Tako je, vi niste bili tu. Gospodin ministar je govorio duže, ali to naravno nije tema.
Gospodine ministre, vi kao ministar za rad sigurno znate da u Srbiji danas ima milion nezaposlenih ljudi. Sada vas pitam, gospodine ministre, kada će ovi što su završili osnovnu školu ili je nisu završili i završili su srednju školu, da se ne bavimo slučajem ljudi koji su završili više škole, početi da rade i kada će otići u penziju? Milion ljudi danas je nezaposleno u Srbiji i u toj strukturi je mnogo, preko 90%, onih koji nisu završili fakultet.
Ljudi koji su završili osnovnu školu ili nisu uspeli ni osam razreda da završe mogu da se bave teškim fizičkim poslovima ili drugim poslovima nekvalifikovane radne snage. Ukoliko je prosečan životni vek u Srbiji 69 godina, postavio sam ovde pitanje da li je pravično i da li je čovečno da ti ljudi odlaze u penziju tek sa 65 godina.
Postoji još jedna teza koju ste ovde eksplicitno iskazali govoreći u ovih 20 minuta, a to je da ukoliko ne dođe do promene penzijskog sistema doći će do kolapsa u jednom trenutku i da će propasti penzijski sistem. Nažalost, ministar finansija nije ovde, to je naravno pitanje matematike i održivosti javnih finansija; gospodin Dinkić govori da je izdvajanje za penzije u bruto društvenom proizvodu 13,8%, što nije tačno zbog toga što u papiru MMF-a stoji da je izdvajanje za penzije, ukupno što prime penzioneri, negde oko 12%.
Tako da deficit koji se ovde izlaže kao razlog, deficit koji se popunjava sa 100 milijardi dinara transferima iz budžetima u Fond za penzijsko osiguranje, taj deficit se drugačije obračunava nego u zemljama koje su reformisale svoje obračunske sisteme.
Kao što vrlo dobro znate, a nećete da kažete sa ove govornice, u tih 100 milijardi deficita ulaze i izdaci za beneficirani radni staž. Svugde u svetu iz budžeta se plaća beneficirani radni staž za policajce, za vojnike i za svakog za koga država propiše da za njega treba utvrditi povlašćen radno-pravni režim.
Isto tako, gospodine ministre, vi vrlo dobro znate kako se reguliše zdravstveno osiguranje penzionera u svim zapadnim evropskim zemljama.
(Predsednik: Vreme.)
Završiću vrlo brzo. Ovo su argumenti. Ministar je pozvao da razgovaramo o argumentima. To je bila priča sa MMF-om. Kako se plaća zdravstveno osiguranje penzionera u Engleskoj i kako se plaća u Rumuniji? Da li to ulazi u obračun deficita penzijskog sistema, i ovih 100 milijardi dinara koji se transferišu u 2005. godini iz budžeta u Fond penzijskog osiguranja? Ne ulazi, i vi to vrlo dobro znate.
Prema tome, nije deficit ovoliki koliki prikazuje ministar finansija Dinkić i zato je loše što on nije ovde, da vi ne odgovarate na ove stvari na koje bi on trebalo da odgovori, nego je taj deficit manji.
Kolika je stopa doprinosa za penzijsko osiguranje u Srbiji – 22%. Kolika je stopa u zemljama OECD-a? Veća ili manja nego u Srbiji? Veća, 24%. Kolika je stopa u tranzicionim zemljama – 6% veća nego u Srbiji. Da ste stavili stopu za penzijski doprinos 12%, a ne 22% znate koliki bi bio deficit u budžetu? Onda bi trebalo da se izdvoji 150 ili 200 milijardi dinara da bi se popunio manjak u Fondu za penzijsko osiguranje. Prema tome, važno je da mi imamo potpuno jasan uvid u činjenice.
Umesto da ste povećali stopu doprinosa za penzijsko osiguranje, a smanjili stopu doprinosa za poreze, jer ministar Dinkić ovde nas iz dana u dan bombarduje saopštavanjem trijumfa ekonomske politike koja se zove suficit u budžetu (suficit u budžetu znači da su veliki porezi), zašto niste, gospodine ministre, malo smanjili poreze, pa malo povećali stopu doprinosa za penzijsko osiguranje?
Onda se, naravno, ne bi na ovako dramatičan način govorilo o kolapsu ili propasti, ili kako god hoćete, penzijskog sistema u Srbiji. To nije tačno. Tačno je da zbog toga što je 1.300.000 penzionera najslabija socijalna grupacija u Srbiji, zbog toga što ne mogu da dođu pred Vladu Republike Srbije da demonstriraju, zbog toga su Labus i Dinkić, a vi ih ovde branite, pa onda predsednik Vlade Koštunica, udarili na 1.300.000 penzionera i rešili da na njih prebace sav teret tranzicije.

Vrlo je nekorektno. Već je jedan poslanik zloupotrebio sada već šest minuta replike. U delu diskusije nisam bio prisutan i ne mogu da znam da li je pominjana grupa, poslanik ili neko pogrešno tumačenje.
Izvolite, gospodine Krasiću, ali molim vas da takve stvari više ne radimo, jer nije korektno. Molim vas da pružimo priliku poslanicima koji su na redu da vode načelnu raspravu, a ovlašćeni predstavnici, kao što ste vi i kao što je gospodin Petrović, imaće dodatnu priliku još jednom.

Gospodine predsedniče, nisam kriv što vi niste bili u jednom delu sednice prisutni. Gospodin Lalović je iskoristio priliku koju ima po Poslovniku, ispričao je neke stvari, prokomentarisao je naše diskusije, ali je potpuno okrenuo stvari.
Drugo, vi ste morali da upozorite predstavnike Vlade kada dođu ovde, ukoliko daju uvodno izlaganje i ukoliko imaju namere da diskutuju posle poslanika u načelnoj raspravi, neka nas makar obaveste o ishodu amandmana koji su podneti na predloge zakona. Neka kažu – odbili smo sve, prihvatili smo, nismo prihvatili, da bismo mi znali da se orijentišemo u kom smislu da diskutujemo povodom predloga zakona. Mi to nemamo.
Moram da kažem da uopšte nije korektno što je ministar okrenuo raspravu koju smo danas vodili povodom godina starosti lica u Srbiji, kada se stiče pravo na starosnu penziju. On je nama održao ovde odu o tome kada je ko diplomirao i koliko teoretski ima šanse da napuni godina života kada posle škole počne da radi. Mi o tome nismo danas pričali, mi tu argumentaciju uopšte nismo koristili.
Mi smo danas samo ukazali na neke surove činjenice koje se tiču propisa. Do pre nekoliko godina standard u ovoj zemlji je bio da muškarac sa napunjenih 60 godina starosti i 20 godina penzijskog staža stiče pravo na starosnu penziju. Kolika će ona biti, reguliše drugi član. Vi ste uskratili pravo kategoriji stanovnika da ostvari pravo na starosnu penziju. Za tri godine desilo sa da je čovek izgubio pravo zato što nije napunio te godine. Sada idete sa nekim prelaznim i završnim odredbama. Nas uopšte ne interesuje uporedna praksa. Ti ljudi neće da ostvaruju pravo na penziju u Poljskoj, Češkoj, nego u Srbiji.
Onda ste nam pričali o tome kad ko diplomira, koliko treba da radi, pa ste nam rekli – zbog toga što su loši uslovi rada postoji beneficirani radni staž. U svim zemljama postoji beneficirani radni staž za one koji rade u zatvorima i koji se bore protiv kriminala. Kako država može da poboljša uslove rada policiji – da zabrani lopovluk? To je nemoguće. Te kategorije moraju da imaju beneficirani staž.
Ovde se pričaju bajke, elementarno nepoznavanje onoga što je suština penzijskog i invalidskog osiguranja. Osigurani slučaj za starosnu penziju su godine života, a korektivni faktor jeste penzijski staž, da se ne bi desilo da je neko ostvario pravo na penziju samo zato što je napunio godine života, a nije imao neku solidarnost u vidu ulaganja.
Ovde izlaze poslanici G17 plus i pričaju kako su oni za to da se dobija penzija kad se napuni 70 godina. Može i sa 65 godina, ali to je neki drugi fond, ne PIO, nego ako država pravi svoj fond socijalne zaštite. Molim vas da se koncentrišete na ono što je tema ovih zakona. Sve ste lepo uradili da se što manje priča o zakonu koji je pod rednim brojem dva, koji je smišljen radi organizovanog kriminala, da neki ljudi svoja velika sredstva, oslobođena poreza, drže na svojim dobrovoljnim penzionim računima i u datom trenutku povuku.
Kada ste hteli da pričate o reformi penzijskog i invalidskog sistema, zašto niste sva tri stuba stavili, zašto niste napisali nove propise i odredili u prelaznim i završnim odredbama prelazna rešenja od određenog dana i odredili kada će da se krene sa primenom tih propisa?
(Predsednik: Vreme.)
Ovde nam pričate kako ste koristili praksu Hrvatske, Makedonije itd. Videli ste kakva rešenja postoje tamo, do 40 godina starosti u koji PIO fond obavezno ulazi. Nemojte više da nam pričate bajke. Otvorite karte. Zato mi prigovaramo i zato mi podnosimo ovo.
Kad nam kažete da 60% građana Srbije prima ovoliko, 60% penzionera prima penziju ovoliko, nas to uopšte ne interesuje. Ta vaša statistička istraživanja su nešto što treba vas da usmeri, ali to je nešto što ne sme da zaustavi nekome njegovo pravo. Vi vaše interne probleme koristite kao razloge zbog kojih će da se uskrati pravo. Zbog toga mi dižemo glas. Naša argumentacija se razlikuje od argumentacije Demokratske stranke.

Reč ima narodni poslanik Mika Vlaović, pa narodni poslanik Milisav Petronijević, pa narodni poslanik Milka Silajev.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, taman dođoh ja na red da nešto kažem ministru, a ministar izađe. Verovatno je imao nekih drugih poslova.
Ne bih puno o zakonu o penzionom i invalidskom osiguranju. Mislim da je ovde rečeno dosta toga. Kao čovek i kao domaćin zameram nečemu: prihvatam da se može kritikovati, da se traži poboljšanje u zakonu, ali ne mogu da shvatim čemu povišen ton i zarumenjeni obrazi nekih poslanika, zašto svađa oko nečega što je skroz nepotrebno?
Znamo mi iz DSS-a situaciju u kojoj se nalaze penzioneri, znamo šta bi bilo za njih najprihvatljivije kad bismo mogli da ispunimo i znamo, kao domaćini, realnost, ono što je moguće. To što je moguće nije za njih najidealnije, ali to je nešto što će imati danas, sutra i sledećih godina, da im se vrati i ono što je zaostalo u nekim godinama. Ne spominjemo ko je za to kriv i ko nije, jer krivica ovog i onog ne donosi rešenje. Hoćemo to da rešimo.
Imao sam jedno pitanje za ministra. Mislim da su imali najbolju volju i najbolju želju donošenjem ovog zakona o javnom dugu zaostalih penzija zemljoradnika i zaposlenih. Pošto se radi o skoro istoj cifri, nekako ispade da se zaposlenima isplate zaostale penzije za tri godine, a poljoprivrednicima za pet godina, tako da zemljoradnici i po ovom ispadaju kao građani drugog reda. Vidim da ima amandman na to i nadam se da će ministar prihvatiti. Ako nije moglo u tri godine da se isplati i jednima i drugima, onda se bar pravično trebalo odrediti da to bude četiri godine i za jedne i za druge.
Nije normalno ako neko veruje da stari zemljoradnici koji su otišli u penziju, sa još jednom navikom koja možda nije najbolja, ali nosi se godinama i domaćinski se drži u srcu, sa par hektara zemlje, nekoliko hektara proda u zakup kad onemoća i ne može da radi, ali još uvek pokuša nešto da radi, da ne bude besposličar i na tim njivama, tako bolestan i star, pokušava da stvori prihod, a ponekad stvori gubitke, pa od onog što dobije za zakup nadoknadi onaj gubitak na onoj manjoj površini koju je hteo da obradi.
Penzija zemljoradnika je 3.000 i zato molim da iznađete mogućnost da se i jedno i drugo uskladi, ili da bude tri godine za jedne i druge ili da se produži na četiri godine, pa da to bude jednako. Ne znam da li je tačno da će i zemljoradnici od 2006. godine primati najnižu penziju od 6.000, jer do sada primaju 3.000.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a posle njega narodni poslanik Milka Silajev.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije predložila je pet zakona iz oblasti PIO. Od toga, tri zakona koja rešavaju aktuelne probleme i dva koja su nazvali nastavkom reforme penzionog sistema.
Vrlo kratak komentar: ova tri zakona koja rešavaju aktuelne probleme, zakon o javnom dugu, kojim se preuzima obaveza isplate zaostale jedne i po penzije za zaposlene i 20,5 penzija za poljoprivrednike je dobar korak koji je ova vlada učinila. Naravno, bili bismo zadovoljniji da je on učinjen u smislu da se isplate odjednom. Očigledno je da mogućnosti to nisu. Dobar je u tom smislu što je preuzela obavezu i preuzela da to reši, posle pet godina priče o dugovima penzionerima i nečinjenja ništa.
Dobro je što je ministar danas izneo i precizne podatke o dugu i istorijatu nastanka duga. Dobro je da je Srbija čula iz usta ministra, a ne mene, da je dug do 5. oktobra 2000. godine iznosio pola penzije. Dobro je da je iz usta ministra Srbija čula da u periodu od 5. oktobra 2000. godine, vremena kada je uvedena oružana demokratija, dug ne samo da nije vraćen, nego je uvećan za celu penziju. To su podaci ministra koji je danas ovde rekao. To je dobro da Srbija zna. Zbog toga je pozitivan odnos prema ovom predlogu Vlade da prihvati tu obavezu da je izmiri, doduše ne odjednom, ali bar je utvrđen tačan period kada će to da izmiri.
Drugi zakon koji rešava takođe aktuelne probleme, to je zakon, pojednostavljeno rečeno, o povezivanju staža. Radi se o periodu od 1991. godine do 2003. godine. Ono što mi tražimo, podržavajući ovaj predlog Vlade, a da bi do kraja prilikom usvajanja ovog zakona imali podršku, to je da se ne pravi nikakva podela do 2000. i od 2000. do 2003. godine, ni u drugim uslovima. Jednostavno, to da važi za sve radnike od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine. Ni u jednom slučaju radnici nisu krivi što im nije uplaćen doprinos, bilo koji uslov da je u pitanju. Prema tome, sve njih treba staviti u isti položaj, a država neka nađe načina kako će da reši naplatu od onih firmi koje su to zloupotrebljavale i nisu plaćale zarade.
Drugi deo ovih zakona, ova dva zakona, zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju i zakon o izmenama i dopunama zakona o penzijskom osiguranju, to su zakoni koji su nastavak reforme penzionog sistema. Vrlo kratko ću podržati zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i finansijskim planovima kao ideju, kao nužnu potrebu koju treba uraditi. Što se tiče konkretnih rešenja koja su data u tom predlogu zakona, mi imamo dosta amandmana i, naravno, učinićemo da on bude što bolji.
Konačno, peti zakon, koji je u stvari prava suština reforme penzionog sistema, a to je izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ovako kako je predložen za nas je neprihvatljiv. To su moje kolege danas govorile i ja ću još iz nekoliko uglova da to pojasnim.
Promene u sistemu PIO koje se nude usmerene su na uspostavljanje finansijske održivosti tog sistema, finansijsku konsolidaciju tog sistema, i to kada bi se posmatralo samo jednostrano nije sporno. Sporno je ko će platiti trošak finansijske konsolidacije tog sistema. Sporno je ono u čemu se mi razlikujemo od predlagača, a to je nekoliko tačaka. Sporno je što nijedna reforma, pa ni ova, penzijskog sistema ne može da bude uspešna ako prethodno ne sadrži politiku i ciljeve koje želi da postigne, strategiju razvoja u toj oblasti, dinamiku, neki period do kada će da stigne da ljudi već znaju šta ih čeka za deset godina. Onda zakonima praktična rešenja da se rešavaju.
Sporno je sledeće: koliko god je nesporna težnja ove vlade da u dugoročnom periodu uvede sva tri stuba, odnosno da pored prvog, državnog fonda, ovog trećeg koji sada uvodi, dobrovoljnog privatnog fonda, uvede i drugi obavezni privatni fond, nešto što vodi stabilizaciji penzijskog sistema, i to nije sporno. U čemu se mi sporimo? Sporimo se u tome ko će da obezbedi onima koji ne mogu da sačekaju taj period da prežive, ko će da im obezbedi sigurnost. Naime, sadašnji penzioneri ne mogu da sačekaju da taj sistem funkcioniše. Država mora da brine i o tome.
Treće, u obrazloženju zakona piše – kao i u većini drugih zemalja, sistem PIO u Srbiji zasniva se na tekućem finansiranju penzija, što znači da svi koji rade i ostvaruju prihod, po principu obaveznosti, izdvajaju kroz doprinose za PIO sredstva za finansiranje penzija, odnosno korisnika. To reče ministar Dinkić danas i to nije sporno.
Šta ministar i ministri ne pričaju? Drugu rečenicu iz njihovog obrazloženja, koja kaže – na taj način današnji obveznici uplate doprinosa stiču pravo da u budućnosti njihove penzije budu finansirane iz prihoda budućih obveznika, odnosno budućih osiguranika. To je ključ, razlika između nas i predlagača. Reformu sistema penzijskog osiguranja predlagač gleda samo kao smanjenje javne potrošnje. Sistem PIO gleda kao javnu potrošnju.
Mi se sa tim ne slažemo i to nije tačno. Zato sam citirao ovu drugu rečenicu. Penzija je stečeno pravo, baš ovako kako piše, uplatom doprinosa za vreme svog radnog veka, ne da bi samo finansirao postojeće penzije, nego da bi stekao pravo i sebe osigurao za vreme kada neće raditi. Tu se razlikujemo. Dakle, penzija je vrsta osiguranja, tako i stoji – penzijsko i invalidsko osiguranje, ne stoji – penzijska i invalidska potrošnja. Tu se razlikujemo u suštini.
Četvrto, svaka reforma da bi uspela mora da ima smisla, ne samo u konsolidaciji, ne samo u stvaranju ambijenta, nego, u krajnjem, da ljudi žive bolje. Ovde se mi suočavamo sa još jednim problemom. Ovakva reforma kakva je predviđena ne samo da ne omogućava ljudima da žive bolje, penzionerima ne omogućava ni da zadrže nivo stečenog prava, odnosno vrednosti stečenog prava. Dakle, trošak ove finansijske konsolidacije će platiti jedino penzioneri. Sa tim se ne slažem.
Peto, ovo je druga reforma penzijskog sistema za tri godine. To valjda nigde u svetu nema da se reforme tako prave. I jedna i druga u osnovi imaju smanjivanje socijalnih prava. Podsetiću, a mislim da nije tu, izađoše ovi koji govore o pravdi, moralu i čovečnosti, ona prva reforma 2002, odnosno 2003. godine je napravila pravi pokolj. Tada je došlo do najvećih umanjivanja socijalnih prava. Tada je granica za starosnu penziju pomerena munjevito za tri godine. Tada je način usklađivanja penzija promenjen.
Ne samo da je ta DOS-ova vlast još jednu penziju ostala dužna, nego je toliko brige za penzionere, koliko slušam ovih dana, pokazala da im je na legalan način uzela šest penzija za samo tri godine, prelaskom na nov sistem obračuna penzija. Da je ostao postojeći, penzioneri bi primili šest penzija više, i oni su podneli teret toga.
Iz tih razloga mislimo da ne mogu reforme da se zasnivaju samo na umanjivanju socijalnih prava. Konkretno, dva ključna problema sa kojima se suočavamo, a to je i sedmi razlog – ima li i drugih rešenja da se konsolidacija penzionog fonda izvrši? Šta je sa sredstvima privatizacije? Malopre smo slušali i druga rešenja, da ih sada ne ponavljam. Da li je restrikcija prava trebalo da dođe kao krajnja, zadnja mera ili kao što je sada slučaj?
Iz tih razloga mi nismo saglasni. Naravno, mi smo ozbiljna i odgovorna partija, ne pada nam na pamet da ne prihvatamo ništa, neka traje koliko traje, pa šta bude; ne, borićemo se za ova prava, ali smo spremni da učinimo i da pomognemo koliko god može da se omogući i reforma, ali da se ne ugrozi toliko restriktivno pravo penzionera.
Dva konkretna primera: prvi je produženje godina starosti za sticanje uslova za penziju, dakle prvo je ključ sticanja prava na penziju – mislimo da ovo rešenje nije dobro i ne slažemo se sa tim. Rešenje po kome će ljudi kasnije ići u penziju je nešto čemu treba težiti, to nije sporno. To se odnosi na zemlje koje imaju stabilnu situaciju, gde ima posla, gde ljudi mogu da rade i, fala bogu, treba da se bore da što duže rade. U ovoj Srbiji ima milion nezaposlenih, što je ova vlada nasledila, a to je još jedna briga prethodne vlade, koja se ogledala u tome da 500.000 ljudi otpusti i tako reši problem ekonomije, jer 500.000 ljudi neće primati platu. Problem ove vlade jeste ne samo 1:1, nego 1:1:1, jedan radnik - jedan penzioner - jedan nezaposlen, to je ova vlada zatekla.
Slažem se sa tim da se mora tražiti rešenje, ali mora da bude takvo rešenje da ne snosi samo onaj koji je nemoćan, koji nije u mogućnosti da to snosi. Zbog toga tu tražimo postupnost. Zašto nisu ponuđena druga rešenja? Šta je sa varijantom da bude 60, 61, 62, 63, 64, 65, kombinovano sa brojem godina radnog staža, pa recimo, 15 godina radnog staža 65 godina života, 25 godina staža 60 godina života itd? Šta je sa varijantom, pošto se svi pozivamo na zapadne zemlje, recimo, u Nemačkoj može i sa 60 godina da se ide u penziju, ali 18% je manja penzija? Šta je sa tim ponuđenim mogućnostima da čovek može da bira?
Podsećam vas, 2002. godine, kada je došlo do promene, ogroman broj ljudi je tek dostizao to pravo, pobeglo mu je tri godine, a nema posla. Sada kada ga ponovo dostiže, opet mu beži. Dakle, ovde možemo da prihvatimo samo da period bude duži.
Konačno, vezano za usaglašavanje penzija, ključni problem. Ovde nije u pitanju nikakva demagogija, nego čista matematika i računica, iako sam malopre govorio protiv matematike kada sam govorio o reformi penzijskog sistema da to nije suva matematika, nego da su to ljudi na koje će da se odnosi i koji treba na osnovu toga da ostvaruju neka svoja prava.
Ovde je precizno rečeno, i to je tačno – neće se penzije smanjivati, ali će sporije rasti. Šta nije rečeno? Težnja svake države, svakog društva je da se bori za veći standard, povećanje zaposlenosti, plata itd, a ovim rešenjem penzionerima se ne omogućava to, omogućava se samo usklađivanje penzija sa troškovima života iz prošle godine, znači ne više.
Ovo rešenje je moguće u zemljama sa stabilnim sistemima i tamo gde sve funkcioniše kako treba. U Srbiji Vladi nije svejedno da li će da konsoliduje finansijski sistem, a da 1.300.000 ljudi to žestoko podnese preko svojih pleća. Zato i ovde kako je dato rešenje da se usklađuje sa troškovima života, osnovna ili najveća, uz čitav niz drugih, zato što nema zaštitnog mehanizma koja je to granica ispod koje penzija ne može dalje da pada u odnosu na prosek zarada, da bi mu bar iole dali šansu da može da se približi tom cilju, a to je poboljšan životni standard. U tom smislu smo dali amandmane i vezali našu podršku za te amandmane. Ključna su dva amandmana na ta dva člana.
Dakle, podržavamo reformu, jer znamo da reforme mora da bude, jer je to nešto nužno. Znamo da privredna reforma mora da ide, znamo da uz privrednu reformu mora da ide i socijalna reforma, ali hoću da i vi budete svesni da nema uspešnosti ni jedne ni druge ako nema socijalnih prava i ako nema socijalne pravde.

Hvala vam. Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, a zatim narodni poslanici Gordana Čomić i Dušan Proroković, a ako ne budu u sali, kao što sada nisu, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite, gospođo Silajev.

Poštovani ministre, poštovana gospodo poslanici, da je ovo značajan zakon govori i to koliko je mnogo žučnih diskusija ovde bilo. Da je sistemski zakon, to se normalno zna, a da je žučnih diskusija bilo mnogo, to je dokaz da se međusobno ubeđujemo, a zna se da je najneosvojivija tvrđava na svetu ljudska glava.
Normalno je da ćemo mnoge argumente i mnoge stavove koji su već izrečeni ponoviti. Ja sam jedna od tih i govorila bih o tome da je sva nesreća naša i nesreća istočnih zemalja, odnosno zemalja u tranziciji bila što se sistem urušio takav kakav jeste i da je mnogo ljudskih patnji bilo prisutno i da je tranzicija svih socijalističkih zemalja, pa i naše, u svojoj početnoj fazi bila praćena snažnom recesijom koja je imala brojne direktne posledice.
A, između ostalog, došlo je do velikog pada proizvodnje i porasta nezaposlenosti i inflacije, a značajan deo ekonomskih aktivnosti preselio se u sivu zonu.
Pomenute promene u privrednom sistemu odrazile su se i na penzioni sistem. Naime, u ovom razdoblju došlo je do drastičnog smanjenja prihoda, a samim tim stvoreni su problemi za ispunjavanje preuzetih obaveza. To se odražavalo na različite načine, penzije su se smanjivale, isplaćivale su se sa velikim zakašnjenjem i sl.
Posmatrano iz ugla institucija, reforma penzionog sistema podrazumevala je radikalno prilagođavanje zatečenih institucija ili stvaranje potpuno novih ili kombinovanje jednog i drugog. U početnim godinama reforme penzionog sistema zemalja u tranziciji došlo je do izmene u tzv. prvom stubu, kao i do uvođenja drugog stuba. Analitičari smatraju da je najdalje u reformama otišla Poljska.
Uspostavljanje uspešnog sistema prikupljanja prihoda kojima se finansiraju penzije zavisi od kapaciteta administracije i institucija društva u celini, razlikuje se od zemlje do zemlje; institucija koje su odgovorne za prikupljanje sredstava, kao i institucija koje kontrolišu proces u celini.
Unapređenje penzionog sistema ne može se rešiti preko noći, odnosno neophodno je dugo i strpljivo građenje ne samo neophodnih institucija, nego i vraćanje izgubljenog poverenja građana u zemlju, u državu. U tom procesu revitalizacije neophodna je, tvrde istraživači, vrlo bliska saradnja ne samo Vlade i institucija socijalnog osiguranja, nego i poslodavaca i zaposlenih.
Pokazalo se, na osnovu poređenja reformskih procesa u pojedinim zemljama, da nema univerzalnog i uspešnog modela, već svaka zemlja mora da traži svoj put i da sa konkretnim ograničenjima traži najbolja rešenja.
Sadašnji sistem penzionog osiguranja je jednodelni, obavezan javni sistem, sa unapred definisanim penzijskim nadoknadama. On funkcioniše po sistemu pay as you go, po principu prema kome zaposleni finansiraju tekuće penzionere. Takav koncept međugeneracijske solidarnosti izuzetno je povoljan tamo gde je ekspanzija, gde su demografska kretanja u ekspanziji i dobro funkcioniše samo u slučaju kada je stanovništvo mlado, tj. kada je izrazito veći broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera.
To se događalo u Evropi i u svetu odmah posle Drugog svetskog rata, kada je rađanje bilo vrlo ekspanzivno. I, sada je toliko rođene dece stiglo do penzije. Sada sve zemlje u svetu imaju problem sa tom "zlatnom generacijom".
Međutim, odnos broja zaposlenih i broja penzionera sa godinama se pogoršava. Godine 1966. taj odnos je bio 1:4, a sada je 1:1, što je izuzetno opterećenje za zaposlene. Zato se često dešava da se izbegava plaćanje sredstava doprinosa ili se ova sredstva plaćaju u smanjenom iznosu.
Predlogom zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za zaposlene za koje nije uplaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje uređuju se uslovi, način i sredstva za finansiranje uplate doprinosa. Tako se delimično ispravlja nepravda naneta radnicima.
Pošto država ne treba da bude dužna ni poljoprivrednicima, dat je predlog zakona o javnom dugu države po osnovu neplaćenih penzija i novčanih naknada poljoprivrednicima, kao i predlog zakona o javnom dugu po osnovu preuzimanja obaveza Fonda po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada.
Osim ovoga, jedna od osnovnih karakteristika našeg penzijskog sistema je visok prosek i odnos prosečne penzijske naknade i prosečne zarade. Tako je on bio negde 70%, a sada je oko 60%. U Sloveniji je taj odnos 52%, a u Hrvatskoj je 55. Izuzetno je visok broj invalidskih penzionera, generalno posmatrano, i godinama izražena tendencija preranog odlaska u penziju. Neophodno je istaći i visoku stopu doprinosa; ona u Srbiji iznosi 22%, 11% na teret zaposlenog, a 11% na teret poslodavca.
Država se poslednjih godina maksimalno angažovala, na različite načine, da bi se pokrio permanentni deficit u penzijskom osiguranju. Predloženim zakonom se prelazi sa dosadašnje švajcarske formule usklađivanja na to što će se postepeno smanjivati učešće parametra zarade, tako da će se nakon četiri godine penzije usklađivati samo sa troškovima života.
Mi, koji još uvek trošimo oko petine više nego što stvaramo, moramo da budemo svesni da niko više neće da nas finansira, nema ni kredita, ni donacija. Došlo je vreme da u svim društvenim segmentima svedemo potrošnju na ono što proizvodimo.
Trenutno je situacija takva da se 40% sredstava za penzije podmiruje iz budžeta. Konkretno, samo u okviru ove godine država će za tu namenu izdvojiti oko 70 milijardi dinara. U Srbiji 14% društvenog proizvoda odlazi na penzije, dok je prosek u zemljama OECD-a 8,1%.
Predlaže se podizanje nivoa, to je ono što je dobro i pozitivno i što naše stanovništvo sa najnižim primanjima ne treba da plaši, najnižih penzija na 25% od prosečne zarade zaposlenih na nivou Republike u prethodnoj godini. Visina najniže starosne i invalidske penzije za osiguranike poljoprivrednike određuje se u visini iznosa najniže penzije zatečenih korisnika.
Najnovijim zakonom o penzijsko-invalidskom osiguranju razmotreno je i dobrovoljno penzijsko osiguranje. U okviru ove vrste osiguranja trebalo bi da se osiguraju oni koji samoinicijativno žele dodatno osiguranje za rizike starosti, invalidnosti, smrti. Ovo će se ostvariti dobrovoljnom uplatom sredstava, tako da to bude premija. Premije su svojstvene dobrovoljnom penzijskom osiguranju, a doprinosi su svojstveni obaveznom penzijskom osiguranju.
Ovaj nivo penzijskog osiguranja treba da funkcioniše na osnovu kapitalnog pokrića, tj. da se bazira na sistemu akumulacije kapitala. Prikupljanje sredstava na osnovu uplate sredstava premija trebalo bi da se investira na finansijsko tržište u različite oblike hartija od vrednosti.
Sredstva dobrovoljnog penzijskog osiguranja moraju da predstavljaju izvor sigurnosti za budućeg penzionera. To su dugoročna sredstva, izuzetno kvalitetna za investiciono ulaganje, koja jačaju privredne procese i kao takva moraju od strane države imati privilegovan položaj.
U velikom broju zemalja u tranziciji reforme stoje na tri stuba, na tri nivoa. Prvi je obavezno osiguranje, drugi je obavezno penzijsko osiguranje u okviru kojeg svaki pojedinac ima svoj štedni račun, princip kapitalizacije, i treći je dobrovoljno penzijsko osiguranje. Mi krećemo od uvođenja ovog trećeg stuba.
Praksa velikog broja zemalja je pokazala da ovaj sistem osiguranja daje značajne rezultate samo u okviru reforme celokupnog sistema penzijskog osiguranja, naročito na mlado stanovništvo, dok će stariji izgleda morati da pričekaju do sigurnije starosti.
G17 će podržati set zakona koji su, hteli mi to da shvatimo ili ne, nužnost ovog vremena. Nadam se da će čak i opozicioni deo Skupštine učiniti to za dobrobit Srbije. Hvala.

Hvala vama, gospođo Silajev.
Sada reč ima narodni poslanik Gordana Čomić, ali nije prisutna. Reč ima Vjerica Radeta.
Nema više vremena za gospodina Uroševića i za gospodina Vučelića. To vreme poslaničke grupe potrošila je gospođa Silajev.
Izvolite, gospođo Radeta. Neka se pripremi narodni poslanik Velimir Simonović, a posle njega Milan Marković.