Gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo poslanici, prvo vas da opomenem, gospodine Markoviću, da se ne pravite naivni više nego što jeste.
Vi ste vlasnik jedne izdavačke kuće i da ste bar pet knjiga od tih koje izdajete pročitali, morali biste da vidite da je reč "demagogija" i te kako uvredljiva za bilo koga, pa i u kontekstu u kome je to izrekao vaš kolega gospodin Albijanić.
Vi ste, iz ne znam kojih razloga, bili odsutni sa sednice Narodne skupštine Republike Srbije kada je predsedavao gospodin Marković. On, naravno, nije želeo da me opomene, što je reklamirala koleginica Plavšić, da iznosim činjenice iz privatnih života lica, jer ja to nisam ni radila. Govorila sam o nepoštovanju Narodne skupštine Republike Srbije i miliona građana od strane ministra finansija Mlađana Dinkića.
Govorila sam o činjenici da ga ni vi niste opomenuli. Za mene nije nikakvo opravdanje ovo što ste vi malopre rekli – da on zbog drugih obaveza i sprečenosti nije u situaciji da prisustvuje popodnevnom zasedanju.
Govorila sam o činjenici da se, ne njegova majka, nego majka, ali ona slučajno jeste majka Mlađana Dinkića, ali javna ličnost Mirosinka Dinkić bavi problemom koji je danas na dnevnom redu.
Dakle, kako se zove majka ili kako se zove otac gospodina Lalovića ili nekog pojedinca, bilo kog drugog poslanika, apsolutno je nebitno. Naravno da je degutantno u bilo kom smislu da se to spominje. Ali, kada je u pitanju majka ministra Mlađana Dinkića, u pitanju je javna ličnost, zaposlena u jednom institutu, žena koja je centralni gost u "Jutarnjem dnevniku", u "Dnevniku 2" Radio-televizije Srbije i koja, ne sa pozicije njegove majke, nego vajnog ekonomskog stručnjaka, govori da će reforma penzijskog sistema u našoj zemlji da bude navodno bolja za građane Srbije, za penzionere i za one koje penzija čeka.
Naravno, povezala sam te dve priče i činjenicu da ni Mlađan Dinkić ni Mirosinka Dinkić, baš kao ni Slobodan Lalović, ne govore istinu zbog toga što će građani, a oni to već znaju i kroz raspravu o ovom zakonu, bez prisustva Mlađana Dinkića, i kroz amandmane Srpske radikalne stranke, videti da su argumenti na našoj odnosno na njihovoj strani, na strani građana, kada njihova prava branimo, zato što znamo kakva je privredna situacija, zato što znamo da je pomeranje starosne granice i način obračuna penzija po zakonu koji nam predlažu ministar Lalović i ministar Dinkić, odnosno celokupna Republička vlada, nešto najpogubnije što je moglo da snađe ionako siromašne građane Srbije danas, u prvom redu penzionere, nezaposlene i one koji penziju čekaju.
Nemojte da brkate ta dva pojma i da vršite zamenu teza. Svako ko se bavi javnim poslom, ko istupa u kontekstu da brani ili da hvali zakon koji je poguban za penzionere u Srbiji mora da bude prozvan i biće prozvan sa ove govornice.
Vi, gospodine Markoviću, nemojte, u maniru onih izdajnika srpskog naroda i onih koji su ustremljeni protiv danas najvećeg srpskog heroja prof. dr Vojislava Šešelja, u pauzi svedočenja u Haškom tribunalu, poput onog nesrećnog Stojanovića, Trebješanina i ostalih, da nam tumačite šta smo mi hteli da kažemo, kao što oni tumače šta je dr Vojislav Šešelj hteo da kaže. Mi jasno i glasno govorimo građanima.
(Predsednik: Vreme.)
Oni nas odlično razumeju. Ako vi ne razumete šta neki poslanik, kada prigovara povredu Poslovnika, kaže ili poručuje svojim kolegama iz drugih poslaničkih grupa, onda je to vaš problem.
Ali, nemojte, ako želite bar prividno da budete nepristrasni, da tako očigledno nastupate kada je u pitanju izlaganje i kolege Albijanića i drugih poslanika iz G17 protiv Srpske radikalne stranke.

Hvala, gospođice Jovanović. Kao što vidite, ni vama nisam izrekao upozorenje, mada ste govorili o podacima, po članu 104, iz privatnog života. Nemam razloga da vas uveravam, svih hiljadu knjiga koje sam uredio sam prethodno pročitao.
Reč ima narodni poslanik Milan Marković, replika na izlaganje. Potom, nadam se da ćemo se vratiti načelnom pretresu, pa će reč imati prvo narodni poslanik Nikola Todorović, pa potom narodni poslanik Ištvan Takač.
Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, dva puta sam pomenut od momenta kada sam dao pauzu do vašeg dolaska. Prvi put od strane koleginice, a drugo, kada ste vi došli.
Zahvaljujem vam se što ste me razumeli da prekinem tok sednice. Mislim da je to bilo neophodno u datom momentu. Veoma mi je žao, ali nakon izlaganja narodnog poslanika Dušana Petrovića, koji je izneo stav Demokratske stranke prema zakonu koji se ovde donosi, došlo je do malo uzburkane atmosfere. Smatrao sam da je neophodno dati pauzu od pet minuta.
Nakon te pauze, narodni poslanik Nataša Jovanović je opravdano postavila pitanje zašto nema predstavnika Vlade, odnosno ministara Lalovića i Dinkića. S obzirom da sam pre pauze, na insistiranje određenog broja poslanika, rekao da ću zamoliti da se pojave ministri i prisustvuju sednici, ponovio sam svoje uverenje da je neophodno da ministri Vlade Republike Srbije prisustvuju sednici kada se raspravlja o ovako važnim pitanjima i da je to neophodno zarad očuvanja dostojanstva Narodne skupštine.
Ali, nisam uvažio predlog Nataše Jovanović da prekinem sednicu Skupštine do njihovog dolaska, zato što sam ja potpredsednik Narodne skupštine i što mislim da bih time izneverio vaše poverenje koje ste mi, kao predsednik Narodne skupštine, dali da vodim sednicu.
Međutim, deo poslanika vladajuće koalicije je, nažalost i uvaženi kolega Albijanić, čini mi se, istupio prema meni na jedan neprijateljski način, bez uvažavanja činjenice da ja, kao opozicioni potpredsednik, vodim sednicu Skupštine. Da se razumemo, nije pretio, ali nije bilo prijatno. Zaista mislim da bi u tom momentu, kada je gospodin Albijanić krenuo niz ovu salu, najpametnije bilo prekinuti sednicu Skupštine do vašeg dolaska. To je cela istina o tome zašto je prekinuta sednica Narodne skupštine.
Reći ću vam još nešto, jesam spreman, pre svega da pomognem vama, mnogo puta sam pomogao i vladajućoj većini, vodeći sednicu Skupštine. To zna gospodin Albijanić, još u vreme kada je bio potreban kvorum, koliko puta sam imao toleranciju, čekao da dođe kvorum, obaveštavao ga da nema kvorum, kada on to nije mogao da primeti.
Sada kada ja, kao opozicioni poslanik, ceo dan vodim sednicu Skupštine, kada nema nijednog potpredsednika iz vladajuće koalicije, gospodin Albijanić i još ovde neki uzimaju za pravo da meni dobacuju koješta iz klupe, da me optužuju da zloupotrebljavam sednicu Skupštine. To je razlog mog sadašnjeg javljanja.
Nadam se da će gospodin Lalović biti prisutan na sednici Narodne skupštine, jer imam zaista mnogo toga da mu kažem povodom zakona koji je doneo, povodom njegovog odnosa prema Narodnoj skupštini i povodom svega onoga što se ovde čulo na račun Demokratske stranke od strane vladajuće koalicije.
Gospodo iz vladajuće koalicije, vi jeste nervozni, više nego što je uobičajeno, ovo je težak zakon, težak ispit za vladajuću koaliciju. Mi to razumemo, ali ne možete osporavati naše pravo da se ne slažemo sa tim zakonom. Nemojte osporavati naše namere da sprovodimo reforme u Srbiji. Ali, vi ste na vlasti, mi se ne slažemo sa ovakvim reformama koje vi sprovodite. Dušan Petrović je objasnio zašto, ponoviću to u svom izlaganju, ponoviće i narodni poslanik Gordana Čomić. Ali, to ne sme da bude razlog za onakvo ponašanje kakvo ste demonstrirali dok sam predsedavao sednicom Narodne skupštine. Hvala.

Hvala vama, gospodine Markoviću.
Molim vas, gospodine Albijaniću, uvažite me, kao i sve poslanike koji žele da se nastavi rasprava po pretresu, ali, po Poslovniku imate pravo na repliku. To nije sporno. Izvolite, gospodine Albijaniću.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ne možemo na ovaj način završiti – da gospodin Marković bude u pravu i javno obrazloži svoje viđenje koje nije tačno.
Radi se o tome da je gospodin Marković vodio Skupštinu, kao predsedavajući. Radi se o tome da je njegov stranački kolega bio za skupštinskom govornicom. Znate kako je u parlamentarnoj debati i borbi. Psihološki je dobro, posle tog napada njegovog stranačkog kolege, prekinuti sednicu, da bi se kod slušaoca stekao utisak o nadmoći opozicije, što nije tačno.
Veštački se prekida sednica Skupštine, jer su se tri-četiri govornika javila da izađu na repliku ili po Poslovniku.
Sasvim je prirodno ako govornik izazove takvu situaciju da se određeni ljudi jave i demantuju određene stvari ili svojim argumentima ubede druge u ispravnost svojih stavova.
Nakon toga, još jedna situacija se veštački pravi posle pauze – daje se nova pauza i time se stiče utisak da skupštinski rad nije moguće nastaviti. Dakle, vrlo je jasno o čemu se radi.
Zaista se izvinjavam ako ste vi iz prethodnog perioda naučili na tako loše ponašanje. Mi smo ovde svi zajedno da podižemo ugled i dostojanstvo institucije, da se dobro vladamo i ponašamo, a to i činimo. Prema tome, niste u pravu, nije vaša poslednja, nije tako bilo.
Druga stvar, ako ste naučili, gospodine Markoviću, na rušenje institucija onim glasanjem iz Bodruma i urušavanjem ovog skupštinskog zdanja, vama nije dozvoljeno da se, kao potpredsednik Skupštine, dodatno loše ponašate, jer sadašnji saziv radi na izgradnji dostojanstva i ove institucije i svih drugih u Srbiji. Hvala.

Reč ima gospodin Marković.

Gospodine Albijaniću, najiskrenije, a možete pogledati i snimak sa sednice Narodne skupštine, možemo ga zajedno pogledati kod mene u kancelariji, namera mi nije bila (a ni sada nećete da mi dozvolite da govorim, vidite da se i dalje niste smirili, to pokušavam da vam kažem) da prekinem sednicu Skupštine.
Molio sam odozgo da se smirite. Gospodin Homan, vi, Proroković, Nataša Jovanović, ne sećam se još ko, bilo je šest-sedam ljudi koji su naglo pohrlili u ovaj centar ovde. Gospodin Proroković sada maše, jeste, on je sedeo. Ali, nije se znalo uopšte, ja sam mahao, pokazivao, smirite se ljudi, nema nikakvih problema. Dao sam pauzu pet minuta. Nije to nikakva dramska pauza itd.
Jeste govor gospodina Petrovića očigledno bio težak za vas zato što je bio pun argumenata. Ali, mi ovde treba da razmenjujemo argumente. Nije bio nikakav scenario, nije izrežirano, to možete videti na snimku, to možete videti iz stenograma.
Što se tiče druge pauze, gospodine Albijaniću, najiskrenije mislim – da nisam dao pauzu, pre svega vaš i moj lični odnos, koji je vrlo korektan i tolerantan, bio bi narušen, a mislim da biste narušili i dostojanstvo Narodne skupštine. Mislim da sam uradio pravu stvar što sam dao pauzu i mislim da je to najbolji način da predsedavajući prekine određenu situaciju.
Još jednom ponavljam, nemojte očekivati od mene više tolerancije nego što zaslužujete u situaciji kada predsedavam sednicom Narodne skupštine, a kada potpredsednika iz vladajuće koalicije nema. Nemojte to činiti, jer nemam nameru dalje da predsedavam sednicama Narodne skupštine. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, pa narodni poslanik Ištvan Takač.
Molim da se sa govornice ni na jedan način ne poziva da se snimcima proverava šta se dogodilo pre 10 minuta, a istovremeno potpredsednici Narodne skupštine, svima se zahvaljujem koji pomažu u radu, nema tu podele: vladajuća, nevladajuća, svi potpredsednici primaju nadoknadu u iznosu od nekoliko hiljada dinara da bi mogli da pomažu predsedniku Skupštine za potrebe predsedavanja, da bi svi poslanici mogli da rasprave pitanje koje je na dnevnom redu. Ja se svima zahvaljujem na tome.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre neki dan sam pročitao u novinama – toliko galame, toliko svađe za samo tri i po godine. Uvaženi novinar aludirao je na godine života 68 i 65. Ima tu dosta šale, ali i okrutne istine. Rešavamo veoma važan društveni problem. Ministar je u svom izlaganju pokušao da nam u kratkom vremenu... a i ja imam tako malo vremena na raspolaganju da bih se upustio u ozbiljniju priču o reformi tog penzionog sistema, iako sam u toj priči od početka svog radnog veka, koji je već blizu da i ja steknem uslove za penziju.
Mogu da vam kažem da me je prva rečenica ministra uplašila, kada je saopštio: jedan penzioner - jedan zaposleni. Uplašio sam se da će ličiti na onu priču kada su se srela dva drugara i ovaj prvi grdi onog drugog, kaže – čujem da si postao skitnica, varaš ženu, a to je moja koleginica iz gimnazije, sa fakulteta, dobra majka, već imaš puno godina, deca ti idu u školu, a ti i dalje skitaš, muvaš komšinice i koleginice sa fakulteta, nije to u redu, a ovaj mu odgovara – šta da radim, da ispišem decu iz škole.
Ministar je kasnije objasnio taj problem. Malo je u ovom tekstu zakona šta sve u reformi treba da se uradi, države i ovog sistema. Mi smo zapali u jednu zamku da pričamo samo o političkim stavovima i problemima, a malo o tekstu Predloga zakona i ja bih tu nekoliko stvari rekao ministru, njegovim pomoćnicima, a i poslanicima, koji prate rad ove skupštine i izlaganje poslanika, da obrate pažnju, jer mislim da su važni detalji.
Jer, radi se o sticanju i ostvarivanju prava ljudi koji su proveli jedan životni vek, da li 20, 30 ili svih 40 godina staža, vidim da se predlaže 45, i koliko uživaju u toj penziji, mada kažu da je najbolja penzija koja se dugo koristi. Kod nas je, na nesreću, zbog svih problema puno osiguranika umrlo i ne doživi penziju.
Počeću od vaših predloga. U članu 3. govorite o izmeni člana 15. zakona gde ste lepo objašnjen član pokvarili nekim dodatnim tekstom, objašnjenjem.
Ne znam ko vam je ovo pisao, ne insistiram da to treba promeniti, ali ako pažljivo pogledate tekst zakona – osiguranik koji nije obavezno osiguran može ući u obavezno osiguranje ako podnese prijavu na osiguranje i plati tu sumu ili prestaje osiguranje kada podnese odjavu osiguranja. Sve dalje što piše je mnogo rogobatnije, lošije i ne znam zašto je onakva formulacija, ko to piše.
Vidim da sam član ne zadire mnogo u reformu sistema i ne znam zašto je bilo potrebe da se on menja. Ne znam zašto ste detalje objašnjavali u tom delu, kakav je postupak, jer u svim drugim članovima zakona kasnije sasvim je lepo objašnjen postupak podnošenja zahteva za ostvarivanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
U članu 4. predlažete da se prva tačka postojećeg člana 19. izbriše. Tu ste napravili jedan problem na koji hoću da vam skrenem pažnju. Brisanjem te tačke gubi se pojam penzijskog staža.
Šta vam znači kasnije u poglavlju 7 postojećeg zakona i u članu 60. ovog zakona, posebno majkama skrećem pažnju, jer nisu obratili pažnju na tu odredbu – majka koja rodi treće dete stiče pravo na dve godine po osnovu staža osiguranja.
Ako izbrišete 1. tačku ovog zakona posle 2009. godine to im ništa neće značiti, kao ni borcima učesnicima rata koji su imali poseban staž. U članovima od 42. do 52. staž osiguranja je tako fino objašnjen, a u poglavlju 7. član 44. taj penzijski staž. Ko ima koristi od toga što je u skladu sa nekim odredbom ostvario pravo, kao majka koja rodi treće dete, kada ne može nigde kasnije da ostvari?
Možda bi se to moglo popraviti da ste bili pažljiviji, da ste, recimo, u istom članu u tački 2. umesto staža osiguranja napisali – penzijski staž. Onda bi sve bilo u redu i možda bi se to na taj način moglo rešiti. Ili, odustati od brisanja 1. tačke i preformulisati ceo član na drugi način, gde se ne sme izgubiti taj pojam penzijskog staža.
Ne znam zašto ste dodali tačku – 45 godina. Na koju kategoriju mislite? Teško je danas u celom svetu, posebno u Srbiji, da neko dostigne 40 godina staža osiguranja. Svi imamo šansi da veći deo životnog veka provedemo čekajući i tražeći posao, nego što ćemo imati šansi da radimo nekakav posao.
Uglavnom, svi ćemo doći u situaciju da ćemo ostvariti pravo na penziju zato što smo stekli određene godine života sa onoliko staža koliko smo dobili, steći uslove za neku penziju, na način kako se bude obračunavala. Ne znam na koju kategoriju ste mislili kada ste rekli 45. Zašto nije 42, 43, 44, pa i 45?
U postojećem tekstu zakona postoji jedna odredba da oni koji su otišli u penziju mogu da se zaposle.
Ranije je bilo zabrane da penzioner ne može da se zaposli, pa je to promenjeno i sada ako taj koji je u penziji radi još godinu dana, nađe dobru tezgu, dobru platu, može tražiti da mu se ta penzija preračuna pod uslovom da je radio najmanje godinu dana i to je korektno. Ne znam da li takva odredba postoji u bilo kojoj državi u Evropi.
Vi kao ministar i mi kao poslanici, ceo narod imao bi mnogo više sreće da nam rade druga ministarstva, da nam radi privreda, poljoprivreda, da kapitalne investicije krenu, da se što veći broj ljudi zaposli i onda bi manji pritisak bio na penzioni fond, manja socijalna davanja i ne bismo imali probleme koje danas imamo, jer danas se traži da se preživi u ovoj Srbiji.
Ako ima neko od penzionera da je kriv za ovo stanje, da ne budem mnogo ironičan, to su oni penzioneri koji su stalno radeći na važnim državnim poslovima stekli uslov za penziju, danas su penzioneri, ali se i danas nalaze na važnim državnim funkcijama i odlučuju, a to su recimo direktori javnih preduzeća, predsednici upravnih odbora, fondova.
Šta onda mislite i šta znači jednom deki koji je u penziji 10 ili 15 godina, a sin ili unuk koji je već porastao služi vojsku, ne može da dobije posao, završio školu i fakultet i traži od dede džeparac da izađe u grad. Kada ćemo stvoriti uslove da ta mlada generacija radi, a mi stvaramo uslove da oni koji su stekli uslove za penziju sa godinama života još i dalje rade.
Ne kažem da to treba uraditi kao što su komunisti uradili – kada se steknu uslovi za penziju po sili zakona svi idu u penziju, pa onda obaveza prijema mladih i školovanih ljudi, pripravnika u odnosu na broj zaposlenih, ali se u ovoj državi malo radi i kad god se govori o penzionerima onda deca, omladina ne znaju ko o njima priča.
Hteo bih da vam skrenem pažnju, da ne čitam dalje, za one ljude koji posle penzionisanja, oni koji rade te državne poslove, primaju naknadu za rad, ne platu. Nisu u radnom odnosu, kao što su u nekim odborima, u nekim agencijama. Oni ne primaju platu, ali primaju veliku naknadu. Ministar Dinkić je to lepo rešio: naplata poreza i doprinosa za sve ono što se isplati i kao naknada, i kao zarada, i ugovorena naknada i privremeni poslovi. Sve je on to oporezovao i to je u redu.
Kod prijavljivanja u M-4 za penzijsko-invalidsko osiguranje, u želji da mu se poboljša, jer je to dobra tezga, velika plata svih tih koji rade na tako velikim državnim poslovima, njima je u interesu, ako su se bavili tim poslom, da imaju maksimalnu penziju. Onda ne znam šta im znači, a znači im zarada, u kondiciji su, treba poštovati njihovo znanje i iskustvo, ono je upotrebljivo, ali i ovi mladi ljudi moraju nešto da rade.
Čak ima slučajeva da oni koji su izgubili radnu sposobnost rade, što je nespojivo. Onda se dovodi u pitanje da li je veštačenje rađeno. Mislim da takvih slučajeva ima, čak i u ovom Savetu za borbu protiv korupcije. To treba eliminisati.
Sledeće na šta bih vam skrenuo pažnju i ono što meni smeta, u članu 33. vašeg predloga govori se o izmeni člana 112. stav 1, govorite kada stiče pravo na penziju osiguranik koji je po osnovu invalidnosti prestao da radi. Ovde se predlaže da se reči "prijem pravosnažnog rešenja o utvrđenoj invalidnosti" zamenjuju rečima "dostavljanja pravosnažnog rešenja o utvrđenoj invalidnosti poslodavcu". Možda je autor ovog teksta bio opterećen onim što piše u članu 178. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, gde zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca. To razumem, ali penzija je lično pravo.
Kad pogledate član 94. postojećeg zakona, gde je regulisana procedura pokretanja postupka za ostvarivanje prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja, da vas podsetim, da ne čitam, kad izabrani lekar i lekarska komisija odobri izlazak na invalidsku komisiju i invalidska komisija u postupku veštačenja utvrdi gubitak radne sposobnosti, veoma je dug period. Ne mogu da ne povežem određene odredbe Zakona o radu, Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, jer su uslovljene, povezane i za mene logične.
Koliko vremena treba da prođe da osiguranik dođe na komisiju da oceni njegove radne sposobnosti i koliko vremena posle toga, kada se utvrdi gubitak radne sposobnosti, da ostvari pravo na penziju. To opet može biti jedna od onih tema reforme penzijskog sistema, u smislu reorganizacije službi, direkcija, filijala, bolje kadrovske opremljenosti, bolje materijalne opremljenosti, kadrovska rešenja za one koji ne rade dobro, bolje organizovanosti i poznavanje propisa.
Mislim da je korektnije da svima onima koji izgube radnu sposobnost njihovo pravo na penziju ne teče od momenta dostavljanja pravosnažnog rešenja poslodavcu, nego od momenta predavanja zahteva za izlazak na invalidsku komisiju. Zašto to mislim? Pomenuo sam da je dug period.
Ako je radnik do 30 dana na bolovanju, plaća poslodavac, a preko 30 dana plaća Zavod za zdravstveno osiguranje. Ako je to bolovanje duže vremena, a najduže godinu dana, postoji obaveza da se taj osiguranik pošalje na ocenu invalidnosti, sposobnosti. Od momenta predaje, dva meseca plaća bolovanje Zavod za osiguranje, posle toga ide na teret PIO fonda.
Zašto to pominjem? Zato što su nesređeni podaci u matičnoj evidenciji, zato što je pretrpanost poslom, sve ovo što sam malopre napomenuo, kada je u pitanju ažurnost, tehnička opremljenost i broj izvršilaca u određenim filijalama, u odnosu na broj podnesenih zahteva.
Koliko se dugo čeka na veštačenje u prvostepenom postupku, iako je pravilnikom o izboru veštaka, način veštačenja i postupak, ti su rokovi kratki... To je uređeno odlukama i aktima fonda, ali se to ne poštuje. Nije osiguranik postao nesposoban za rad, postao invalid prve kategorije onog momenta kad ga je doktor video, znači, postao je ranije, što se dokazuje medicinskom dokumentacijom.
Ako je primao naknadu za rad... Sada vas vraćam na pojmove, a ovde mnogi ne razlikuju pojmove zarade, naknade zarade, naknade zarade za rad zbog sprečenosti, zato su tekstovi koji su ranije bili u propisima (ne govorim o nekim starim vremenima, ne govorim u političkom smislu) bili jasniji u smislu preciznosti šta je zarada i naknada za rad. U nekoj odredbi se kaže: ako se ostvaruje pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja za zaposlene koji su bili u radnom odnosu, onda isplata teče od prvog dana posle dana kada je prestala isplata zarade.
Ovaj nesrećnik koji je dva meseca bio na bolovanju, posle dva meseca ostvario pravo na penziju, utvrđen je gubitak radne sposobnosti, on nije imao zaradu, imao je naknadu zarade, i to sve vreme na teret fonda. Nije teško da onda fond preračuna od momenta predaje za penziju i razliku od onoga što je isplaćeno kao naknada, da se isplati penzija u punom iznosu. Bilo bi sasvim korektno.
Poslodavac ovde nije zainteresovan. Zašto bi dao nekome otkaz dok ne dobije konačno rešenje o utvrđenoj invalidnosti? Plaća ga država. Fond plaća relativno malu naknadu za bolovanje, umesto pune cene rada, odnosno od penzije, jer penzija je veća nego bolovanje. U našoj praksi sada, na našu nesreću, bar u rudarstvu, penzija je veća i od zarade.
Zbog toga govorim da u odnosima između dve strane, jedna strana koja vrši radnju i druga koja trpi radnju, ovde su ti zaposleni radnici koji trpe radnju i oni su oštećeni, nije fond, nije država, nije preduzeće. Zato je korektno prema njima utvrditi to kao dan od kada se vrši isplata penzije.
Ima nekoliko stvari na koje bih stvarno hteo da vam skrenem pažnju. U članu 34. se kaže: "Korisniku porodične penzije koji stekne svojstvo osiguranika obustavlja se isplata porodične penzije". Zašto? Ako korisniku penzije dozvoljavate da radi i zarađuje, uplaćuju se doprinosi po propisu, kako to Dinkić kaže, zašto korisniku porodične penzije to ne dozvoljavate?
Često kod nas, ako se ne varam, žene duže žive i najčešće su žene korisnici porodične penzije. Ako izabere muževljevu penziju kao nešto povoljniju, ali još uvek nedovoljnu da preživi, da ishrani sebe i ostale članove porodice koji ne rade, prinuđena je da se bavi još nekim dodatnim poslom, pod uslovom da nije izgubila radnu sposobnost, nije otišla u invalidsku penziju, nego porodičnu. Zašto zabranjivati da radi neki drugi posao?
Mislim da je to shvatanje iz ranijeg sistema razmišljanja, filozofija o pravu na penziju, pa ako se zaposli onda se ukida penzija. Mislim da to treba ispraviti.
U članu 58. Predloga predlažete da se u članu 225. stav 2. briše. Razumem vas, ministre, to je dobro što ste uradili. To je ono obećanje da se otkloni ona nesigurnost koja je napravljena ovim zakonom za one koji su stekli pravo na penziju. Mislim da se tu nije dovoljno razmišljalo o problemu.
Molim vas, obratite pažnju samo na ovaj detalj u tekstu, da ne čitam ceo tekst zakona, a govori se o invalidima rada sa preostalom radnom sposobnošću, ranije treća kategorija invalidnosti, koji su ostali bez posla u procesu restrukturiranja – do stupanja na snagu ovog zakona imaju pravo na polovinu penzije posle provedenog vremena na tržištu rada itd, a najduže pet godina.
Vi ste ukinuli to pet godina, što je sasvim u redu, tu neizvesnost ste otklonili, tu pravnu nesigurnost. Pitam vas sada – šta sa onim velikim brojem radnika sa istim statusom koji nisu verovali gospođi Matković i nisu prihvatili da potpišu onu izjavu i da odu na tržište rada i kasnije na fond PIO, pa su ostali u radnom odnosu?
Danas imamo isti problem u restrukturiranju velikih sistema, i vi ste u tom delu veoma aktivni. U RTB ih ima preko 900, nisu tada verovali i plašili su se pravne nesigurnosti, iako sam ih ubeđivao kao rukovodilac na nekom tamo poslu, važna su pitanja i moram, izvinite, da ih ubedim da je to njima povoljnije. Onda dođe ovaj zakon i doveo je do pravne sigurnosti, i to je potpuno u redu. Šta je sa ovima, šta im sada sugerisati, da li da prihvate, jer kod poslodavca ne mogu da ostanu, s obzirom na preostalu radnu sposobnost, značajno manju radnu sposobnost itd.
U tom smislu, mislim da je ovaj ceo član trebalo da se preformuliše i da se i ta kategorija radnika zaštiti, jer u onom zakonu ste isto, a mislim da je to član 101. Zakona o radu, obećali da poslodavac mora, ima obavezu; a šta kada postanu višak i ne štiti ih, njihov status neće biti rešen.
Završavam. Ovde ste obećali u članu 78, i mislim da je to samo obećanje i ne vidim kako ćete to rešiti i kako će se to uklopiti kada se radi prečišćen tekst ovog zakona, kaže – posebnim zakonom urediće se uslovi i način za sticanje prava po osnovu delimične invalidnosti. Molim vas, ministre, ko vam je izmislio ovaj pojam delimične invalidnosti? Šta ona treba da znači? Da li je to ona preostala? Ovo može u žargonu da se kaže, ali se u zakonu mora precizirati svaki pojam – preostala radna sposobnost, umanjena, gubitak radne sposobnosti, mora se precizirati.
Pogledajte, mislim da je onaj stari zakon o osnovama PIO u tom smislu bio jako precizan i pomoći će vam. Nije to da hvalim nekog autora, nego mislim da je dosta preciznije i određenije i može se poboljšati tekst zakona. Malo vremena imam da kažem sve što sam mislio, ali kasnije ću se uključiti, ako budem u prilici, po amandmanima.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Ištvan Takač, a neka se pripremi narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.