Poštovani narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od 1/3 narodnih poslanika i da postoje uslovi da otpočne radni dan Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Knežević, Leila Ruždić-Trifunović, Zoran Alimpić, Anita Beretić, Dobrica Janković i Snežana Lakićević-Stojačić.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 1-5. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O PIO, DOBROVOLjNIM PENZIJSKIM FONDOVIMA, UPLATI DOPRINOSA ZA ZAPOSLENE I PRETVARANjU NEISPLAĆENIH PENZIJA U JAVNI DUG
Dozvolite mi da vam pročitam ono što juče nismo uradili, a to su imena ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa: za poslaničku grupu Srpske radikalne stranke narodni poslanik Zoran Krasić; za poslaničku grupu Demokratske stranke Srbije narodni poslanik Slobodan Adžić; za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije narodni poslanik Toma Bušetić; za poslaničku grupu Nova Srbija i samostalni poslanici 9 + 9 narodni poslanik Dušan Mrvoš.
Da li je još neko prijavio ovlašćenog predlagača, a da nije stigao dopis? (Ne.)
Pitam da li predstavnici predlagača Slobodan Lalović, ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike, i mr Mlađan Dinkić, ministar finansija, žele reč?
Reč ima ministar Lalović.
Molim potpredsednike Milana Markovića, Zorana Anđelkovića i Stefana Zankova da u narednih pola sata siđu da se dogovorimo o načinu vođenja sednice.
Gospodine Laloviću, izvolite, imate reč.

Zahvaljujem se, poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, imam zadovoljstvo da danas upoznam narodne poslanike i javnost Srbije sa setom zakona koji treba da reformišu celinu penzionog sistema u Srbiji
Pre toga, želeo bih jednu stvar da pomenem za koju mislim da je veoma bitna, a to je da su država Srbija, odnosno Srbija i Crna Gora dobile ocenu od svetske zajednice da su Srbija i Crna Gora globalni lider u reformama.
To govori da je aktuelna srbijanska vlada, Vlada Vojislava Koštunice u ovih godinu i nešto dana učinila ogroman posao, da je učinila ozbiljne reformske korake, a i današnju raspravu takođe treba shvatiti kao nastavak tog reformskog puta ove vlade.
Ova vlada ima nameru da u narednom periodu u potpunosti reformiše srpsko društvo, da ga pripremi za evropske integracije i da Srbija posle toliko dugo godina lutanja ponovo postane normalna, poštovana zemlja i da njeni građani budu ponovo poštovani građani u Evropi. To je cilj Vlade Vojislava Koštunice.
Postoji još jedan cilj, a to je da uvede nove standarde. Zapravo, ključna stvar na kojoj mi radimo jeste uvođenje novih političkih standarda ili novih standarda u politici. Mislim da je to možda i najznačajnije što ćemo uraditi, zato što se posle nas nijedna druga vlada neće usuđivati da siđe ispod tih standarda. U čemu se ti standardi, pre svega, sastoje?
Na prvom mestu ova vlada ne posmatra stvari i svoj posao u odnosu na neke naredne izbore koji će doći. Štaviše, ova vlada ne posmatra, još gore, kako se često posmatra u Srbiji, u odnosu na naredno istraživanje javnog mnjenja koje će nešto reći. Ova vlada stvari posmatra mnogo ozbiljnije, odgovornije i dugoročnije. Činjenica je da ulazimo u reformu penzionog sistema, koja će trajati godinama; samo ovaj zahvat o kome mi govorimo trajaće narednih desetak godina, dok ceo sistem ne postavimo.
Iskoristio bi priliku da pomenem da se u ovom istom trenutku vrši reforma penzionog sistema u jednoj vrlo ozbiljnoj zemlji, npr. u Sjedinjenim Američkim Državama. Prema njihovom planu, ta reforma kod njih treba da traje do 2035. godine. To su mere kada govorimo o ovim ključnim društvenim pitanjima.
Dakle, reforma penzionog sistema nije stvar jedne stranke, jedne vlade, to je stvar jednog društva. U tom smislu, očekujemo da, bez obzira na razne protivurečne izjave i stavove, većina srpskog društva zapravo podrži reformu penzionog sistema kao deo ukupnih reformi koje će konačno da nas izvedu i da nas vode pravim putem. Dakle, ovo nije ni dobar ni loš put, to je pravi put, u šta sam ja ubeđen.
Kada govorimo o samoj reformi penzionog sistema, želim na početku da pomenem dve stvari, kako bi bilo jasno o čemu zapravo mi ovde govorimo.
Kada je ovaj penzioni sistem svojevremeno postavljen ovakav kakav je, odnos između onih koji su uplaćivali doprinose i onih koji su koristili penzije, na početku čitave priče, bio je takav da je više od pet ljudi radilo da bi jedan dobijao penziju. To je bilo pedesetih godina prošlog veka.
Danas smo svi zajedno suočeni sa problemom da, u suštini, imamo jednog koji radi i jednog koji prima penziju. Ne postoji nikakva matematika, ne postoji nikakva logika koja može dokazati da takav sistem može da funkcioniše.
Naravno, ako ima nekoga u ovoj sali ko to može da dokaže, sigurno je da bi zaslužio Nobelovu nagradu. Ali, vrlo je teško da se to može dokazati.
Zato očekujem da i predstavnici opozicionih stranaka, uz sve primedbe koje imaju na pojedine članove zakona, u suštini podrže, i ako je moguće, pristojno i bez dobacivanja, reformu penzionog sistema i da time pokažu odgovornost za budućnost srpskog društva.
Sledeće što sam želeo da kažem, a mislim da je veoma važno, to je da se u javnosti često, naročito u poslednje vreme, postavlja pitanje zašto se ne povećaju doprinosi, jer, eto ga rešenje, pa umesto da bude 22%, da bude 32%, 52% itd.
Tu ima jedan mali, sitan problem vezan za te predloge. Čitava ideja vezana za budućnost ove zemlje je da smanjimo opterećenje privrede. Ako ne smanjimo opterećenje privrede, nema razvoja privrede.
Ako nema razvoja privrede nema ni novih radnih mesta, ako nema novih radnih mesta nema ni penzionog sistema, ali nema ni onoga što je šire, nema Srbije.
Dakle, potpuno je jasno da, u tom pravcu arbitrarno povećavanje doprinosa nije nikakvo rešenje.
Uostalom, svojevremeno, sedamdesetih godina prošlog veka, kada su zemlje upale u ovaj problem, u ovu penzionu krizu, ozbiljne i odgovorne zemlje su se tada suočile sa ovom dilemom da li da povećavaju doprinose da bi iz tekućeg priliva mogli da isplaćuju penzije ili će da urade reformu. Onda su ti ozbiljni političari i te ozbiljne zemlje, koje su zato bogate, jer su imale takvu vlast, u pravo vreme odgovorile na pravi način.
Rekli su da neće da povećavaju doprinose, jer će opasti konkurentnost privrede i onda će privreda da propada, pa će dugoročno da propada država i na kraju i narod.
Nažalost, mi nismo imali takve političare i takvu vlast, kada je trebalo. Sa 30 i više godina zakašnjenja mi to sada radimo. Ali, bolje je i sada, nego da nastavimo i da puštamo da stvar propada.
Suština priče je da tražimo i nalazimo pravi odgovor na realan problem. Dakle, ako imamo takvu situaciju da jedan radi a jedan koristi penziju, ako imamo situaciju da ne možemo povećavati doprinose, ako nećemo da sahranimo srpsku privredu, ako je već situacija takva, potpuno je jasno da rešenja moramo da tražimo u drugom pravcu i na drugi način. Zapravo, sve ovo što sada radimo jeste u toj funkciji.
Koja su dva osnovna cilja ukupne reforme penzionog sistema, ali rekao bih i šire, ukupnih reformskih zahvata koje radi ova vlada? Prvi i osnovni cilj, kada je u pitanju reforma penzionog sistema, jeste da se izvrši preraspodela društvenog proizvoda u korist investiranja, u korist budućnosti ove zemlje. O tome se ovde pričalo godinama, decenijama, a nikada niko nije imao hrabrosti da to uradi. Ova vlada ima tu hrabrost i ona će to da uradi.
Samo ukoliko pošaljemo potpuno jasne poruke da je Srbija spremna da izvrši tu preraspodelu, da se okrene prema investiranju, onda će i drugi, koji hoće da investiraju, koji imaju nameru da investiraju, reći će da je to u redu, da je to ozbiljna zemlja i da će tu da ulažu.
Pitanje investiranja u srpsku privrede jeste pitanje otvaranja novih radnih mesta. Otvaranje novih radnih mesta u Srbiji znači povećanje ukupnih doprinosa koji se skupljaju. Dakle, postoji jedna pozitivna spirala i mi to sada radimo.
Prvi cilj je da se izvrši preraspodela društvenog proizvoda u korist budućnosti, u korist investiranja. Drugi, uži cilj, ako tako mogu da kažem, jeste da penzioni fond postane održiv, da se postavi na zdrave noge i da u perspektivi to bude održiv fond.
Zajedno pamtimo da je sredinom osamdesetih godina prošlog veka počela otvorena i jasna kriza penzionog fonda, znači u ono vreme. Od tada do danas, to je 20 godina, penzioni fond je u krizi.
Zato imamo velike dugove, male dugove, srednje dugove, ovakve i onakve dugove, jer se to stalno krpilo, jer fond ne može da funkcioniše na taj način i u tim okolnostima. Znači, imamo dve decenije dokaza da ovakav fond ne može da funkcioniše.
Zato je drugi cilj pravljenje situacije u kojoj će taj fond biti održiv. Kada govorim o preraspodeli društvenog proizvoda... I, naravno, održiv fond znači još jednu važnu stvar, što želim danas ovde da kažem: u okviru i posle ove reforme, kao prvi efekti, biće da će penzioneri u Srbiji početi da dobijaju redovno penzije, jednostavno, u tekućem mesecu za prethodni mesec.
Stalno smo imali problem neizvesnosti šta će i kako će biti. Mislim da je to veoma važno da penzioneri u Srbiji znaju da ove reforme znače da će dobijati redovno penzije, bez znaka pitanja da li će biti, šta će biti i kada će biti. To je druga važna stvar kada govorimo o ovoj reformi.
Naravno, u širem kontekstu, izražavanje stava Vlade da želi da izvrši preraspodelu u korist investiranja znači da će i strani investitori, oni koji su zainteresovani za ovu zemlju, reći sebi da tamo konačno postoji neka ozbiljna vlast, tamo ima smisla ulagati.
Mislim da je to jedna vrlo važna poruka. Bez ozbiljnog rasta direktnih investicija u srpsku privredu možemo da pričamo koliko god hoćemo, ali ne možemo ništa da uradimo.
Dakle, čitava ideja ove vlade, a sadržana je i u ovoj oceni, hvala Bogu, svetske zajednice da smo lider u reformama, jeste da kao lider u reformama stvorimo najbolje moguće uslove da ovde dođe do investiranja, jer je takvo vreme da neki investitor koji hoće da investira, raspita se, ima mogućnost da bira hoće li da ulaže u ovu, onu ili u neku petu zemlju. Postoji jedna vrsta utakmice među zemljama u pogledu stvaranja uslova za privlačenje direktnih investicija. To je ključna stvar.
Najveći problem srpskog društva je nezaposlenost. Mislim da se u tome sa mnom možete usaglasiti. Nemamo odgovor na to pitanje, ukoliko ne uradimo ovo što sada radimo.
Ovde su bitne dve stvari, sa čim treba da budemo potpuno jasni i načisto. Upravo zato što taj fond toliko dugo nije bio održiv, takav kakav je, da se iz tekućeg priliva finansiraju penzije, bilo je sve više i više snalaženja i dotiranja tog fonda. Jednostavno, nema prihoda, pa daj da to odnekud drugde dodam.
Šta je konačni rezultat čitave te igre? Konačni rezultat čitave te igre je da je u Srbiji učešće penzija u bruto društvenom proizvodu najveće od svih zemalja OECD-a. To je jedna krajnje loša poruka bilo kome.
Druga važna stvar, ovo govorim zbog građana Srbije, bilo ili ne bilo to popularno, ali treba da znaju istinu, to je da odnos prosečne penzije i prosečne plate, onaj kakav je kod nas, nigde drugde ne postoji. Šta je ta poruka bilo kome? Ovi tamo, u toj zemlji su neozbiljni ljudi. Znači, radi se o jednoj vrlo važnoj poruci. Odnos prosečne penzije i prosečne plate najbliži nama je praktično, govorim o nekom okruženju, u Hrvatskoj i Sloveniji, koji je negde 55%, prosečna penzija - prosečna plata. Naš će biti ove godine oko 65%.
Znači, kao što se iz ovoga vidi, čitava ideja u svemu ovome jeste da kroz odgovarajuće efekte reforme podstaknemo privredni razvoj, jer je to pitanje svih pitanja.
Što se tiče samog Predloga zakona koji se nalazi pred vama, polazeći od ovih ciljeva, govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, dakle, polazeći od ovih strateških ciljeva koje sam pomenuo, izvršeno je nekoliko važnih intervencija u Zakonu. Na prvom mestu, to je promena načina usklađivanja penzija, kao najprisutnije pitanje.
Naime, prema Predlogu zakona formula na osnovu koje se izračunava usklađivanje penzija je tzv. švajcarska formula, gde se uzima pola zarade, pola troškovi, u naredne četiri godine; prema ovom predlogu, trebalo bi da se proporcionalno smanjuje učešće zarada. Na kraju, posle te četiri godine, da način usklađivanja penzija bude sa troškovima života. To je jedna od najkrupnijih promena.
(Momir Marković, sa mesta: Ko preživi.)
Vratićemo se na to – ko preživi.
Druga krupna promena jeste pomeranje starosne granice – dve godine za žene i muškarce, i to u periodu od četiri godine. Znači, svake godine od 2006. godine treba da se pomera starosna granica po šest meseci dok ne stigne do 65 za muškarce, odnosno 60 godina za žene.
Pored te odredbe postoji još jedna odredba koja u naredne dve godine, u 2006. i 2007. godini, štiti, tako da kažem, od pomeranja starosne granice radnike koji će u procesu restrukturiranja srpske privrede ostajati bez posla, koji su tu do penzije.
Zašto ta odredba? Zato što će ova vlada u te dve naredne godine, a takođe želim da upoznam javnost Srbije, sprovesti do kraja proces restrukturiranja srpske privrede. Posle 2006. i 2007. godine moći ćemo da kažemo – posao je završen, što je bilo bolesno, nema ga, što je zdravo, živi i život će kretati dalje. Znači, vezano za taj cilj ove vlade, koji će sigurno biti izvršen, jesu ove dve godine, u tom smislu da se ne pomera starosna granica.
Ima jedna zanimljiva stvar kada govorimo o obe ove stvari, o troškovima života, kao načinu, i o pomeranju starosne granice. Digla se čitava priča, halabuka, itd. Šta je zanimljivo?
Zanimljivo je da su se u ovoj zemlji do 1982. godine, to je bilo takoreći do juče, pre dvadesetak godina, godinama pre toga u ovoj zemlji usklađivale penzije sa troškovima života. Nisam primetio, nisam saznao, možda neko ovde prisutan ima tu informaciju, da je u tom periodu bio neki genocid nad penzionerima, u tom periodu kada su se usklađivale sa troškovima. Nisam informisan.
Druga interesantna stvar kada o ovome govorimo jeste da je u istom tom periodu takođe starosna granica bila 65 i 60 godina, ovo što mi sada dižemo, dakle do 1982. godine. Šta se zapravo dogodilo da se tada pređe na zarade, da se smanje godine za odlazak u penziju? To je posebna priča. Verovatno ću kroz diskusiju ovih dana iskoristiti priliku da pojasnim kako ja vidim razloge takvog ponašanja, zašto se i šta se tada dogodilo.
Želim da kažem da su ova rešenja bila prisutna do početka osamdesetih godina, tada napuštena i sada mi opet, u nekim normalnim okolnostima, vraćamo ta normalna rešenja.
Koji će biti efekti na penzionere kada je u pitanju reforma penzionog sistema? To zanima ljude. Osnovna posledica ovih rešenja biće da u narednom periodu od četiri - pet godina penzije sporije rastu od zarada. To je efekat koji će biti. Prema našoj projekciji, 2010. godine, to imamo u Strategiji zapošljavanja koju je Vlada usvojila, prosečna zarada u Srbiji treba da bude 300 evra neto, a prosečna penzija bi bila oko 165 - 170 evra te godine. Dakle, to je ono što se tiče samih penzionera neposredno u ovih nekoliko godina koje su pred nama.
Takođe, mislim da je iz ove činjenice vidljivo da ove zapaljive reči koje su prisutne u javnosti nemaju nikakvog utemeljenja na činjenicama.
Kada je u pitanju položaj penzionera, vršimo još jednu intervenciju, a to je da predviđamo da se najniža penzija podigne na 25% od prosečne zarade iz prethodne godine u januaru 2006. godine. Sada je ta najniža penzija daleko ispod toga, nekih 17% od te neke prosečne zarade. Praktično, to znači da će od januara 2006. godine ta najniža penzija biti preko 6.000 - 6.300 i da će obuhvatiti mnogo veći broj ljudi nego što je do sada ova najniža penzija obuhvatala. Naravno, to je jedna od bitnih socijalnih mera ove vlade. Mi želimo da zaštitimo najugroženije penzionere. Otuda ova mera koja se predviđa u zakonu.
Naravno, nije to jedina mera koju predviđa ova vlada. Ova vlada predviđa niz drugih socijalnih mera, od plaćanja struje, komunalija i niz drugih stvari, gde će olakšati poziciju ne samo penzionera, nego i drugih građana koji su u teškom socijalnom položaju.
Ne moram da govorim o tome da je ova vlada ovih godinu i po dana, čini mi se, vodila jednu od najsnažnijih socijalnih politika koja se pamti.
Znači, jedino gde nikada nije bilo upitno kada su u pitanju sredstva, zapravo, bila je socijalna politika u okviru ove vlade. Mislim da je to potpuno jasan politički stav kada govorimo o tome šta želimo.
Ove izmene u Zakonu o penzionom osiguranju treba posmatrati u celini, rekao sam na početku, reforme penzionog sistema. O tome će danas ovde govoriti kolega Dinkić. Mislim na zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima kojim se uvodi treći stub u penzioni sistem. Znači, sada u Srbiji uvodimo treći stub – dobrovoljno penziono osiguranje. Za pet - šest godina, videćemo kada su ispunjeni uslovi, u Srbiji će se uvesti i drugi stub penzionog osiguranja. Zato govorim o periodu od desetak godina. To je period u kome ćemo imati sva tri stuba, u kome će konačno penzioni sistem Srbije stajati na zdravim nogama. To je i srednjoročna i dugoročna ideja.
Pored trećeg stuba činimo još dve mere koje imaju sličan karakter, o čemu će više govoriti kolega Dinkić. Jedno je – predlog dva zakona o preuzimanju duga prema poljoprivrednim penzionerima iz fonda zaposlenih, i još jedan zakon, o kome želim nešto više da kažem, pored penzionog zakona, to je zakon o povezivanju staža.
Više puta sam pomenuo u ovoj skupštini, a i u javnosti, da će ova vlada rešiti problem više stotina hiljada ljudi u Srbiji koji su se u periodu od uvođenja sankcija, od 1991. godine, kada je zapravo počelo intenzivno propadanje srpske privrede, našli u situaciji da čitavi višegodišnji periodi njihovog radnog angažovanja nisu pokriveni stažom osiguranja zato što poslodavci nisu hteli, ili mogli, što god bilo, da uplaćuju doprinose. Onda se ljudi nalaze u situaciji, to svi ovde znamo, odu i kažu – ispunio sam uslov za penziju; u Fondu mi kažu – ti nemaš u stvari toliko godina staža osiguranja. Kako nemam? Nije ti upisano pet, šest, sedam godina itd.
Dakle, polazeći od toga da je nužno da ovo društvo pokaže brigu i interes za stotine hiljada naših sugrađana koji su, ne svojom krivicom, došli u takvu jednu nemoguću i tešku situaciju, ova vlada je pripremila i pred vama se nalazi predlog zakona o povezivanju staža, kojim ćemo rešiti taj problem.
Po usvajanju ovog zakona u Skupštini, a očekujem, takođe, da taj zakon podrže svi poslanici u Skupštini, kada ga budemo usvojili, onda će u određenom vremenskom periodu svi poslodavci i svi zaposleni u Srbiji moći da podnesu zahtev za priznavanje tog staža, onda će u narednom periodu Fond PIO doneti rešenje kojim će utvrditi pravo na staž osiguranja za taj period.
Dakle, radi se o stotinama hiljada ljudi. Podsetio bih, to su, pre svega, čitava tekstilna industrija, građevinska industrija, koje su u godinama sankcija naglo upale u bezizlaznu situaciju, bez izlaza, a vi znate da je tekstilna industrija bila naša najjača izvozna grana.
Odjednom više ne može da izvozi, umirala je na nogama. Dakle, to su te grane, to su tekstilci, kožari, obućari, građevinari, koji su u tom periodu došli u situaciju da nemaju pokriven staž osiguranja.
Ovim zakonom koji se pred vama nalazi, kada ga budemo usvojili, bićemo u prilici da u narednom periodu tim ljudima rešimo problem. Znači, ako postoji kondicional, ako postoji upitanost "ako ga usvojimo", onda onaj ko postavlja pitanje "ako ga usvojimo" u stvari otvara pitanje da li tim ljudima treba pomoći da mogu da idu u penziju sa stažom osiguranja. Prema tome, komentari takve vrste su prilično neodgovorni.
Što se tiče zakona, još jedna bitna stvar, a to je da je njime predviđena još jedna stvar, a to je da država zadržava regresni zahtev, mogućnost prema poslodavcu da namiri te doprinose. Zašto? Zato što ovim zakonom treba da se zaštite ljudi, radnici, pojedinci, a ne poslodavci. Naime, tu imamo dve grupe poslodavaca. Jedna je grupa koja nije mogla; to je čitav društveni sektor, u smislu tekstilne industrije i drugih o kojima sam govorio. I, imate druge poslodavce, vrlo često privatnike, koji su mogli, ali nisu hteli. To je razlog zbog čega država zadržava u zakonu i otvara mogućnost regresnog zahteva prema poslodavcima, prema onima koji mogu, koji su bili bezobrazni itd. To naravno ne važi za one koji nisu mogli.
Dakle, u tom smislu je ovaj zakon o povezivanju staža nešto što srpsko društvo očekuje najranije od 2000. godine. Meni nije jasno zašto ranije takav zakon nije bio pripremljen, ali sada to ne komentarišem. On se sada nalazi pred nama i očekujem posle rasprave da ga ova skupština usvoji.
To bi bilo osnovno što sam hteo da kažem u vezi sa reformom penzionog sistema koja je u toku i nadam se da ćemo zajedno ovih dana usvojiti rešenja koja će označavati nastavak snažnog reformskog kursa Vlade Vojislava Koštunice, koja će nas zadržati na mestu svetskog lidera u reformama, jer je to nešto što je najbolje i u interesu građana Srbije.

Hvala, ministre Laloviću. Pošto vidim da razmenjujemo malo lepih vesti, malo teških obaveza, imam i ja dva obaveštenja. Lepa je vest da je u rukovodstvo Svetske zdravstvene organizacije izabran srpski ministar zdravlja Tomica Milosavljević. A obaveza je mnogo važnija za sve nas, a to je da ćemo raditi danas, ako ne završimo do 18,00 časova, samo do završetka ove objedinjene rasprave, ali najkasnije do 20,00 časova, zbog važnosti zakona.
Reč ima ministar finansija Mlađan Dinkić.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista želim da potvrdim reči ministra Lalovića. Ovi zakoni koji se danas razmatraju u Skupštini su verovatno najvažniji sistemski zakoni koje ovaj parlament razmatra u toku ove godine.
Penziona reforma nije nužna samo u Srbiji. Zaista postoji malo informacija, međutim skoro sve zemlje u EU, od zemalja u tranziciji do razvijenijih evropskih zemalja, do drugih zemalja u svetu imale su u poslednjih 10 godina penzione reforme. Neke reforme nisu bile dovoljne, pa sada se pripremaju po drugi put, drugi talas tih penzionih reformi, iz prostog razloga što je starenje stanovništva svetski globalni problem.
Naime, sve zemlje u svetu u poslednjim dekadama imaju sve nižu stopu prirodnog priraštaja. Srbija tu, nažalost, nije izuzetak. Sa druge strane, dobro je da je sve duži životni vek stanovništva, što je rezultat rasta životnog standarda. Dakle, sve se manje ljudi rađa, ljudi sve duže žive i to za penzione sisteme ima efekat da se smanjuju prihodi od doprinosa koje uplaćuju oni koji rade, s obzirom da ih je sve manje kako godine prolaze, dok se povećavaju rashodi za isplatu penzija, s obzirom da je životni vek duži. Sve zemlje u svetu imaju ovaj problem kako da imaju penzioni sistem koji je dugoročno održiv.
U tom smislu postoje tri stuba penzionog osiguranja koja su razvijena u prethodnim godinama u svetu. Prvi i osnovni stub u svim zemljama je državni penzioni fond. Iz tekućih doprinosa koje plaćaju oni koji rade finansiraju se penzije onih koji su trenutno u penziji, i to je stub u svim zemljama u svetu.
Drugi stub jeste obavezno privatno penziono osiguranje, kada se neko odlučuje da jedan deo doprinosa koji uplaćuje državnom fondu želi da transferiše privatnim penzionim fondovima. Drugi stub moguće je uvesti u onim zemljama koje nemaju veliki deficit u državnom penzionom fondu, jer jasno je da ukoliko biste uveli obavezno privatno osiguranje, a imate deficit u državnom penzionom fondu, te doprinose koje biste izvukli iz državnog fonda, značilo bi da biste imali manje para da isplaćujete rashode onima koji su ugroženi i koji nemaju novca da uplaćuju u privatne penzione fondove.
Treći stub je dobrovoljno privatno penziono osiguranje. Treći stub mi danas uvodimo u Srbiji kroz Predlog zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i planovima, gde se stanovništvu nudi mogućnost da na potpuno dobrovoljnoj osnovi dodatno štedi za starost, odnosno da osim sredstava iz državnog penzionog fonda dobija dodatna sredstva koja tokom životnog i radnog veka uplaćuje u privatne dobrovoljne penzione fondove.
Pre toga želeo bih da ilustrujem sa nekoliko podataka ovu situaciju koja je zaista primorala Vladu Republike Srbije da ponašajući se odgovorno krene ove godine u reformu penzionog sistema koja će pune efekte imati za narednih četiri-pet godina.
Ako pogledamo statističke podatke, transferi iz budžeta u državni penzioni fond u 2001. godini iznosili su 3,2% bruto domaćeg proizvoda. Ove godine ti transferi su 5,8% bruto domaćeg proizvoda.
To znači da ona reforma koju je prethodna vlada sprovela nije bila dovoljna. Uvođenje švajcarske formule jeste pomoglo, međutim nije bilo dovoljno, imajući u vidu sve ove trendove koji se dešavaju kod nas, kao i u svetu.
Takođe, sredinom 2004. godine nešto su povećane stope doprinosa za obavezno penziono osiguranje sa 20,5% na 22%. Međutim, kao što vidite, transferi iz budžeta u državni penzioni fond su sada skoro duplo veći nego što su bili pre četiri godine; 2005. godine transferi iz budžeta za popunjavanje deficita državnog penzionog fonda su 5,8% bruto domaćeg proizvoda, a bili su 3,2% 2001. godine. Zašto? Zato što je porastao relativno broj penzionera i porastao je realni nivo penzija u poslednje četiri godine, tako da su ukupne isplate za penzije 2001. godine bile 9,2% bruto domaćeg proizvoda, a ove godine će biti 12,4% bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, realno se daleko veća masa sredstava danas isplaćuje za penzije, mada smo svi svesni da imajući u vidu pojedinačne prosečne penzije to nije nešto što je visoki iznos, ali govorim o masi sredstava, problem postoji. Mi taj problem želimo da rešimo na dugi rok.
Naravno, ovaj podatak koji sam izneo odnosi se samo na isplatu iz budžeta za osiguranike Fonda PIO zaposlenih. Ako dodamo i zemljoradničke penzije, onda su ukupni rashodi za isplatu penzija ove godine 13,8% bruto domaćeg proizvoda.
Dodatni problem u našem penzionom sistemu, koji nije niti od ove godine, niti od juče, već postoji više od jedne decenije, jeste da se uglavnom penzioni fond puni transferima iz budžeta, a jedan mali deo čine doprinosi. Taj odnos je 40:60. Dakle, da budem precizan, 40% sredstava koja se isplaćuju za penzije dolazi iz budžeta, a 60% iz naplate doprinosa.
Primera radi, pre nekoliko dana sam boravio u Austriji i u Austriji 30% sredstava za penzije ide iz budžeta, a 70% iz doprinosa. Konstatovano je da je to ogroman problem za austrijski penzioni sistem. Zbog toga je austrijska vlada prošle godine usvojila reformu penzionog sistema, koja podrazumeva podizanje starosne granice za odlazak u penziju.
Moram da vam kažem da su ovu reformu pre nas usvojile gotovo sve istočnoevropske zemlje: Poljska, Mađarska, Slovenija i Češka krajem devedesetih godina; Hrvatska i Bugarska početkom 2000. godine, Makedonija takođe; gotovo sve razvijene zemlje, pri čemu se neke spremaju da po drugi put vrše reformu, kao što su SAD i Japan, koji se nalaze pred penzionim reformama već po drugi put u poslednjih 20 godina.
Što se tiče Fonda zemljoradnika, tu je situacija najgora, imajući u vidu da se samo 13% ovog fonda puni iz doprinosa, a 87% ide iz budžeta. Faktički, da nema transfera iz budžeta, možemo slobodno reći da ne bi ni bilo, bez obzira što su skromne, zemljoradničkih penzija.
Osim toga, postoje i kašnjenja koja su nasleđena iz prošlosti, vezano za isplatu penzija. Docnja penzionog fonda zaposlenih je jedna i po penzija, koja se prenosi još od 2001. godine do danas, a država duguje zemljoradnicima 20,5 penzija.
Ono što je cilj reforme penzionog sistema je, sa jedne strane, da konačno ukine te docnje u penzijama, da konačno u Srbiji penzioneri mogu da u tekućem mesecu primaju penziju za prethodni mesec, što je bila normalna praksa do devedesetih godina i što je normalna praksa u svim zemljama u svetu. Ovim zakonima koje usvajamo to će u Srbiji biti moguće od nove godine, dakle od 1. januara sledeće godine.
Ovom reformom, kao što je ministar Lalović već rekao, mi regulišemo tempo rasta penzija u budućnosti. Dakle, ono što je realno održivo jeste da penzije rastu, ali da rastu nešto sporije od rasta plata. Dakle, penzije će rasti i u budućnosti, ali će tempo njihovog rasta biti sporiji od rasta plata, kako bi sistem bio održiv, s obzirom da danas 100 milijardi dinara iz budžeta, a to je četvrtina budžeta, predstavlja transfer za ova dva penziona fonda: penzioni fond zaposlenih i penzioni fond poljoprivrednika.
Naravno, zašto je nužno pomeranje granice za penzionisanje? Iz razloga što imamo duži životni vek stanovništva. Potpuno je prirodno da se kasnije ide u penziju nego u prethodnim godinama kada je životni vek stanovništva bio kraći. Takođe, raste i društveni bruto proizvod. Vi znate i sami da je prošle godine privredni rast u Srbiji iznosio 8%, a u prvoj polovini ove godine 6% je rastao bruto domaći proizvod. To znači nešto brže od onoga što je Vlada predvidela, mi smo planirali 4,5%.
Sada bih rekao nešto o ova tri zakona koja su preostala na dnevnom redu, o kojima Lalović nije opširno govorio. To su dva zakona o vraćanju dugova penzionerima. Najpre želim da kažem da ukupni dugovi prema penzionerima trenutno iznose 43,5 milijardi dinara. Docnje penzionog fonda zaposlenih su 23,5 milijarde, a penzionog fonda zemljoradnika 20 milijardi dinara. Ukupno se duguje 20,5 zemljoradničkih penzija i jedna i po penzija osiguranicima Fonda PIO zaposlenih.
Mi smo odlučili sada, kada po prvi put u istoriji modernih javnih finansija imamo suficit u budžetu, da krenemo da potpuno vratimo te dugove. Dakle, što se tiče dugova koji su stvarani u prošlosti, konačno su se stekli uslovi, nakon ostvarivanja suficita u budžetu, da krenemo da ih vraćamo. S obzirom da imamo suficit u budžetu, svi privatizacioni prihodi koji se ostvaruju ne koriste se, kao što je bilo prethodnih godina, za pokriće deficita, jer ga nemamo, već smo odlučili da jedan deo privatizacionih prihoda iskoristimo za vraćanje dugova penzionerima.
Mislim da je to i socijalno pravedno, imajući u vidu da se prihod od privatizacije ostvaruje prodajom imovine koja je bila u državnom ili društvenom vlasništvu, a na neki način su ti ljudi učestvovali u stvaranju te imovine, i sada treba jedan deo tog novca da iskoristimo da u potpunosti anuliramo te dugove.
Sasvim sigurno, vraćanje 43,5 milijardi dinara isplatom penzionerima poboljšaće njihov materijalni položaj, jer od 2001. godine se ovi dugovi ili povećavaju, prema zemljoradnicima, ili su ostali konstantni, kada je u pitanju Fond PIO zaposlenih. Ako govorimo o Fondu PIO zaposlenih, dug je nastao tokom devedesetih godina. Primera radi, u septembru 1999. godine dugovalo se tri i po penzije. Zatim je to u septembru 1999. smanjeno tako što su isplaćene tri penzije, ali u bonovima za plaćanje električne energije. Zatim je u januaru 2000. godine, umesto da se plate dve polovine penzije u mesecu, plaćena samo jedna polovina penzije. U junu 2000. godine takođe je isplaćena samo polovina penzije, umesto dve, tako da se ponovo dug popeo na jednu i po penziju.
Sada dolazimo do decembra 2000. godine, kada je bila ona prelazna vlada nakon oktobarskih promena. Tada su isplaćene tri polovine penzije, nešto brže od onoga što je bilo potrebno, tako da se tada dug sveo na jednu neisplaćenu penziju, da bi u februaru 2001. bila isplaćena samo polovina penzije, pa se dug ponovo vratio na jednu i po penziju. Od marta 2001. godine do danas svakog meseca su vršene isplate po dve polovine penzije. Drugim rečima, od marta 2001. godine do danas vrše se redovne isplate 12 mesečnih naknada, ali je ostao dug od jedne i po penzije, koji ukupno iznosi 23,5 milijarde dinara.
Što se tiče zemljoradnika, tu je situacija sledeća. Kako je nastao dug od 20 milijardi dinara, odnosno 20,5 penzija? Krenulo se sa gomilanjem dugova 1994. godine, kada je umesto 12 isplaćeno 10 zemljoradničkih penzija; 1996. godine umesto 12 isplaćeno je 10, tako da je dug bio četiri zemljoradničke penzije; 1997. godine isplaćeno je šest penzija, umesto 12, tako da se dug popeo na 10 neisplaćenih penzija; 1998. godine uplaćeno je osam, umesto 12 penzija; 1999. godine isplaćeno je pet, umesto 12 penzija. Tada je dug iznosio 21 mesec.
Godine 2000. isplaćeno je 10 penzija umesto 12, a tada se dug popeo na 23 penzije i to je maksimalan iznos duga koji je ikada država dugovala zemljoradnicima, a to je bila 2000. godina. Nakon toga, 2001. godine isplaćeno je 19 penzija, čime je dug smanjen. Godine 2002. isplaćeno je 12,5 penzija, čime je dug dodatno smanjen, da bi onda 2003. godine i prethodna vlada isplatila samo sedam, umesto 12 penzija i povećala dug za dodatnih pet meseci kašnjenja. To je 2003. godina i tada je formiran ovaj dug od 20,5 meseci kašnjenja, koji konačno je ostao nepromenjen do danas.
Samo želim da kažem da je naša vlada, Vlada Vojislava Koštunice, isplaćivala redovnih 12 mesečnih naknada i zemljoradnicima i osiguranicima Fonda PIO zaposlenih, tako da smo one dugove koje smo nasledili održavali, a sada želimo u potpunosti da ih eliminišemo.
Dakle, zaista mnoge stvari mogu da se kažu na ovaj ili onaj način, ali jedna od stvari po kojoj će naša vlada biti upamćena je da je potpuno eliminisala sve dugove prema penzionerima. Sredstva nisu mala, 43,5 milijardi dinara je ukupan iznos duga. Odlučili smo da obračunamo i kamatu na taj dug po stopi od 8,5 posto na godišnjem nivou i podelili smo te isplate u tri rate za one koji su osiguranici Fonda PIO zaposlenih, tako da će od 20. januara sledeće godine, znači za par meseci, krenuti isplata jedne trećine duga i svake godine 20. januara biće isplaćivana po jedna trećina, tako da će u naredne tri godine u potpunosti biti taj dug anuliran.
Na ostatak duga se obračunava kamata od 8,5 posto na godišnjem nivou, tako da se ovaj dug koji nominalno iznosi za penzionere koji su ranije radili u državnom ili društvenom sektoru 23,5 milijardi penje do 20. januara 2008. godine na 25,5 milijardi. Znači, efektivno ćemo isplatiti 25,5 milijardi, a ne 23,5 milijarde, koliko sada dugujemo. Dakle, dve milijarde dinara više.
Što se tiče poljoprivrednih penzija, ukupan dug trenutno iznosi nominalno 20 milijardi dinara, a sa kamatom on će iznositi 23,4 milijarde, imajući u vidu da se duguje 20,5 penzija i s obzirom da je predviđeno da se isplate zemljoradnicima izvrše od 20. februara sledeće godine u narednih pet godina.
Ima još jedna stvar koju smo predvideli zakonom, a to je da ove docnje pretvorimo u javni dug Republike Srbije. Šta to znači? To znači da je ovo obaveza ne samo ove vlade, već i narednih vlada, jer kada se nešto konstituiše kao javni dug, da bi se kredibilnost sistema očuvala, svaka vlada će biti u obavezi da ovo izvrši. Ovo imam u vidu pre svega zato što će se zemljoradničke penzije isplaćivati od 20. februara 2006. do 20. februara 2010. godine, što će očigledno u jednom delu biti i obaveza buduće vlade, ali će gro sredstava isplatiti ova sadašnja vlada, s obzirom da predstoje isplate 2006. i 2007. godine.
Što se tiče daljih mogućnosti za penzionere, da bismo razjasnili i tu neke stvari, penzioneri će moći i pre ovog roka da unovče svoja potraživanja. Faktički, to je po istom principu kao što je konvertovana obaveza po osnovu stare devizne štednje u elektronske obveznice koje su nematerijalne, ne postoje nikakvi papiri koje penzioneri dobijaju, već dobijaju potvrdu od banke da im država duguje toliko i toliko dinara.
Penzioneri dolaze u banku kod koje inače primaju penziju, podižu taj novac, ukoliko žele, za tu godinu kada im dospeva, a za naredne dve godine mogu da daju nalog da se to proda po ceni koja se formira na berzi. Ukoliko ne žele, ne moraju.
Dakle, princip je dobrovoljan i mogu da dobiju taj iznos u tri jednake rate, 2006, 2007. i 2008. godine, ili mogu 2006. godine da dobiju prvu ratu, a daju nalog da se proda 2007. ili 2008. godina, ako im odgovara cena. Ako im ne odgovara cena, mogu da čekaju 2007. i 2008. godinu.
Naravno, želim samo da kažem da očekujemo da će cena ovih obveznica biti relativno visoka, s obzirom da je tzv. prinos na obveznice stare devizne štednje u momentu kada su one emitovane 2002. godine iznosio preko 20 posto na godišnjem nivou, danas je oko pet posto. Dakle, značajno je smanjen rizik kupovine državnih obveznica, a ovo će biti državne obveznice, zbog čega očekujemo da će i na tržištu biti formirane cene koje bi mogle, eventualno, da motivišu penzionere da se na to odluče.
Ponavljam još jednom, dobrovoljno je da li će se penzioner odlučiti da ono što su mu potraživanja za naredne godine proda, uz neki diskont koji se na tržištu formira, ili će čekati da u ukupnom iznosu, sa kamatom, podigne taj novac. Tu je princip dobrovoljnosti. Na ovaj način mi smo samo želeli da omogućimo penzionerima da, ako imaju potrebe, a siguran sam da imaju, ako hoće, to pre vremena unovče.
Takođe, još nešto, tehnički ćemo celu ovu operaciju koja je složena, a imamo veliki broj penzionera, razraditi tako da oni koji su primali u gotovini novac i dalje mogu taj novac po osnovu duga za obveznice primiti tako što ne idu na šalter banke, već bi im poštari doneli taj novac kući. Drugim rečima, još jednom ponavljam, penzioneri ne dobijaju nikakve papire, već dobijaju novac, s tim što daju nalog da li će da im poštar donese na kuću ili će doći u banku i podići novac. Biće određene iste one banke preko kojih primaju penzije da se preko njih isplaćuje i ovaj dug.
Želeo bih da sumiram ova dva zakona. Vraćamo oko 45 milijardi, zajedno sa kamatom, penzionerima. Od nove godine primaju se u tekućem mesecu penzije za prethodni mesec. Konačno i u Srbiji ne samo da će biti primano po 12 mesečnih naknada, već će one vremenski biti usklađene sa momentom primanja. Zaista, mislim da je ovo jedan od dobrih načina trošenja privatizacionih prihoda, radi izmirivanja do sada.
Naša politika je da docnje koje su kumulirane u prošlosti potpuno eliminišemo za vreme mandata ove vlade. Uspeli smo da eliminišemo dugove prema putarima. Za ova četiri meseca, od juna do septembra, isplatili smo blizu 7,8 milijardi dinara putarima, a to je dug od 1998. godine.
Imamo nameru da potpuno anuliramo dug fonda zdravstva prema dobavljačima u narednom periodu; iznosi oko četiri milijarde dinara. Imamo nameru da bukvalno naslednicima ostavimo potpuno čiste račune, bez ijednog dinara duga. To je ono što je politika naše vlade.
Možda bi neko drugi na našem mestu radio drugačije. Međutim, mi smo, s jedne strane, smanjili javnu potrošnju, uštedeli i, hoću da naglasim to zbog nekih demagoga koji se javljaju u javnosti oko ovog PIO fonda, već sada imamo suficit, a reforma PIO sistema je nužna zbog sledeće dekade ovog veka. Nije nužna za redovne isplate penzija, što bi i ovako i onako naša vlada bila sposobna da čini, ali mi razmišljamo i o budućim vladama i o budućim generacijama i zaista mislimo da je ovo jedan nacionalni problem, pa čak i multinacionalni, jer se ne radi samo o Srbiji, već o svim zemljama u svetu, koji moramo da rešavamo na jedan odgovoran način.
S druge strane, privatizacione prihode, kao što ste videli, osim za isplatu dugova, upotrebili smo i za subvencionisanje stambenih kredita. Uspeli smo ove godine da prepolovimo kamatne stope na stambene kredite upravo zahvaljujući suficitu budžeta. Takođe, taj privatizacioni prihod koristimo za povoljne kredite za zapošljavanje, za regionalni razvoj, za kredite za Bor, Kragujevac i Vranje. To ćemo proširiti u narednoj godini i na neke druge nedovoljno razvijene regione u Srbiji.
Takođe, koristimo za isplatu mladima, za najtalentovanije mlade, za stipendije, za nagrade sportistima. Danas ćemo na Vladi doneti odluku da sve juniorske reprezentacije koje su osvojile zlatnu medalju u ovim letnjim mesecima dobiju nagradu od po 50 hiljada evra, dakle, svi njihovi savezi, a sve seniorske za zlato dobijaju 200 hiljada evra. To je sada sistem i pravilnik koji je usvojen. Takođe, svi pojedinačni uspesi naših reprezentativaca biće posebno nagrađeni, jer na današnjoj sednici usvajamo tu odluku, na predlog Uprave za sport.
Ako govorimo o poslednjem preostalom zakonu, a to je zakon o dobrovoljnim PIO fondovima, onda želimo da kažemo da dajemo mogućnost ovim zakonom da se dobrovoljno štedi za starost i da se dopune sredstva koja se isplaćuju na osnovu državnog PIO fonda.
Ovaj zakon je moderan zakon, koji je rađen oko godinu dana u Ministarstvu finansija, a prošao je verifikaciju i svih međunarodnih relevantnih institucija.
Predviđamo mogućnost da građani, koji to žele i mogu, dobrovoljno mogu da uplaćuju svoja sredstva u dobrovoljne privatne penzione fondove, pri čemu regulišemo način osnivanja tih fondova, način upravljanja novcem onih koji uplaćuju, nadzor nad tim društvima i predviđamo odvajanje društava za upravljanje, koja bi bila osnovana kao zatvorena akcionarska društva, a koja mogu da organizuju i upravljaju sa više dobrovoljnih penzionih fondova.
Takođe, postoji odgovornost ovih društava za upravljanje, jer oni moraju da podnose godišnje, polugodišnje i mesečne izveštaje kontrolnoj instituciji, a to je, prema Predlogu zakona, Narodna banka Srbije. Da bi se osnovalo društvo za upravljanje dobrovoljnim penzionim fondovima osnivački kapital je najmanje milion evra. Dozvolu za rad izdaje Narodna banka Srbije.
Takođe, što se tiče dobrovoljnih penzionih fondova, razlika između dobrovoljnih penzionih fondova i dobrovoljnog penzionog osiguranja je u tome što kada uplaćujete novac u dobrovoljni penzioni fond tačno se zna koliko ste novca uplatili i zapravo se zna sa kojim novcem neko upravlja da bi ga unovčio i uvećao tu vrednost kada želite sutra da ga podignete.
Dakle, za razliku od državnog penzionog fonda, gde se zapravo svi pojedinačni doprinosi slivaju u jednu masu doprinosa i ne postoji neka potpuno precizna evidencija o pojedinačnim doprinosima penzionera (ona verovatno i postoji, međutim, ne vodi se individualno kartica svakog penzionera), kod privatnih investicionih fondova se vode privatne kartice onih koji ulažu u ovu šemu.
Ali, onaj ko ulaže ne zna tačno koliko će sutra imati sredstava na raspolaganju, jer to zavisi od efikasnosti upravljanja tim fondom. Jer, jedan privatni penzioni fond može ulagati novac u kupovinu hartija od vrednosti Nemačke, drugi može kupovati hartije od vrednosti Narodne banke Srbije, može kupovati hartije od vrednosti grada Beograda. U svakom slučaju, prinos na uložena sredstva će zavisiti od efikasnosti upravljanja tim fondom i zbog toga je ceo proces dobrovoljan, ništa ne košta državu, jer država ništa ne ulaže u ovaj sistem, već stvara samo regulatorni uslov kojim se stvaraju mogućnosti za upravljanje sistemom.
Takođe, potpuno je dobrovoljan, niko nikoga ne tera da ulaže u fondove ukoliko ne želi, a vremenom, s obzirom da su ovi fondovi razvijeni u svim zemljama, nakon početnog skepticizma koji je zaista imanentan našem narodu, siguran sam da će se polako ljudi odlučivati i na tržištu će birati onaj fond koji ostvaruje najbolje prinose i koji se pokazuje kao najbolji.
Što se tiče ograničenja, naravno, ovi dobrovoljni penzioni fondovi ne mogu ulagati svoj novac bilo gde. Zakonom se ograničava gde se sve može ulagati taj novac. To su dužničke hartije od vrednosti koje izdaje Narodna banka Srbije; to su dužničke hartije od vrednosti koje izdaje Republika Srbija. Dakle, to su hartije najveće sigurnosti. Zatim, hartije od vrednosti koje izdaju međunarodne finansijske institucije, zatim obveznice koje izdaju strane države, ali sa minimalnim kreditnim rejtingom; to su takođe najsigurnije obveznice.
Što se tiče ograničenja na ulaganje imovine dobrovoljnih penzionih fondova, može se samo do 10% imovine uložiti u hartije od vrednosti jednog izdavaoca, tako da bi se disperzirao rizik. Isto tako, do 5% imovine se može uložiti u hartije od vrednosti koje izdaje poslodavac koji je organizovao penzijski plan ili pristupio fondu.
Što se tiče povlačenja i raspolaganja akumuliranim sredstvima, princip je da se ulaže novac, novac se oplođuje i uvećava i nakon navršene 53. godine života onaj ko ulaže u dobrovoljni penzioni fond ima pravo da traži da raspolaže tim novcem na jedan od nekoliko načina.
Jedan način je da mu se to jednokratno isplati, dakle, može da traži da odjednom dobije sve što je uložio. Drugi je da se dogovori da mu se isplaćuje u određenim mesečnim ili drugim anuitetima; jedini uslov je da najkasnije sa navršenih 70 godina života mora da počne sa povlačenjem raspolaganja akumuliranim sredstvima.
Dakle, ovo je jedna vrsta sigurne štednje za budućnost, kako bi se dopunili izvori koji se dobijaju iz državnog penzionog fonda, pri čemu i tu treba da razvejemo sve nedoumice: sami dobrovoljni penzioni fondovi bez reformisanog državnog penzionog fonda ne mogu omogućiti stabilnost nijednog sistema u svetu.
U svim zemljama u svetu osnova je državni penzioni fond, po sistemu tekuće finansiranje, tekuća plaćanja, a dobrovoljni ili obavezni privatni penzioni fondovi i osiguravajuća društva predstavljaju samo dopunu tog sistema na dobrovoljnoj osnovi.
Nadam se da će ovaj parlament i svi poslanici razumeti važnost ovih zakona, da će se voditi jedna argumentovana i stručna rasprava i da će većina poslanika glasati za sigurnost penzionera i u narednoj deceniji.
Naravno, očekujem da će svi podržati da što pre anuliramo ove dugove koji su kumulirani i konačno od nove godine da počnemo sa redovnim mesečnim isplatama penzija za prethodni mesec. Hvala.

Hvala vama.
Da li se izvestioci nadležnih odbora javljaju za reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS. Izvolite, gospodine Krasiću.

Na početku moram narodne poslanike i javnost da upoznam sa stavom Srpske radikalne stranke povodom ovih zakona, mada mi je čudno zašto ste ovaj zakon pod rednim brojem dva uvrstili u jedinstvenu raspravu, pošto sa ova četiri zakona praktično nema nikakve veze.
I ovaj drugi koji ste predložili, a to je zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima i penzijskim planovima, bolje da ste povukli i da ste napravili jedan drugi predlog koji bi se zasnivao na potpuno drugačijem konceptu, a ne na ovom miksovanom konceptu, koji gotovo i ne postoji u ovom obliku u uporednoj praksi, ne samo u našoj okolini nego i šire.
Javnost mora da zna da ovo u stvari nije reforma penzijsko-invalidskog sistema. Ovo je jedno obično krpljenje da ova vlada završi neke poslove koje je planirala, da to prođe dok su oni na vlasti i, što reče ministar, da budu upamćeni kako su oni navodno vratili nešto posle jedne godine u kojoj je utvrđen veliki suficit budžeta.
Da je u pitanju prava reforma mi bismo za ovih 40 minuta, koliko su uvodničari iskoristili vremena, čuli i strateško opredeljenje i neki ideološki pogled na problem penzija, penzioni fond i sve što izlazi iz toga. I dalje je ostalo nejasno šta oni podrazumevaju pod penzijom, kakav je karakter doprinosa, čemu on služi i sve ono što ide na bazi toga.
Što se tiče tog istorijskog konteksta, budite uvereni, i jedan i drugi su ispričali 99% poluistina i pobegli od one prave istine. Jeste, 20 godina postoje problemi u penzionom fondu. Jeste, pre dvadeset i nešto godina na silu su penzioneri obavezno penzijsko-invalidski osigurani, a i tada se znalo da će doći dan kada puca jedan jedini oblik finansiranja penzija, a to je taj tzv. tekući, koji je kod nas od pedeset i neke godine.
Naravno, tekuće finansiranje može da da nekih rezultata, kao što se čuje od strane osiguranika samostalnih delatnosti, koji upozoravaju i kažu da njihov fond nema problema. Zašto? Ima 250.000 osiguranika i 45.000 korisnika penzije. Tu je odnos 1:5, jedan koristi a petorica uplaćuju. Moram da vas upozorim da postoji razlika u sredstvima koja su uplaćena u taj fond. Ta sredstva su oduvek bila privatna.
Vi niste rešili karakter doprinosa. Pošto niste rešili karakter doprinosa, pravnu prirodu doprinosa, ne možete da idete u reformu.
Ne pozivam se na odredbe Ustava Republike Srbije, niti na odredbe Ustavne povelje, u koju se zaklinjete, samo postavljam pitanje – šta je penzija? Kažite građanima Srbije, u vašem konceptu reforme šta je to penzija. Da li je to tekovina po osnovu rada? Da li je to neotuđivo lično pravo ili socijalna kategorija? Za sve to što biste odredili postoji pandan, postoji odgovor. Šta je onda doprinos koji plaća poslodavac? Šta je to doprinos koji se izračunava i plaća na zaradu? Odgovorite na ta pitanja, pa ćemo onda ići na drugi i treći stub obezbeđenja socijalne sigurnosti. Vi to sve preskačete. Naravno, unosite zabunu.
Šta je osigurani slučaj? Za starosnu penziju to su godine starosti. Koje su to godine starosti? Jednostavno, uhvatili ste to što je dao Međunarodni monetarni fond, koji nema pojma o penzijama, što je sproveo nešto u Hrvatskoj i Makedoniji, da prepisujete prelazne i završne odredbe kako se sa 63 godine starosti prelazi na 65 godina starosti. Napravili biste manju grešku da ste prepisali i jedan i drugi koncept, nego što ste uradili ovo sa ovim koktelom koji ste napravili.
Tačka 2, Predlog zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima – ne postoji ovakav u uporednoj praksi. Vi ste to napravili za osiguravajuća društva koja treba da se transformišu, zaštitili ste njihov kapital. Neću da koristim ono što vas kritikuje Đelić, da to ide ka nekom raslojavanju itd, ali jeste, ide ka raslojavanju, zašto i to da ne kažem.
Treba da znate da je 1986-1987. godine bio onaj SIZ penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih. Na računima je bilo tri mesečne penzije kao rezerva koja se držala. To je potrošeno. Moralo je da se potroši. Karakter doprinosa je bio drukčiji, pa se na kraju godine višak prihoda nad rashodima vraćao privredi. Došli smo u situaciju o kojoj vi pričate, da jedan koji je evidentiran da je zaposlen i da je navodno osiguranik izdržava jednog korisnika. Pitanje je da li taj jedan evidentirani osiguranik, kao zaposleni, radi nešto da bi ovo zaradio.
Nemate viziju o tome kako treba da se transformiše penzijsko i invalidsko osiguranje. I 2003. godine, kada je Matkovićka pričala o onim njenim bodovima, a i sami vidite kako je u postojećem zakonu najniža penzija određena, a nije određena nego je nasleđena.
Gde ste našli da se penzije jednom godišnje usklađuju? Da li ste to našli u Hrvatskoj? Nije tačno. Da li ste to našli u Makedoniji? Ni to nije tačno. To što ste rekli za tih 5% da može vanredno, to ne znači ništa.
Šta je penzija? Da li je to socijalno davanje? Da li se penzija zarađuje? Naravno, zarađuje se dok je neko u radnom odnosu. Da li se penzije isplaćuju unapred ili unazad? Nekada se penzija isplaćivala unapred. Zašto se isplaćivala unapred? Zato što je penzija socijalna kategorija – dam ti pare da bi preživeo do sledećeg meseca.
Ne pokušavam da vas zbunim, govoreći sve ove stvari. I sami znate da sam radio u tom fondu, pa sam pisao i neke programe itd. Ovaj način koji ste vi izabrali ne valja. Taj vaš način unosi zabunu.
Napravite jedan fond penzijskog i invalidskog osiguranja, državni fond penzijsko-invalidskog osiguranja, definišite kakav je karakter doprinosa, onog koji uplaćuje poslodavac i onog koji se obračunava na zaradu.
Dobrovoljni fond, kao dodatak, dajte i njega, ali to su uvek sredstva osiguranika. Da li će to biti pet ili sedam posto od obaveznog doprinosa, to je stvar procene. Mi nemamo tu procenu. Mi tu analizu nemamo.
Dobrovoljni penzijski fond je sasvim treća kategorija. To su zagarantovana, zaštićena sredstva. U ovom vašem zakonu, gledajući tačku 2, ne znamo pod kojim će se uslovima koristiti ta sredstva. Ta sredstva se vode kao imovina člana društva. Vi ste tu sve nešto zakukuljili i zamumuljili oko društva za upravljanje penzionim fondom. Dali ste neke procente, kao i u šta može da se plasira itd.
Ne mogu taj deo da vam napadam. Bio bih nemoralna osoba kada bih napadao razmišljanja o dobrovoljnom penzijskom fondu, jer godinama pričamo o tome da takav fond treba da se formira. Ali, koncept koji ste uradili je pogrešan. Ovaj koncept neminovno dovodi do svađe između akcionara, društva za upravljanje penzionim fondom i ne rešava ključne stvari između člana fonda i društva za upravljanje.
Jedina korist koja može da se desi je ta što su ta sredstva ipak sačuvana, supstanca im je sačuvana i mogu da rastu, što je dobro i što je dokaz da je onaj koji je uplaćivao sam preuzeo brigu o svom socijalnom položaju za onaj trenutak kada više nije u mogućnosti da radi, već treba da koristi fond, treba da koristi svoje.
Stavite se u poziciju ovih koji su od početka osigurani u Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti – privatnika. Čija su oni sredstva uplaćivali kao doprinos? Oni su uplaćivali svoja sredstva. Da li su to njihova sredstva? Pa, morala bi da budu njihova sredstva. Zašto to nije tako kod zaposlenih?
Vidite, 2003. godine invalidi su proterani iz ovog zakona, ali im nije obezbeđena zaštita na drugi način. Tada smo, 2003. godine (mislim da je bilo vanredno stanje, nije bilo TV prenosa kada se taj zakon donosio), ukazivali na to da to možda treba da ostane u Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju, možda treba da ostane samo invalidska penzija i to telesno oštećenje. Sa tim sam saglasan. Ali, ovo što je druga i treća kategorija, svoj posao - tuđi posao, dajte da se to nekako reguliše. Kojim propisima? To treba regulisati propisima zdravstvenog osiguranja. Možda je to stanje privremeno, možda to oštećenje nije trajne prirode, nije trajno stanje.
Ne bih se vraćao u neku daleku prošlost, ali je verovatno da 50 godina imamo odredbu koja govori o tome pod kojim uslovima osiguranik stiče pravo na starosnu penziju. Tada je rečeno: 60 godina života za muškarca i 55 godina života za ženu i minimum 20 godina staža osiguranja. Pod tim uslovima veliki broj građana danas koristi penziju.
Taj uslov se izgubio 2003. godine. Povećano je sve za tri godine. Sada se i to gubi i ide se na pet godina više, čak se izbacuje i onih 20 godina, nego ostaje ono što je nekada uvek bila tačka 2) – 65 godina života i 15 godina staža osiguranja. Ubacujete novu kategoriju – 45 godina staža osiguranja, naravno, zbog ljudi koji rade na poslovima gde se staž osiguranja uvećano računa. Tu ste napravili totalnu zbrku.
Mislite li da su Makedonci i Hrvati dobili nešto time što su u prelaznim i završnim odredbama svojih propisa od 2000. godine ubacivali odredbe o sukcesivnom pomeranju godina starosti?
Godine starosti jesu osnov za starosnu penziju. Ali, 65 godina starosti je dokaz da je izgubljena radna sposobnost. Kada se izgubi radna sposobnost onda se ide u invalidsku penziju. Ali, osigurani slučaj treba da bude 60 godina života i minimum, kao korektivni uslov, odgovarajući penzijski staž.
Vi sada imate kategoriju ljudi od pedeset i nešto godina koji imaju 25-26 godina penzijskog staža i ne mogu nigde da se zaposle, treba da čekaju 65 godinu života da bi otišli u penziju. On ne može da ode u penziju pod istim uslovima pod kojima su otišli njegovi prijatelji, rođaci, kolege s posla pre sedam, osam ili deset godina. Uslovi su promenjeni. Vi ste ovde čak promenili i neka prava koja su promenjena 2003. godine ili je njihova promena odložena za kasnije.
Penzijsko-invalidski sistem ne trpi takve ekskurzije. Gubi se sigurnost. Penzija, to je neotuđivo pravo. Penzija ne zastareva. Znači, nivo. Šta to država garantuje, nije propisano. Gde su moja prava ako sam uplaćivao? U kom delu ta moja prava zavise od nekih uslova i država mi garantuje, a u kom delu moja prava zavise od moje kapitalne dobiti po osnovu onoga što sam izdvajao dok sam radio?
U tom kontekstu imate pogrešno viđenje, pa još sada pametuje – najniži iznos penzija ili najviši iznos penzija, kao da to nije najniža ili najviša penzija. Nije bitno, nisam ni hteo da pišem amandman povodom toga. Ubacujete one koeficijente tamo, koji ništa ne znače. Ako ste limitirali najviši iznos penzija na koeficijent četiri, što onda pravite ekskurzije? Da se ne bi pokazalo da je neko u obračunu daleko prevazišao to, pa se sveo na zakonom propisan maksimum iznad koga ne može da se ide. Šta ste time dobili? Nije mi jasno. Zašto ste to radili?
Da ispričam nešto o ovim zakonima. Ideja da dug koji postoji prema penzionerima preraste u javni dug je dobra. Podneli smo nekoliko amandmana na dva od ta tri zakona.
Šta je poenta? Amandmanom smo intervenisali kod zakona koji se tiče javnog duga prema poljoprivrednicima iz razloga da ih stavimo u isti položaj kao korisnike penzija po osnovu osiguranja u svojstvu zaposlenih.
Nema logike da se 23,5 milijardi vraća, čini mi se, za tri godine, a 20 milijardi za pet godina; 23 milijarde – duguje se jedna i po penzija, a onih 20 milijardi – 20,5 penzija. Prihvatili smo onaj vaš koncept, podneli smo jedan amandman samo da bi se ti ljudi u pravima izjednačili. Gde je osnov za to? Osnov za to je u tome što se hvalite da imate suficit, ne znate šta ćete sa parama. Ako već imate suficit, onda neka korisnici budu ravnopravni.
Što se tiče ovog zakona o plaćanju, naplati doprinosa od 1991. do 31. decembra 2003. godine, tu smo podneli nekoliko amandmana. Nema potrebe da se pravi razlika za periode koje ste vi koristili do dolaska na vlast, do promene vlasti, a ovamo je, navodno uslov stečaj, likvidacija, a ovamo nije ni to uslov. Podneli smo amandman.
Drugo, nema logike da se donesu dva rešenja povodom zahteva: prvo, da se priznaje uplata i nalaže uplata nekome po ovom zakonu, pa tek ako se uplati da se nekome prizna staž; odmah priznajte čoveku staž ukoliko su ispunjeni uslovi, a taj odnos između fonda i jednog i drugog ministarstva regulišite, da ne bi trpeli oni ljudi koji, po osnovu tog naknadno priznatog staža osiguranja, mogu da ostvare neko pravo.
Tu smo vam dali odgovarajuću dinamiku, ako ste videli amandmane, da oni koji su već ostvarili pravo na bazi tog rešenja mogu da izvrše odgovarajuću reviziju, da oni koji su pred penzijom, takođe, ukoliko im je uslov taj staž za penziju, po prioritetu dobiju, u tom roku od godinu dana koji ste propisali, rešenje, kako bi ostvarili pravo na penziju i da se taj posao završi. Računamo da je to mnogo bolji način.
Malo smo pokušali da vam pomognemo, da definišemo šta treba da sadrži to rešenje, sa one tri alineje. Znači, ne samo visina iznosa koji treba iz budžeta da se prenese fondu na ime uplate doprinosa, već i da se vidi koji je period obuhvaćen i koliki se staž priznaje, kao i po mesecima koliko to iznosi.
Mislimo da tim zakonom to treba da se reši. Država ne može da isključi svoju obavezu da iz budžeta transferiše sredstva prema Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja. Ona to još dugo neće moći da isključi.
Pošto je pri kraju vreme, da vam kažem, ovaj problem ste mogli da rešite i onako, kao kada siledžija uđe u staklarsku radnju, pa da protumačite ovaj Matkovićkin zakon po sistemu – koliko para, toliko muzike. Ako se doprinosima obezbedi toliko i toliko sredstava, onda svi oni koji su korisnici, u nekom procentu neka se smanji, pa će uvek da se to izravna i da ide. To niste uradili.
Naravno, ne možete to da uradite zato što postoji onaj drugi deo, koji kaže – garantovana prava. Prava moraju da se poštuju. Deficit se javlja, javiće se sve do onog momenta dok se ne poveća broj zaposlenih.
Kako najavljujete ove investicije, a nema ništa od tih investicija, nema ništa od otvaranja radnih mesta, mislim da ste totalno pogrešili sa konceptom i ovih promena koje radite.
Ako smatrate da putem usklađivanja penzija jednom godišnje možete da uštinete korisnike penzija da njihove penzije sporije rastu od troškova života u ovoj zemlji, onda neminovno dolazi do još većeg raslojavanja.
Kod ovog drugog zakona, vodite računa, imaćete svađu od pretendenata da budu osnivači društva za upravljanje penzionim fondovima. Ne želim da pominjem imena, prezimena i nazive firmi. To ne želim. Tu ideju moram da podržim oko formiranja dobrovoljnog penzijskog fonda, ali koncept vam je pogrešan.
On je konflikt po svojoj prirodi; drugo, u mnogim odredbama zakonom se omogućava Narodnoj banci Srbije da radi neke stvari koje moraju da se urede zakonom. Mi smo intervenisali sa nekoliko amandmana samo da bismo skrenuli pažnju na pogrešan koncept.
U startu pravite veliku grešku; ako idete na celinu jedne reforme penzijsko-invalidskog osiguranja, ne računajući ova tri tekuća zakona koja se tiču doprinosa i penzijskog staža, ali ove prve dve tačke dnevnog reda, verujte, morali su da budu potpuno novi zakoni, sa sva tri stuba osiguranja i sa mehanizmom koji je razrađen u prelaznim i završnim odredbama tih zakona za jedan duži period, kako bi se videla celina reforme penzijsko-invalidskog sistema, ne samo radi perioda u kome će ta reforma da se vrši, već mnogo više, zbog onih osnovnih opredeljenja kako treba da se reši socijalni status osiguranika i korisnika prava po osnovu tri stuba koja, činjenica je, svakim danom postaju standard ne samo u Evropi, nego i šire.

Hvala, gospodine Krasiću.
Ko se javlja za reč od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa?
Prvo reč ima Slobodan Adžić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije, pa Dušan Mrvoš.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije odmah da kažem da ćemo podržati Predlog izmena Zakona o PIO, kao i set zakona iz ove oblasti koji su danas na dnevnom redu, a kojima će se rešiti nagomilani problemi u oblasti PIO.
Razlozi za podršku su pre svega što smatramo da se radi o interesu svih građana Srbije, a prirodno da kao poslanička grupa koja je u vladajućoj koaliciji podržavamo predloge koje je sačinila Vlada.
Osim pomenutog zakona o PIO, to su: zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima, kojim se uvodi treći stub osiguranja, zakon o uplati doprinosa za PIO za pojedine kategorije zaposlenih, zakon o javnom dugu RS po osnovu preuzimanja obaveza republičkih fondova PIO zaposlenih i zemljoradnika, a po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih nadoknada.
Kada je reč o izmenama Zakona o PIO, osnovni razlog za podršku je što se potpuno mora završiti reforma penzijsko-invalidskog osiguranja. Ovo nije završetak, ali jeste dopuna reforme koja je započeta, dopuna sistema koji je započet još 2003. godine, ali reforma sistema koja je utemeljena u vreme postojanja društvene svojine, kada su svi fondovi bili društveni i kada su fond i budžet bili jedno te isto.
U obrazloženju predloga stoji da je reforma započeta 2003. godine, sa čime se slažem, i tadašnja Vlada je pribegla velikim restrikcijama u pravima, ali smatram da je i Vlada Srbije iz 1996. godine bila suočena sa brojnim problemima u ovoj oblasti, pa se još tada krenulo sa restrikcijom u pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Penzijski sistem ustanovljen u vreme postojanja društvene svojine kao dominantnog oblika svojine doveo je do sledećeg stanja: prvo, deficit u fondu je veoma visok, a udeo izdvajanja za penzije u društvenom proizvodu danas iznosi blizu 14%. Poređenja radi, u zemljama u tranziciji ovaj udeo se kreće najviše do 10%.
Drugo, u 2004. godini u Srbiji je odnos broja penzionera prema broju radnika 1:1,27, odnosno 1.243.000 penzionera prema 1.580.000 zaposlenih, dakle skoro jedan penzioner na jednog zaposlenog.
Ovih dana u javnosti se najviše primedbi iznosi od strane jednog dela zaposlenih, od strane pojedinih udruženja penzionera i od strane opozicije, i to najčešće na član 4. i član 22. izmena zakona. Vrede komentara, jer se duže vreme provlače dve teze: da se pooštravaju uslovi za odlazak u starosnu penziju podizanjem starosne granice na 65 godina, 60 za žene, što je samo delimično tačno, i da se smanjuje visina penzije, što nije tačno.
Naime, članom 4. izmena ne menjaju se stavovi ranijeg člana 19. koji se odnose na uslove za odlazak u starosnu penziju. Osiguranici će i dalje odlaziti kada navrše 35 godina staža (žene), odnosno 40 godina (muškarci) i navrše 53 godine života, odnosno u slučaju lica sa uvećanim stažom osiguranja 12 za 18 meseci, 50 godina života. Takođe se zadržava mogućnost sticanja prava na starosnu penziju uz kumulativno ispunjenje dva uslova: godine starosti 65, odnosno 60 i penzijskog staža, najmanje 15 godina.
Dakle, iz ovoga se vidi da kategorija osiguranika koja ispuni uslov od 35, odnosno 40 godina penzijskog staža nije pogođena ovim izmenama.
Starosna granica pomera se, i to: u prelaznom periodu od tri godine, za osiguranike koji su radili više od 20 godina i imaju 63 godine života, odnosno 58 za žene. Mogućnost da u navedenom slučaju i pod navedenim uslovima odu u penziju ukida se za nešto više od tri godine, tačnije od 1. januara 2009. godine.
Prelazno rešenje predviđeno je na dva načina: jedan se tiče kategorije osiguranika koja je ostala bez posla zbog prestanka poslodavca; drugi, godišnjim pomeranjem starosne granice za po 6 meseci.
Članom 22. Predloga zakona predviđen je prelazak sa sadašnjeg načina usklađivanja penzija, sa mešovitog sistema koji je do sada postojao, dakle 50% praćenjem rasta zarada i 50% praćenjem rasta troškova života, na usklađivanje sa rastom troškova života. Ovaj način usklađivanja postepeno bi se uvodio od 1. aprila 2006. godine i to pomeranjem odnosa 50% - 50%, za po 12,5% u korist usklađivanja sa troškovima života, a završio bi se 1. aprila 2009. godine, kada bi se prešlo u potpunosti na usklađivanje sa rastom troškova života.
Svi oni koji iznose primedbu da će stupanjem na snagu ovog zakona rast penzija biti manji od rasta zarada priznaju da će plate u narednom periodu rasti, što je izvesna pretpostavka. Međutim, novi način usklađivanja penzija sprečava da visina penzija realno pada, jer svaka inflacija istovremeno izaziva nominalni porast troškova života i zato Predlog zakona predviđa mehanizam usklađivanja sa troškovima života kojim se obezbeđuje zaštita realne vrednosti penzija.
Sa druge strane, ako plate budu rasle u narednom periodu, čemu se svi nadamo, budući penzioneri, odnosno sada osiguranici bi imali veću osnovicu za obračun penzije, pa i tu nema opasnosti da će penzije u narednom periodu biti realno manje.
Jedna kategorija osiguranika, odnosno korisnika prava Fonda samostalnih delatnosti iznela je tvrdnju da bi spajanje Fonda samostalnih delatnosti sa Fondom zaposlenih predstavljalo svojevrsni vid nacionalizacije privatnih sredstava. Ova tvrdnja nije tačna iz više razloga. Navešću najvažnije.
Predlogom zakona ne menjaju se, tačnije rečeno ne razlikuju, uslovi pod kojima se ostvaruju i koriste prava, već se spajanjem fondova vrši racionalizacija javne potrošnje. Promena se sastoji u tome što će ubuduće svi osiguranici obaveznog državnog penzijskog i invalidskog osiguranja biti osiguranici jednog fonda i korisnici prava jednog istog fonda. Racionalizacija se sastoji u tome što bi ubuduće stručne poslove, poslove usluga za osiguranike i korisnike prava, poslove upravljanja fondom obavljala jedinstvena služba, odnosno uprava, umesto sadašnje dve koje postoje u Fondu zaposlenih i Fondu samostalnih delatnosti.
I, na kraju, da naglasim i druga tri važna zakona koja su danas na dnevnom redu, a to su Predlog zakona o uplati doprinosa i dva predloga zakona o javnom dugu, koji se donose u interesu zaposlenih, odnosno penzionera. Država ovim zakonima preuzima obaveze poslodavaca prema jednoj kategoriji zaposlenih kojima od 1. januara 1991. godine, zbog teške ekonomske krize u kojoj se zemlja nalazila, ni do dan-danas poslodavci nisu uplatili doprinos, a zbog čega ta kategorija osiguranika ili ostvaruje manji obim prava ili još uvek nije stekla uslove za penziju. Izmirivanjem obaveze od strane države prema Fondu biće uklonjena jedna velika prepreka za ostvarivanje prava ove kategorije zaposlenih.
Predlozima zakona o javnom dugu Vlada Srbije se obavezuje da zakasnele isplate zemljoradničkih penzija, a radi se o 20,5 penzija u novčanom iznosu od 20 milijardi, isplati u obveznicama u jednakim godišnjim ratama do 20. februara 2010. godine, odnosno 1,5 penziju korisnika fonda zaposlenih, u iznosu od 23,5 milijardi u obveznicama u jednakim godišnjim ratama do 20. januara 2008. godine.
Na ovaj način, preuzimanjem obaveza od strane države prema korisnicima prava iz fonda zemljoradnika i fonda zaposlenih, Vlada Srbije će omogućiti da se stvore uslovi da fondovi, odnosno jedinstveni fond koji bude zaživeo ubuduće redovno vrši isplatu penzija i novčanih naknada.
Sve u svemu, set zakona iz oblasti penzijskog sistema koji danas imamo na dnevnom redu omogućiće bolji položaj penzionerima u narednom periodu, ali i poslodavcima i investitorima u Srbiji, što je zajednički interes svih nas i sve tvrdnje u javnosti kojima se ističe štetnost usvajanja ovih zakona su neosnovane.

Reč ima narodni poslanik Dušan Mrvoš, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija i samostalni poslanici 9 plus 9.

Dame i gospodo poslanici, verovatno ću uraditi nešto što i nije tako neuobičajeno u ovoj skupštini. Ponoviću neke stvari koje su već rečene, a koje su rekli gospodin Lalović, gospodin Dinkić i moji prethodnici.
Kao i u većini zemalja Evrope i sveta, sigurno u zemljama bivšeg istočnog bloka, i u Srbiji je sistem penzijskog i invalidskog osiguranja zasnovan po istom principu. To je onaj sistem tekućeg finansiranja penzija ili sistem međugeneracijske solidarnosti. Taj sistem je koncipiran od 50-tih do 70-tih godina, kako u kojoj državi, i taj sistem je tada imao efekta jer je, između ostalog, i starosna struktura stanovništva bila drugačija nego što je sada. Prethodni govornik je iznosio podatke od 1952. godine, preko 1987, do prošle godine, o onom odnosu između broja zaposlenih i broja penzionera, pa da ne ponavljam.
Samo ću pomenuti jednu drugu stranu, a to je pokrivenost ukupnih rashoda u ukupno ostvarenim prihodima; kretala se od 94,1% 1987. godine do 58,55% 2004. godine. Znači, 1987. godine tekući prihodi fonda su iznosili 95%, znači skoro kompletne potrebe penzionera su se ostvarivale tekućim prihodima, a konačno, 2004. godine 40% ili nešto više od 40% je dotirano iz budžeta Republike Srbije.
Država je garant za isplatu penzija. Država mora da dotira iz svog budžeta. Samim tim, javna potrošnja je velika i, samim tim, kao što je gospodin Lalović rekao, poruka koja se šalje Evropi i svetu nije dobra.
Sem toga, u Srbiji postoje još neke stvari, a to su da je u Srbiji još uvek velika opterećenost plata porezima i doprinosima. Na taj način je radna snaga u Srbiji skupa i to usporava porast zaposlenosti, a porast zaposlenosti je, u stvari, najvažniji izvor za finansiranje penzija po ovom sistemu međugeneracijske solidarnosti.
Sa druge strane, porast penzionera nije samo ono što je dobro, u krajnjem slučaju, da ljudi žive sve duže. Po nekim pokazateljima Srbija spada u prvih 10 ili među 10 najstarijih zemalja u svetu. Taj porast penzionera nije bio samo rezultat starenja stanovništva, nego i nekih veoma liberalnih uslova penzionisanja i ostvarivanja nekih određenih prava po tim penzijama. U krajnjem slučaju, zašto ne reći da su devedesetih godina prošlog veka, uz veliko prisustvo korupcije, ljudi odlazili u invalidske penzije, tako da je učešće invalidskih penzionera u ukupnom broju penzionera negde oko 30%, što je mnogo više nego u zemljama Evrope i, u krajnjem slučaju, jako visoka stopa.
Zbog svega toga je neminovnost reforma penzionog sistema. Ovo što je došlo na dnevni red, ne samo izmene i dopune ovog zakona, nego i ova četiri prateća zakona – dobrovoljni fondovi, pretvaranje u javni dug i povezivanje staža, to su zakoni koji su neminovnost. Poslanički klub Nove Srbije i samostalni poslanici će sa zadovoljstvom podržati ovakav zakon, uz žaljenje što takav zakon nije došao šest meseci ili godinu dana ranije u mandatu ove vlade.
Reforma penzionog sistema treba da da mogućnost finansiranja ili više izvora finansiranja. Sem ovog jednog, da kažem državnog, fonda, u svetu su poznata još dva izvora finansiranja ili tzv. dva stuba penzijskog osiguranja. Taj drugi stub je obavezni stub, ali svaki poslodavac može da uplaćuje doprinose u penzioni fond koji želi, ne mora u državni. Ovaj treći stub su dobrovoljni penzijski fondovi.
Vlada je dala predlog sistema sa dva stuba finansiranja, sa dve mogućnosti za budućeg penzionera. Jedno je državni fond koji će da se finansira na isti način kao što se i finansirao i do sada – iz tekućih priliva ili iz doprinosa zaposlenih i, sa druge strane, to su dobrovoljni penzijski fondovi.
Dobrovoljni penzijski fondovi imaju neka određena načela, samo im ime govori, od dobrovoljnosti, preko mogućnosti pristupa svih punoletnih lica, do toga da svaki član fonda ima svoj lični račun, ima mogućnost akumulacije ili kapitalizacije sredstava i, konačno, ima mogućnost da sam raspolaže sredstvima sa sopstvenog računa.
Dobrovoljni penzijski fond ima jednu ključnu razliku u odnosu na ovaj penzijski fond, da kažem državni. Dobrovoljni penzijski fond je investicioni penzijski fond. Društvo koje upravlja fondom na određeni način investira sredstva, sredstva se oplođuju, sredstva se kapitalizuju i, konačno, sredstva se akumuliraju na ličnim računima svakog člana ili svakog korisnika fonda. To je ono što je dobro. Ovoj državi je potrebno što više investicija, a što manje javne potrošnje. To je još jedan od razloga zašto će poslanički klub NS i samostalni poslanici 9+9 glasati za ovaj zakon.
Zajedno sa Predlogom zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, i isto to za poljoprivrednike, po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada, nastavlja se reforma penzijskog sistema započeta sredinom osamdesetih godina, poboljšavaju se finansijske prilike u fondu, omogućava se redovna isplata penzija, štite se korisnici sa najnižim iznosom penzija i, konačno, osavremenjuje se i čini efikasnijim rad fonda i njegovih službi.
Svi ti razlozi, ubeđen sam, naići će na podršku ovde u parlamentu. Ne očekujem da će svi, ali većina poslanika će sigurno glasati za ovaj set zakona. Sa te strane, gospodin Lalović, gospodin Dinkić nije tu, mogu da budu totalno mirni.
U ime poslaničkog kluba NS i samostalnih poslanika, molim vas samo jednu stvar. Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjuje se od 1. januara 2006. godine. Da penzioneri ne bi u tom kratkom periodu bili oštećeni, a sada se penzije usklađuju kvartalno, pa ono poslednje usklađivanje penzija bi trebalo da bude 1. oktobra, odradite taj posao, uskladite penzije 1. oktobra, završite 2005. godinu i od 1. januara 2006. godine da idemo u onu pravu reformu penzionog sistema.
Uopšte nemojte da se sekirate što će neko, bilo ko, na licemeran način da zastupa interese penzionera. Kad god budete čuli da neko na takav način zastupa interese penzionera, znajte da je to isto kao kada kasapin, oštreći nož, vodi računa o nekom jagnjetu. Ovo će biti usvojeno, jer su ovo dobri zakoni ne samo za Republičku skupštinu i za ovu vladu, ovo su dobri zakoni i za građane Srbije.