Znači, ne radi se o očuvanju postojećih privilegija, kako je to nazvano, nego se narušavaju prava ljudi. Ako je neko sa 48 godina starosti mogao da ostvari a vi predlažete sa 50, onda ovde za govornicom ne može da se tvrdi da se nije ništa diralo što se tiče privilegija koje postoje kod ove kategorije lica koja su obuhvaćena ovim zakonom. Ja samo ispravljam onu očiglednu nepravilnost, jer stičem utisak da je do nepravilnosti došlo zato što se nije pročitao Predlog zakona.

Zahvaljujem gospodinu Krasiću. Pravo na repliku, reč ima narodni poslanik Vesna Obradović.

Prethodni govornik očigledno nije dobro slušao, a to sve može da proveri u stenogramima. Sada ću ponoviti šta sam tačno rekla.
Šta se ne menja, što je važno još jednom istaći, jer su se čule razne polemike u pisanim i elektronskim medijima, što je delovalo zbunjujuće i zabrinjavajuće za sve korisnike penzije – dakle, ne menjaju se penzije svih postojećih penzionera, tako piše u zakonu. Ne menja se formula za obračun penzija, ostaje da se lični bod množi sa vrednošću opšteg boda, što daje iznos penzije. Opšti bod se usklađuje kao i penzija.
Ne menjaju se elementi solidarnosti u sistemu, kao što su najniža penzija, nivo prava za invalidske penzionere, privilegije za žene, naknade za telesno oštećenje i pravo na pomoć drugog lica. Ne menja se ni mogućnost odlaska u penziju i pre starosne granice, sa punih 35 odnosno 40 godina staža. To sam rekla, a vi to dobro niste čuli, gospodine Krasiću. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, po Poslovniku.

Ja vas stvarno ne shvatam. Ja sam samo komentarisao onaj deo vašeg izlaganja, gde ste rekli da se ne menja nešto što ste vi nazvali privilegija žena. Ja sam upravo pročitao ono što piše u Predlogu zakona, gde je došlo do promene sa 48 na 50 godina, sa 58 na 60 godina, a vi uporno izlazite i potvrđujete ono što sam vam ja rekao.
To je velika privilegija za žene. Ta starosna granica je 2003. godine pomerena za tri godine, a vi sada pomerate za još dve godine. Znači, za pet godina je to pomereno, a vi tvrdite da nije poremećena nijedna postojeća privilegija žene. Ponovo izlazite i čitate, a u stvari je promenjeno. Sada žena ide u penziju sa većim brojem godina života.
Kao uslov za odlazak u penziju, kod porodičnih penzija, rekao sam vam, a nisam čitao ove druge uslove, nego sam samo čitao uslove godina starosti žene udove; nekada je bilo 45, 2003. godine je promenjeno na 48, a sada vi predlažete da ide na 50, a vi uporno tvrdite da nijedna privilegija žena nije poremećena. Promenjeno je, više nema te privilegije.
Znači, ja nisam intervenisao u pogledu onoga što ste vi čitali: vrednost boda, koeficijenti itd. Ne, samo sam komentarisao ono što ste rekli da nije došlo do promene privilegija žena. Citirao sam vam šta je napisao gospodin Lalović, kao i gospodin Dinkić, pa da sa njima razgovarate.
Nije dobro da se samo pročita hvalospev iz obrazloženja. Svaka reč ima svoju težinu.
Pokušao sam da vam kažem koji je to član koji te privilegije uništava. Vi nas ubeđujete da privilegije i dalje stoje. Ne stoje te privilegije.

Zahvaljujem. Da li možemo da nastavimo? Repliku ima narodni poslanik Vesna Obradović.

Privilegije za žene i dalje postoje. Naravno, menja se odnos, jer se povećava uslov za penziju, i to postepeno, na po pola godine. Taj odnos ostaje i dalje isti. Žene su i dalje privilegovane. Žene će 2009. godine ići u penziju kada napune 60 godina života, a muškarci kad napune 65 godina života.
U svom izlaganju sam već rekla da su mnoge zemlje, a i naši susedi, odavno promenile sve to i da je uslov za penziju i za muškarce i za žene 65 godina života.
Znači, žene su svejedno privilegovane, jer pet godina ranije stiču pravo na penziju. To se zove privilegija. Gospodine Krasiću, ta privilegija za žene i dalje postoji.

Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović.
Neka se pripremi narodni poslanik Nikola Todorović.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, nažalost, ukoliko ovaj zakon dobije podršku poslanika u ovom parlamentu, svi će biti oštećeni. U Srbiji neće biti bilo koga ko će imati neku privilegiju.
Prosto je neverovatno da skupštinskoj debati o zakonu koji će u bitnome uticati na svakodnevni život i na sudbinu direktno 1.300.000 ljudi, jer toliko ima penzionera u Srbiji, a indirektno ne znam da li ima bilo koga u našoj zemlji, uključujući i sve nas koji ovde sedimo, da nema u najbližem srodstvu nekog penzionera.
Dakle, na svakog građanina ove zemlje, ne prisustvuje ni ministar koji je nadležan za to, gospodin Lalović, niti drugi ministar, koji je po opisu svog posla nadležan za sve što ima veze sa državnim novcem, a to je ministar Dinkić. To je neverovatno i mislim nezabeleženo nepoštovanje parlamenta, a samim tim i nepoštovanje građana Srbije.
U ovoj skupštini sedi 250 poslanika, koji su izabrani na opštim neposrednim izborima. Ovaj parlament reprezentuje građane Srbije. Ne znam šta bi to u zemlji Srbiji danas moglo da bude toliko važno da bi po svojoj važnosti prevazišlo raspravu o zakonu koji će, kao što sam to već rekao, uticati na sudbinu tolikog broja ljudi.
To je odnos Vlade Republike Srbije prema građanima Srbije. To je odnos Vlade prema ovom parlamentu. Za to je kriva parlamentarna većina.
Poslanici parlamentarne većine, koji dozvoljavaju ministrima da se na ovakav način ponašaju, direktno su odgovorni za to što stvari u državi idu ovako kako idu i odgovorni su za to, ukoliko zakon bude izglasan, što će penzioneri biti u daleko gorem položaju nego što su danas.
Pre nego što čovek bilo šta kaže o predloženim zakonima, a pre svega o ovom osnovnom zakonu, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom osiguranju, potrebno je kazati nekoliko rečenica i o okolnostima koje su dovele do toga da danas na dnevnom redu imamo ovaj set zakona.
Ovaj zakon predstavlja obavezu koju je Vlada Republike Srbije preuzela prema Međunarodnom monetarnom fondu. Kako je Srbija, koju Vlada po Ustavu predstavlja, baveći se svim onim što u Ustavu piše, došla u ovu situaciju da mora da se izvrši još jedna drastična promena penzijskog sistema?
Kako je to, u martu i u aprilu ove godine, kada su u Vašingtonu bili potpredsednik Vlade Republike Srbije gospodin Labus i ministar finansija, gore narečeni, gospodin Dinkić, nas zapala ova muka i beda da danas Skupština Srbije raspravlja o tome kako da budu smanjene penzije? Posle toga je i predsednik Vlade gospodin Koštunica rekao da je to u redu i da bi to ovaj parlament trebalo da usvoji.
Došlo je tako, poštovane kolege poslanici, to javnost treba da zna, što Vlada Republike Srbije ništa nije radila u toku 2004. godine, zbog toga što je izneverila sva obećanja koja je dala Međunarodnom monetarnom fondu u 2004. godini i zbog toga što je u martu i u aprilu došlo do toga da Međunarodni monetarni fond hoće da raskine trogodišnji ugovor koji je imao sa Srbijom i koji, ako bude realizovan, treba da dovede do toga da ovoj zemlji bude otpisano 700 miliona dolara duga koji imamo.
Elem, da bi bila izbegnuta ova nesrećna situacija da zemlja ostane bez privilegije da joj bude otpisan veliki dug, onda je neko, a mesecima pokušavamo da utvrdimo ko, rekao zvaničnicima Međunarodnog monetarnog fonda da bi, eto, pošto nije učinjeno ništa sa sistemom telekomunikacija u Srbiji, jer je jedna od obaveza bila da se urede pitanja oko "Telekoma".
Ali, zbog toga što nije urađeno ništa na restrukturiranju 80 velikih sistema u Srbiji, u Srbiji mogao da se revidira penzijski sistem i da se tako smanji državna potrošnja; naravno, usput da se prodaju i dve rafinerije. Što bi rekao ministar finansija gospodin Dinkić, odokativno. Samo, ne znam ko je to odokativno uradio? Da li je to uradio Međunarodni monetarni fond ili gospodin Dinkić?
Sa druge strane, postavlja se pitanje – a šta je to u državnoj potrošnji i u smanjenju državne potrošnje na nekoj drugoj strani urađeno, pa da onda i 1.300.000 penzionera dođe na red i da se i njima nešto zakine da bi onda država bila u boljem stanju nego što je sada? Koliko ja vidim, ništa nije smanjeno.
Trebalo bi da bude 10% smanjena administracija u Srbiji. To je mera koja će, kako stoje stvari, dovesti do smanjenja državne potrošnje. Kada pogledate kako to 10% ljudi iz administracije odlazi, najveći broj njih ide u penziju, pa će oni postati korisnici Fonda penzijskog osiguranja.
Da li se gospodin Dinkić zapitao kolike to otpremnine dobijaju ljudi koji u poslednjih nekoliko meseci odlaze iz državne administracije ili iz javnih preduzeća? Da li gospodin Dinkić zna da, na primer, postoje osobe koje iz Narodne banke Srbije odlaze tako što dobijaju po 1.700.000 dinara otpremninu, 20.000 evra? Da li gospodin Dinkić zna da iz Naftne industrije Srbije odlaze ljudi koji su dobijali kao otpremninu po 1.500.000 dinara?
Mi ovde raspravljamo kako prosečnu penziju od 10.000 dinara građanima Srbije da smanjimo. Gde je tu pravda? Gde je tu moral? Gde je tu čovečnost?
To su okolnosti u kojima se danas raspravlja o ovom zakonu.
Raspravlja se o zakonu, a da, to moram još jednom da kažem, pre svega građanima Srbije, ovde nema ni ministra Dinkića, ni ministra Lalovića. Ja mislim da njih i ne zanima ovo što se ovde dešava, jer su oni valjda izdali svojim poslanicima nalog kako bi trebalo da glasaju i otišli su da se, valjda, bave nekim važnijim poslovima.
Šta je to loše u reformi koja bi trebalo da postane sastavni deo života svakog penzionera u Srbiji, ukoliko ovi zakoni budu usvojeni? Postoje dve stvari koje su vrlo važne i koje će u najvećoj meri uticati na to kolike će biti penzije i kakav će biti standard penzionera.
Više poslanika je danas u debati govorilo o tome da će se starosna granica pomeriti sa 63 na 65 godina. Mnogi poslanici takvu meru opravdavaju. Koliko sam ja uspeo da razumem argumente, to je da je u razvijenim zemljama u zapadnoj Evropi starosna granica za odlazak u penziju 65 godina. Poštovane dame i gospodo, u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Holandiji i Irskoj životni vek je mnogo duži nego u Srbiji. U Španiji, Belgiji, Francuskoj struktura zaposlenih je mnogo drugačija nego u Srbiji.
U Srbiji je ogroman broj ljudi koji žive od fizičkog rada, ogroman broj ljudi koji rade u neposrednoj proizvodnji, dakle, običnih radnika. U razvijenim zapadnim zemljama dve trećine zaposlenih radi u uslužnim delatnostima. To su ljudi koji rade u kancelarijama.
Tamo gde je duži životni vek, ljudi kada ostvare pravo za penziju, uživaju tu penziju veći broj godina. Zbog toga tamo nije nenormalno da se u penziju odlazi sa 65 godina života. Ljudi koji u zapadnim zemljama odlaze u penziju uglavnom se bave kancelarijskim poslovima, pa im je, naravno, zdravlje manje oštećeno, nego ukoliko se 40 godina bave teškim fizičkim poslovima.
Zbog toga je u Srbiji nepravično da se u penziju odlazi sa 65 godina. Zbog toga je duboko nepravično da se starosna granica odlaska u penziju pomera sa 63 na 65 godina života.
Onda, poštovane kolege poslanici, hajde da uporedimo Srbiju sa zemljama koje liče na Srbiju ili sa zemljama na koje Srbija liči. U kojoj je to istočnoevropskoj zemlji (da su tu ministar Lalović i ministar Dinkić, oni bi možda znali da odgovore na to pitanje) granica za odlazak u penziju 65 godina? Zbog čega je u Mađarskoj i Češkoj granica za odlazak u penziju 62 godine? Zbog čega je u Bugarskoj i Sloveniji 62 godine? U Sloveniji će 2009. godine granica sa 62 biti pomerena na 63 godine. U Rumuniji će 2013. godine granica za odlazak u penziju biti pomerena na 65 godina. Ni u Estoniji, ni u Latviji, nigde granica za odlazak u penziju nije 65 godina.
Zbog čega građani Srbije treba da budu u gorem položaju od građana Makedonije, Hrvatske, Bosne, Mađarske, Češke i bilo koje zemlje istočne Evrope koja je prošla kroz tranziciju, Srbija koja se nalazi u tranziciji? Gde je tu pravda i gde je tu logika? Kakav je to motiv ministra Lalovića, ministra Dinkića i predsednika Vlade gospodina Koštunice, koji je najodgovorniji za ovo što se danas dešava, da građane Srbije stave u najnepovoljniji položaj od svih zemalja istočne Evrope?
Drugo važno pitanje jeste način na koji će se, ako ovaj zakon stupi na snagu, pre toga bude usvojen u ovoj skupštini, vršiti usklađivanje penzija iz godine u godinu. Kao što je nekoliko puta rečeno u ovoj debati, danas je taj tzv. švajcarski model, formula, kako god vam je volja, na snazi, pa se visina penzija usklađuje u odnosu na dva elementa: porast troškova života i u odnosu na porast zarada.
Sada se to menja. Sada će inflacija, dakle, porast troškova života biti odlučujući elemenat. Sve više će se, iz godine u godinu, smanjivati ponder, dakle, udeo učešća porasta zarada u utvrđivanju povećanja penzija. Godine 2009. visina penzija će se usklađivati isključivo na osnovu porasta troškova života, po Predlogu zakona jedanput godišnje. Jednom godišnje penzije se usklađuju samo u najrazvijenijim zapadnim zemljama.
Međutim, postoji razlika između EU i Srbije. Statistike govore da je u 2004. godini inflacija bila između 1% i 3% u zemljama EU. U zemljama u okruženju u prvih osam meseci inflacija je svugde manja od 3%. U Srbiji je inflacija u prvih osam meseci 10,8%.
Kako stvari stoje, verovatno će biti do kraja godine 17%, ako stvari ne krenu nagore, što je verovatnije nego da se desi nešto dobro, sa ovakvom vladom.
Dakle, u zemljama gde je inflacija 1, 1,5 ili 2% usklađivanje penzija jedanput godišnje ne utiče bitno na životni standard građana. U Srbiji, gde je prošle godine inflacija bila 13,5%, ove godine može da bude i 20%, usklađivanje penzija jednom godišnje, sa ovolikom inflacijom, dovešće do toga da će, u stvari, dobar deo godine ta penzija biti 20, 10, 15 ili ne znam koliko procenata manja nego u prethodnoj godini. Gde je tu pravda, gde je tu moral, gde je tu čovečnost?
Istinu govoreći, po Predlogu zakona, ukoliko inflacija pređe 5% u toku godine, onda će se nekako dodatno usklađivanje i utvrditi. Ali, iz ovako koncipiranog Predloga zakona proizilazi jedan zaista poražavajući zaključak: kada se 2009. godine penzije počnu usklađivati isključivo na osnovu porasta troškova života, to znači da će penzioneri biti isključeni iz učešća u bilo kakvom životnom boljitku koji će se dešavati u ovoj zemlji.
Za penzionere više neće biti bitno da li se povećavaju prosečne zarade. Za penzionere više neće biti bitno koliko raste bruto društveni proizvod. Za penzionere ništa više u Srbiji neće biti bitno, ukoliko bude usvojen ovaj predlog zakona.
Potpuno razumem rezignaciju poslanika parlamentarne većine, koji ovde nesuvislo komentarišu i nije lako glasati protiv svoje savesti. Nije lako, poštovane dame i gospodo poslanici, glasati protiv zdrave pameti. Nije lako činiti stvari za koje ste smatrali da ih nikada u životu nećete raditi, samo da biste ostali na vlasti. Ali, to je cena koju plaća Vlada Republike Srbije i poslanici parlamentarne većine da bi produžili mandat ove vlade za još neko vreme.
Zaključiću odgovorom na pitanje s početka svoje diskusije – zbog čega se sve ovo dešava? Dešava iz jednog vrlo jednostavnog i prostog razloga. Kada je Vlada Republike Srbije, i njeni predstavnici, nadležni ministri, pre svega gospodin Dinkić i gospodin Labus, a onda i gospodin Koštunica, kao predsednik Vlade, razmišljala gde bi to mogla da smanji državnu potrošnju i uštedi neki dinar, a da nam ne propadne ovaj aranžman sa MMF-om, došla je do zaključka koji mogu da izvedu samo slabi ljudi, nespremni za ozbiljne reforme i ozbiljan sukob sa lošom realnošću koju Srbija danas ima.
Zaključili su da je najlakše uzeti novac tamo gde je 1.300.000 ljudi koji su stari, za koje osnovano možemo da pretpostavimo da neće izaći u centar Beograda da prave demonstracije, koji ne mogu fizički da ugroze Vladu Republike Srbije, koji su najslabiji u ovoj zemlji.
Dame i gospodo poslanici, pozivam vas da se zagledate u svoju savest i da ne ugrožavate one koji su najslabiji u ovoj zemlji, jer je to necivilizovano i protivno osnovnim pravilima morala i čovečnosti na početku XXI veka u zemlji Srbiji. Hvala lepo.

Određujem pauzu u trajanju od pet minuta.
(Posle pauze.)