Dame i gospodo, u vremenu predviđenom za raspravu narodnih poslanika, samo komentar o tri člana Predloga zakona o državnim službenicima, kao potvrdu za argumentaciju iznesenu u našem kritičkom osvrtu na oba predloga zakona.
Član 5. Predloga zakona o državnim službenicima – Načela delovanja državnih službenika, drugi stav glasi: Državni službenik ne sme da na radu izražava i zastupa svoja politička uverenja. Kada se tako kaže, nema šta ni da se uzme ni doda. Svaki državni službenik bi trebalo da je profesionalac koji se bavi strukom i kod državnog službenika nema mesta zastupanju političkih uverenja u radu.
Međutim, kada vidite da nešto treba da se desi državnom službeniku koji je, ipak kršeći drugi stav člana 5. izrazio svoja politička uverenja u radu, onda vidite da rukovodilac organa odlučuje o tome da li je prekršaj načinjen i da po članu kojim se definiše disciplinski postupak može sam rukovodilac organa da sprovede postupak i sam da odredi da li je tog kršenja stava 2. člana 5. bilo. Može, ako hoće da osnuje disciplinsku komisiju, ali ne mora.
Znači, imate jednu odredbu u ovom zakonu koja budi sumnju. Za svako društvo koje se menja verovatno ovakva odredba, kada bi bilo ovakvih zakona na primer u Velikoj Britaniji ili sličnim zemljama ne bi mutila sumnju, ali mi radimo zakon u realnom vremenu u Srbiji 2005. godine.
Kada ćemo ga menjati, videćemo?! Dakle, jedna odredba koja odslikava, i među mnogima je sličnim u zakonu, u suštini loše rešenje u Predlogu zakona o državnim službenicima.
Druga ilustracija, član 24. koji se tiče – Sprečavanja sukoba interesa. Stav koji ću vam citirati iz Predloga zakona ilustruje argumentaciju dveju stvari. Jedno je loša rešenja, a drugo je jezik kojim je zakon pisan.
Stav 1. glasi: "Državni službenik ne sme da primi poklon u vezi s vršenjem svojih poslova, izuzev protokolarnog ili prigodnog poklona manje vrednosti, niti bilo kakvu uslugu ili drugu korist za sebe ili druga lica". Dakle, vi stavljate u zakon da postoje prigodni pokloni za državnog službenika.
To, koliko je nelogično da bude u zakonu, toliko odslikava i ono što je kod nas uobičajeno, (200 grama kafe i još nešto pa da ti se posao završi). Ali, mi donosimo zakon da iskorenimo takav običaj. Dakle, donosimo zakon da se ne podrazumevaju prigodni pokloni manje vrednosti. Vi, a sada imate u stavu 1. Predloga zakona, koji se nudi Skupštini na usvajanje, državni službenik može da primi prigodni poklon manje vrednosti?!
Ne želim ni da zamišljam šta se sve može obrazložiti da je prigodan poklon manje vrednosti. To su stvari na koje moramo obratiti pažnju ako zaista hoćemo da donesemo kvalitetan zakon.
Poseban problem je što državni službenici nisu predmet Zakona o sukobu interesa. Dakle, tačno se zna po Zakonu o sukobu interesa ko ima, ko nema prava, ko radi, šta radi, kako radi. Načelno, mi ne da nemamo protiv da državni službenici budu obuhvaćeni sukobom interesa, naprotiv. Trebalo bi da se tačno zna, ako već nema moralnog zakona u nama koji određuje sukob interesa za javne poslove i privatne interese da i oni budu obuhvaćeni, ali nisu. Oni nisu predmet Zakona o sukobu interesa.
Ne možete ovde stavljati odredbe Zakona o sukobu interesa za ljude koji se u tom zakonu ne nalaze. Ako želite i državne službenike da stavimo u Zakon o sukobu interesa, imaćete našu podršku poslaničke grupe Demokratske stranke, ali dotle nemojte da unosite konfuziju u jedan zakon koji je srećom donet i koji, nadamo se, daće dobre posledice u realnosti, u primeni u Srbiji.
Treći primer, član 82. – Vreme ocenjivanja. i izuzeća ocenjivanja nalazi se u poglavlju: Ocenjivanje državnih službenika. To je još jedna stvar sa kojom se mi načelno slažemo da treba ustanoviti objektivna merila za sve koji se bave nekim poslom, da ne zavisi od prigodnih poklona manje vrednosti ili da ne zavisi od ličnih veza, nego da se tačno može objektivno meriti koliko je neko kvalitetno radio svoj posao.
Mi političarke i političari imamo to objektivno merilo, to su izbori. Dakle, jednom u četiri godine, najobjektivnije što može, a bilo bi dobro i češće, evo na primer, koliko za pola godine, dakle, mi političarke i političari imamo jedno objektivno merilo na svim nivoima vlasti i to zovemo ocenjivanje.
Šta se posle dešava? I, na koji način mi komuniciramo sa ljudima koji su za nas glasali – to je druga tema, ali ovde se kaže da se državni službenik ocenjuje jednom u kalendarskoj godini, najkasnije do kraja februara tekuće godine za prethodnu godinu. I, nema spora da ocenjivanja treba da bude.
Međutim, drugi stav istog člana 82. kaže – "Ne ocenjuje se državnik službenik koji rukovodi državnim organom". Dakle, on je taj koji sprovodi ocenjivanje ali se on ne ocenjuje i sad vidite samo kroz ova tri primera, a mogu da navedem još da imate rukovodioca organa koji sam procenjuje da li je neki državni službenik istupio svojim političkim uverenjima suprotno stavu 2. člana 5. pa on sam onda sprovodi disciplinski postupak. Može da formira komisiju a ne mora, on ocenjuje sa: zadovoljava, ne zadovoljava, ističe se, naročito se ističe, ali se rukovodilac, znači službenik koji rukovodi državnim organom ne ocenjuje.
Da samo ovo postoji od ilustracija bilo bi dovoljno da kažemo – čekajte, nije to dobro rešenje, otvara se zakonski jedan prostor za nemerljive zloupotrebe, da li su prigodni pokloni ili pozicija rukovodioca, hajde da to drugačije rešimo. Međutim, očigledno je da ne postoji volja da se donese zakon koji je primenljiv i to tako da napravi korist za sve. I za nas političare, kojima je svaki državni službenik neophodna podrška i pomoć, i za građane, kojima državni službenici treba da budu javni servis, efikasan, racionalan, profesionalan i, naravno, čak i za ovu vladu koja time upućuje jasnu poruku državnim službenicima za koje je, pod znacima navoda, sada nadležna.
Svašta mogu da razumem ali da pravite loše poteze prema onima od kojih trenutno zavisite i stručno i svakako, to se teško razume, ali biva. Hvala.

Zahvaljujem se. Reč ima predstavnik Vlade, sekretar zakonodavstva Zoran Balinovac, izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Čuli smo tri kritičke opaske na Predlog zakona o državnim službenicima, u kojima je otkrivena zavera, loša namera i ko zna šta još.
Veoma kratko, što se tiče prve primedbe, da državni službenik disciplinski odgovara ako izražava i zastupa svoja politička uverenja na radu, tu treba reći jednu stvar. Prvo, mislim da se svi mi ne sporimo oko toga da radno mesto nije mesto na kome treba da se mitinguje, drže politički govori itd.
Drugo, formulacija i dikcija, ponovo stalno ukazujem da treba malo pažljivije čitati zakone, da treba videti logičke veze, smisao između, da nije to samo ono bukvalno prvo tumačenje, jer mislim da se zakon ne sastoji samo iz toga, već jeste izražavati i zastupati, dakle, govori o trajnijem stanju. Znate, ako neko jednog trenutka kaže – veoma cenim tu ili tu stranku, tu ne postoji povreda radne obaveze.
Dakle, povreda radne obaveze postoji kada se to trajnije vrši. Inače, francuski zakon o sudijama zabranjuje političke razgovore u sudu i zbog toga se sudije smenjuju.
Disciplinski postupak može da pokreće i vodi starešina organa. Može i disciplinska komisija, ako on odluči da ga ne vodi. Ali, ko god vodio disciplinski postupak i ko god u tom postupku izrekao bilo kakvu meru, interes državnog službenika je, pa i ovog za koga se plašimo da će zbog toga što kažu da je sa zadovoljstvom slušao nečiju raspravu u Skupštini biti pokrenut disciplinski postupak, zaštićen jer ima pravo na žalbu.
Pravo na žalbu žalbenoj komisiji odlaže izvršenje rešenja. Znači, to pravo na žalbu odlaže izvršenje rešenja. Može rukovodilac da ga kazni koliko god hoće.
Njemu se ne može ništa desiti dok žalbena komisija konačno ne odluči, a kada žalbena komisija konačno odluči on ima pravo tužbe sudu.
Prema tome, ne može njega rukovodilac zbog toga da odstrani iz organa. Da su pročitane naredne odredbe zakona bilo bi savršeno jasno da radni odnos prestaje konačnošću rešenja. Konačnost je pravni pojam. Konačno je ono rešenje za koje žalbena komisija kaže da je ispravno, a ne ono za koje rukovodilac kaže. Dakle, reč je o potpuno pogrešnoj interpretaciji članova. Na tu pogrešnu interpretaciju, pravo da vam kažem, ne bih se ni osvrtao da nije tim odredbama pridat ogroman značaj koje one nemaju.
Isto to važi i za ocenjivanje državnog službenika koji rukovodi političkim organom. Pazite, pogledajte situaciju u Vladi. Državni službenici koji rukovode državnim organom su vam ovog trenutka isključivo direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda, sekretar za zakonodavstvo itd. Pa, ko njih može da ocenjuje? Samo Vlada.
A, da smo napisali da ih ocenjuje Vlada time bi se političkom organu ostavila mogućnost da ocenjuje njihov rad i time bismo direktno upleli politiku u ocenjivanje. Jednostavno, postoje situacije u pravnom poretku kada vi ne možete naći racionalno rešenje.
I, zato, za njih važe sva pravila kao i za druge državne službenike. Može da se pokrene disciplinski postupak. Mogu disciplinski da budu kažnjeni. Mogu da izgube službu, posao, ako budu disciplinski kažnjeni i, naravno, mogu posle petogodišnjeg mandata da ne budu ponovo imenovani ako su loše radili.
Znači, ocenjivanje se ovde, kod njih, transponuje samo za drugi način prosto zato što bi bilo političko da je propisano zakonom, jer nema ko, osim političkog organa, da ih ocenjuje, jer oni rukovode državnim organom.
I, na kraju nešto oko sukoba interesa. Biću vrlo jednostavan. Postoji Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji kaže sledeće, a koji je usvojila Narodna skupština u ovom sazivu – funkcioner ne sme primati poklon u vezi sa vršenjem njegove javne funkcije iz protokolarnog ili prikladnog poklona čija vrednost ne prelazi polovinu iznosa prosečne mesečne zarade u Srbiji, ali ni tada ako je u novcu ili hartijama od vrednosti povezano lice ne sme primati poklon itd.
To je odredba Zakona o sprečavanju sukoba interesa. Ta odredba je preuzeta ovim zakonom. Ako smo hteli da ne dopustimo službenicima korupciju, ako smo hteli da protegnemo primenu Zakona o sprečavanju sukoba interesa na državne službenike, mi smo mogli to da učinimo na tri načina.
Prvi način je ponuđen, da po hitnom postupku menjamo Zakon o sprečavanju sukoba interesa i da u njega ubacimo državne službenike. Time ne bismo dobili mnogo, jer u Zakonu o državnim službenicima mi imamo praktično čitavu kodifikaciju njihovog odnosa i prosto je lepše, preglednije i primerenije da se u jednom zakonu nalazi sve što se tiče državnih službenika, a ne razbacano po 10 ili 15 zakona, kako to već neki misle da treba.
Znači, to je bila prva opcija, da menjamo Zakon o sprečavanju sukoba interesa pa da pored: javni funkcioner, dodajemo ono čuveno, odnosno – državnih službenika itd. Nismo to uradili.
Druga mogućnost je bila da lepo iz Zakona o sprečavanju sukoba interesa prepišemo sve ove odredbe, pa da objasnimo šta se smatra poklonom, kakva je obaveza službenika kod ponude ili obećanja poklona koji ne sme da primi, šta treba da uradi ako je osnovao javnu službu i jednostavno da uradimo nešto što je svojevremeno uradio Fridrih Veliki, pruski kralj.
Fridrih Veliki je dao nalog da se uradi zakon ali da bude jako pedantan. Taj zakon je imao 17.000 paragrafa i zvao se PREUSSISHEN LANDRECHTS (Pruski zemaljski zakonik), 17.000 paragrafa, toliko je on sve napisao. Čak je predviđao koliko puta majka mora da doji dete dnevno, pod kojim uslovima može da se odbije kohabitacija tj. vršenje bračnih dužnosti.
E, sad, verovatno da je i mi to trebalo da uradimo da bi nekome bilo jasno, dakle, očigledno je da se nama ovde sugeriše da je trebalo i mi tu veštinu da primenimo. Međutim, ako vi kažete – na određivanje kruga povezanih lica i na prijem poklona primeniće se propisi kojima se uređuje sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, pa svakome je jasno da će pogledati ta tri – četiri člana zakona i vi ste elegantno, nečim što se zove upućujuća norma u pravu, rešili problem.
Umesto da budete Barbarosa ili neki drugi koji će pisati 50, 60 i 70 članova oko nečega za čim nema potrebe ili koji ćete unositi nered i nemir u pravni sistem. Vi ste to sasvim jednostavno uradili.
Još nešto oko sukoba interesa. Postoji nešto što je promaklo budnim očima kritičara. Oni koji se danas, po Zakonu o sukobu interesa, nazivaju funkcionerima, a to su pomoćnici ministara, sekretari ministarstava, zamenici ministara itd. jedan veliki broj njih će postati državni službenici na rukovodećim položajem.
Otuda je zakon o državnim službenicima njihov položaj razdvojio i rekao da se na njih primenjuju sve odredbe zakona o sprečavanju sukoba interesa, rekavši to vrlo jasno u jednom članu. Zašto?
Kada smo radili ovaj zakon, mi smo se nalazili pred jednom dilemom, koja bi, otprilike, mogla vrlo lako da se opiše sledećim rečima: da li da i dalje nastavimo primenu Zakona o sprečavanju sukoba interesa na one koji su danas funkcioneri, sutra će biti rukovodeći službenici, ili ne? Naravno da je trebalo. Pa, mi hoćemo da suzbijemo korupciju.
Cilj odredaba Zakona o sprečavanju sukoba interesa je uvođenje moralnog zakona u nama, ali i preduzimanje nekih drugih mera. Zbog toga smo sve odredbe zakona o sprečavanju sukoba interesa direktno protegli na sve državne službenike koji su na rukovodećem položaju, prosto zato što se te odredbe primenjuju danas na njih. Pa, zar je trebalo da ostavimo da se sutra ne primenjuju na njih? Nije trebalo.
Prema tome, lično, a govorim sada i narodnim poslanicima i javnosti, ne vidim nikakav problem oko odredaba vezanih za sprečavanje sukoba interesa. I jednostavno, zakon koristi nešto što je tehnika otkrivena još u rimskom pravu, još pre hiljadu godina, tzv. upućujuće norme, ništa novo se ne izmišlja. Postiže se i dobija u racionalnosti zakonskog teksta, da on ne bude predugačak, preopširan, previše opisan. Dužnost zakonodavca jeste, pre svega, da naređuje, a tek u drugom planu da podučava. Toliko o tim zabrinutostima.

Replika, narodni poslanik Gordana Čomić.

Dame i gospodo, osim što je sekretar Balinovac potpuno pogrešno razumeo ono što sam govorila, zahtevam od predsedavajućeg da stenogram sa diskusijom sekretara Balinovca, koji se odnosi na sukob interesa, sa propratnim pismom Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa pošalje i Zakonodavnom odboru Skupštine Republike Srbije, predsedniku Zakonodavnog odbora, narodnom poslaniku Milošu Aligrudiću.
Dakle, ponavljam. Zahtevam da se stenogram sa onim što je gospodin Balinovac tvrdio o primeni Zakona o sukobu interesa, pošalje, sa zahtevom za uputstvo za primenu Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa i Zakonodavnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije.

Zahvaljujem se gospođi Čomić. Pošto je stenogram dostupan svakom poslaniku, svako ko je zainteresovan od poslanika, može da dostavi kome god hoće. Predsednik Skupštine ili predsedništvo skupštine da dostavlja stenogram sa diskusijom bilo koga ovde, to niti je uobičajeno, niti piše negde u Poslovniku. Naravno, svaki poslanik ima stenogram sa sednice i može da dostavi kome god hoće. To je javni dokument.
Izvolite, gospodine Balinovac.

Što se tiče mog tumačenja zakona o državnim službenicima, koje se odnosi na sprečavanje sukoba interesa, sada pred svim poslanicima i stenograma radi izjavljujem da sasvim ostajem pri njemu.
Što se tiče uputstava, znate, Zoran Balinovac, kao Republički sekretar za zakonodavstvo nema tu pretenziju da daje uputstvo Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa. Republički odbor za rešavanje sukoba interesa čine diplomirani pravnici, čiji je deo birao Vrhovni sud, deo Advokatska komora, a deo Narodna skupština i oni će sami tumačiti ovaj zakon i pronaći najbolji način kako treba da ga tumače ili ne.
Što se tiče mog tumačenja, naravno, ostajem pri njemu i to kažem zbog stenograma.

Replika, narodni poslanik Gordana Čomić.

Moj predlog u prethodnoj replici, zbog činjenice da sekretar Balinovac ili neće da razume ili ne može da razume, što je legitimno u skupštinama, svaki put u odnosu između narodnih poslanika i izvršne vlasti, nisam ni pomislila da sekretar Balinovac treba da radi uputstva.
Još jedanput, zahtevam od predsedavajućeg, odnosno predsednika Narodne skupštine da stenogram sa onim što je izgovorio sekretar Balinovac o primeni Zakona o sukobu interesa i sa zahtevom za uputstvo od Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa, dostave Republikom odboru za sprečavanje sukoba interesa i da se isti stenogram dostavi predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije.
Pošto je očito da ni sekretar ni saradnica ne razumeju zašto to tražim, zato što, ako je tačno ono što ste vi tvrdili, onda su svi državni službenici u istoj obavezi u kojoj smo bili mi, obuhvaćeni Zakonom o sukobu interesa, da podnose prijave o imovini, da podnose sve one izjave i potvrde koje inače imaju ljudi koji su svojim položajem funkcijom, zaduženjima definisani Zakonom o sukobu interesa.
Reč "javna" je opasna i neverovatno je sa koliko se lakoće katkad izgovaraju stvari, bez loših namera i bez loših misli, ali se izgovore. Dakle, ako je sekretar, kao predstavnik Vlade, ovde izgovorio da se upućujućom normom ovaj zakon obraća Zakonu o sukobu interesa, onda se on obraća Zakonu o sukobu interesa. Onda će, bogami, na osnovu stenograma i na osnovu uputstva koje ja, na osnovu tog stenograma, tražim od Republičkog odbora za sprečavanje sukoba interesa, morati svi državni službenici da prave prijave o imovini i da se obraćaju Republičkom odboru za sukob interesa.
Nemam vrednosni stav o tome. Mogu da vam kažem lično, želela bih, rekla sam to i ponavljam, da stvorimo atmosferu vrednosnog sistema u društvu, da se svi bavimo svojim poslom i da jasno umemo da razdvojimo i zakonskom normom i onim što je vrednosni sistem, šta je to što je javni posao, a šta je privatni interes. Kao društvo koje se menja, mi to još nismo izgradili.
Moja želja je da ni državni službenici ne budu u poziciji da budu u sukobu interesa, ali istim motivom kojim želim da se izgradi vrednosni sistem, želim i da se prati i poštuje javno izgovorena reč. Lakoća sa kojom se nekad izgovori nešto što se i ne misli, ljudska je i prirodna. Zato odmah tražim da se stenogram sa onim što je tvrdio sekretar Balinovac uputi Odboru, da se od Odbora traži uputstvo kako će se primeniti odredbe koje je nama ovde tumačio sekretar Balinovac.

Izvolite, gospodine  Balinovac.