveka putem zvanja, jednostavno, destimuliše one najbolje, destimuliše napredovanje i mlade ljude dovode u situaciju da pred penziju i pred starost dobijaju ona zvanja koja im priliče.
Naravno, u praksi se pokušao naći izlaz iz te situacije kršenjima zakona i pretvaranjem sistema zvanja u elemente socijalne politike. Vi svakome date najviše zvanje, zato što od zvanja zavisi plata, a onda ponovo napravite jednu jednakost, jednu, uslovno rečeno, žabokrečinu u državnoj upravi, unutar koje je teško napredovati.
Predlog zakona o državnim službenicima posmatra rad i posmatra napredovanje, isključivo kroz kategoriju radnog mesta. Radna mesta se razvrstavaju zavisno od njihove složenosti. Da biste vi napredovali, vi morate savladati sve uslove da sa jednog radnog mesta pređete na složenije radno mesto. Dakle, vi morate biti bolji, vi morate biti kvalitetniji nego što ste to bili do pre godinu ili dve. Ukoliko želite da ostanete na starom radnom mestu, na kome radite rutinske poslove, vi se ne morate usavršavati.
Ukoliko želite da se usavršavate, ukoliko želite da napredujete, vi nećete napredovati u više zvanje, nego ćete napredovati na više radno mesto. Na tom višem radnom mestu poslovi su složeniji i vi morate više znati. To je sistem koji je u poslednje vreme našao svoju upotrebu u zemljama zapadne Evrope i u tranzicionim zemljama i koji se do sada pokazao kao vrlo stimulativan za napredovanje mlađih državnih službenika.
Dakle, bez obzira na stepen školske spreme, bez obzira na godine radnog staža, jedan posao ima jednu težinu, po jednoj težini se plaća. Ako hoćete da napredujete, morate savladati nov posao. To je način na koji dobijate veću platu. Dakle, morate se usavršiti da biste dobili veću platu.
Što se tiče načina stupanja u državnu upravu, zakon o državnim službenicima odlučio se za tzv. poluotvoreni karijerni sistem, što znači da se, kada je reč o, uslovno rečeno, običnim mestima, onim službeničkim mestima koja nisu rukovodeća mesta, da se na njih dolazi putem instituta konkursa, koji je najpre interni, i to obavezno interni u organima državne uprave, a ako on ne uspe, onda je to konkurs koji je javan i u kome mogu da učestvuju svi građani koji ispunjavaju uslove za zaposlenje na to radno mesto. To je odlika poluotvorenog karijernog sistema, o kome možemo docnije raspravljati, da sada posebno ne razlažem njegove osobenosti i njegova svojstva koja su sprovedena kroz ovaj zakon.
Što se tiče položaja, a to su ona rukovodeća radna mesta, kao što su sadašnji pomoćnici u ministarstvu, sekretari u ministarstvu, sekretari posebnih organizacija itd, na to radno mesto se može doći samo posle konkursa, u jasno definisanom konkursnom postupku, sa jasno definisanim merilima koja se ocenjuju i jasno određenih veštinama, sposobnostima i stručnostima koja se ispituju.
Dakle, neće biti moguće, kao što je to do sada bilo, da se na položaj dolazi po principu stranačke ili partijske pripadnosti, već na položaj dolazi onaj ko je najbolji na konkursu, bilo da je to interni konkurs ili, ako interni konkurs ne uspe, to je konkurs koji se sprovodi javno, u kome mogu da učestvuju svi. Toliko bih rekao.
Na kraju bih se zahvalio narodnim poslanicima koji su podneli amandmane. Rekao bih da je Vlada usvojila solidan broj amandmana gotovo svih poslaničkih grupa, izuzev poslaničke grupe DS, koja na zakon o državnim službenicima amandmane nije imala.
Što se tiče zakona o državnoj upravi, ti amandmani se bave jednim pitanjem, a to je pitanje prava i položaja autonomne pokrajine, o čemu smo slušali prethodnih dana, a o čemu možemo razgovarati kada na to bude došao red. Ja bih toliko i pozivam vas da uzmete učešće. Hvala.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Da, narodni poslanik Marko Krstini.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze dva zaista obimna zakona, koja regulišu veoma značajna pitanja vezana za funkcionisanje segmenta državne vlasti, odnosno izvršne vlasti, gde imamo Vladu, ministarstvo, odnosno organe uprave. To je jedna materija koju je zaista neophodno bilo urediti. Ova vlada je preuzela značajne mere da se urede ključna pitanja funkcionisanja sudske vlasti. Znači, doneli smo zakone o sudovima, tužilaštvima, Savetu pravosuđa. Rešili smo pitanje nagrađivanja sudija, doneli smo Parnični i Upravni postupak, Porodični zakon i na red je došla i državna uprava.
Moram odmah da kažem da je reformi državne uprave Vlada premijera Vojislava Koštunice pristupila studiozno, da je donela strategiju reforme državne uprave u Republici Srbiji, da ta strategija pored narativnog dela sadrži i radnje i rokove u kojima se izvršavaju pojedine radnje, da se ti rokovi prema utvrđenoj strategiji izvršavaju i da je upravo u izvršavanju ove strategije pripremljen, usvojen na Vladi i predložen ovoj skupštini tekst Predloga zakona o državnoj upravi i tekst Predloga zakona o državnim službenicima.
Kada govorimo o Predlogu zakona o državnoj upravi, ima 91 član, isti sadrži u osnovi rešenja koja su odraz trenutka u kome se nalazimo. On počiva na vladavini prava i praktično jeste rezultat zalaganja Vlade Srbije da se formiraju i afirmišu institucije države Srbije i na tome Vlada očigledno istrajava i to treba pozdraviti. Vlada kroz ovaj predlog zakona ide na striktno poštovanje ustavnog načela podele vlasti, jačajući i afirmišući izvršnu vlast.
Koja su to opšta načela na kojima se zasniva ovaj zakon? Ovaj zakon uvažava dostignuti stepen razvoja, uvažava karakteristike državne uprave u državi Srbiji s jedne strane, a sa druge strane ide u susret novom ustavu, koji naravno treba da bude kruna ukupne zakonodavne aktivnosti ovog parlamenta. Cilj ovog zakona je očigledno da u mogućoj meri izvrši usklađivanje stanja državne uprave sa evropskim i svetskim kretanjima i da izrazi državnu upravu pre svega kao servis građana, a sa druge strane da omogući suštinsku strukturnu promenu uprave kroz njenu dekoncentraciju na centralnom nivou prenošenjem niza ovlašćenja na okruge i delegaciju, da se sa centralnog nivoa niz ovlašćenja prenese na autonomne pokrajine, gradove i opštine.
Godine 2002, da vas podsetim, donet je Zakon o utvrđivanju nadležnosti autonomnih pokrajina i Zakon o lokalnoj samoupravi, kojim je izvršen jedan deo delegacije vlasti sa centralnog nivoa na niže oblike. Ovaj zakon takođe treba da počiva i na načelu fiskalne decentralizacije. Da bi se sprovela ova fiskalna decentralizacija nije dovoljan ovaj zakon, on traži dodatna rešenja u drugim zakonima i hoću da kažem svoje mišljenje da bez fiskalne decentralizacije nema stvarne decentralizacije u državnoj upravi.
Šta znači, kratko, fiskalna decentralizacija? Autonomne pokrajine, odnosno Autonomna Pokrajina Vojvodina, gradovi i opštine moraju imati svoje izvorne prihode sa jedne strane, a sa druge strane mora im se vratiti imovina. Dakle, to je predmet budućih zakona kojima se ovde dve stvari moraju rešiti da bi mogli da govorimo o stvarnoj decentralizaciji. U suprotnom ovaj zakon, odnosno njegove određene odredbe, će ostati nerealizovane.
Šta ovaj zakon još omogućuje? Omogućuje veću otvorenost i javnost i u radu, a što se tiče službenika omogućuje motivaciju službenika, njihovu profesionalizaciju i naravno racionalizaciju da bi se ostvarilo nešto što predstavlja tendenciju u savremenoj upravi da se što manje utroška sredstava i rada postignu što bolji rezultati. Pri tome se naravno moramo držati, pošto pripadamo korpusu evropskih zemalja, Evropskog administrativnog okvira koje traži dobru vladavinu i otvorenu upravu, a upravu posmatram kao servis građana od koga se traži visok kvalitet koji se pruža građanima od strane državne uprave.
Naravno, pri tome se mora napustiti načelo da građani služe državi i upravi i do kraja ostvariti načelo da država jeste servis građana i da građani upravo u opštem interesu finansiraju to da bi ostvarili neke svoje interese kroz rad državne uprave.
Koja su najznačajnija nova rešenja ovog zakona na koja bih skrenuo pažnju? Mislim da je jedna od najvažnijih karakteristika novog zakona u državnoj upravi uvođenje zakonitosti i ograničavanje jedne vrste samovlasti, kako bih ja to nazvao, organa državne uprave koji su oni tu i tamo pokazivali u dosadašnjem razvoju državne uprave u Srbiji.
Recimo članom 14. stav 3. se decidno propisuje da za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu, bezbednost, imovinu građana organi moraju imati neposredan izričit osnov u zakonu. Znači, apsolutno ovom odredbom zakona o državnoj upravi kao sistemskog zakona se isključuje takozvano uredbeno pravo, već se traži da se zakonom predvidi takva mogućnost da se aktima organa uprave poseže u najveće vrednosti koje garantuje naš Ustav, a to: su lična sloboda, imovina i bezbednost, naravno život i zdravlje. Toga nema bez toga da državni organi imaju izričit osnov u zakonu.
Ovaj osnov će naročito pomoći advokatima da zaštite građane tamo kada državni organ ima to samovlašće i kada primenjuje samovlašće i naravno građanima, što je veoma značajno, da ta prava zaštite. Ja ukazujem javnosti posebno na ovu odredbu. Nadalje, veoma značajna odredba koja ograničava ministarstva i ostale državne organe u mogućnosti da svojim propisima derogiraju ustavna i zakonska ovlašćenja, da ministarstvo i drugi organi mogu donositi podzakonske akte samo ako su u zakonu na to izričito ovlašćeni.
To su manje-više odredbe koje imaju karakter ustavnih odredaba, ali u ovom trenutku kada Ustav, takav kakav je, ne sadrži decidno ovakve odredbe ili samo sadrži njihov deo one predstavljaju značajan okvir u kojima će se moći na taj način uspostaviti odnos i države prema građanima i gde neće biti mogućnosti da država majorizuje u odnosu na građane.
Mi smo do sada u Republici Srbiji od 1992. godine imali instituciju okruga. Ona je bila uređena uredbom, što se pokazalo nedovoljnim. Okrug inače ima veliki značaj kod decentralizacije, odnosno dekoncentracije državne uprave. Ovim zakonom se zaista na jedan potreban način, na potrebnom nivou, uređuju ovlašćenja i rad u okrugu i odnosi okruga prema građanima, odnosno građana, ostvarivanja prava građana u okrugu.
U zakonu je posebno značajan deo koji se odnosi na sam rad organa uprave, gde se daju određena direktna ovlašćenja rukovodiocima da mogu da izvrše određene upravne poslove, kao što su recimo direktive koje rukovodilac daje radnicima da bi izvršili određeni upravni posao.
Veoma su značajne odredbe, (a to je član 48.) koje se odnose na unutrašnji nadzor u radu organa uprave. Posebno bih skrenuo pažnju da organ uprave može neposredno da preuzme izvršavanje određenog upravnog posla, bez obzira na to da li je neki konkretan, radni ili neki drugi organ nižeg stepena neće da izvrši taj upravni posao. Taj nadzor je veoma značajan da bi građani mogli da ostvare svoja prava.
Nadalje ću napomenuti isto tako na liniji ostvarivanja zakonitosti i pravne sigurnosti posebnu obavezu sprovođenja javne rasprave za predlagača, kada se priprema zakon kojim se bitno menja pravni režim u jednoj oblasti. Ovakva jedna odredba zaista doprinosi informisanju javnosti s jedne strane, a što je još mnogo važnije omogućuje da se javnost na vreme izrazi, odnosno iskaže svoj stav o pojedinim odredbama, kako bi predlagač, odnosno mi kao skupština mogli da usvojimo takav jedan zakon.
Veoma je značajna odredba člana 79. koja govori o približavanju uprave građanima u upravnim danima kada organi uprave izvan svog sedišta vrše određene upravne poslove.
Isto tako, vezano za kontrolu rada organa uprave značajni su rokovi koji se propisuju kao obaveza organa da rešavaju kada se radi o pritužbama na njihov rad. Dakle, do sada organi nisu imali takve obaveze, a sada od momenta kada prime pritužbu rok im je 15 dana da daju odgovor na pritužbu. Inače, u protivnom se vrši povreda određenih odredaba, što opet znači da zaposleni u organima snose odgovarajuće konsekvence.
Na kraju razmatranja ove tačke, kada se radi o Zakonu o državnoj upravi, hoću da kažem da očekujemo od predlagača da što pre dođe u proceduru Zakon o opštem upravnom postupku, koji će biti uslov da se ova reforma sprovede. Očekujem i Zakon o upravnim sporovima i odgovarajuću uredbu, kao što je Uredba o kancelarijskom poslovanju, Arhivskoj građi itd. Nadam se da je to u pripremi i voleo bih da to što pre imamo na dnevnom redu, kada se radi o zakonima.
U odnosu na sam tekst zakona, još ću reći dve stvari za koje mislim da zaslužuju pažnju, a vezane su za stručnu spremu radnika koji obavljaju posao rešavanja u upravnom postupku. Mislim da je u državi Srbiji, koja se nalazi u 21. veku, zaista nedovoljno to da se kao minimum spreme predviđa viša stručna sprema. Pomenuću da se tu radi o veoma složenim upravnim poslovima, kao što je rešavanje o izdavanju građevinskih dozvola, eksproprijaciji, gde se najneposrednije zahvata u imovinu i prava ljudi i zaista je nedopustivo da, recimo, kada se radi o ostavinama u sudskom postupku, to može da radi isključivo neko sa visokom spremom i pravosudnim ispitom, a kada pri tome neko ograničava pravo svojine u eksproprijaciji, dakle oduzima se i prelazi u državnu svojinu, neka nepokretnost u opštem interesu, on može imati samo višu stručnu spremu.
Smatram da je to rešenje koje nije dobro, a pogotovo što se radi o zakonu o državnoj upravi kao sistemskom zakonu i predlažem da predlagač prihvati amandman koji sam dao. Znam da bi mogao biti prigovor u tom pravcu da nema možda dovoljno službenika, da nisu obučeni, međutim, hoću da kažem da prema podacima koje imamo sa fondova za zapošljavanje ima veoma veliki broj visoko obrazovanih kadrova i zaista ne bi bio problem da se u jednom prelaznom roku, od pet godina, obezbedi da državna uprava zaista ima službenike koji će biti visoko obrazovani i koji će moći da svojim znanjem i svojom stručnošću u potpunoj meri pomognu građanima da ostvare svoja prava, a pogotovo kada se prava ograničavaju.
Mislim da bismo tu odredbu mogli menjati jednom elastičnom prelaznom odredbom da oni službenici koji su zatečeni za pet godina mogu da ispune te uslove. Hoću da vas podsetim da smo isto imali u oblasti vaspitanja i obrazovanja, da je bilo učitelja sa srednjom spremom, pa smo to onda podigli na viši nivo i sve se to rešilo u određenom roku. Ne vidim razloga da u državnoj upravi to ne možemo da izvedemo.
U odnosu na Predlog zakona o državnim službenicima, koji je zaista veoma obiman, potpuno novi propis, kojim se zaista uvodi mnogo novina i mislim da će tek u praksi pokazati pravi domašaj. Mislim da je Vlada ovde učinila pravi potez predlažući jedan ovakav zakon. Zakon ima 191 član i skrenuću pažnju na članove koji su, po meni, izuzetno važni i koji predstavljaju novinu.
Mi smo doneli Zakon o sukobu interesa, međutim ovde imamo primenu tih odredbi na državne službenike. Mislim da je to veoma važno, jer se detaljnije uređuju pojedina pitanja koja do sada nisu bila uređena i koja su zaista predstavljala i davala mogućnost da dođe do korupcije u državnim organima. Mislim da te korupcije ima, ona nije u velikoj meri izražena, ali ima je i u velikoj meri pogoduje takvoj oceni da u državi Srbiji nije u punoj meri zaživela pravna država.
Zakon o državnim službenicima zabranjuje primanje poklona i korišćenje rada u državnim organima, zabranjuje državnim službenicima osnivanje trgovinskih društava, javnih službi, kao i bavljenje preduzetništvom. Nadalje, zabranjuje obavljanje funkcija u pravnim licima, određenih vrsta funkcija, sem određenih funkcija na koje ih postavlja Vlada. Dakle, to su zabrane koje u velikoj meri omogućavaju da se suzbije korupcija, što opet ide u pravcu zalaganja Vlade Republike Srbije za konstituisanje pravne države i vladavinom zakona u Srbiji.
Veoma je značajno i pitanje razvrstavanja radnih mesta, što se uređuje na potpuno nov način. Odvajaju se radna mesta sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima, određuje se ko ih postavlja. Veoma je značajno da se postavljanje na ta mesta obavlja putem prvo internog konkursa, što je do sada nedostajalo, da se izvrši kadrovska preraspodela unutar organa uprave. Veoma su značajni kadrovski potencijali naših organa uprave i veoma je značajno da ovaj zakon predviđa postojanje kadrovskog plana da bi se obavio određeni zadatak raspoređivanja.
Imamo, sa jedne strane, položajna mesta i izvršilačka radna mesta sa zvanjima. Da napomenem, i za jedno i za drugo uslov je interni konkurs, a ako on ne uspe imamo javni konkurs. Kada se radi o povredama ljudi koji učestvuju na ovim konkursima formira se posebna žalbena komisija i ne odlučuje isključivo starešina o žalbama, nego odlučuje posebna žalbena komisija. A takođe je predviđeno da se za određena radna mesta može pokrenuti upravni spor radi zaštite prava radnika ili u zavisnosti od položaja na kojem se nalazi, što opet garantuje jednu vrstu zaštite izvan organa uprave, koja zaista u dosadašnjoj pravnoj praksi pokazuje veoma dobre rezultate, da sud kontroliše, kao i u upravnom postupku, rad organa uprave.
Veoma značajne odredbe su odredbe o ocenjivanju kao uslovu za napredovanje. Dakle, ne može se napredovati ukoliko nemamo dva puta uzastopno najvišu ocenu ili četiri puta. Isto tako, radnici koji imaju loše ocene to će biti uslov za prestanak radnog odnosa i sa stanovišta građana je to veoma značajno da ne bi imali priliku da rešavaju o njihovim pravima i obavezama ljudi koji ne zadovoljavaju osnovne stručne i radne kvalitete i neke druge kvalitete koje, naravno, propisuje ovaj zakon.
Značajna institucija koja je nova, to je visoki službenički savet, veoma je značajno što će taj savet doneti kodeks ponašanja državnih službenika. Mislim da će taj kodeks ponašanja državnih službenika doprineti da naši građani zaista rasterećeni dođu pred šalter i zaista tamo sa nekim mogu da pričaju, ko zna njihov problem i ko ume da ga reši na pravi način.
Zakon o državnim službenicima predviđa jednu novu instituciju, a to su nameštenici. Oni ugovorom o radu zasnivaju radni odnos i rade na poslovima tehničke prirode. Dakle, time se omogućuje rasterećivanje stručnih radnih mesta, izvršilačkih i položajnih u odnosu na tehničke poslove koji se obavljaju kao sporedni poslovi.
G17 plus će glasati za ove zakone i smatra da je Vlada na pravom putu da ostvari strategiju reforme državne uprave. Smatramo da će se donošenjem ovih zakona unaprediti oblast državne uprave u velikoj meri i stvoriti uslovi da se u jednom sistemu odvojene tri komponente vlasti državna uprava ostvari na pravi način.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke – Boris Tadić.

Dame i gospodo narodni poslanici, dva predloga zakona koji su pred nama su Predlog zakona o državnoj upravi i Predlog zakona o državnim službenicima.
Ako se sećamo Predloga zakona o državnoj upravi bio je na dnevnom redu na noćnoj sednici kada smo radili Predlog zakona o Vladi i tada je povučen iz procedure, da bi na današnji dnevni red stigao identičan tekst kao onaj koji je povučen. Mišljenje ministra je bilo da treba da se dorađuje i da ima mnogo primedbi, a očigledno se to mišljenje u međuvremenu promenilo.
Uz Zakon o Vladi, koji je ova skupština izglasala i koji je pred Ustavnim sudom za ispitivanje pojedinih odredbi o usklađenosti sa Ustavom i uz zakone koji slede, a tiču se uprave, predstavljaju zakone kojima se uređuje, dakle država sebe iznutra uređuje, uređuju se prava i obaveze onih koje država zapošljava neposredno i trebalo bi da se uredi da se obezbedi mehanizam da građani Srbije od toga imaju nekakve koristi, da se poboljša kvalitet servisa države koju zajedno gradimo, a to je država kao javni servis.
Ni jedan, ni drugi zakon, kao što to nije uradio ni Zakon o Vladi ne nudi ni najmanju nadu da će se tekstom koji je ponuđen Narodnoj skupštini zaista promeniti nešto u kvalitetu države kao servisa kada je u pitanju državna uprava ili da će ovaj zakon poboljšati položaj državnih službenika, odnosno omogućiti ono što je i sekretar u svojoj uvodnoj besedi napomenuo.
Mi ćemo u tri teme da obradimo ova oba zakona: prva tema je jezik kojim su pisani zakoni; druga tema su najočitije odredbe, koje pokazuju ono što smatramo nepotrebnim i u Zakonu o državnoj upravi ili što smatramo neusklađenim sa Ustavom i što smatramo, s vremena na vreme, u suprotnosti sa zdravim razumom; ilustrovaću to citiranjem odredbi.
Treća je opis onoga što se i u najavi Vlade Republike Srbije, odnosno sekretara, govori, kada se komentarišu ovi zakoni, a to je, da se ukine depolitizacija državne uprave, da se poboljša materijalni položaj i status državnih službenika u našem društvu i da, naravno, takvom reformom državne uprave građanke i građani Srbije imaju od toga koristi, što, nažalost, po ovim predlozima zakona neće moći, ali, srećom, lako su promenljivi, pa će biti i dobrih zakonskih predloga o Vladi, državnoj upravi, državnim službenicima.
Zakon o državnoj upravi ima članove koji su ilustracija za ovo o čemu govorim. Dakle, što se tiče jezika, svaki član ima rubrum, kao i Zakon o Vladi i zakon o državnim službenicima. Zašto nije uspelo da nam se objasni, to je najmanja manjkavost zakona. Ono što jesu problematične odredbe, kao u članu 14, koji je citirao moj kolega, koji se tiče izvršavanja zakona, drugih propisa i opštih akata, to je rubrum iznad člana, koji kaže: "Za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu i bezbednost, fizički i psihički integritet, imovinu i ostala ljudska prava i slobode organi državne uprave moraju imati neposredni osnov u zakonu".
Kada ovako napišete, onda pozitivno definišete da se upravne radnje mogu preduzimati ako imate osnov u zakonu za preduzimanje upravnih radnji i to onih kojima se poseže u ličnu slobodu.
Pretpostavljajući šta je zakonopisac hteo da kaže, u stvari, radi se o kršenju nekog zakona. Onda je kršenje tog zakona osnov da vam se upravnom radnjom posegne u ličnu slobodu, itd. Ali, vaša ljudska prava i kada prekršite zakon, ostaje paket ljudskih prava, o kojima morate, kao država, da vodite računa. Dakle, imate ono što je kršenje nekog zakona koji postoji i imate obaveze o zaštiti vaših građanskih i ljudskih prava, čak i kada prekršite zakon. To su te čuvene razlike između pravde i pravne države i uvek je dobro pratiti sistem pravne države, jer je ona dobra za sve, a ne lično ili emocionalno osećanje pravde.
Dakle, ovakva odredba ne bi smela da stoji, jer kolega koji je spomenuo – mi je drugačije čitamo. Ako imate ovakvu odredbu koja se tiče korpusa građanskih sloboda i ličnih prava, koju različitu čitamo, to bi trebalo da bude znak za uzbunu bilo koga ko podnosi tekst zakona u Skupštini.
Dakle, ovo je dokaz da jezik zakona ne valja. Jezik zakona, recimo, u trećem stavu člana 15. sa rubrumom – Propisi koje donose organi državne uprave, taj treći stav glasi: "Naredbom se naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj". Toga imate, po zakonu formulisano, na mnogo mesta, potpuno nepotrebno. Ili znate šta je naredba ili ne znate šta je naredba.
Ne dozvolite sebi da narodni poslanici citiraju i čitaju rečenicu koja glasi da se naredbom naređuje ili zabranjuje neko ponašanje u jednoj situaciji koja ima opšti značaj.
Ove citirane odredbe, namerno podsećam ponovo, jer sam ministru Lončaru, koji je, kada je zakon povučen drugi put iz procedure na kraju noćne sednice, kada smo razgovarali o Zakonu o Vladi, rekao – da, to je stvarno propust i treba da se ispravi. Očigledno su razmislili još jedanput, pa im se propusti dopadaju, što je slobodna volja onih koji nam predlažu zakone.
Ono što je ideja Zakona o državnoj upravi jeste da će način organizacije državne uprave, po Predlogu ovog zakona, pomoći depolitizaciju državne uprave. To je jedna od velikih zabluda koja lako sklizne s jezike svakome ko hoće da kaže – evo, reformisaćemo državnu upravu. Depolitizacija državne uprave, mahom ili skoro uopšte nema nikakve veze sa propisom koji donosite, ima direktne veze sa političkom voljom – da li ćete depolitizovati državnu upravu ili nećete depolitizovati.
Mi smo, kao Demokratska stranka, podržavali Vladu koja je imala šansu da sprovede depolitizaciju potpuno nezavisno od toga kakav je zakon iz 1991. godine, koji se ticao državne uprave. Nismo to uradili, nismo uradili na dobar način i napravljeno je dosta grešaka sledeći strukturu i ideju partijskih ljudi, u koje prosto imate poverenja. Znači, tako počinje politizacija time što neka politička struktura nema poverenja u državnu upravu, ne zato što je državna uprava po sebi loša, naprotiv, u državnoj upravi u Srbiji, dakle, u ministarstvima, organima, posebnim organizacijama rade izvrsni ljudi, rade visokostručni ljudi.
Zašto je politika upala u klopku da, u suštini, političari uvode politizaciju u državnu upravu? Ne radi to državna uprava sama po sebi. Vladu, kojoj smo sada opozicija, niko nije sprečavao, niko nije branio da depolitizuje državnu upravu.
Niko joj nije branio da unutar državne uprave sprovodi interne konkurse, niko joj nije branio da na delu kažu – naša politička volja je da demonstriramo depolitizaciju državne uprave. To se nije desilo zato što nemate još uvek volje za depolitizacijom državne uprave. Biće tako sve dok ne bude dovoljno jakog pritiska da se sa tom atmosferom prema radnicima u državnoj upravi prekine.
Ovaj zakon neće obezbediti depolitizaciju. Ovaj zakon, uvođenjem petogodišnjih mandata i formalnim, uslovno govoreći, smanjivanjem izbornih funkcija, u suštini, ne uvodi ništa novo, jer to da ne menjate direktora Uprave za zaštitu životne sredine, nijedan vam zakon do sada nije smetao i branio da to uradite.
Da ukinete Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a formirate Upravu mimo zdravog razuma, to vam nijedan zakon ne može propisati – nemojte to da radite, treba nam Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodne resurse.
Dakle, depolitizacija državne uprave je mnogo više stvar zajedničke svesti koju delimo po tome da građani i građanke imaju koristi od toga da mi, kao političari koji se menjamo, jer smo se za to borili, svake četiri godine, bez obzira gde, imamo poverenja u stručne ljude koji će nas dobro informisati, koji će nam biti servis za stvari koje radimo u Skupštini, koji će nam biti servis za stvari koje radimo kao ministri ili na bilo kom drugom mestu.
Međutim, vi trenutno imate u našoj državnoj upravi jednu situaciju koja postoji u društvu, a to je dosta ozbiljna stvar o kojoj, nažalost, ne možemo da debatujemo govoreći o odredbama ovog zakona, ali moja obaveza je da to spomenem. Dakle, kao što imate da postoje vrlo značajne grupe ljudi u okviru službi bezbednosti, raznih vrsta, koje smatraju da je država suviše ozbiljan posao da bi se prepustila političarima, pa će oni da se dogovore, pa imate tu grupe, koje imaju svoje novine, pa imate grupe koje imaju svoje političare.
Kako ćeš pustiti političarima, neko iz službi bezbednosti, da vode državu, tako imate očigledno i političare koji misle da je pravljenje zakona i organizacija suviše važna stvar i samo naša da bi se prepustilo radnicima državne uprave. Jednako su paradoksalne obe stvari; struje unutar službi bezbednosti, koje smatraju da ne možeš pustiti političarima da vode državu, bolje se upetljati pa praviti svoje novine, pričati po novinama, itd. Tako i političari i političarke treba da izgrađuju međusobno poverenje sa ljudima iz državne uprave, sa kojima zajedno radimo na tome da građanke i građani Srbije od toga vide koristi.
Gde pada ovaj zakon o državnoj upravi? Na nama, kao građankama i građanima koji hoće da dobiju nešto od državne uprave! Oni će ceniti kvalitet državne uprave, ne po tome kakve su vam odredbe u zakonu teorijski, nego po tome kako je primenjen, pa ćete imati recimo opštine i gradove, iako znam da lokalna samouprava nije direktno predmet ali mi je lakše za primer, a može i ministarstvo, imaćete da ljudi iz neposredne komunikacije kažu – ovo ministarstvo valja i tamo rade ljudi od kojih ja imam koristi, a ovde ne mogu da uradim ništa za sebe.
Dakle, nedostaje nam da u zakonu o državnoj upravi, a mi smo se tome i nadali kada je ministar Lončar povukao zakon prvi put, na taj način da razgovaramo, dakle, da razgovaramo o tome kako da mi tačno definišemo šta nam je problem. Znači, problem za politizaciju državne uprave nisu radnici uprave, nego političari.
Problem zato šta treba da radi državna uprava opet nisu radnici u državnoj upravi nego političari koji treba da se dogovore ovde u Skupštini ko će biti odgovoran za primenu zakona, ne samo za donošenje nego za primenu zakona, jer i to nismo skroz razlučili, koliko god to teorijski znamo.
Znam da je odgovor – Vlada je odgovorna za primenu zakona, doći će ministar, doći će Vlada pa ćemo razgovarati sa Vladom o primeni, ali to se ne dešava.
Želim samo da unesem jedan realan ton u raspravu o svim zakonima da bi što kraće vreme prošlo za one zbog kojih sedimo i mi ovde i oni u državnoj upravi i oni u Vladi, a to su građanke i građani u Srbiji.
U zakonu o državnoj upravi, citiraću samo još dva člana, odnosno jedno poglavlje sa rubrumima a to je poglavlje VIII – OOdnos organa državne uprave sa drugim organima, članovi 72, 73, 74, 75, 76. koji se tiču lokalne samouprave i autonomnih pokrajina. Član 62. je odnos organa, ali iz te glave ja citiram samo delove od 72. do 76. koji se tiču odnosa prema autonomnim pokrajinama. To je jedina razlika.
Stav 1. (člana 75.) ovde kaže: "Organ određen opštim aktom autonomne pokrajine može nadležnom sudu podneti tužbu za zaštitu prava autonomne pokrajine, ako smatra da je pojedinačnim aktom ili radnjom organa državne uprave povređeno neko Ustavom ili zakonom zajemčeno pravo autonomne pokrajine ". To je stav koji nema mesta u ovom zakonu. Autonomne pokrajine ili imaju sudsku zaštitu ili nemaju sudsku zaštitu. Ako je nemaju, ne možete je ovim zakonom o državnoj upravi uvesti. Ako je imaju, ne treba da vam piše u zakonu jer je već rešeno da je imaju ili nemaju. Ovo ne komentarišem vrednosno da li treba da je imaju ili ne.
Vrednosno mogu da vam kažem da se mi zalažemo za pojedinačnu žalbu Ustavnom sudu. Smatram da pojedinac (kao građanka i građanin) mora da ima sudsku zaštitu u nekom novom ustavu, ali ovo je potpuno nepotrebno i toga ima u svim članovima; nepotrebnog jezika, šuma rubruma i tekstova koji ne ulaze u suštinu primene stvari.
Dakle, kada deluje previše kabinetski, ne obećava u primeni, nema jasnoću koju bi morao da ima svaki pravni tekst. Svaka dosadašnja mistifikacija toga da pravnici, koliko god ja beskrajno uvažavala i poštovala ta zvanja jer tekom godina i učim od boljih od mene i čitam ono što mogu da stignem – nije dobro pisati zakon tako da ga niko ne razume. Pisanje ustava i zakona je dobro pisanje ako svako može da razume, jer ti zakoni postoje zbog ljudi a ne zbog vrlih pravnika koji dvosmislenim mogućnostima i tumačenjem u suštini unose više zbrke u pravni sistem nego što je to slučaj do donošenja novog propisa.
Zakon o državnim službenicima se odnosi praktično na sve zaposlene u organima državne uprave, dakle ministarstva, organi i posebne organizacije, sudovi, javna tužilaštva, Republički javni pravobranilac, službe Narodne skupštine, zaposleni kod predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda i službi organa čije članove bira Narodna skupština. Svi se oni zovu državni organi i sa njima povezani opštepravni, informatički, materijalno-finansijski, računovodstveni i administrativni poslovi.
Dakle, ogroman je broj ljudi u Srbiji na koje se ovaj zakon odnosi. Volela bih da čujem procenu sekretara o kojem broju se radi. Dakle, možemo da imamo grubu procenu za ministarstva i za povezane organizacije, ali ovde zaista teško mogu da se usudim da ih približno procenjujem koji je to broj ljudi na čije se lične živote, egzistencije, karijere ovaj zakon odnosi.
To su oni ljudi koje istovremeno prvim zakonom optužujete da su politizovani. Oni su samo sredstvo. Političari ih politizuju, a političari prestanu da politizuju kada kažu – nećemo da politizujemo i nećemo da zloupotrebljavamo svog direktora, svog zamenika ministra, svog pomoćnika i neću preko reda kod svog stranačkog kolege u ministarstvu itd. To je pitanje promene standarda ponašanja. Najteže je da menjate sami svoje ponašanje i da tako omogućujete ravnopravnost svima drugima.
Zakon o državnim službenicima uvodi odredbe i podelu na službenike i nameštenike.
Imali smo pitanje oko toga zašto službenik i zašto nameštenik. Objašnjeno je u zakonu i inače da su službenici oni koji u opisu posla imaju državnu upravu, a da su nameštenici osobe kao što su kafe-kuvarice, spremačice, šoferi itd.
Uputiću vas na rečnik našeg jezika, "Matica srpska", knjiga treća, strana 574, gde piše: "nameštenik – onaj ko je u kakvoj službi službenik". Dakle, radi se o sinonimima kojima ovaj zakon unosi vrednosnu razliku.
Znači, vi unosite sinonime i delite na službenike i nameštenike i prema tome nekakvu vrstu poslova gurate u nameštenike a nekakvu vrstu u službenike. To nije dobro i ne bi trebalo da dopustite sami sebi da glasate za ovako nešto jer je to nedopustivo i sa stanovišta jezika i sa stanovišta ideje, koju hoćemo u ovom zakonu.
U istom rečniku srpskohrvatskog jezika, "Matica srpska", knjiga treća, strana 574. imate čak i ženski rod. Imenica "nameštenik –nameštenica" i imate definiciju ženska osoba "nameštenik" ili "službenica". Dakle, radi se o sinonimima.
Imate još sinonima u knjizi šest istog rečnika našeg jezika "Matice srpske", Novi Sad, "činovnik", izvinite u Srbiji malo ko čita pa zato ovakvim tekstom imamo pisane zakone, dakle "činovnik" – "kao stalno zaposleno namešteno lice koje vrši kancelarijsku, uredsku ili kakvu drugu službu"; "službenik – nameštenik", to je treći sinonim po rečniku "Matice srpske".
Ovde imate zanimljivi ženski rod: "činovnikovica", to je činovnikova žena, a "činovnica" je žena činovnik. A ima čak i "činovničić", što rađa asocijacije za koje nemam vremena sada da razrađujem.
Nepotrebno je, podseća na zakone pre 90-tih i imam sa vama da podelim kreativnost i humor grupe ljudi koji su radili u "Kulturi" u Novom Sadu, koji su zbog takve želje kao što je ovo "službenik –nameštenik", u svojoj ustanovi kulture, ženu koja je spremačica zvali "kustos higijeničar".
Nepotrebno je da takve stvari uvodite u zakone i nepotrebno je da delite službenike i nameštenike, odnosno da jeziku koji ne poznaje razliku između nameštenika i službenika vi dajete vrednosnu razliku zato što kažete da su nameštenici oni koji mogu da obavljaju te poslove svugde, a kao službenici su oni koji te poslove, vezane za državnu upravu obavljaju samo tu.
I u poslednjem minutu moram kao razlog zašto mi ne možemo da podržimo ove zakone i zašto će biti menjani, kao jedni od prvih, samo što su lako menljivi, obrazloženje koje je, citiram, dato u Predlogu zakona koji imamo pred sobom, kaže da: "Vršenje upravnih delatnosti, pre svega, podrazumeva javne usluge, kojima se stvaraju i omogućuju uslovi za svakodnevni život i rad građana i doprinosi razvoju društva kao celine. Upravo ostvaruje svoju funkciju tako što prvenstveno postaje regulator društvenih procesa, a manje instrument vlasti". Samo ovakve rečenice, kao što je i rečenica da, savremeni modeli uprave proizilaze iz koncepta socijalne funkcije uprave, su razlog da nijedna poslanička grupa, koja sebe smatra ozbiljnom, ne glasa za ovakav zakon.
Ministarstva su obrazovana po unitarnom modelu ...
(Predsedavajući: vreme gospođo Čomić.)
i najlepše od svega (na strani 2. po redu, pošto ne vidim broj u materijalu koji smo dobili,) kaže da – rad organa državne uprave podleže nadzoru Vlade, da je reč prevashodno o pravnom nadzoru, i Narodne skupštine. Reč je o političkom nadzoru koji se ostvaruje posredno, preko nadzora Narodne skupštine nad radom Vlade i resornih ministara.
Dakle, ovde imate da smo mi politički nadzor.
(Predsedavajući: Gospođo Čomić, molim vas da privedete kraju.)
Izvinjavam se, to je neverovatno smatranje Skupštine, da smo mi nekakav politički nadzor, dok je Vlada kao pravni nadzor, a mi smo samo političari. Bojim se da ovde imamo i Vladu i članove Vlade koji smatraju i da su zakoni i pravo suviše ozbiljna stvar da bi se to dalo narodnim poslanicima, da se bave, nego oni sve najbolje znaju.
Nije sramota napraviti loš tekst. Sramota je ne raditi zajedno da se od njega napravi dobro i za Vladu i za Skupštinu i za građane Srbije. Hvala vam

Hvala vama. Reč ima sekretar za zakonodavstvo, gospodin Balinovac.

Zahvaljujem se gospodine Zankov. Čuli smo to što smo čuli. Čuli smo to kako smo čuli, ali pretpostavljam da ćemo čuti sada još nešto.
Počeću, ako mi dopustite, od ove poslednje "male rasprave" o nadzoru. Neću reći ništa. Pročitaću samo Ustav – Narodna skupština ima nadležnost da obavlja kontrolu nad radom Vlade i drugih funkcionera koji su odgovorni Narodnoj skupštini. Kontrola i nadzor su sinonim i u srpskom, i ta kontrola je politička. Izražava se preko poslaničkog pitanja i interpelacije, preko glasanja o nepoverenju, dakle sve do pada Vlade.
Dakle, ponavljam – Ustav Republike Srbije kaže, (u članu 73. tačka 11.) Narodna skupština "obavlja kontrolu", ili ako vam se više sviđa - nadzire rad Vlade. To je politička kontrola svuda u svetu. Pravna kontrola nije, jer da je pravna kontrola onda bi Skupština imala ovlašćenja da poništava uredbe Vlade. I imala je, ali u vreme jedinstva vlasti, za vreme samoupravnog socijalizma. Tada je imala, a sada više nema.
U ustavnim odredbama o Vladi, samo citiram: "Vlada vrši nadzor nad radom ministarstava i posebnih organizacija", koji su, uzgred, organi državne uprave; "poništava", u vršenju tog nadzora, "ili ukida njihove propise koji su u suprotnosti sa zakonom", koje je donela ona ili Narodna skupština.
Dakle, šta ovde Vlada radi? Poništavanjem propisa vrši pravni nadzor. Čim je jedan propis suprotan, recimo, pravilnik nekog ministarstva uredbi Vlade, pa to je pravni oblik nadzora, čim se to poništava rešenjem. Dakle, dajte da ta pitanja raspravimo i ja se izvinjavam poslanicima što sam počeo od kraja.
Što se tiče jezika zakona Vlada Srbije ne može da bude odgovorna što neko nešto ne razume. Ako nekome nešto nije jasno, ako nekome jezik kojim se koristi zakonodavac nije jasan, može da zahteva pomoć.
Zatim, još nešto, postoje načini na koji se zakoni čitaju. Molim vas, zakon nije obična literarna tvorevina kao ... ne, ne, samo trenutak molim vas, čitati zakon i čitati novine nije isto. Član 14. kaže: "Za preduzimanje upravnih radnji kojima se poseže u ličnu slobodu i bezbednost, fizički i psihički integritet, imovinu i ostala ljudska prava i slobode organi državne uprave moraju imati neposredni osnov u zakonu". Postoji nešto što se zove intonacija. Postoji nešto što se zove dikcija norme. Postoji nešto što se zove osećaj za finesu kada se norma čita.
A, taj osećaj za finesu kaže – nema nasilja bez oslona u zakonu ili ova odredba hoće da kaže ovo – ne možete narediti da lice koje ugrožava bezbednost drugih građana ili bezbednost Republike, MUP može prinudno dovesti i zadržati u prostorijama do 30 dana. To je naređenje vršioca (dužnosti) predsednika Republike iz vremena vanrednog stanja. To je naređenje suprotno ovome. To je vršenje akata prinude.... Molim vas, to je vršenje ataka prinude mimo zakonskog osnova.
E, ova odredba služi tome, da više nikada to ne radite.

Hvala.

(Komentari iz sale se ne čuju.) U zakonu neću. Upućujem vas na francuski Code civil, na švajcarski zakonik o obligacijama, na švajcarski građanski zakonik, na nemački građanski zakonik. Upućujem vas na one zakone koji imaju rubrume, a koji se u pravnoj civilizaciji smatraju vrhunstvom pravne umetnosti.
Bilo je govora o depolitizaciji državne uprave i, pazite, kritikovan je zakon koji zagovara depolitizaciju. To je bio sjajan pledoaje nečega što se za vreme komunizma nazivalo politički voluntarizam. Znači, na političarima je da odluče, zašto će nam zakon. Ako se drugovi iz komiteta slože oni će da postave nekog na osnovu konkursa. A, ako se drugovi iz komiteta ne slože, e pa onda neće biti konkurs – nego će biti i po babu i po stričevima.
Pa, pravna država i pravo je nastalo upravo u nepoverenju u politiku i političare i ono je upravo izraz jednog ne poverljivog stava prema ljudskoj prirodi. Pravo i pravna država su nastali zato. Pa, to profesor Goati objašnjava na 20 strana svoje knjige. Vi morate zakonom ograničiti nekoga da bi on to radio. Vi ne možete očekivati da to ničija volja sprovodi.
To je bila volja saveza komunista, nekada, volja avangarde, ali rasprava sa avangardom je završena onog trenutka kada smo mi proklamovali vladavinu prava. Ne može ni od čije volje da zavisi da li će on depolitizovati upravu ili ne.
Prema tome, prosto deluje neverovatno da mi danas imamo pledoaje za politički voluntarizam na štetu prava i zakona. Pa zašto nam onda zakoni trebaju? Pa, dobri političari će sve to rešiti.
Ovo o "službenicima i nameštenicima", sa Maticom srpskom itd. ovo o tome da ministarstva imaju unitarni model, to su već termini koji su čisto pravno-tehnički termini. Dakle, vi ćete pojam "nameštenika" naći i u hrvatskom zakonu, u bosanskom zakonu i u slovenačkom zakonu.
Oko problema autonomne pokrajine, koja ima pravo tužbe, znate, pročitaću važeći zakon koji uređuje istu situaciju koju je prethodni govornik kritikovao. Prema važećem zakonu – ako organ autonomne pokrajine smatra da je radom ili aktom organa državne uprave, pazite, radnja i akt nisu nikada isto, učinjena povreda zakonom utvrđenih prava autonomne pokrajine obratiće se Vladi radi zaštite tih prava.
Dakle, ako organ uprave smatra, organ autonomne pokrajine, da je njegovo pravo na autonomiju povređeno aktom ministarstva obratiće se Vladi radi zaštite. Kada vi kažete – pa to ne valja, pa to nije, treba nam treći nezavisan, ne može Vlada da sudi o radu ministarstva, nego nam treba sud, onda se ta odredba kritikuje.
Drugo, zašto je odredba o zaštiti prava autonomnih pokrajina našla mesto u Zakonu o državnoj upravi? Do bola je jasno. Zato što su povredioci te odredbe, povredioci tog prava ministarstva i posebne organizacije i kada god su oni povredioci tog prava tada ta norma upravo ima mesta u Zakonu o državnoj upravi, jer se Zakon o državnoj upravi, zamislite, bavi ministarstvima i posebnim organizacijama.
Prema tome, prema adresatu, onome ko čini povredu, je ovde i načinjena ta odredba. Inače, gde bi?
Postoji drugi način da se taj problem reši – preko ustavne žalbe, ali ustavne žalbe, nažalost, Ustav Srbije ne poznaje. Čuli smo i to da se sada neko zalaže da se pred Ustavnim sudom to pitanje raspravlja. Ne može da se raspravlja pred Ustavnim sudom, prosto zato što su nadležnosti Ustavnog suda uređene Ustavom i ne može ničija politička volja da te nadležnosti proširi. Ona može da smatra da je nošenje peroreza ugrožavanje bezbednosti Republike, ali da proširi nadležnost Ustavnog suda ne može.