Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga je rečeno u proteklom danu, a i danas o zakonskim predlozima i o tome kako bi trebalo da izgleda penzijski sistem posle usvajanja ovih zakona.
Ono što sam rekao u petak kada smo ovde bili moram da ponovim još jednom: nijedan od dva ministra, gospodin Lalović, ministar za rad i socijalna pitanja, nadležan za ovu oblast, niti gospodin Dinkić, ministar finansija, nije ovde ni danas. To je loše, to pokazuje odnos Vlade Republike Srbije i nadležnih ministara pre svega prema građanima Srbije, pa onda prema poslanicima koji te građane reprezentuju u ovom parlamentu.
Set ovih zakona u bitnome će uticati na to kako će 1.300.000 ljudi koji primaju penzije živeti, a bogami, utiče više ili manje, posredno ili neposredno, na svakoga od nas, na svakog građanina Srbije, jer ne znam da li ima nekog zakona i da li postoji nekakav propis koji u bitnijem zadire u svakodnevni život svakog stanovnika ove zemlje. To ide na dušu ministrima i Vladi Republike Srbije, i naravno, građani Srbije će stav prema tome pokazati kada za to dođe vreme, nadam se da to vreme neće biti daleko ispred nas, to će biti novi izbori.
Vlada i ministri koji su je ovde predstavljali pokušali su Narodnoj skupštini i građanima Srbije da postave i da odbrane jednu tezu da se ukoliko ne dođe do izmena Zakona o PIO, ukoliko se sistem ne promeni onako kako Vlada predlaže, u bitnome ugrožava sistem PIO ili da će pre ili kasnije (ministar Lalović je nešto i rekao), dakle za izvesno vreme, država i građani doći u tu nepriliku da penzije više ne mogu da budu isplaćivane.
Ministar Dinkić je to obrazložio nemoguće velikim transferima iz budžeta u Fond PIO, ove godine 100 milijardi dinara će biti iz budžeta prebačeno u Fond PIO da bi država na ovaj način potpomogla isplatu penzija. Prema tvrdnji ministra finansija, država Srbija i poreski obveznici takav teret više ne mogu da trpe. Tu tezu brani Vlada, brane poslanici parlamentarne većine i tu tezu nisu odbranili.
Pre nego što kažem zbog čega po mom mišljenju ta teza nije održiva i dam neke činjenice u prilog svojoj tvrdnji želim još jednom da kažem zbog čega je duboko nepravičan i nečovečan Predlog zakona koji se ovde nalazi pred nama, a ja govorim o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o PIO.
Dve su važne teme, dve važne činjenice: jedna je povećanje starosne granice za odlazak u penziju, ta starosna granica je sada 63 godine, a prema Predlogu zakona trebalo bi da bude 65 godina; druga važna činjenica i tema jeste metod indeksacije.
Prosto rečeno, način na koji će se ubuduće, ukoliko ovaj zakon prođe, usklađivati visina penzija u vremenu koje se nalazi ispred nas.
Svi mi u Srbiji smo u neprilici da živimo teško i građani Srbije žive teško. U ovoj zemlji je milion ljudi bez posla, u ovoj zemlji je prosečan životni vek 69 godina i u ovoj zemlji, u našoj Srbiji najveći broj građana se bavi fizičkim poslovima i nismo u prilici da se, kao građani koji žive u razvijenim zapadnim zemljama, u razvijenim zapadnim ekonomijama, dve trećine ljudi bavi uslužnim delatnostima i da nije izloženo tokom svog radnog veka teškim fizičkim naporima. Zbog toga je nepravično da se u Srbiji starosna granica za penzionisanje pomeri sa 63 na 65 godina, jer ako se to desi prosečno vreme korišćenja penzija u ovoj zemlji će biti četiri ili pet godina.
Bilo bi divno da je prosečni životni vek u Srbiji 75, 78 ili 79 godina, ali nije. Zbog toga je velika razlika kada neko ode u penziju u Francuskoj ili u Belgiji sa 65 godina i prosečno može tu penziju da koristi gotovo 15 godina, za razliku od Srbije, gde kada ode u penziju sa 65 godina tu penziju će koristiti četiri ili pet godina.
Nije u okruženju, bližem i daljem, niko, gotovo niko, da izuzmem Albaniju, došao do toga da donese političku odluku da građane penzioniše sa 65 godina. Nisu to učinili ni u zemljama koje su mnogo bogatije od Srbije. U Sloveniji je granica penzionisanja 62 godine. U Češkoj i u Mađarskoj, gde se takođe živi mnogo bolje nego u Srbiji, ta granica je 61 ili 62 godine.
Kao što rekoh, osim Albanije gotovo da nema nijedne zemlje u tranziciji, dakle, nijedne zemlje iz bivšeg komunističkog sistema, koja je za svoje građane propisala 65 godina kao vremensku odrednicu za odlazak u starosnu penziju. To je dokaz da nije baš tako nužno i da nije baš takav diktat međunarodnih finansijskih institucija da se utvrdi granica penzionisanja na 65 godina.
Valjda su i Mađari, i Česi, i Slovenci, i Estonci i Letonci imali dogovore i pregovore sa istim ovim MMF-om i sa istom ovom Svetskom bankom. Kako to oni, odnosno njihove vlade koje su pregovarale nisu za svoje građane preuzele obavezu da podignu granicu penzionisanja? Šta vam to onda znači? Znači da je Vlada Republike Srbije gora nego što su bile vlade Estonije, Mađarske i Češke, kada su vodili pregovore oko ovog važnog dela društvenog života i važnog dela javnog života, a to je utvrđivanje penzijskog sistema.
Nespremnost ili bolje rečeno nedovoljna pripremljenost i neispunjavanje obaveza u 2004. godini, za šta je kriva Vlada Republike Srbije, doveli su do toga da danas građani Srbije imaju nepriliku da Skupština Srbije raspravlja o tome da granica penzionisanja bude podignuta sa 63 na 65 godina.
Druga velika tema jeste usklađivanje penzija, indeksacija. Sada se penzije usklađuju tako što polovina uticaja na povećanje penzija dolazi od strane prosečnih zarada i povećanja nivoa prosečnih zarada, a ova druga polovina od toga koliko rastu troškovi života, pa kada se nađe nekakva srednja vrednost, onda se četiri puta godišnje usklađuje visina penzija. Taj model omogućava građanima Srbije koji primaju penzije da, u onoj meri u kojoj je to moguće, prate porast inflacije i troškova života, a da to bude pravično koliko je to moguće, jer koliko se uopšte u našoj ekonomiji i našem društvu povećavaju zarade, da makar jedan deo tog boljitka osećaju penzioneri.
Šta se dešava po Predlogu ovog zakona? Postepeno, iz godine u godinu, udeo povećanja zarada u povećanju penzija će se smanjivati. Dakle, 2009. godine samo će porast troškova života biti mera stvari; prosto rečeno, onoliko koliko se poveća inflacija, povećavaće se i penzije.
Od tog trenutka za penzionere ništa više nije važno: ni da li napreduje ekonomija, da li se povećavaju prosečne zarade, da li se povećava bruto društveni proizvod. Za penzionere neće biti važno da li je prosečni bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 2.000 evra ili 20.000 evra. Njihove penzije će biti iste. Realno, koliko mogu da kupe tog trenutka, toliko će moći za jednu penziju da kupuju do večnosti. To je nečovečno. Nečovečno je ubijati nadu ljudima, nečovečno je zatvarati životnu perspektivu bilo kome, a naročito ljudima koji se nalaze u najstarijem životnom dobu.
Dakle, 25% populacije starije od 65 godina je ispod granice siromaštva u Srbiji. Prosečna penzija danas je 10.000 dinara. Dve trećine penzionera prima manje od 10.000 dinara. Sada će Vlada Republike Srbije da stavi pečat na to. Gde ste, tu ste. Dakle, ni nade, ni pomoći, niti bilo kakvih izgleda za boljitak, ma šta se u ovoj zemlji dešavalo.
Sada malo na ovu drugu stranu – da li je izdatak i transfer koji Vlada iz budžeta vrši u Fond PIO toliko veliki da će urušiti ceo sistem penzija, pa posredno, ukoliko ne bude smanjen, urušiti i budžet, fiskalnu sposobnost zemlje, a samim tim i moć cele države? Istina je, rebalansom budžeta ovaj transfer iz budžeta u Fond PIO je povećan sa 85 milijardi dinara na 100 milijardi dinara i taj transfer odnosi se kako na Fond PIO, tako i na Fond za zemljoradnike. I jedan i drugi fond nisu u stanju da iz doprinosa za penzijsko osiguranje isplate penzionere i svi su dotirani iz budžeta.
Ministar Dinkić je ovde rekao da se za penzije izdvaja 13,8% ukupne potrošnje, dakle da penzije čine 13,8% ukupne potrošnje. To nije istina zbog toga što penzije čine 12% ukupne potrošnje. To nije podatak koji možete da pronađete u štampi ili podatak koji daju ekonomisti koji možda nisu skloni Vladi Republike Srbije, to je podatak koji se nalazi u zvaničnom dokumentu MMF-a.
Izdaci za penzije čine 12% bruto društvenog proizvoda Srbije. To je istina. Procenat od 12% je manji nego u zemljama OECD-a, dakle u razvijenim svetskim ekonomijama. Ovaj procenat je nešto viši nego u zemljama koje su u tranziciji. To je istina.
Dame i gospodo poštovane kolege poslanici, procena bruto društvenog proizvoda u Srbiji nije tačna i nije realna. U Srbiji je, nažalost, siva ekonomija još uvek velika. Kada kažemo da ono što je zvanično, a penzije su oficijelan, zvaničan podatak, niko ne prima penziju na crno, dakle, kada kažemo da je 12% izdatak za penziju u bruto društvenom proizvodu, to nije tačno, jer je taj procenat niži taman toliko koliko siva ekonomija ima udeo u ukupnom društvenom proizvodu.
Pogledajmo tu stvar i sa jedne druge strane i iz drugog ugla. Doprinos za penzijsko osiguranje je u Srbiji 22%. U razvijenim ekonomijama, dakle u zemljama OECD-a doprinos u fond za penzijsko osiguranje je za dva procentna poena viši i iznosi prosečno 24%. U zemljama u tranziciji, to su zemlje sa kojima se mi poredimo: Rumunija, Bugarska i neke koje su imale više sreće, kao Mađarska, Češka, Slovačka, procenat koji se izdvaja za doprinos za penzijsko osiguranje je čak za šest procentnih poena viši nego u Srbiji i iznosi prosečno 28%.
Da vidimo onda da li govorimo o realnoj stvari kada kažemo da transfer iz budžeta iznosi 100 milijardi dinara, ali je kod nas procenat doprinosa za penzijsko osiguranje najmanji u Evropi. Da smo povećali stopu doprinosa za penzijsko osiguranje ne bi bilo potrebno da se iz budžeta izdvaja 100 milijardi dinara u 2005. godini, nego znatno manje novca, taman onoliko manje novca kolika je razlika između 22% u Srbiji i 28% prosečno u zemljama u tranziciji.
Da se još malo bavimo ovim ekonomsko-tehničkim, računovodstvenim činjenicama. Samo u Srbiji je u deficit uračunato i to što je država odredila da određene kategorije zaposlenih imaju beneficirani radni staž. Vojska, policija, svako ko ima beneficirani radni staž svugde u svetu tu beneficiju dobija iz budžeta, a ne iz fonda za penzijsko osiguranje. Pa, država je ta koja kaže da su joj potrebni policajci, da su joj potrebni vojnici, piloti, vatrogasci i da bi svi ti ljudi trebalo da rade i da imaju radni vek koji je kraći od redovnog radnog veka i da država za to hoće da plati izvesnu sumu novca.
Dame i gospodo, kada se uz to doda i način na koji se finansira zdravstvena zaštita penzionera u svetu i uporedi sa načinom na koji se plaća zdravstvena zaštita penzionera u Srbiji iz Fonda za penzijsko osiguranje, onda dobijemo predstavu o tome da deficit u penzijskom fondu, koji je prikazan i ovde predstavljen kao razlog za pooštravanje režima prema penzionerima, nije realan i da država Srbija nije imala nikakvu preku potrebu, nikakvu nuždu da uđe u ovaj proces koji će dovesti do velikih umanjenja prava penzionera.
Šta je onda razlog? Zašto mi danas i u petak raspravljamo o zakonu koji treba da izmeni sistem penzijskog i invalidskog osiguranja? Nažalost, razlog je u nesposobnosti Vlade Republike Srbije. Nije MMF rekao: ili ćete smanjiti penzije ili će biti raskinut trogodišnji ugovor koji treba ovoj zemlji da donese otpis od oko 700 miliona dolara. Nije tačno.
MMF je rekao, kada su Labus i Dinkić bili u Vašingtonu – gospodo, zašto vi niste ispunili obaveze koje ste preuzeli kao Vlada i kao država u 2004. godini; zašto vi, gospodo, niste učinili ništa u restrukturiranju javnih preduzeća, a obećali ste da ćete srediti stanje u telekomunikacijama; zašto 80 velikih sistema u Srbiji nije napredovalo u restrukturiranju 2004. godine?
Tog trenutka je revizija sistema penzijskog i invalidskog osiguranja došla na dnevni red pregovora sa MMF-om. U tom trenutku je NIS postao interesantan, i privatizacija dve rafinerije. Na taj način su to postali elementi sporazuma Vlade Republike Srbije sa MMF-om i na taj način su postale obaveze države Srbije za ovih šest meseci, u ovoj pretposlednjoj reviziji sporazuma sa MMF-om.
Dakle, da zaključim, Vlada Republike Srbije nije bila u stanju da štiti interese građana Srbije, kao što su to bile u stanju da čine vlade Slovenije, Estonije, Letonije, Mađarske, Češke, Slovačke i svih drugih zemalja gde starosna granica nije 65 godina, nego je manja, i gde se penzije ne usklađuju onako kako je ovim predlogom zakona predviđeno, gde sistem penzijskog osiguranja ne zatvara sve životne izglede penzionerima.
Dakle, Vlada Republike Srbije je donela političku odluku da se teret tranzicije, i to svom silinom, prebaci na milion i 300.000 ljudi koji u ovoj zemlji primaju penzije, na kategoriju građana Srbije koji više nisu u stanju da preko sive ekonomije ili na bilo koji drugi vanredni način nadoknade manjak iz svojih redovnih prihoda, a to su penzije koje dobijaju; na kategoriju stanovništva koje troši mnogo više na svoje lečenje, nego ljudi koji su od njih mlađi, jer je to prirodno stanje stvari; na kategoriju stanovništva, što je po mom mišljenju najvažnije, za koju je Vlada, ministar Dinkić, potpredsednik Labus i predsednik Koštunica, procenila da neće doći u Nemanjinu ulicu nekoliko stotina hiljada ljudi da bi protestovali, zbog toga što su stari i nemoćni. Zbog toga je jedna slaba vlada udarila na najslabiji deo svoje nacije, pokušavajući da na taj način nadoknadi i ispravi nesposobnost i loše posledice svoje vladavine.
Pozivam vas, dame i gospodo, da glasate po svojoj savesti i da ne dozvolite da milion i 300.000 najnemoćnijih ljudi u Srbiji budu žrtve jedne nesposobne vlade i da na sebe prime najveći teret tranzicije. Hvala lepo.
