Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, pred nama su danas dva više nego važna zakona, koji zajedno sa Zakonom o Vladi, koji smo dobili pre par meseci, iz temelja treba da na nov, savremen način, urede državnu upravu, onaj deo vlasti, izvršnu vlast koja je više nego neophodna za normalno funkcionisanje države.
Govoreći o ovom zakonu prethodnici su se uglavnom zadržavali na nekoliko odredbi za koje zaista mislim da ne izazivaju polemiku, s obzirom na to da su više nego jasne i neophodne u ovom zakonu. Elem, da ne bismo odmah išli u ono što je sporno i što je ovde izazvalo određene različite stavove, mislim da treba, pre svega, nešto reći o razlozima za donošenje ovakvog zakona.
Naime, ako želimo da nam državna uprava, savremena država, pre svega predstavlja servis građana a ne da nastupa sa stanovišta vršenja vlasti, onda ovim zakonom zaista imamo jedan iskorak u odnosu na postojeća rešenja. Niz novih pravila, niz nekih novih načela, koja su sadržana u ovom zakonu, upravo omogućavaju to, da će buduća državna uprava, koja se bude organizovala na osnovu ovog zakona, umnogome biti više servis građana, a ne ona uprava u klasičnom smislu, kakvu smo imali u nekim ranijim sistemima, gde je državna uprava i izvršna vlast učestvovala pre svega kao instrument vlasti.
U svom izlaganju bih se zadržao na osnovnim odredbama, posebno na članu 3. koji određuje nadzor nad organima državne uprave i to na eksterni nadzor, iz prostog razloga što je ova odredba i ovaj član zakona već izazvala određene polemike u ovoj skupštini, ali isto tako i u odnosu na načela, s obzirom na to da iz njih i imamo ovu intenciju zakonodavca da upravu pretvori u servis građana.
Početak samog zakona, odnosno član 1. definiše državnu upravu, određuje njen položaj i sastav i naravno to je urađeno na način i u suštini onako kako ona to jeste, a to je da je deo izvršne vlasti Republike Srbije, koji vrši upravne poslove.
U stavu 2. državnu upravu deli tj. određuje šta je čini i to su: prvo, ministarstva; drugo, organi uprave u sastavu ministarstava; i, pod tri, posebne organizacije. Ova tri segmenta čine organe državne uprave.
Nadzor nad organima državne uprave regulisan je članom koji je izazvao određene polemike. i zaista nemam puno logičnog objašnjenja zašto je došlo do ovih polemika, zato što je ovaj član faktički razrada ustavnih odredbi koje su morale da se nađu u ovom zakonu, da bi se jasno definisalo ko, na koji način, vrši tzv. eksterni nadzor nad radom organa uprave.
Ne bih govorio o onom unutrašnjem nadzoru koji organi uprave vrše jedan nad drugim, viši nad nižim, ali je zaista više nego neophodno da u osnovnim odredbama, dakle na početku samog zakona, imamo to da rad organa uprave, kao sistemski deo izvršne vlasti, normalno podleže nadzoru Vlade.
I, sasvim je normalno, s obzirom na ustavne odredbe koje je ovde citirao gospodin Balinovac, da je u pitanju pravni nadzor, tako da samo obrazloženje ovog zakona i objašnjenje koje je dato u obrazloženju, ne treba ni na koji način da bude sporno.
Drugi organ u segmentu vlasti, zakonodavni organ, Narodna skupština, samom činjenicom da vrši nadzor nad Vladom, koja je deo izvršne vlasti, a čiji su deo i organi uprave, automatski nadzire, preko nadzora nad određenim ministarstvima, nad članovima Vlade i samom Vladom, automatski vrši i nadzor nad radom organa državne uprave i sasvim je logično i normalno da je u pitanju politički nadzor.
Na kraju, nešto što je tekovina savremenog prava, nešto za što su se pravnici i uglavnom opozicija zadnjih 300 – 400 godina borila, jeste da nad svakim državnim organom postoji, na kraju krajeva, i sudski nadzor, odnosno da za svaki pojedinačni akt koji donose državni organi, u ovom slučaju državna uprava, postoji sudska zaštita.
Sasvim je normalno da preko upravnog spora i sudovi nadziru zakonitost pojedinačnih akata organa državne uprave koji su doneseni u upravnom postupku, odnosno upravnim stvarima. Dakle, ovaj član 3. Predloga zakona je više nego jasan, napisan nedvosmisleno jasno i više je nego potreban, da se nalazi na ovom mestu, i zaista mislim da tu više neke polemike ne bi trebalo biti.
Zakon u članu 4. uvodi izraz imaoci javnih ovlašćenja. Opet je sasvim normalno i logično, jer je više nego jasno i postoji u sadašnjim propisima pravilo da se pojedini poslovi državne uprave, ne svi već samo pojedini, zakonom mogu poveriti, u ovom slučaju autonomnim pokrajinama, opštinama, gradovima, Gradu Beogradu, javnim preduzećima, javnim agencijama, ustanovama ili drugim organizacijama.
Ne radi se o tome da se država odriče ovih poslova. Naprotiv, radi efikasnijeg ostvarivanja i rada, donošenja određenih odluka po ovim poslovima, normalno je u savremenoj državi, a takva smo rešenja imali i u dosadašnjim propisima, a intencija je da se u većoj meri to radi u budućnosti, normalno je da se pojedini poslovi poveravaju ovim ustanovama.
Na kraju - odgovornost za štetu, s obzirom na to da imamo imaoca javnih ovlašćenja odgovornost za štetu, koja je predviđena u članu 5. – predviđena je tako da, ukoliko ne zakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave pričine štetu fizičkim i pravnim licima za to, naravno, odgovara Republika Srbija, jer se radi o državnoj upravi.
A ukoliko do štete dođe u poslovima koje vrše imaoci javnih ovlašćenja i oni su, takođe, odgovorni za štetu koju oni pričine u svom radu.
Što se tiče osnovnih načela, dakle načela zakonitosti, koje podrazumeva da državna uprava mora da radi u okviru Ustava, zakona i drugih opštih akata i drugih propisa, a iz načela zakonitosti proizilazi i načelo njihove samostalnosti, samostalnost u radu.
Načelo stručnosti, nepristrasnosti i političke neutralnosti uglavnom se u zakonima koji tretiraju ovu materiju uvek nalaze, s tim što po mom mišljenju ovde treba posebno naglasiti načelo političke neutralnosti, koga u nekim ranijim propisima koji su regulisali ovu materiju, nije bilo. Ono podrazumeva da organi državne uprave moraju nepristrasno i politički potpuno neutralno da omoguće svakom građaninu jednaku pravnu zaštitu u ostvarivanju njihovih prava, obaveza i pravnih interesa.
Načelo delotvornosti i srazmernosti možda možemo spojiti i govoriti o njima zajedno. Organi državne uprave takođe dobijaju obavezu da koriste ona sredstva koja su za stranku najpovoljnija, u smislu delotvornosti koja ne podrazumeva uvek i samo blagovremenost, već može da podrazumeva i neke druge stvari u ostvarivanju pravog interesa građana.
Na kraju je načelo javnosti rada. Takođe jedno od ustavnih načela. Organi državne uprave su dužni da javnosti omoguće uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
S obzirom na značaj ovog načela, zakonodavac je ovom načelu posvetio i posebnu glavu, mislim da je to Glava IX – Javnost rada i odnosi sa građanima. Načelo javnosti, samo po sebi, iako je bilo sadržano i u ranijim propisima, ovoga puta u ovom zakonu podrazumeva niz obaveza koje organi državne uprave imaju, ne samo prema sredstvima javnog informisanja, već, pre svega, prema javnosti i prema građanima.
Dakle, njihov rad, sa jedne strane, mora da bude potpuno otvoren i dostupan javnosti, ali sa druge strane, imamo i određene odredbe gde se predviđa način na koji se građani koji nisu zadovoljni radom organa državne uprave da stavljaju svoje primedbe i da na neki način traže preispitivanje odluka, delotvornosti rada državne uprave.
Kao prvo, imamo obavezu predviđenu u članu 77. da organi državne uprave moraju da obaveštavaju javnost o svom radu, preko sredstava javnog informisanja ili na drugi prikladan način, i obavezu zaposlenih u organu državne uprave, koji pripremaju informaciju, njihovu odgovornost za tačnost i blagovremenost informacija koje sredstvima javnog informisanja daju.
Takođe je zadržan, što mislim da je dobro rešenje, institut javne rasprave u pripremi zakona. Javnost se na taj način omogućuje. Javna rasprava je obavezna, po članu 78. zakona, u pripremi zakona kojim se bitno menja pravni režim u jednoj oblasti ili kojim se uređuju pitanja koje posebno zanimaju javnost.
Takođe, imamo i institut upravnih dana, nešto što do sada nismo imali. Dakle, organi državne uprave mogu pojedine poslove da vrše i izvan svog sedišta i izvan sedišta svoje područne jedinice, u tzv. upravnim danima, ali su dužni, zbog značaja posla i zbog samog fizičkog izmeštanja mesta na kome organi uprave deluju u upravnim danima, da o tome blagovremeno obaveste javnost.
Na kraju, zadržao bih se na članu 82. To je upravo onaj član koji, sa druge strane, govori o javnosti. Organi državne uprave su dužni da na prikladan način omoguće podnošenje pritužbi na svoj rad i na nepravilan odnos zaposlenih u organima državne uprave. Na podnetu pritužbu organ državne uprave je dužan da odgovori stranci u roku od 15 dana, ukoliko to stranka od njega zahteva.
Znači, jedna bitna odredba gde stranka može ne samo da podnese pritužbu, već i da očekuje adekvatan odgovor, ali isto tako je stavom 3. predviđena odredba da su organi državne uprave, baš u odnosu ako se te pritužbe ponavljaju, dužni da na svakih 30 dana pojedina pitanja koja se ponavljaju, pojedina pitanja koja izazivaju pritužbu građana ili pojedina ponašanja lica koja rade u organima državne uprave, da takva pitanja jednom u 30 dana razmatraju.
Kao što sam na početku rekao, imamo pred nama dva više nego važna zakona koji bitno treba da unaprede rad izvršne vlasti, posebno državne uprave. Poslanici DSS podržavaju ove zakonske predloge i sa zadovoljstvom će u danu za glasanje podržati ove zakonske predloge i glasati "za".

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić, a neka se pripremi Rajko Baralić.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani sekretaru, DS će glasati protiv zakona o državnoj upravi i protiv zakona o državnim službenicima, pre svega iz razloga što se ovim zakonima vrši zakonsko obezbeđenje ostvarenog političkog uticaja na državnu upravu i uopšte na institucije državne vlasti.
Kako se to dešava? Pre svega, mi smo čuli za govornicom obrazloženje da Vlada ima nameru da od državne uprave stvori jednu stručnu, efikasnu instituciju ili institucije koje treba da predstavljaju servis građanima i da poboljša protok međusobnih odnosa u nekim društvenim procesima. To se nekako nazire iz obrazloženja koja su data uz ovaj zakon.
Međutim, Vlada se suštinski ponaša protiv onoga što proklamuje kao razlog za donošenje ovakvih zakona. Kao argument za utvrđenje ove činjenice imate napise u današnjim novinama, da je, recimo, gospodin Čović smenjen sa svih pozicija koje je imao u institucijama državne vlasti.
Ovde se čulo da je prethodna Vlada i Vlada u kojoj je dominantnu ulogu imala DS ostavila takve institucije, ali i takve zakone koji omogućuju političko delovanje pojedinih stranaka kroz državne institucije. Upravo ovaj primer gospodina Čovića pokazuje kako je Vlada efikasno, za jedan dan, iz samo političkih razloga izvršila smenu državnih službenika.
Recimo, uzmimo sada situaciju koja bi se desila nakon usvajanja ovog zakona. Recimo, gospođa Sanda Rašković-Ivić, koja bude postavljena na mestu u Koordinacionom telu, ona, po ovom zakonu, neće biti smenjena kada dođe do promene vlasti.
Recimo, danas ili juče nije se raspravljalo o odgovornosti i razlozima za prestanak funkcije gospodina Čovića, ali sa druge strane, gospođa Sanda neće moći da bude smenjena sa tog mesta sve dok to telo bude u sistemu naše državne vlasti, sem u slučaju ukoliko prestane potreba zbog sudbine Kosova, odnosno juga Srbije. To govori o prikrivenim namerama onih koji predlažu ovakav zakon.
Ovde se čulo obrazloženje, recimo, od gospodina Lončara, koji je jednom obrazlagao ove zakone pred Skupštinom Srbije, pa su oni povučeni iz procedure, gde je rečeno da ova Vlada ima nameru da smanji broj političkih nosilaca državne vlasti, da se smanji broj državnih funkcionera koji će biti postavljeni samo iz političkih razloga, pa će to biti svedeno samo na ministra, odnosno na njegovog zamenika, a da će sve ostalo biti funkcioneri koji će biti profesionalci.
Upravo se tu krije ta namera da se ozakoni politički uticaj na institucije državne vlasti. "Tu leži zec", kako reče moj kolega iz treće klupe.
Upravo će Vlada izvršiti prvo političko postavljenje na najznačajnije državne funkcije. Znači, Vlada politički postavlja, a onda predlaže donošenje zakona gde bi se zacementiralo takvo stanje političkog uticaja DSS i njenih koalicionih partnera na sve državne institucije.
To znači da Vlada, koja se sada klima i drma, koja nema podršku u javnosti, obezbeđuje svoj politički uticaj na institucije države i nakon svog pada.
Naravno, ovde se sada tvrdi da će postojati neka nezavisna tela koja će birati i postavljati državne funkcionere. Međutim, mi takav slučaj imamo, recimo, sa Visokim savetom pravosuđa, koji takođe treba da bude garancija depolitizacije pravosuđa. Zamolio bih predsedavajućeg da mi omogući da govorim, da ne dobacuju i da ne remete tok izlaganja.

Gospodine Aligrudiću, ukoliko želite da govorite, javite se za reč. Molim vas, nemojte dobacivati govorniku. Izvolite, gospodine Ristiću.

Dakle, namera je bila da se setom pravosudnih zakona obezbedi sprečavanje političkog uticaja na izbor i razrešenje, recimo, sudija ili nosilaca pravosudnih funkcija. Da li se u praksi to dešava? Ne.
Zadnja dva izbora za najznačajnije pravosudne funkcije su pokazala dominantni uticaj vladajuće koalicije i to onih najmanjih stranaka koje podržavaju Vladu od njenog zvučnog pada koji se očekuje. Upravo su oni ta mesta, koja su depolitizovana, dobili kao cenu i namirenje za podršku ovoj klimavoj vladi. To se sada pokušava sa zakonom o državnoj upravi i zakonom o državnim službenicima.
Upravo Vlada želi da ostvari svoj politički uticaj u narednih pet godina, posle postavljenja državnih funkcionera, jer buduća vlada neće moći da smeni one državne funkcionere koji će se politički ponašati pod uticajem DSS i stranaka koje će u vidu namirenja dobiti određena postavljenja u državnim institucijama.
To je suština ovih zakona. Sve ovo ostalo što piše, to je sijaset nekih normi koje su, ili je prenormiran zakon, neke situacije koje se nalaze u drugim zakonima ponovo se normiraju, pa tamo ima neki nonsens pri čemu kaže – protiv odluke Vlade kojom se neko postavlja na određeni državni položaj ne može izjaviti žalba, a u sledećem stavu se kaže da ta odluka deluje od momenta svoje konačnosti. Ako nema žalbu, onda je konačna. To znači da je sledeći stav nepotreban. To piše u članu 15. Znači, prenormirano je. Zašto? Samo da bi se zamaglila suština, da bismo imali gomilu nekih normi, da bi oni koji čitaju lutali kroz šumu tih normi, ali da ne bi videli suštinu.
Koštunica želi svoj politički uticaj na državne institucije, ma koliko se zalagao za njihovu depolitizaciju. Ja njemu mogu da čestitam da je ostvario svoj politički san. On je zaista sposoban, on je izvršio politički uticaj i obezbedio da se taj uticaj zacementira za duži niz godina. U pravosuđu gde je nemoguće razrešavati tužioce i sudije on je protiv svojih partijskih organa obezbedio da njegovo članstvo, njegovi simpatizeri zaposednu najznačajnije funkcije u pravosuđu. Ista takva stvar je pitanje javnosti.
Proklamovanje javnosti je samo bacanje prašine u oči onima koji čitaju ovaj zakon. Gde je javnost? Ja ministra pravde pitam već šest meseci na koji način finansira pravosuđe: kako se dele pare iz budžeta tužilaštvima i sudovima, po kojim kriterijumima, da li po kriterijumima bliskosti, da li po kriterijumima poslušnosti ili po kriterijumu stvarnih potreba? Koje su te stvarne potrebe? Ovim zakonima se zalazi u resor pravosuđa.
Ovde se kaže da će Vlada utvrditi sistematizaciju radnih mesta i uređuje, da će Vrhovni sud urediti na neki način sistematizaciju mesta u pravosuđu. To može samo setom pravosudnih zakona.
Nije moguće da razvrstava položaje Vlada u pravosuđu. To je direktan uticaj. Uticaj na sistematizaciju, na opis poslova koje će službenici raditi u pravosuđu, direktni je uticaj Vlade i kontrola pravosuđa preko instrumenata nad kojima Vlada ima potpuni uticaj. To je bio smisao ovih zakona. To je ostvarenje jedne davnašnje želje gospodina Koštunice da izvrši potpuni partijski uticaj na sve institucije.
Kroz formu legalizma on želi da se pokrije zakonom, da mu neko ne bi prebacio da je voluntarista, da radi anarhično, da radi onako kako mu je volja! On želi da svoju volju pretoči u zakon, traži vašu podršku. Naravno neće je dobiti od DS. Čujem da je neće dobiti ni od nekih drugih partija, ali će dobiti od onih kojima će obećati namirenje i određeni politički uticaj i nakon pada ove vlade.

Po Poslovniku Miloš Aligrudić, narodni poslanik.

Na izlaganje mog prethodnika, implicitno je pomenuta poslanička grupa DSS kroz floskulu vladajuće koalicije i njene namere.
Dakle, rečeno je da vladajuća koalicija kroz ova dva zakona, naročito po zakonu o državnim službenicima ima nameru da obezbedi politički uticaj na državne službenike, što je notorna neistina. Naime, takva namera ne može postojati. Dat je jedan primer koji nije adekvatan. Iznet je primer gospodina Nebojše Čovića, koji je bio na čelu Koordinacionog centra, pa je posle iznet primer kako je neko drugi došao na čelo tog Koordinacionog centra, dalje da ne ulazim u priču, i da je namera šta da taj večito bude na čelu Koordinacionog centra.
Naravno da nije ta namera. Zaboravlja se jedna stvar u svemu ovome da se državni službenici postavljaju na određeno vreme. Čitava ideja je upravo u tome da se napravi jedan sistem u kome neće biti moguća automatski iz političkih razloga nekoga razrešiti, barem ne zbog promene vlasti, barem ne zbog promene skupštinske većine i ne odmah, ali to ne znači da su ti ljudi večito na tim funkcijama i zbog toga da se ne bi dezinformisala javnost oni se postavljaju na određeno vreme. Nakon tog vremena moguć je njihov reizbor, ali ne mora da do njega dođe.
Prema tome, čitav sistem je napravljen da sugeriše nama koji smo nosioci političkih funkcija da vodimo računa od sada pa nadalje, i neka nova skupštinska većina i neka nova vlada Republike Srbije sutradan, kako i na koji način postavlja državne funkcionere. Greške su moguće, ali Italijani imaju onu poslovicu "Roma non fu fatta in un giorno", da Rim nije sazidan za jedan dan.
Prema tome, sistem se pravi upravo zbog toga da bi i ova vlada i sledeća vlada i ona nakon nje ušla u jednu vrstu kolotečine i jednog pravilnog odnosa prema državnim službenicima. Ovaj zakon to omogućuje. Ako posmatramo stvar na taj način, onda mi nećemo moći nikada da izvršimo postavljenje nezavisnog državnog službenika ili relativno nezavisnog državnog službenika, jer ako se to pravo osporava ovoj vladi u odnosu na rokove koji su postavljeni, onda sa istim razlozima možemo nastupiti i osporiti to pravo sledećoj vladi i sledećoj i sledećoj, a rezultat toga je upravo ono o čemu vi pričate. To je politički kontrolisan državni službenik.
Drugim rečima iz ovog nema logičkog izlaza i zbog toga vam kažem da nije dobro optuživati političke stranke koje čine vladajuću koaliciju kod ovog zakona, pogotovo ne one koje čine DSS da pokušava na ovaj način da stavi šapu na poziciju državnih službenika i da ih politički kontroliše, jer jednom se mora krenuti.
Dakle, prosto moram da pitam koji je to momenat, koji je to vremenski momenat kada to može da se započne – da to nije momenat kada DS treba da bude na vlasti.
Ako je to taj momenat i ako su to izvinjavajuće okolnosti pa kažete – dobro mi ni u koga nemamo poverenje sem sami u sebe, pa kada mi to budemo radili, onda možete svi biti sigurni da će državni službenik biti nezavisan. Ako to čini bilo ko drugi onda to nije nikakva garancija. Ako je to argument on je čisto politički argument i nijedan drugi ovde ne pije vodu. Ako vas nisam razumeo onda mi verujte da problem nije u meni, niti je problem u predstavniku Vlade ovde koji obrazlaže zakon, nego je onda problem u vama koji ne umete da objasnite to što hoćete.

Po Poslovniku narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, pogrešno je protumačena moja izjava da smatram da treba vršiti izbor državnih službenika onda kada DS bude u vlasti. Postavio bih gospodinu Aligrudiću jedno pitanje. Koji je to momenat kada treba doneti ovakav zakon i kada treba izvršiti postavljenje profesionalnih državnih službenika? Ja mu odgovaram – onog momenta kada ova skupština izabere nezavisno telo ili omogući izbor nezavisnog tela koje će propisati propozicije, kriterijume, određivati platu, sistematizaciju, opis radnih mesta i objektivno, "ni po babu ni po stričevima", vršiti izbor državnih službenika. Tek onda je moguće ovo sprovesti.
Ukoliko prvo postavljenje bude političko, ukoliko prvo postavljenje ova vlada izvrši prema političkoj pripadnosti i bliskosti, onda ovaj zakon znači garanciju političkog uticaja, a ne sprečavanja takvog uticaja za narednih pet godina.

Reč ima predstavnik predlagača Zoran Balinovac.