Dame i gospodo narodni poslanici, zaista želim da potvrdim reči ministra Lalovića. Ovi zakoni koji se danas razmatraju u Skupštini su verovatno najvažniji sistemski zakoni koje ovaj parlament razmatra u toku ove godine.
Penziona reforma nije nužna samo u Srbiji. Zaista postoji malo informacija, međutim skoro sve zemlje u EU, od zemalja u tranziciji do razvijenijih evropskih zemalja, do drugih zemalja u svetu imale su u poslednjih 10 godina penzione reforme. Neke reforme nisu bile dovoljne, pa sada se pripremaju po drugi put, drugi talas tih penzionih reformi, iz prostog razloga što je starenje stanovništva svetski globalni problem.
Naime, sve zemlje u svetu u poslednjim dekadama imaju sve nižu stopu prirodnog priraštaja. Srbija tu, nažalost, nije izuzetak. Sa druge strane, dobro je da je sve duži životni vek stanovništva, što je rezultat rasta životnog standarda. Dakle, sve se manje ljudi rađa, ljudi sve duže žive i to za penzione sisteme ima efekat da se smanjuju prihodi od doprinosa koje uplaćuju oni koji rade, s obzirom da ih je sve manje kako godine prolaze, dok se povećavaju rashodi za isplatu penzija, s obzirom da je životni vek duži. Sve zemlje u svetu imaju ovaj problem kako da imaju penzioni sistem koji je dugoročno održiv.
U tom smislu postoje tri stuba penzionog osiguranja koja su razvijena u prethodnim godinama u svetu. Prvi i osnovni stub u svim zemljama je državni penzioni fond. Iz tekućih doprinosa koje plaćaju oni koji rade finansiraju se penzije onih koji su trenutno u penziji, i to je stub u svim zemljama u svetu.
Drugi stub jeste obavezno privatno penziono osiguranje, kada se neko odlučuje da jedan deo doprinosa koji uplaćuje državnom fondu želi da transferiše privatnim penzionim fondovima. Drugi stub moguće je uvesti u onim zemljama koje nemaju veliki deficit u državnom penzionom fondu, jer jasno je da ukoliko biste uveli obavezno privatno osiguranje, a imate deficit u državnom penzionom fondu, te doprinose koje biste izvukli iz državnog fonda, značilo bi da biste imali manje para da isplaćujete rashode onima koji su ugroženi i koji nemaju novca da uplaćuju u privatne penzione fondove.
Treći stub je dobrovoljno privatno penziono osiguranje. Treći stub mi danas uvodimo u Srbiji kroz Predlog zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i planovima, gde se stanovništvu nudi mogućnost da na potpuno dobrovoljnoj osnovi dodatno štedi za starost, odnosno da osim sredstava iz državnog penzionog fonda dobija dodatna sredstva koja tokom životnog i radnog veka uplaćuje u privatne dobrovoljne penzione fondove.
Pre toga želeo bih da ilustrujem sa nekoliko podataka ovu situaciju koja je zaista primorala Vladu Republike Srbije da ponašajući se odgovorno krene ove godine u reformu penzionog sistema koja će pune efekte imati za narednih četiri-pet godina.
Ako pogledamo statističke podatke, transferi iz budžeta u državni penzioni fond u 2001. godini iznosili su 3,2% bruto domaćeg proizvoda. Ove godine ti transferi su 5,8% bruto domaćeg proizvoda.
To znači da ona reforma koju je prethodna vlada sprovela nije bila dovoljna. Uvođenje švajcarske formule jeste pomoglo, međutim nije bilo dovoljno, imajući u vidu sve ove trendove koji se dešavaju kod nas, kao i u svetu.
Takođe, sredinom 2004. godine nešto su povećane stope doprinosa za obavezno penziono osiguranje sa 20,5% na 22%. Međutim, kao što vidite, transferi iz budžeta u državni penzioni fond su sada skoro duplo veći nego što su bili pre četiri godine; 2005. godine transferi iz budžeta za popunjavanje deficita državnog penzionog fonda su 5,8% bruto domaćeg proizvoda, a bili su 3,2% 2001. godine. Zašto? Zato što je porastao relativno broj penzionera i porastao je realni nivo penzija u poslednje četiri godine, tako da su ukupne isplate za penzije 2001. godine bile 9,2% bruto domaćeg proizvoda, a ove godine će biti 12,4% bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, realno se daleko veća masa sredstava danas isplaćuje za penzije, mada smo svi svesni da imajući u vidu pojedinačne prosečne penzije to nije nešto što je visoki iznos, ali govorim o masi sredstava, problem postoji. Mi taj problem želimo da rešimo na dugi rok.
Naravno, ovaj podatak koji sam izneo odnosi se samo na isplatu iz budžeta za osiguranike Fonda PIO zaposlenih. Ako dodamo i zemljoradničke penzije, onda su ukupni rashodi za isplatu penzija ove godine 13,8% bruto domaćeg proizvoda.
Dodatni problem u našem penzionom sistemu, koji nije niti od ove godine, niti od juče, već postoji više od jedne decenije, jeste da se uglavnom penzioni fond puni transferima iz budžeta, a jedan mali deo čine doprinosi. Taj odnos je 40:60. Dakle, da budem precizan, 40% sredstava koja se isplaćuju za penzije dolazi iz budžeta, a 60% iz naplate doprinosa.
Primera radi, pre nekoliko dana sam boravio u Austriji i u Austriji 30% sredstava za penzije ide iz budžeta, a 70% iz doprinosa. Konstatovano je da je to ogroman problem za austrijski penzioni sistem. Zbog toga je austrijska vlada prošle godine usvojila reformu penzionog sistema, koja podrazumeva podizanje starosne granice za odlazak u penziju.
Moram da vam kažem da su ovu reformu pre nas usvojile gotovo sve istočnoevropske zemlje: Poljska, Mađarska, Slovenija i Češka krajem devedesetih godina; Hrvatska i Bugarska početkom 2000. godine, Makedonija takođe; gotovo sve razvijene zemlje, pri čemu se neke spremaju da po drugi put vrše reformu, kao što su SAD i Japan, koji se nalaze pred penzionim reformama već po drugi put u poslednjih 20 godina.
Što se tiče Fonda zemljoradnika, tu je situacija najgora, imajući u vidu da se samo 13% ovog fonda puni iz doprinosa, a 87% ide iz budžeta. Faktički, da nema transfera iz budžeta, možemo slobodno reći da ne bi ni bilo, bez obzira što su skromne, zemljoradničkih penzija.
Osim toga, postoje i kašnjenja koja su nasleđena iz prošlosti, vezano za isplatu penzija. Docnja penzionog fonda zaposlenih je jedna i po penzija, koja se prenosi još od 2001. godine do danas, a država duguje zemljoradnicima 20,5 penzija.
Ono što je cilj reforme penzionog sistema je, sa jedne strane, da konačno ukine te docnje u penzijama, da konačno u Srbiji penzioneri mogu da u tekućem mesecu primaju penziju za prethodni mesec, što je bila normalna praksa do devedesetih godina i što je normalna praksa u svim zemljama u svetu. Ovim zakonima koje usvajamo to će u Srbiji biti moguće od nove godine, dakle od 1. januara sledeće godine.
Ovom reformom, kao što je ministar Lalović već rekao, mi regulišemo tempo rasta penzija u budućnosti. Dakle, ono što je realno održivo jeste da penzije rastu, ali da rastu nešto sporije od rasta plata. Dakle, penzije će rasti i u budućnosti, ali će tempo njihovog rasta biti sporiji od rasta plata, kako bi sistem bio održiv, s obzirom da danas 100 milijardi dinara iz budžeta, a to je četvrtina budžeta, predstavlja transfer za ova dva penziona fonda: penzioni fond zaposlenih i penzioni fond poljoprivrednika.
Naravno, zašto je nužno pomeranje granice za penzionisanje? Iz razloga što imamo duži životni vek stanovništva. Potpuno je prirodno da se kasnije ide u penziju nego u prethodnim godinama kada je životni vek stanovništva bio kraći. Takođe, raste i društveni bruto proizvod. Vi znate i sami da je prošle godine privredni rast u Srbiji iznosio 8%, a u prvoj polovini ove godine 6% je rastao bruto domaći proizvod. To znači nešto brže od onoga što je Vlada predvidela, mi smo planirali 4,5%.
Sada bih rekao nešto o ova tri zakona koja su preostala na dnevnom redu, o kojima Lalović nije opširno govorio. To su dva zakona o vraćanju dugova penzionerima. Najpre želim da kažem da ukupni dugovi prema penzionerima trenutno iznose 43,5 milijardi dinara. Docnje penzionog fonda zaposlenih su 23,5 milijarde, a penzionog fonda zemljoradnika 20 milijardi dinara. Ukupno se duguje 20,5 zemljoradničkih penzija i jedna i po penzija osiguranicima Fonda PIO zaposlenih.
Mi smo odlučili sada, kada po prvi put u istoriji modernih javnih finansija imamo suficit u budžetu, da krenemo da potpuno vratimo te dugove. Dakle, što se tiče dugova koji su stvarani u prošlosti, konačno su se stekli uslovi, nakon ostvarivanja suficita u budžetu, da krenemo da ih vraćamo. S obzirom da imamo suficit u budžetu, svi privatizacioni prihodi koji se ostvaruju ne koriste se, kao što je bilo prethodnih godina, za pokriće deficita, jer ga nemamo, već smo odlučili da jedan deo privatizacionih prihoda iskoristimo za vraćanje dugova penzionerima.
Mislim da je to i socijalno pravedno, imajući u vidu da se prihod od privatizacije ostvaruje prodajom imovine koja je bila u državnom ili društvenom vlasništvu, a na neki način su ti ljudi učestvovali u stvaranju te imovine, i sada treba jedan deo tog novca da iskoristimo da u potpunosti anuliramo te dugove.
Sasvim sigurno, vraćanje 43,5 milijardi dinara isplatom penzionerima poboljšaće njihov materijalni položaj, jer od 2001. godine se ovi dugovi ili povećavaju, prema zemljoradnicima, ili su ostali konstantni, kada je u pitanju Fond PIO zaposlenih. Ako govorimo o Fondu PIO zaposlenih, dug je nastao tokom devedesetih godina. Primera radi, u septembru 1999. godine dugovalo se tri i po penzije. Zatim je to u septembru 1999. smanjeno tako što su isplaćene tri penzije, ali u bonovima za plaćanje električne energije. Zatim je u januaru 2000. godine, umesto da se plate dve polovine penzije u mesecu, plaćena samo jedna polovina penzije. U junu 2000. godine takođe je isplaćena samo polovina penzije, umesto dve, tako da se ponovo dug popeo na jednu i po penziju.
Sada dolazimo do decembra 2000. godine, kada je bila ona prelazna vlada nakon oktobarskih promena. Tada su isplaćene tri polovine penzije, nešto brže od onoga što je bilo potrebno, tako da se tada dug sveo na jednu neisplaćenu penziju, da bi u februaru 2001. bila isplaćena samo polovina penzije, pa se dug ponovo vratio na jednu i po penziju. Od marta 2001. godine do danas svakog meseca su vršene isplate po dve polovine penzije. Drugim rečima, od marta 2001. godine do danas vrše se redovne isplate 12 mesečnih naknada, ali je ostao dug od jedne i po penzije, koji ukupno iznosi 23,5 milijarde dinara.
Što se tiče zemljoradnika, tu je situacija sledeća. Kako je nastao dug od 20 milijardi dinara, odnosno 20,5 penzija? Krenulo se sa gomilanjem dugova 1994. godine, kada je umesto 12 isplaćeno 10 zemljoradničkih penzija; 1996. godine umesto 12 isplaćeno je 10, tako da je dug bio četiri zemljoradničke penzije; 1997. godine isplaćeno je šest penzija, umesto 12, tako da se dug popeo na 10 neisplaćenih penzija; 1998. godine uplaćeno je osam, umesto 12 penzija; 1999. godine isplaćeno je pet, umesto 12 penzija. Tada je dug iznosio 21 mesec.
Godine 2000. isplaćeno je 10 penzija umesto 12, a tada se dug popeo na 23 penzije i to je maksimalan iznos duga koji je ikada država dugovala zemljoradnicima, a to je bila 2000. godina. Nakon toga, 2001. godine isplaćeno je 19 penzija, čime je dug smanjen. Godine 2002. isplaćeno je 12,5 penzija, čime je dug dodatno smanjen, da bi onda 2003. godine i prethodna vlada isplatila samo sedam, umesto 12 penzija i povećala dug za dodatnih pet meseci kašnjenja. To je 2003. godina i tada je formiran ovaj dug od 20,5 meseci kašnjenja, koji konačno je ostao nepromenjen do danas.
Samo želim da kažem da je naša vlada, Vlada Vojislava Koštunice, isplaćivala redovnih 12 mesečnih naknada i zemljoradnicima i osiguranicima Fonda PIO zaposlenih, tako da smo one dugove koje smo nasledili održavali, a sada želimo u potpunosti da ih eliminišemo.
Dakle, zaista mnoge stvari mogu da se kažu na ovaj ili onaj način, ali jedna od stvari po kojoj će naša vlada biti upamćena je da je potpuno eliminisala sve dugove prema penzionerima. Sredstva nisu mala, 43,5 milijardi dinara je ukupan iznos duga. Odlučili smo da obračunamo i kamatu na taj dug po stopi od 8,5 posto na godišnjem nivou i podelili smo te isplate u tri rate za one koji su osiguranici Fonda PIO zaposlenih, tako da će od 20. januara sledeće godine, znači za par meseci, krenuti isplata jedne trećine duga i svake godine 20. januara biće isplaćivana po jedna trećina, tako da će u naredne tri godine u potpunosti biti taj dug anuliran.
Na ostatak duga se obračunava kamata od 8,5 posto na godišnjem nivou, tako da se ovaj dug koji nominalno iznosi za penzionere koji su ranije radili u državnom ili društvenom sektoru 23,5 milijardi penje do 20. januara 2008. godine na 25,5 milijardi. Znači, efektivno ćemo isplatiti 25,5 milijardi, a ne 23,5 milijarde, koliko sada dugujemo. Dakle, dve milijarde dinara više.
Što se tiče poljoprivrednih penzija, ukupan dug trenutno iznosi nominalno 20 milijardi dinara, a sa kamatom on će iznositi 23,4 milijarde, imajući u vidu da se duguje 20,5 penzija i s obzirom da je predviđeno da se isplate zemljoradnicima izvrše od 20. februara sledeće godine u narednih pet godina.
Ima još jedna stvar koju smo predvideli zakonom, a to je da ove docnje pretvorimo u javni dug Republike Srbije. Šta to znači? To znači da je ovo obaveza ne samo ove vlade, već i narednih vlada, jer kada se nešto konstituiše kao javni dug, da bi se kredibilnost sistema očuvala, svaka vlada će biti u obavezi da ovo izvrši. Ovo imam u vidu pre svega zato što će se zemljoradničke penzije isplaćivati od 20. februara 2006. do 20. februara 2010. godine, što će očigledno u jednom delu biti i obaveza buduće vlade, ali će gro sredstava isplatiti ova sadašnja vlada, s obzirom da predstoje isplate 2006. i 2007. godine.
Što se tiče daljih mogućnosti za penzionere, da bismo razjasnili i tu neke stvari, penzioneri će moći i pre ovog roka da unovče svoja potraživanja. Faktički, to je po istom principu kao što je konvertovana obaveza po osnovu stare devizne štednje u elektronske obveznice koje su nematerijalne, ne postoje nikakvi papiri koje penzioneri dobijaju, već dobijaju potvrdu od banke da im država duguje toliko i toliko dinara.
Penzioneri dolaze u banku kod koje inače primaju penziju, podižu taj novac, ukoliko žele, za tu godinu kada im dospeva, a za naredne dve godine mogu da daju nalog da se to proda po ceni koja se formira na berzi. Ukoliko ne žele, ne moraju.
Dakle, princip je dobrovoljan i mogu da dobiju taj iznos u tri jednake rate, 2006, 2007. i 2008. godine, ili mogu 2006. godine da dobiju prvu ratu, a daju nalog da se proda 2007. ili 2008. godina, ako im odgovara cena. Ako im ne odgovara cena, mogu da čekaju 2007. i 2008. godinu.
Naravno, želim samo da kažem da očekujemo da će cena ovih obveznica biti relativno visoka, s obzirom da je tzv. prinos na obveznice stare devizne štednje u momentu kada su one emitovane 2002. godine iznosio preko 20 posto na godišnjem nivou, danas je oko pet posto. Dakle, značajno je smanjen rizik kupovine državnih obveznica, a ovo će biti državne obveznice, zbog čega očekujemo da će i na tržištu biti formirane cene koje bi mogle, eventualno, da motivišu penzionere da se na to odluče.
Ponavljam još jednom, dobrovoljno je da li će se penzioner odlučiti da ono što su mu potraživanja za naredne godine proda, uz neki diskont koji se na tržištu formira, ili će čekati da u ukupnom iznosu, sa kamatom, podigne taj novac. Tu je princip dobrovoljnosti. Na ovaj način mi smo samo želeli da omogućimo penzionerima da, ako imaju potrebe, a siguran sam da imaju, ako hoće, to pre vremena unovče.
Takođe, još nešto, tehnički ćemo celu ovu operaciju koja je složena, a imamo veliki broj penzionera, razraditi tako da oni koji su primali u gotovini novac i dalje mogu taj novac po osnovu duga za obveznice primiti tako što ne idu na šalter banke, već bi im poštari doneli taj novac kući. Drugim rečima, još jednom ponavljam, penzioneri ne dobijaju nikakve papire, već dobijaju novac, s tim što daju nalog da li će da im poštar donese na kuću ili će doći u banku i podići novac. Biće određene iste one banke preko kojih primaju penzije da se preko njih isplaćuje i ovaj dug.
Želeo bih da sumiram ova dva zakona. Vraćamo oko 45 milijardi, zajedno sa kamatom, penzionerima. Od nove godine primaju se u tekućem mesecu penzije za prethodni mesec. Konačno i u Srbiji ne samo da će biti primano po 12 mesečnih naknada, već će one vremenski biti usklađene sa momentom primanja. Zaista, mislim da je ovo jedan od dobrih načina trošenja privatizacionih prihoda, radi izmirivanja do sada.
Naša politika je da docnje koje su kumulirane u prošlosti potpuno eliminišemo za vreme mandata ove vlade. Uspeli smo da eliminišemo dugove prema putarima. Za ova četiri meseca, od juna do septembra, isplatili smo blizu 7,8 milijardi dinara putarima, a to je dug od 1998. godine.
Imamo nameru da potpuno anuliramo dug fonda zdravstva prema dobavljačima u narednom periodu; iznosi oko četiri milijarde dinara. Imamo nameru da bukvalno naslednicima ostavimo potpuno čiste račune, bez ijednog dinara duga. To je ono što je politika naše vlade.
Možda bi neko drugi na našem mestu radio drugačije. Međutim, mi smo, s jedne strane, smanjili javnu potrošnju, uštedeli i, hoću da naglasim to zbog nekih demagoga koji se javljaju u javnosti oko ovog PIO fonda, već sada imamo suficit, a reforma PIO sistema je nužna zbog sledeće dekade ovog veka. Nije nužna za redovne isplate penzija, što bi i ovako i onako naša vlada bila sposobna da čini, ali mi razmišljamo i o budućim vladama i o budućim generacijama i zaista mislimo da je ovo jedan nacionalni problem, pa čak i multinacionalni, jer se ne radi samo o Srbiji, već o svim zemljama u svetu, koji moramo da rešavamo na jedan odgovoran način.
S druge strane, privatizacione prihode, kao što ste videli, osim za isplatu dugova, upotrebili smo i za subvencionisanje stambenih kredita. Uspeli smo ove godine da prepolovimo kamatne stope na stambene kredite upravo zahvaljujući suficitu budžeta. Takođe, taj privatizacioni prihod koristimo za povoljne kredite za zapošljavanje, za regionalni razvoj, za kredite za Bor, Kragujevac i Vranje. To ćemo proširiti u narednoj godini i na neke druge nedovoljno razvijene regione u Srbiji.
Takođe, koristimo za isplatu mladima, za najtalentovanije mlade, za stipendije, za nagrade sportistima. Danas ćemo na Vladi doneti odluku da sve juniorske reprezentacije koje su osvojile zlatnu medalju u ovim letnjim mesecima dobiju nagradu od po 50 hiljada evra, dakle, svi njihovi savezi, a sve seniorske za zlato dobijaju 200 hiljada evra. To je sada sistem i pravilnik koji je usvojen. Takođe, svi pojedinačni uspesi naših reprezentativaca biće posebno nagrađeni, jer na današnjoj sednici usvajamo tu odluku, na predlog Uprave za sport.
Ako govorimo o poslednjem preostalom zakonu, a to je zakon o dobrovoljnim PIO fondovima, onda želimo da kažemo da dajemo mogućnost ovim zakonom da se dobrovoljno štedi za starost i da se dopune sredstva koja se isplaćuju na osnovu državnog PIO fonda.
Ovaj zakon je moderan zakon, koji je rađen oko godinu dana u Ministarstvu finansija, a prošao je verifikaciju i svih međunarodnih relevantnih institucija.
Predviđamo mogućnost da građani, koji to žele i mogu, dobrovoljno mogu da uplaćuju svoja sredstva u dobrovoljne privatne penzione fondove, pri čemu regulišemo način osnivanja tih fondova, način upravljanja novcem onih koji uplaćuju, nadzor nad tim društvima i predviđamo odvajanje društava za upravljanje, koja bi bila osnovana kao zatvorena akcionarska društva, a koja mogu da organizuju i upravljaju sa više dobrovoljnih penzionih fondova.
Takođe, postoji odgovornost ovih društava za upravljanje, jer oni moraju da podnose godišnje, polugodišnje i mesečne izveštaje kontrolnoj instituciji, a to je, prema Predlogu zakona, Narodna banka Srbije. Da bi se osnovalo društvo za upravljanje dobrovoljnim penzionim fondovima osnivački kapital je najmanje milion evra. Dozvolu za rad izdaje Narodna banka Srbije.
Takođe, što se tiče dobrovoljnih penzionih fondova, razlika između dobrovoljnih penzionih fondova i dobrovoljnog penzionog osiguranja je u tome što kada uplaćujete novac u dobrovoljni penzioni fond tačno se zna koliko ste novca uplatili i zapravo se zna sa kojim novcem neko upravlja da bi ga unovčio i uvećao tu vrednost kada želite sutra da ga podignete.
Dakle, za razliku od državnog penzionog fonda, gde se zapravo svi pojedinačni doprinosi slivaju u jednu masu doprinosa i ne postoji neka potpuno precizna evidencija o pojedinačnim doprinosima penzionera (ona verovatno i postoji, međutim, ne vodi se individualno kartica svakog penzionera), kod privatnih investicionih fondova se vode privatne kartice onih koji ulažu u ovu šemu.
Ali, onaj ko ulaže ne zna tačno koliko će sutra imati sredstava na raspolaganju, jer to zavisi od efikasnosti upravljanja tim fondom. Jer, jedan privatni penzioni fond može ulagati novac u kupovinu hartija od vrednosti Nemačke, drugi može kupovati hartije od vrednosti Narodne banke Srbije, može kupovati hartije od vrednosti grada Beograda. U svakom slučaju, prinos na uložena sredstva će zavisiti od efikasnosti upravljanja tim fondom i zbog toga je ceo proces dobrovoljan, ništa ne košta državu, jer država ništa ne ulaže u ovaj sistem, već stvara samo regulatorni uslov kojim se stvaraju mogućnosti za upravljanje sistemom.
Takođe, potpuno je dobrovoljan, niko nikoga ne tera da ulaže u fondove ukoliko ne želi, a vremenom, s obzirom da su ovi fondovi razvijeni u svim zemljama, nakon početnog skepticizma koji je zaista imanentan našem narodu, siguran sam da će se polako ljudi odlučivati i na tržištu će birati onaj fond koji ostvaruje najbolje prinose i koji se pokazuje kao najbolji.
Što se tiče ograničenja, naravno, ovi dobrovoljni penzioni fondovi ne mogu ulagati svoj novac bilo gde. Zakonom se ograničava gde se sve može ulagati taj novac. To su dužničke hartije od vrednosti koje izdaje Narodna banka Srbije; to su dužničke hartije od vrednosti koje izdaje Republika Srbija. Dakle, to su hartije najveće sigurnosti. Zatim, hartije od vrednosti koje izdaju međunarodne finansijske institucije, zatim obveznice koje izdaju strane države, ali sa minimalnim kreditnim rejtingom; to su takođe najsigurnije obveznice.
Što se tiče ograničenja na ulaganje imovine dobrovoljnih penzionih fondova, može se samo do 10% imovine uložiti u hartije od vrednosti jednog izdavaoca, tako da bi se disperzirao rizik. Isto tako, do 5% imovine se može uložiti u hartije od vrednosti koje izdaje poslodavac koji je organizovao penzijski plan ili pristupio fondu.
Što se tiče povlačenja i raspolaganja akumuliranim sredstvima, princip je da se ulaže novac, novac se oplođuje i uvećava i nakon navršene 53. godine života onaj ko ulaže u dobrovoljni penzioni fond ima pravo da traži da raspolaže tim novcem na jedan od nekoliko načina.
Jedan način je da mu se to jednokratno isplati, dakle, može da traži da odjednom dobije sve što je uložio. Drugi je da se dogovori da mu se isplaćuje u određenim mesečnim ili drugim anuitetima; jedini uslov je da najkasnije sa navršenih 70 godina života mora da počne sa povlačenjem raspolaganja akumuliranim sredstvima.
Dakle, ovo je jedna vrsta sigurne štednje za budućnost, kako bi se dopunili izvori koji se dobijaju iz državnog penzionog fonda, pri čemu i tu treba da razvejemo sve nedoumice: sami dobrovoljni penzioni fondovi bez reformisanog državnog penzionog fonda ne mogu omogućiti stabilnost nijednog sistema u svetu.
U svim zemljama u svetu osnova je državni penzioni fond, po sistemu tekuće finansiranje, tekuća plaćanja, a dobrovoljni ili obavezni privatni penzioni fondovi i osiguravajuća društva predstavljaju samo dopunu tog sistema na dobrovoljnoj osnovi.
Nadam se da će ovaj parlament i svi poslanici razumeti važnost ovih zakona, da će se voditi jedna argumentovana i stručna rasprava i da će većina poslanika glasati za sigurnost penzionera i u narednoj deceniji.
Naravno, očekujem da će svi podržati da što pre anuliramo ove dugove koji su kumulirani i konačno od nove godine da počnemo sa redovnim mesečnim isplatama penzija za prethodni mesec. Hvala.