Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika želi reč? Narodni poslanik Toma Bušetić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS.

Uvaženo predsedništvo, ministre Laloviću, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom predloženom setu zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju svakako da je najvažniji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. To je krucijalan i bitan zakon, jer se on odnosi na jednu ogromnu populaciju ljudi. Trenutno imamo negde oko 1.300.000 penzionera. Naravno, odnosi se i na sve ljude koji će u penziju, a taj broj je stvarno veliki u zemlji. Za nas je u ovom trenutku, u ovakvom tekstu, ovaj predlog zakona neprihvatljiv.
Kada je reč o ostalim zakonima koje će ova skupština razmatrati naredne nedelje, reč je o Predlogu zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, zakonima o preuzimanju obaveza Republičkog penzijskog fonda i poljoprivrednika i zaposlenih, od strane Republike Srbije, kao javni dug, i zakonu o povezivanju radnog staža. Ti zakoni su relativno korektni. Mi imamo određene primedbe i određene amandmane, ali u principu mislim da su prihvatljivi.
Ključni zakon je, kao što rekoh, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tu bih se, pre svega, osvrnuo na dva ključna člana koja su najvažnija i koja su sporna za poslaničku grupu SPS, a to su član 4. i član 22. Član 4. se odnosi na podizanje uslova za sticanje prava na starosnu penziju, podiže se starosna granica. Član 22. se odnosi na način i dinamiku usklađivanja penzija.
Smatramo da su i jedan i drugi član rigidni, restriktivni i da znače ograničavanje prava osiguranika, penzionera, budućih penzionera. Bez obzira na sva obrazloženja da to je nužno, neophodno, potrebno u ovom trenutku, mi stvarno u ovakvom tekstu, upravo zbog ova dva člana, ovaj zakon ne možemo da prihvatimo. Za nas su ove odredbe neprihvatljive i na neki način predstavljaju i kontinuitet politike prethodne vlade.
Prethodna vlada je, takoreći odmah po stupanju na dužnost 2001. godine, izmenama i dopunama ovog zakona, zatim donošenjem jednog novog zakona u celini dovela do toga da se u taj zakon unesu izuzetno loše i ograničavajuće odredbe, koje su opet dezavuisale sva ona prava koja su penzioneri imali u vreme vlasti SPS-a, a to vreme jeste najteži period, od 1990. do 2000. godine.
Samo da se podsetimo, upravo je DOS-ova vlada, ili bolje reći pod patronatom Demokratske stranke, pa i njenih satelita, za najkraće vreme podigla starosnu granicu sa 60 godina na 63 godine, kada je reč o muškarcima i sa 55 na 58 godina, kada je reč o ženama. Ta vlada je uvela tzv. švajcarsku formulu, a posebno se tom formulom dičio veliki "ekspert" Božidar Đelić. Vidimo koliko je veliki ekspert, jer je navodno govorio da je došao u Srbiju da pomogne Srbiji; on tamo u inostranstvu gubi 100 hiljada maraka, evra ili već šta.
Svi su ti eksperti tadašnje vlasti završili u našim bankama, uz dobru apanažu, velike plate, velike privilegije. Taj put je nastavljen iz 2003. godine. Znamo da je Đelić svojevremeno dolazio u poslaničku grupu SPS i baš tada rekao – idemo sa švajcarskom formulom, jer penzioneri i ovako ne glasaju za nas, pa ćemo bar da im dobro vratimo, jer će njihova prosečna penzija za vrlo kratko vreme biti daleko od prosečne plate.
U ovakvom tekstu, za ovaj zakon ne možemo da glasamo, iz razloga što vrlo dobro znamo kakvi su zakoni bili u naše vreme, i na to nas obavezuje naš program i naša politika koja je vođena tokom tih teških devedesetih, ali i časnih, godina. Znamo, kada govorimo o ovom penzijskom zakonu, kakvi su naši zakoni bili, kakav je ovaj zakon o PIO bio.
U naše vreme u penziju se odlazilo, kada je reč o starosnoj granici, sa 60 godina, kada govorimo o muškarcima i sa 55 godina, kada govorimo o ženama. U naše vreme je bila moguća i prevremena penzija, penzija od 55 godina života kada je reč o muškarcima i 50 godina kada je reč o ženama. U naše vreme, usklađivanje penzija je bilo sa rastom zarada.
Na taj način mi smo imali situaciju da je prosečna penzija bila 90 posto od prosečne plate. Upravo ovaj švajcarski sistem je samo za nekoliko godina, za tri godine, doveo do toga da je prosečna penzija danas u odnosu na prosečnu platu 65 posto, a po nekim mojim podacima koje posedujem to je negde oko 60 posto. Tu se vidi velika razlika između jednog sistema koji je bio dobar, human, kada je reč o najstarijoj populaciji, kada je reč o penzionerima.
Nisu to bile jedine povoljnosti našeg zakona o PIO. U naše vreme su se penzije obračunavale sa principom 10 najpovoljnijih godina i stvarno je taj princip bio izuzetno dobar. Dobar je bio za sve buduće penzionere, iako se sećamo vrlo dobro da je ministar Gordana Matković, u to vreme ministar DOS-a, govorila da ta odredba od 10 najpovoljnijih godina nije dobra odredba i da je bolja odredba kada se uzima celokupni radni staž. Vreme je to najbolje demantovalo.
Svi dobro znamo da svako od zaposlenih, i lekari, i profesori, i radnici i službenici, svi mi imamo svojih najpovoljnijih deset godina, čak i da sve vreme radimo u istoj firmi. Jedno je vreme sedamdesetih, drugo osamdesetih, treće devedesetih godina itd.
Naravno, da tadašnji ministar nije bio u pravu jasno govori činjenica da se ovim sistemom i na ovaj način, ovim sistemom obračuna Fond za PIO rasteretio i smanjio svoje obaveze.
Naši zakoni su nudili niz drugih pogodnosti, kao što su na primer prava invalida rada. A da li znate koja su sve prava bila?
Novčane naknade za telesna oštećenja, pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu, pravo na razliku u plati, pravo na produženo osiguranje, prioritet pretežnog osiguranja, jer se bira ono što je pogodnije.
Sva ta silna prava koja su bila u to vreme su jednim potezom pera, februara 2003. godine, a mislim i nešto ranije, jer je pre toga bila izmena i dopuna ovog zakona, precrtana od strane DOS-a ili, opet kažem, Demokratske stranke, koja je bila vodeća u to vreme i u tom DOS-u. Smatramo da ova vlada ne treba da ide tim kontinuitetom i da radi sve ono što je na neki način radila i ova prethodna vlada.
Možemo reći, kada je reč o nekim drugim odredbama ovog zakona, da imamo i dobre strane, da ne kažemo da je sve loše. Samo sam se vezao za ova dva ključna člana. Ako imamo određene povoljnosti kada je reč o benificiranom radnom stažu, kada je reč o osiguranicima kojima se staž računa sa uvećanim trajanjem, to i jeste dobra strana medalje, ali za sve ljude koji su rudari, koji rade, na primer, teške i opasne poslove, ali se na ovaj način, koliko sam shvatio i u raspravi i na Odboru, želi da se 10-15 hiljada policajaca i ljudi koji rade, na primer, u DB-u i na specijalnim poslovima otera u penziju.
Tu nema nekog naročitog opravdanja kada kažemo – fond nema para, a istovremeno, gotovo za godinu ili dve dana, 20 - 30 hiljada će otići u penziju upravo po ovim novim povoljnostima, a što se tiče benificiranog radnog staža...
(Predsedavajući: Gospodine Bušetiću, hoćete li koristiti drugih 10 minuta?)
Govoriću i dalje.
(Predsedavajući: Izvolite.)
Znači, možda kroz ove odredbe na mala vrata i ova vlada ili vlast želi da se izvrše reforme u MUP-u, da se izvrše reforme u DB-u i ko zna gde sve.
Ono što posebno želim da potenciram, to je da je ova vlada na neki način zarobljenik svega onoga što kažu MMF ili međunarodne finansijske organizacije. Znamo vrlo dobro da MMF često kaže da se insistira da javna potrošnja mora da se smanji, kada je reč o bruto društvenom proizvodu; često je insistiranje da i penzije moraju da se smanje, kada je reč o samoj javnoj potrošnji, iako ne mogu penzije da se tretiraju kao javna potrošnja. Jednostavno, to je neko stečeno pravo, to je osiguranje, ljudi 40 godina uplaćuju i imaju puno pravo da te pare i ta sredstva vrate nazad, naravno, poštujući, kada je reč o SPS-u, i vrlo važne principe, kao što je princip solidarnosti, princip uzajamnosti, a čega je bilo sve vreme i u našoj vlasti; to je nešto umanjeno sada, ali sada na neki način to postoji.
Kada govorimo uopšte o MMF-u i kada kažemo da moramo da poslušamo MMF, imamo gorka iskustva kada je reč o njihovim uputstvima. Ne samo mi, gorka su iskustva i drugih zemalja u okruženju. Koja su naša gorka iskustva? MMF je insistirao da se donese Zakon o privatizaciji, kakav je donet u Srbiji 2001. godine. Da li znate da je to jedan od najgorih zakona koji su doneti u ovoj skupštini? Upravo taj zakon je ozakonio veliku pljačku koja se desila u Srbiji.
U to vreme, omogućene upravo tim zakonom, bile su i neke prodaje velikih firmi i preduzeća za koje se kaže da su bile odlične, a nisu bile dobre. Setimo se samo kako su prodate cementare. Ova prethodna vlada Mirka Marjanovića imala je ponudu za jednu cementaru koliko su ovi dobili za tri cementare.
Znate kako je izgledao tender – da niko ne može da konkuriše ko ima manju proizvodnju od 7,5 miliona tona, a znate, takve su samo tri firme u Evropi. To da se desi da svaka od njih dobije po jednu cementaru. Znači, opravdana je sumnja da je sve to namešteno, uz velike provizije tadašnjih ministara.
Uostalom, mi znamo kakve su izjave bile 2003. godine. Ovde su poslanici DOS-a govorili da su pojedini ministri, Đelić i još jedan iz DOS-a u to vreme, 15 miliona dolara uzeli za proviziju za prodaju Cementare u Paraćinu. Molim vas, to je zadatak Ministarstva pravde, odnosno nadležnih pravosudnih organa. Ne može da bude čist i taj poslanik Marijan Rističević i ovi koji su optuženi; ili je on klevetao ili su oni te pare uzeli.
Drugo, prodaja "Sartida"; kaže se – super je "Sartid". Kako je super? Gde je "Sartid" sada? Znamo da je prodat za 23 miliona maraka, a realna vrednost je bila preko 300 miliona. Gde je još 300 miliona? Ko je uzeo te pare?
Znači, ta privatizacija, koja je bila pljačkaška, jeste bila nalog međunarodnih finansijskih organizacija. Međunarodne finansijske organizacije su insistirale da se izvrši prodaja kako se izvršila. Znate, to je najteže za Srbiju.
Znate, te navodno dobre privatizacije praćene su velikim otpuštanjem radnika, a da ne govorim o hiljadu preduzeća koja su prodata u Srbiji banbadava, a danas, nekoliko godina posle, imamo vlasnike tih preduzeća koji su basnoslovno bogati ljudi i koji nemaju nikakvu obavezu prema radnicima.
Uostalom, MMF je naredio i da se likvidiraju ove četiri banke koje je Dinkić likvidirao. Da li je to trebalo? Po našem dubokom mišljenju, nije trebalo. Morala je bar jedna banka da bude državna banka i sva državna i javna preduzeća tu da plasiraju sredstva, odnosno da drže u tim bankama, i koji bi kreditni potencijal tih banaka bio.
Šta danas imamo? Danas imamo ove strane banke. Strane banke naše, srpske pare uzimaju sa kamatom 2 ili 3%, a kada mi treba da dobijemo neki kredit, to je 15, 12 ili 20%, a najverovatnije da sve te pare plasiraju u svojim zemljama. Uostalom, čist profit, uslovno da kažem, tih banaka je u prošloj godini bio 800 miliona evra. To je katastrofa. Na tome je MMF insistirao, i možda Svetska banka.
Uostalom, MMF i Svetska banka insistiraju i zahtevaju, i dan-danas to rade, da se u Srbiji vrši stalno tržišno utemeljenje cena. Šta je to? To je zamena za stalno podizanje cena struje, komunalija, telefona itd. Ponovo se najavljuje poskupljenje struje. Da li mora ponovo da poskupi struja? Nije tačno. To je suština.
Kada govorimo o penzionerima, o minimalnoj ili prosečnoj penziji, danas sa 11.000 prosečne penzije penzioneri ne mogu da isplate najelementarnije potrebe koje se tiču struje, telefona, komunalija i hleba. Kada govorimo o tom našem vremenu, kažu – 100 maraka je bilo malo, bilo je mnogo više tih godina. Znači, nije tačno da je bilo 100 maraka, ali za tih 100 maraka moglo se kupiti svašta. Sve ove potrebe, struja, komunalije i ostalo, bile su 10 ili 20%. Znači, ljudi su bili sasvim sigurni sa tim parama. Danas 300 evra nisu ništa za sve ove potrebe i za sve ovo što se traži.
Zato kažem da i ova vlada treba da vodi računa kako se ponaša prema međunarodnim finansijskim organizacijama. Slepo slušanje, moramo da uradimo sve što oni kažu – mislim da je velika greška.
Ministar Lalović je, govoreći o ovom zakonu, malopre istakao da možemo da rešimo ovo pitanje, ali moraju doprinosi da se povećaju. Jeste pogrešna stvar ako se smatra da izvorna sredstva nisu toliko važna, pa ćemo mi da rešimo sve preko budžeta. Stabilnost ovog fonda najviše zavisi od izvornih sredstava. Opet u to vreme, koje svi kude, izvorna sredstva su u vreme SPS-a, znači od doprinosa, imala učešće 85 ili 90% za isplatu. Učešće budžeta je bilo 10%. Danas već imamo odnos 40:60.
Postoje ta gorka iskustva u drugim zemljama, šta su međunarodne finansijske organizacije radile da bi se iz budžeta njima vraćali dugovi. Oni su rekli, kao što su rekli i Bosni, Republici Srpskoj – prvo ćete da smanjite doprinose, pa ćete preko budžeta da dotirate penzije, a onda kažu – ne mogu više iz budžeta da se dotiraju penzije. Kakve će penzije da budu – samo onoliko koliko ima doprinosa, a u međuvremenu se stalno insistira na tome da se smanjuje broj zaposlenih, pa se otpuštaju zaposleni u javnim preduzećima i svuda, i naravno, kada se smanji broj zaposlenih nema ni doprinosa, to je jedan začarani krug.
Bojim se da i ovde ne dođemo u jednu takvu situaciju. Zato insistiramo da je vrlo važno i najvažnije pitanje stabilnosti fonda da izvorna sredstva budu što veća.
Ministar će reći – dobro, mi idemo na to. Jednostavno, investitori traže da prosečna penzija bude ne znam koliko u odnosu na prosečnu platu, ako je to ova visina, oni neće da ulažu. Mislim da ta priča ne stoji. Evo, pet godina je prošlo, pa nema nikakvih naročitih investicija u Srbiji.
Drugo, svi ovi hvalospevi – evo, sada smo mi lideri, svetski lideri u reformama; ništa se tu ne vidi. Kakvi smo to lideri? Koliko je ljudi zaposleno? Od 2000. godine stalno se smanjuje broj zaposlenih. Biće to smanjenje i narednih godina. Gde su te investicije? Te investicije Srbija ne vidi.
Mislim da je Srbija u veoma teškoj situaciji, da veliki broj ljudi, ogromna masa ljudi jednostavno ne može da preživi. Zadatak ove vlade, koju smo do sada podržavali, jeste da vodi računa o najsiromašnijim, o ljudima koji su najviše ugroženi. Mislim da se ovim predlogom zakona to ne radi.
Dakle, kada je reč o ovom ključnom zakonu, ne možemo da prihvatimo ovakav kakav je dat, u ovom tekstu. Imamo predložene amandmane upravo na ove ključne članove, na član 4. i član 22. Ako se ti amandmani prihvate, možemo da vidimo kako ćemo dalje.

Zahvaljujem.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Za reč se javila zamenica šefa poslaničke grupe G17 plus.

Poštovane koleginice i kolege, poštovana gospodo ministri, poštovani građani Srbije, još jednom na početku želim da kažem da Srbija, po izveštaju Svetske banke, jeste lider u sprovođenju reformi.
Politika stranaka i njihovi programi razlikuju se po tome što neki vode odgovornu, a neki vode kratkoročnu politiku. Politika koju vodi G17 plus i Vlada Republike Srbije jeste odgovorna i dugoročna politika. Dakle, izveštaj Svetske banke govori o tome da je Srbija prvi reformator u svetu i zahvaljujući tome Beograd će sutra biti domaćin skupa na kome će biti svetska prezentacija izveštaja Svetske banke o tome kakav je rejting pojedinih zemalja u smislu omogućavanja poslovne klime u tim zemljama. Dakle, Srbija jeste zemlja koja je značajno razvila poslovnu klimu u proteklom periodu, i to jeste zasluga ove vlade.
Ali, dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam kažem i da skrenem pažnju javnosti na to da je i ovaj parlament jedan od onih koji je najzaslužniji na ovom planu, jer se upravo u izveštaju Svetske banke govori o tome da je u ovom parlamentu usvojen veliki broj reformskih zakona, koji su i omogućili da do ovih reformi dođe i koji su omogućili da se Srbija nađe na ovom prvom mestu.
U tom smislu, želim da svima nama i svima vama čestitam na ovom mestu, koje smo svi zajedno zaslužili. Ono neće odmah sutra dovesti do povećanja standarda građana, ali će svakako u narednom periodu dati pozitivne rezultate i omogućiti da ne samo oni koji žive danas, već i oni koji će sutra živeti u Srbiji, žive bolje i žive dostojnije.
Što se tiče zakona o kojima danas govorimo, želim da istaknem da poslanička grupa G17 plus podržava ove zakone i smatra ih veoma značajnim.
Ovo su, bez sumnje, zakoni koji su u prethodnom periodu izazvali, mogu reći, buru u javnosti. Ta bura u javnosti je bila podstaknuta svim raspravama koje su za cilj imale da umanje značaj ovih zakona i da ih predstave kao reformu koja je protiv nekoga ili nečega. Upravo suprotno, ovi zakoni i ove reforme su "za" i oni su pre svega za penzionere i za sve građane Srbije.
Najlakše je, naravno, političke poene sticati kada želite da branite najslabije od nekoga ko ih uopšte ne napada. To su iskoristile mnoge političke stranke u našem okruženju. Ali, to svakako nije nešto na čemu se mogu dugoročno dobiti politički poeni, jer to ne predstavlja stvarnu brigu o građanima Srbije i o njihovim interesima.
Ova vlada želi zaista da na pravi način brine o građanima i zbog toga predlaže niz reformi. Jedna od njih je i reforma penzionog sistema. Zbog toga ja želim, u startu, da razgovaramo na sledeći način. Želim da u startu razbijemo neke zablude koje su povele javnost u prethodnim mesecima.
Jedna od prvih zabluda, koja polazi od jedne pogrešne pretpostavke, pa obično pogrešne pretpostavke na kraju stvaraju i pogrešne zaključke, jeste da se reforma penzionog sistema sprovodi zbog zahteva MMF-a. To nije tačno. Da li ćemo reformu penzionog sistema sprovesti u ovom trenutku, kada se to poklapa sa obavezom da ispunimo neke svoje međunarodne obaveze, koje smo preuzeli još pre tri godine, ili ćemo je sprovesti kasnije, to je možda pitanje za raspravu. Naravno da je bolje da to bude u ovom trenutku, jer ugrožavanje aranžmana sa MMF-om svakako bi dovelo do posledica po sve građane Srbije, pa bi imalo posledice i na penzionere.
Međutim, reforma penzionog sistema, kao što ste već čuli, morala je da bude sprovedena znatno ranije. Teškoće su nastale osamdesetih, devedesetih i posle 2000. godine. Reforma penzionog sistema mogla je da bude sprovedena osamdesetih godina, ali nije. Reforma penzionog sistema mogla je da bude sprovedena devedesetih godina, ali nije. Reforma penzionog sistema mogla je da bude sprovedena nakon 2000. godine, u nekim segmentima je takvih pokušaja bilo, ali nije sprovedena.
Reformu penzionog sistema možemo da ne sprovedemo ni sada. Ali, G17 plus svakako ne stoji iza ovakvog stava, jer mi nismo od onih koji veruju da probleme treba rešavati kasnije i da treba da ih rešava neko drugi. Mi želimo da probleme rešimo sada. Sigurni smo da će rešavanje tih problema dovesti do boljitka za građane Srbije.
Druga zabluda od koje se polazi u čitavoj ovoj raspravi je da penzioneri neće razumeti reformu penzionog sistema, da su penzioneri neki otuđeni ljudi, ljudi u trećem dobu koji razmišljaju samo o svojim penzijama. Penzioneri u Srbiji nisu takvi. To možda može biti istina za neke druge zemlje u kojima porodice nisu povezane na način na koji su povezane u Srbiji.
Penzioneri u Srbiji su naši roditelji. Oni često žive u trogeneracijskim porodicama, žive sa svojom decom i sa svojom unučadi. Penzioneri u Srbiji su podneli teško, dramatično vreme velike nezaposlenosti i bili su često u prilici da umesto roditelja izdržavaju svoju unučad. Ja sam sigurna da penzioneri u Srbiji to ne žele. Oni žele da njihova deca rade, žele da se poveća broj zaposlenih, žele da njihova deca budu u prilici da izdržavaju svoje porodice, a da njihove penzije budu dovoljno pristojne kako bi mogli da izdržavaju sebe i eventualno još malo pomognu svoju unučad.
To je ono što ova reforma donosi: održivost penzionog sistema, rasterećenje privrede, a time posredno, naravno, i povećanje penzija. Samim tim što se povećava broj zaposlenih povećava se priliv penzionog fonda i to se, naravno, posredno odražava i na sigurnost penzija i na njihovu stabilnost.
Dakle, penzioneri u Srbiji veoma dobro razumeju i mogu da razumeju da su reforme u ovoj oblasti neophodne i za njih i za njihovu decu.
G17 plus podržava reformu penzionog sistema zbog toga što ona omogućava održivost penzionog fonda, a samim tim i redovne, sigurne i stabilne penzije, nasuprot onih koje su neredovne, ne zna se kada će biti isplaćene, koje mogu da kasne i čiji iznos je uvek neizvestan.
G17 plus podržava ovu reformu i zbog toga što ona značajno rasterećuje privredu i time omogućava privredni rast i povećanje zaposlenosti. Već ste čuli da ukoliko bi ostao nereformisani penzioni sistem, to bi značilo apsolutno obavezu da se povećaju doprinosi za penzijsko osiguranje. Time bismo dodatno opteretili privredu. Time bismo dodatno podstakli sivo tržište rada. Time bi, naravno, penzije bile manje i nesigurnije.
Dakle, reforma penzionog sistema, i zbog rasterećenja privrede i zbog mogućnosti privrednog razvoja Srbije, upravo je ono za šta se mi zalažemo.
Naravno, G17 plus podržava reformu penzionog sistema i zbog toga što ona rasterećuje budžet Republike Srbije. Stabilan budžet, da li treba da ponovim, znači ekonomsku stabilnost i ekonomski razvoj. Stabilan budžet znači mogućnost da ulažemo u sve ono što je naš zajednički interes: zdravstvo, prosveta, infrastruktura i sve ostale stvari koje se tiču i penzionera, ali i svih ostalih u ovoj zemlji.
Čuli ste već da se u ovom trenutku izdvaja 20% iz budžeta. Znači, 20 % ukupnog iznosa budžeta odlazi na penzije. Time se pokriva 40% deficita fonda zaposlenih i preko 80% deficita fonda penzionera.
Takođe, izdvajanja za penziju odnose 14% društvenog bruto proizvoda, a prosek u ostalim zemljama je oko 8%.
Sledeća zabluda koja je vezana za ove reforme i koja se pojavljivala u javnosti jeste da će se penzije smanjiti. Moram da kažem da su me mnogi penzioneri u Leskovcu i penzioneri u mojoj porodici prvo pitali – da li je istina da ćete nam smanjiti penzije.
Dakle, penzije se neće smanjivati.
(Više poslanika glasno negoduje.)
Penzije se neće smanjivati. Penzije će i dalje rasti. One će pratiti kako troškove života, tako i povećanje zarada u jednom periodu. Nakon toga, pratiće povećanje troškova života i biće usklađivane...
Ja bih molila malo mira, ukoliko je to moguće.

Izvinjavam se, da li biste bili ljubazni da se malo saslušamo. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ako se nekome ne sviđa da to sluša, molio bih da bude pristojan i da omogući govorniku da govori. Izvolite.

Predsedavajući, molila bih vas da se mišljenje iznosi za govornicom, a ne u poslaničkim klupama.
Dakle, penzije u Srbiji će i dalje rasti. One će biti redovno usklađivane, u izvesnoj meri, kao što sam već rekla, sa zaradama u Srbiji, a u izvesnoj meri sa troškovima života, što je nešto, kako smo čuli, što je bila praksa i u prethodnom periodu, u periodu osamdesetih godina prošlog veka.
Rekla bih nešto i o najnižim penzijama. Zabluda je da će najugroženiji biti najsiromašniji penzioneri. To nije tačno. Korisnici najnižih penzija u Srbiji biće u povoljnijem položaju no što su bili do sada. Mislim da je to apsolutno svima jasno.
Dakle, odredbama ovog zakona najniža penzija će biti vezana za 25% zarade u Srbiji. Do sada je to bilo oko 17%. Najniža penzija u Srbiji od 2006. godine, kada ovaj zakon bude stupio na snagu, iznosiće oko 6.300 dinara; do sada, ona je bila oko 4.000 dinara ili nešto ispod 4.000 dinara.
Dakle, govorimo o tome da će najveći broj penzionera koji su korisnici najnižih penzija biti nakon ovoga u boljem položaju, nego što su bili do sada. Molim vas da ne zloupotrebljavamo i izvrćemo činjenice.
Dalje, što se tiče staža osiguranja, želim jasno da kažem građanima Srbija da se ostvarenje prava na penziju po osnovu staža osiguranja ne menja. I dalje će u penziju ići oni koji su ispunili – žene 35 godina, a muškarci 40 godina staža. Dakle, tu nema nikakvih promena. Promene koje će se sprovesti tiču se ostvarenja prava na starosnu penziju, odnosno starosne granice. Ona će se menjati postepeno u naredne dve godine.
Još jednom da vas podsetim da je ta starosna granica bila, kao što vam je ministar rekao, do osamdesetih godina 60 - 65. Nakon toga je smanjena na 55 - 60; 2002. godine ona je jednokratno povećana za tri godine. Želim kritičare ovog sadašnjeg povećanja da podsetim na to da je ona tada povećana jednokratno za tri godine i bila je 58 za žene i 63 za muškarce. Sada imamo postepeno povećavanje koje će se dešavati u naredne četiri godine, kako bismo to doveli na nivo 60-65 godina.
Kako se kreće starosna granica u nekim drugim zemljama? Makedonija – muškarci 64, žene 62 godine; Hrvatska 65-60; Poljska 65-60; Rumunija 65-60; Estonija 63-63, to je ono što može biti zanimljivo; Španija 65-65; Grčka 65-60; Irska 65-65. Šta se to, dame i gospodo, tako dramatično događa u Srbiji što nije potpuno normalno u našem okruženju i što nije potpuno normalno u logici penzija?
Takođe, želim da istaknem još neke detalje koji su vezani za ovo, a to je, pre svega, da će ovim rešenjem biti omogućeno da se podrži društveni standard penzionera, i popravi, jer će 0,10% fonda moći da se koristi za poboljšanje društvenog standarda penzionera, čime će oni koji su najugroženiji moći da dobijaju dodatnu pomoć.
Nivo prava u oblasti invalidnosti se poboljšava ovim predlogom.
Jedna značajna odredba, koju niko do sada nije primetio – deca bez oba roditelja imaće, posle ovoga, pravo da ostvaruju svoja prava na penziju od oba roditelja. Do sada su imali pravo po osnovu samo jednog roditelja. Zar ne smatrate, dame i gospodo, da je to značajna zaštita najslabijih u našoj zemlji? Dakle, dece koja ostaju bez roditelja.
Dalje, žene su u privilegovanom položaju u odnosu na muškarce.
Naknada za telesna oštećenja i negu drugog lica takođe zadržava jedan humani odnos u ovom delu.
To je ono što se tiče reforme penzijskog sistema, koja je vezana za izmene i dopune zakona o penzijskom osiguranju.
Ono što posebno želim da naglasim, to ćete mi dozvoliti, jer je to posebno važno za kraj iz koga dolazim, to je Leskovac, to je grad u kome je opustošena tekstilna proizvodnja tokom devedesetih godina. Ogroman broj radnika koji je u to vreme radio, radio je tako što nije dobijao platu. Kada sam u to vreme pitala neke svoje prijatelje koji rade u tekstilnoj industriji – zašto odlazite svakodnevno na posao godinama, ne primate nikakvu platu? Oni su mi odgovarali – zbog staža. Vrlo brzo nakon toga saznali su jednu neprijatnu istinu, nije bilo njihovog staža. Jednostavno ga nije bilo. Suočili su se sa tom istinom. Pokušavali su da ta prava ostvare preko suda. Time su dodatno opterećivali firme u kojima su radili, ali od toga nikada ništa nije bilo.
Sada, u ovom trenutku, donosi se zakon koji će svima njima omogućiti da ostvare svoja prava, da dobiju penzijski staž. Dakle, da povežu sve te godine u kojima im staž nije bio uplaćivan. To će Vlada Republike Srbije učiniti kako bi premostila ovaj ogroman problem koji je nastao tokom devedesetih godina.
Jedna dobrobit je za one koji nisu imali staž. Druga dobrobit je za sve te firme, koje se nalaze, verujte mi, prosto u mat poziciji, konkretno u Leskovcu, jer imaju ogromne dugove prema radnicima. Oni ne mogu da uđu u proces privatizacije, ne mogu da uđu u proces restrukturiranja, jer su opterećeni ogromnim dugovima, jer se vode dugi sudski procesi sa radnicima i jednostavno za te firme nema napretka. Ovim potezom, ovim zakonom, ove firme će biti rasterećene i moći će dalje da uđu u proces privatizacije i tako omoguće sebi i svojim radnicima zdravu poslovnu klimu.
Ono što je posebno značajno, o čemu se nije puno govorilo, a treba da se govori, jeste činjenica da država preuzima obaveze koje su nastale prema penzionerima zaostajanjem penzija, i prema poljoprivrednim osiguranicima i prema onima iz radnog odnosa. Država će penzionerima omogućiti da se penzija prima mesec za mesec. To je nešto što Srbija prilično dugo nije videla. Neću govoriti o detaljima, pošto smo već o tome čuli, a moje vreme ističe.
Na kraju, reći ću vam nešto, dozvolite mi jedan citat o starima iz jedne studije Simon de Bovoar. Ona kaže ovako: "Prestanimo da varamo sebe. Pitanje smisla našeg života je u budućnosti koja nas očekuje. Mi ne znamo ko smo ako ne znamo ko ćemo biti. Prepoznajmo sebe u starom čoveku i staroj ženi. To je potrebno ako želimo da u potpunosti prihvatimo ljudsku sudbinu."
Nadam se da nećete smatrati zloupotrebom ako vam kažem da su poslanici G17 plus u ovom trenutku, i u kontekstu ove reske, ali istinite misli Simon de Bovoar, svesni toga da mi danas ne razgovaramo i ne odlučujemo samo o penzijama naših građana koji su u trećem dobu.
Mi danas odlučujemo i o našim penzijama, penzijama naše generacije, još dalje od toga – danas govorimo i o penzijama naše dece i svih budućih generacija u Srbiji. Zato vas G17 plus poziva da podržimo sigurnu starost svih generacija u Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem. Po Poslovniku, narodni poslanik Zoran Krasić ima reč.

Po Poslovniku, zato što je u prethodnom govoru izrečeno nešto što nije istina, ali ne stoji ni u zakonu. Rečeno je da deca koja su ostala bez oba roditelja po prvi put imaju pravo na dve penzije. Moram to da demantujem, jer prethodnik je valjda čitao Predlog zakona.
Na strani 9. obrazloženja, uz član 17, kaže se ovako – predloženom izmenom preciznije se definiše da deca bez oba roditelja imaju pravo na penziju po jednom umrlom roditelju i drugom roditelju. U obrazloženju, gde se daje pregled odredbi koje se menjaju, to je član 17. zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, gde se pravi intervencija na član 73. Evo, kako glasi član 73. sada: "Deci bez oba roditelja pripada, pored porodične penzije po jednom roditelju, i porodična penzija po drugom roditelju." Kako to sada Vlada preciznije definiše? Evo: "Deca bez oba roditelja imaju pravo, pored porodične penzije po jednom roditelju, i na porodičnu penziju po drugom roditelju."
Znači, nije ovo prvi put, kao što se ovde sada priča. Ako nemate neku bolju argumentaciju da podržite ovaj zakon, nemojte da koristite nešto što ni predlagač nije napisao. Nemojte da idete van onoga što je predlagač napisao. To je pravo koje su deca uvek imala. Sada se samo reč "pripada" menja da imaju pravo. U pitanju je samo sinonim, ništa više. Zbog javnosti, da se ne shvati da je Mlađan Dinkić izmislio nešto što odavno postoji.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele sve poslaničke grupe. Prelazimo na listu govornika.
Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević, a neka se pripremi narodni poslanik Ljiljana Nestorović.

Dame i gospodo, kolege poslanici, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju u proteklom periodu izazvao je burnu reakciju građana Srbije, pogotovo onih ljudi koji se nalaze u penziji i onih ljudi koji u skorije vreme treba da idu u penziju. Međutim, na neki način mnoge polemike pojedinih, kako političkih, tako i nekih ljudi, njihova diskusija me podseća na one stihove čika Jove Zmaja: "Uzeo deda svog unuka, met′o ga na krilo, pa mu priča što je nekad bilo".
Nekada, bivša Jugoslavija, drugi sistem penzijskog osiguranja, odnos radnika prema penzionerima: pet radnika - jedan penzioner, pa negde 1987. godine prosečni lični dohoci nekadašnjih 600-700 maraka, pa plate od 1000 do 2000 maraka i sve možda drugačije koncipirano nego što je bilo u proteklom periodu ili što je danas. Naravno, nema bivše Jugoslavije, nema više ni onoga što je bilo u bivšoj Jugoslaviji, a raspad Jugoslavije učinio je na ovim prostorima mnogo toga što je danas posledica uzroka koji su se dešavali od 90-tih godina do današnjeg dana.
Rat u Srbiji, velika inflacija u Srbiji koja je bila, nezapamćena pljačka proteklih 15 godina učinila je da je opljačkan, pored svih velikih dobara u Srbiji, penzioni fond. Jednostavno, u datom trenutku taj fond više nije postojao. Ako nešto ne postoji onda se ne može o njemu pričati kao o nečemu dobrom i pozitivnom i zato shvatam možda onaj žal za onim što je nekada bilo.
Naravno, u ovih 15 godina transformacije privrede, propasti srpske privrede, gubitka radnog mesta, nesigurnosti na radnom mestu, mnogi su sigurnost tražili upravo u mirovini, tražili su sigurnost u želji da odu u penziju. Pošto smo zemlja, a i narod sklon mitu i korupciji, na vrlo specifične načine i oni koji nije trebalo da budu penzioneri postali su u ovoj zemlji penzioneri. Kupovao se taj penzioni staž, naravno, kupovala su se uverenja da je neko invalid i da treba da ide u invalidsku penziju i došli smo u situaciju danas da iz onog odnosa pet radnika - jedan penzioner danas imamo jednog radnika i jednog penzionera.
Naravno, velika inflacija, javašluk, nerad i sve ono što nas je pratilo u proteklih 50 godina rezultiralo je da mnogi nisu ni uplaćivali doprinose za penziono i invalidsko osiguranje, a iz tih razloga što je bilo manjka para penzije su neredovno isplaćivane.
Sigurno je da je politika za takvo stanje u Srbiji proteklih 15 godina imala značajnu ulogu. Ono što je sigurno, svi akteri petnaestogodišnjeg dešavanja u ovoj zemlji i danas sede u ovoj sali. Na neki način svako treba da preispita sebe koliko je i u kojoj meri uticao na sva ova negativna dešavanja koja su se dešavala u Srbiji i srpskom narodu i šta je možda u datom trenutku mogao učiniti da se eventualno to ne desi i situacija bude bolja.
Danas u Srbiji postoje ljudi sa voljom i vizijom da se nešto promeni, ali postoje i oni ljudi koji ne bi želeli da menjaju ništa, koji bi želeli status kvo i koji bi točak istorije da vrate unazad. Mislim da su ti ljudi koji žele da točak istorije vrate unazad i dalje u tunelu i ne vide onaj zračak svetlosti koji je na kraju tunela. Naravno, taj zračak svetlosti jeste budućnost, ali budućnost do koje nije tako lako doći. Mnogo toga mora se promeniti, mnogo toga mora se učiniti, kako na ličnom tako i na političkom planu.
Poslanici Nove Srbije sigurno nisu ljudi koji točak istorije žele da vraćaju nazad, već su ljudi koji Srbiju vide u evropskoj zajednici, integrisanu sa evropskom zajednicom i Srbiju koja će imati budućnost, koja će budućim pokolenjima moći da pruži zračak nade i svetlosti da se ono što se dešavalo više neće dešavati i da će jednostavno ovde život postati dostojan čoveka.
To nije tako lagan put i mi smo kao Vlada doneli mnogo reformskih zakona upravo u želji da možemo sutra ugledati tu svetlost i biti sastavni deo civilizovanog sveta. Ti evropski zakoni su zakoni koje je uskladila cela evropska zajednica prema sebi, a naravno i mi kao država ako želimo da sarađujemo sa evropskom zajednicom, pa makar i ne bili u evropskoj zajednici, moramo ih ovde učiniti i uraditi zarad svih nas ovde, budućih pokolenja i budućnosti.
Tako je i ovaj zakon, o kome se mnogo pričalo i polemisalo, jedan od zakona koji treba da pomogne i omogući Srbiji da ugleda tu svetlost, da ugleda budućnost u okviru evropske zajednice. Naravno, moramo shvatiti da možemo trošiti samo onoliko koliko imamo i svaki dobar domaćin troši ono što ima i onoliko koliko je zaradio.
Sve ove priče da ove reforme i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju neće biti dobre za građane, da je to štetno – štetno je ono što se dešavalo do sada, štetna je pljačka penzionog fonda, štetna je pljačka Srbije i štetno je sve ono što nas je dovelo u ovu situaciju. Ono što moramo shvatiti, to je da se moramo menjati i kao političke stranke, i u političkom razmišljanju, i u načinu ophođenja i u radu. Zato se menjaju ovi zakoni, da bi sveukupno sutra Srbiji bilo bolje.
(Dobacivanje iz sale.)
Da li vam se srce cepa to stvarno ne znam, ali da ste imali srca vi ne biste učinili ono što ste radili u proteklom periodu, da danas patimo svi.
Ono što je dobro, dobro je da će ovaj zakon prihvatiti EU, da ćemo ući u EU i da će to biti ono što je svetlo za sve nas i ono što je budućnost. Dobro je da će se penzije isplaćivati mesec za mesec, dobro je da se neće presipati iz fondova u fond, dobro je da se neće skupljati u toku meseca penzija, pa ako je ima, ima, kasni pet dana, deset dana, mesec dana. Dobro je da se više neće dešavati da se penzije ne isplate po dve godine. To je sve nasleđeno. Mi smo nasledili dugovanja penzionerima poljoprivrednicima za protekla 22 meseca. Skoro dve godine nisu isplaćene penzije. Takođe smo nasledili kašnjenja za ostale penzionere.
I ovaj set zakona, koji će uz ovaj zakon o penzionom fondu doprineti da sveukupno čini jednu celinu koja će dati jedan kvalitet i rezultat, pohvala je za ovu vladu.
Na vašu žalost, a radost građana Srbije, sve opozicione stranke koje su kritikovale, koje danas kritikuju ovaj zakon i tek će ga kritikovati, stranke koje vode populističku politiku, udvoričku politiku, ali politiku koja možda trenutno daje rezultate kod građana, ali ne daje efekte.
Predlog zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Zašto to nisu uradile sve one stranke koje su imale priliku u prethodnom periodu? Niko to nikome nije branio, svako je mogao bar da donese zakon da se moraju uplatiti doprinosi mesec za mesec. Niste bili u stanju da donesete takav zakon, a onda niste bili u stanju da donesete zakon po kome će to biti isplaćeno.
Danas u Srbiji postoji ogroman broj ljudi koji nemaju povezani radni staž i koji ne mogu doći u situaciju da odu u penziju zato što im fali pet, šest ili deset godina nepovezanog radnog staža. Krupna je stvar da je Republička vlada prihvatila da se ljudima poveže staž i da oni koji treba da idu u penziju, idu u penziju.
Takođe, Predlog zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za PIO zaposlenih nastalih po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada – i to su ovi koji danas kritikuju ovaj zakon u trenutku kada su bili na vlasti i odlučivali u ovoj skupštini mogli da izmire.
Niste taj dug morali da ostavite ovoj vladi, mogli ste to da rešite i mi danas taj problem ne bismo imali. Prema tome, dug od 23,5 milijarde nije tako mali dug i verujem da će ga sa zadovoljstvom penzioneri kojima se duguje prihvatiti, a naravno da je časno i pošteno da se plati ono što se ljudima duguje.
Takođe, možda jedna od najžalosnijih činjenica jeste da su ovi koji danas pričaju demagoške priče prevarili i poljoprivrednike. To je jedna od najugroženijih kategorija ljudi u ovoj zemlji. Proteklih 60 i kusur godina ta kategorija ljudi se pljačka. Zahvaljujući toj kategoriji ljudi Srbija je preživela do današnjeg dana.
Naravno da su i danas poljoprivrednici najugroženija kategorija, pa i tako mizerne penzije od hiljadu i kusur dinara nisu bile u stanju da isplate one vlade koje danas kritikuju ovaj zakon. Ova vlada je našla mogućnost da poljoprivrednicima isplati ta sredstva. Ono što je najvažnije, ne samo da će biti sredstva isplaćena, već će se penzije isplaćivati redovno, mesec za mesec.
Naravno, penzija kao penzija za starost nikad nije dovoljna. Veće bede od starosti nema, jer star čovek je i bolestan čovek. Iako mnogi misle da u starosti nije potrebno mnogo para, potrebno je možda i više nekome u starosti nego nekome u mladosti, zato što je u starosti čovek bolestan i mora da se leči, kupuje lekove, a to je za sadašnji standard života visoka stavka.
Zato za ove buduće generacije, to je teško za one ljude koji su već u penziji, ali za ove buduće generacije se formiraju fondovi za štednju, dobrovoljni fondovi za one ljude koji žele sutra da svoje penzionerske dane provedu bolje i da im dani budu lagodniji i, naravno, da možda na još primereniji način zaštite sebe. Otprilike, to je ono što je dobro.
Na kraju bih samo rekao još par rečenica povodom toga da su penzioneri ovim zakonom ugroženi. Naravno da penzioneri ovim zakonom nisu ugroženi, da usklađivanje penzija dva puta godišnje nije ono što će da pogodi penzionere, zato što i to usklađivanje, možda i na mesečnom nivou, na penziju od desetak hiljada dva ili tri posto ne znači ništa.
Ono što je takođe kritikovano ovde, to je starosna granica. Ta starosna granica je u ovom trenutku neophodna. Ali, ni ovaj zakon nije Sveto pismo. I ovaj zakon kasnije može da se koriguje, ako za to bude bilo potrebe. Zamislite danas, kada imate odnos jedan radnik - jedan penzioner, kada imate transformaciju privrede Srbije, kada se bude otkupio staž svim onim ljudima... (Dobacivanje iz sale.) To će biti vrlo brzo. Pretpostavljam da ono što ste vi propustili želite da mi uradimo odmah. Molim vas da ne polemišete, već posle izađite. Ne znam čime sam vas uzbudio da sad tako burno reagujete ovde.
Postoje indicije da ako bi se svi danas penzionisali, onda bismo imali dva penzionera na jednog radnika. Time bi bili ugroženi upravo penzioneri koji danas primaju penziju u Srbiji.
Prema tome, ovi zakoni i ovaj set zakona koje donosi Vlada Republike Srbije jesu zakoni koji iskazuju da ova vlada ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa problemima, da je ova vlada prihvatila sve ono što je nasledila ne kukajući da je nemoćna da nešto učini i uradi, već rešava probleme. Naravno, rezultati nikada ne mogu rezultirati danas za sutra. Uvek je potrebno neko vreme i rezultati stižu vrlo brzo, do kraja ove godine, zahvaljujući radu ove vlade.
Ono što vama, opoziciji (sadašnjoj opoziciji, nekadašnjoj vlasti), koja je doprinela i napravila ovu situaciju u Srbiji, smeta jeste upravo hrabrost, odlučnost i efikasnost ove vlade. Prema tome, poslanici Nove Srbije, koji vide neku novu Srbiju sutra, koja će imati budućnost, podržaće zakone, zato što će ovi zakoni rezultirati dobrim, a nikako lošim efektima, kako su rezultirali prethodne reforme i prethodni zakoni koje su donosile stranke koje danas kritikuju ovo, a upropastile su i uništile Srbiju. Hvala.