Dame i gospodo narodni poslanici, saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 6, 7, 8, 9. i 10, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave u zajedničkom načelnom pretresu za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta 24 sekunde, Nova Srbija i samostalni poslanici 9 plus 9 – 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP-a i dva nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Istovremeno vas obaveštavam o ovlašćenim predstavnicima ispred poslaničkih grupa. Za poslaničku grupu SRS narodni poslanik Petar Jojić, DSS narodni poslanik Đorđe Mamula, DS narodni poslanik Slobodan Pajović i G17 plus narodni poslanik Marko Krstin.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 6-10. tačke dnevnog reda: – PREDLOG KRIVIČNOG ZAKONIKA, PREDLOZI ZAKONA O KRIVIČNIM DELIMA MALOLETNIKA, IZVRŠENjU SANKCIJA, ZAŠTITI UČESNIKA I IZMENAMA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU
Da li predstavnik predlagača Zoran Stojković, ministar pravde, želi reč?
Izvolite, gospodine ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set zakona iz krivične oblasti. Imam posebno zadovoljstvo, a pretpostavljam i vi, što mogu da govorim o nečemu što ova zemlja nije imala 200 godina. Prvi put dobijamo krivični zakonik.
Dobijamo zakonik u kome treba da budu sadržane sve bitne odredbe o bitnim krivičnim delima, kako se ne bi dešavalo, kao do sada, da se najveći deo krivičnih dela nalazi van krivičnog zakona. Više nemamo opšti i posebni deo, već jedan jedinstven krivični zakonik koji sadrži sva bitna krivična dela i sve novine koje su se pojavile.
Ovaj zakon, kao i ostali zakoni, stajao je nešto duže u skupštinskoj proceduri, što je na jedan način loše, ali sa druge strane, pokazalo se kao dobro.
U međuvremenu, potpisali smo nekoliko deklaracija i međunarodnih konvencija, prihvatili određene obaveze i to nam je dalo mogućnost da u te zakone ugradimo pre svega nova krivična dela, nešto što do sada nije postojalo kod nas i na taj način da naš zakon zaista upodobimo svim potrebnim standardima današnje moderne Evrope.
Ovaj zakonik je prošao sve provere, pa i te Evrope, i dato je veoma pozitivno mišljenje. Moram da kažem pred svima da ste zaslužni i vi, jer veliki broj poslaničkih grupa dao je zaista korektne amandmane i Vlada je usvojila najveći broj tih amandmana i u tom smislu zaista se zahvaljujem poslanicima.
Ovaj zakon ne samo što predstavlja celinu, nego unosi niz novina koje do sada nisu postojale. One su izazivale velike probleme u ovom društvu, počev od borbe protiv organizovanog kriminala, tako i borbe protiv korupcije. Novine se ogledaju u nizu primera.
Uvodimo sada jednu kategoriju koja nije postojala tzv. dugotrajnog zatvora od 30 do 40 godina.
Ranije je postojalo 20 ili 40 godina, a to je izazivalo probleme u praksi gde imate učinioce koji nemaju istu situaciju, a imate samo jednu mogućnost, ili 40 ili 20 godina.
Sudovi su bežali ka lakšoj opciji, pa izricali 20 godina, a sada je data mogućnost da se napravi gradacija među njima i da sud izrekne 30, 35 i 40 godina. Znači, neće biti problema u praksi u tom delu.
Uveden je nov način obračunavanja novčane kazne, koji do sada nije postojao u našem zakonodavstvu. Uvedene su neke nove mere, kao što je društveno koristan rad.
Istovremeno, ovaj zakon je upodobljen i usaglašen sa novim zakonom o maloletničkoj delikvenciji i dobijamo sada jednu celinu gde se maloletnicima daje onaj značaj koji treba da imaju, jer opšta konstatacija je da maloletnička delikvencija u Evropi raste.
U toj situaciji nije bilo dovoljno ono što smo imali, već je morao da se uredi jedan moderniji zakon, ocenjen izuzetno dobro od strane Ujedinjenih nacija i od strane Evrope, gde smo probali da zadovoljimo osnovne uslove, šta uraditi da se postigne uspeh u borbi protiv maloletničke delikvencije, a da se to ne realizuje samo nekim kaznama lišenja slobode i slično.
Sa druge strane, ako već dođe do toga, da se obezbedi da ti maloletnici izađu sutra kao ljudi sposobni za resocijalizaciju i uključivanje u društvo, a ne da izađu kao dobri kriminalci kao što se sada dešava.
Govorim sada i o zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, kao trećem koji je morao da se uklopi u to; vidite da se pojavljuju nove mere, novi uslovi, novi organi i, što je najbitnije po nama, ljudi koji će se baviti tom vrstom kriminala moraće da imaju jako dobre stručne reference da bi mogli taj posao da obave.
Imamo niz novina koje moraju da budu interesantne za ovo društvo. Tu je u pitanju trafiking, koji je sada detaljno i dobro regulisan; u pitanju je pranje novca, korupcionaške stvari; u pitanju su novine koje se odnose npr. na platne kartice koje sve više zamenjuju čekove.
Dobijamo prvi put dela komandne odgovornosti koja su sada sistematizovana na dva dela, tako da više neće biti ni tu dileme šta može da se sudi, a šta ne može da se sudi.
Za nas je mnogo bitno što su određena dela jasno precizirana i moram reći da kada se uredi zakon o krivičnom postupku, koji je u fazi izrade i očekujem za dva meseca da bude u Skupštini, tada ćemo dobiti kompletnu zakonodavnu materiju u krivičnopravnoj oblasti, koja je upodobljena standardima Evrope i potrebama ove zemlje na tom putu pridruživanja tom urednom delu Evrope.
Mislim da ima značaj činjenica da je stajao zakon i stranke su zaista uložile dosta truda, uloženo je oko 400 amandmana, a više od 50% smo usvojili, jer su se pokazali kao dobri, uklopili u sistem, a dao nam je opet mogućnost da sve nove stvari vezane za obaveze koje smo preuzeli po deklaracijama kako Evropske unije, tako i Ujedinjenih nacija, budu ugrađene u ove zakone.
Mi dobijamo definitivno moderan zakon. Jedna mala izmena je vezana za nešto što nije materija krivičnog zakonodavstva nego procesna materija. To je ona izmena Zakona o krivičnom postupku, jer smo morali da zbog izmene statusa državne bezbednosti u nezavisnu agenciju, danas BIA, dodamo tu novinu, ne menjajući ništa u sistemu Zakona o krivičnom postupku.
Jedino taj peti zakon nije vezan za ove zakone, ali mislim da je potrebno da to uradimo što hitnije, kako bismo mogli da ostvarimo nesmetanu i valjanu zaštitu države, imajući u vidu okruženje u kome se nalazimo.
Nadam se da će se u diskusiji dati još neki nov, validan argument. Vlada je spremna da prihvati sve što je dobro, jer ovo što je bilo dobro mi smo uradili, odnosno ugradili u postojeći zakonski tekst, tako da, uz zahvalnost vama na saradnji, želim da vas obavestim da zbog zdravstvenog stanja možda neću moći da ostanem do kraja na sednici, pa se unapred zahvaljujem na razumevanju. Hvala.

Hvala vama, gospodine Stojkoviću.
Da li su sve poslaničke grupe podnele prijave ili će još neka poslanička grupa podneti prijavu za reč? Gospodine Krstin, da li ćete podneti prijavu za reč, da znamo tehnički? (Da.)
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč? Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Predlog krivičnog zakonika koji je Vlada gospodina Koštunice uputila ovoj skupštini na raspravu i izjašnjenje predstavlja moderan, savremen krivični zakonik, u skladu sa dostignućima savremene nauke krivičnog prava. Po svojoj sadržini to je zakonik otvorenog društva, u kome se autoritet države zasniva na slobodi građana.
Ovo je jedna od najozbiljnijih promena u novijoj istoriji Srbije, odnosno jugoslovenskog prostora. Ovo je zaista zakon promena. Ujedno, ovo je zakon koji sadrži odredbe koje predstavljaju poslednju rundu desovjetizacije krivičnog zakona, koja je, istini za volju, počela 1951. godine Krivičnim zakonom FNRJ, kada je doneta odluka da se ipak preuzmu modeli zapadnih krivičnih zakona i zapadne teorije krivičnog prava.
Do tada je naše krivično zakonodavstvo i uopšte zakonodavstvo bilo prilično sovjetizovano, a to se u krivičnom zakonodavstvu višestruko osetilo, sa pogubnim posledicama.
U tom periodu do 1951. godine u Ujedinjenim nacijama doneta je Opšta deklaracija o ljudskim pravima 1948. godine i ona je bila ključni dokument na kome su sva kasnija krivična zakonodavstva u svetu zasnovana.
Za tu Opštu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. godine nije glasala jugoslovenska delegacija, jer je ona predložila da u Opštu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. godine uđe i pravo na formiranje koncentracionih logora. Kako to nije prihvaćeno, nije ušlo u proceduru, ali su logori u to vreme uveliko funkcionisali, pa to treba shvatiti kao pokušaj da se formi da jača sadržina, jer se pošlo od toga da forma štiti pravo, pa čak i kada je reč o koncentracionim logorima.
Naravno, nikakvih sankcija Saveta bezbednosti nije bilo oko toga što su postojali logori, jer je malo poznata okolnost da je te 1949. godine Broz potpisao protokol po kome Jugoslavija postaje američka interesna sfera, tako da je zaštita za logore bila u potpunosti obezbeđena.
Sledeća izmena posle 1951. godine bila je 1959. godine, kada se uz oslobođenje od sovjetskih uticaja ipak osećaju novi uticaji, a to je izmena krivičnog dela neprijateljske propagande, kada je uneta sintagma da se može odgovarati zbog zlonamernog i neistinitog prikazivanja prilika u zemlji. To je učinjeno samo zbog jednog čoveka, poznatog disidenta Milovana Đilasa, koji je tek 1988. godine, sa promenom vlasti u Srbiji, doživeo da mu se vrati pasoš, dakle te 1988. godine.
Pored toga, tada je uvedeno i krivično delo širenja lažnih vesti, kao direktni sovjetski uticaj, a i mera bezbednosti zabrane javnog istupanja uneta je retroaktivno, takođe zbog njega.
Posle toga su sledile promene 60-ih godina i u to vreme dolazi do ratifikacije Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji je imao veoma veliki uticaj na krivično zakonodavstvo u svetu. Taj pakt je donet 1971, a ratifikovan je 1976. godine.
Mislim da svi oni koji na osnovu tog pakta računaju na rehabilitaciju u krivičnopravnom smislu moraju imati na umu da deklaracija iz 1948. godine nije usvojena, tako da od te do 1976. ne postoji obaveza države da ona štiti prava koja su sadržana u Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine.
Dalje, 1990. godine dolazi do ključnih promena u krivičnom zakonodavstvu. Tada se menja krivično delo neprijateljske propagande, menja se krivično delo špijunaže, odavanja državne tajne i dolazi do liberalizacije. Ali, uticaj sovjetskog prava se i dalje oseća u nekim drugim formulacijama, kao relikt prošlosti.
U Ustavu Savezne Republike Jugoslavije 1992. godine dolazi do ukidanja smrtne kazne za krivična dela iz savezne nadležnosti. Posle toga dolazi do preformulacije krivičnog dela širenja lažnih vesti i tako dolazimo do 2001. godine, kada imamo novu Vladu Srbije, koja nije izvršila ozbiljne promene u krivičnom zakonodavstvu. Doduše, od te vlade to se i nije moglo očekivati.
Naime, Vlada iz 2001. godine je preko svojih predstavnika, ministra unutrašnjih poslova i potpredsednika Vlade Dušana Mihajlovića i generala Sretena Lukića, načelnika Resora javne bezbednosti, na Novom groblju položila vence na grobove Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića, što je bila vrlo jasna poruka za dane koji dolaze, a koje smo videli u vanrednom stanju.
Nijedna vlada pre te vlade nije polagala vence na grobove dvojice pomenutih, ali mislim da se od te vlade nije ni moglo očekivati ozbiljnije zahvatanje u krivičnom zakonodavstvu i korenite promene. Bez obzira na kasnije promene oko organizovanog kriminala i izmene Zakona o krivičnom postupku i definicije nekih krivičnih dela, to se nije moglo očekivati.
Doduše, treba se sada podsetiti i reči Dušana Mihajlovića, koji u svojim memoarima "Vidici" i "Povlenske magle" kaže da je ta vlada preuzela mafiju iz ranijeg perioda i da mu je ta vlada otežavala borbu protiv organizovanog kriminala.
Još je zanimljivije da se niko iz te vlade nije oglasio povodom tih tvrdnji iz njegovih memoara, niti neko od tih ministara koji danas ovde sede kao poslanici, tako da se nameće pitanje da li će tu biti nekog izjašnjavanja. Čak mislim da se ni porodica pokojnog predsednika Vlade o tome nije izjasnila, pa se nameće pitanje da li su to u pitanju klevete ili je to istina.
Što se tiče Vlade iz 2003. godine, mislim da je bilo jasno da su oni u krivično zakonodavstvo u vanrednom stanju vratili rešenje iz 40-tih, 50-tih godina. "Sabljaška" vlada Zorana Živkovića vratila je konfiskaciju imovine kao kaznu, celokupne imovine, kao rešenje iz 1945, a retroaktivno je odlučila da primenjuje kaznu od 40 godina zatvora.
Pored toga, ministar pravde u toj vladi, u ime vlade jedno vreme je zahtevao da se retroaktivno vrati smrtna kazna, tako da je to bio nezabeležen pad u našoj bližoj istoriji, po konzervatizmu i po zastarelim idejama.
Ovaj krivični zakonik je inače drugi u istoriji Srbije. Prvi je donet 1860. godine, a ovaj, kada bude bio usvojen, biće drugi po redu. Nazvan je zakonikom zato što je u njemu napravljen pokušaj ujedinjenja što je moguće većeg broja krivičnih dela, tako da će sada u jednoj kodifikaciji pretežan broj krivičnih dela biti na jednom mestu.
Uz to, treba napomenuti da će biti zadržano i sporedno krivično zakonodavstvo, jer se pošlo od pretpostavke da je nemoguće sva krivična dela ujediniti u jedan zakon, već da bi, radi bolje zaštite određenih oblasti života, bilo potrebno u tim zakonima koji uređuju posebne odnose u određenim oblastima života zadržati krivična dela koja posebno štite te oblasti, da bi tu bila bolja preglednost i da bi se ti propisi bolje primenjivali i bolje sagledali.
U pogledu promena o kojima je ovde reč pre svega mislim da je važno napomenuti (a iskoristiću da govorim i drugih 10 minuta) da se menja pojam krivičnog dela. Društvena opasnost kao sastavni deo definicije krivičnog dela se definitivno briše, zato što je to više sociološka definicija, a nema pravni značaj i nije joj mesto u krivičnom zakonu. Mislim da je to jedan od relikata sovjetskog prava, koji sada odlazi u prošlost. Konačno, sada imamo modernu definiciju krivičnog dela, kako se definiše i u evropskim krivičnim zakonima.
Druga ključna promena, po mom mišljenju, jeste i to što se kao oblik saučesništva ukida organizovanje zločinačkog udruženja, kao poseban oblik saučesništva, što je uvoz iz Sovjetskog Saveza iz 1947. godine i zadržao se sasvim nepotrebno do naših dana. Mislim da je u prošlosti bilo demokratskih kapaciteta da se to promeni, ali izgleda nije bilo dovoljno volje i interesovanja.
Dakle, sa tom promenom polazi se od pretpostavke da se može odgovarati samo za određeno konkretno krivično delo kada postoji krivica, tako da je organizovanje zločinačkog udruženja predviđeno u posebnom delu krivičnog zakona kao posebno krivično delo, a ne još povrh toga kao poseban oblik saučesništva i dodatno otežavajuća okolnost.
Uz to, mislim da je jedna od ključnih promena koja doprinosi demokratizaciji i liberalizaciji društva to što se krivično delo uvrede i klevete, koje se do sada gonilo po službenoj dužnosti, zbog uvrede državnih funkcionera, ukida, tako da će i državni funkcioneri koji budu bili žrtve kleveta i uvreda putem štampe morati sami da vode privatne parnice, a ne više da traže zaštitu državnog tužioca.
Uz to, mislim da je napravljen veliki korak napred zbog toga što su novinari dobili posebnu zaštitu, jer sada mogu da štite svoj izvor informisanja, kako ne bi odgovarali, kao do sada, zbog toga, osim kada je reč o krivičnom delu za koje se može ići preko pet godina, jer bi to bilo neodgovaranje za neprijavljivanje težih krivičnih dela. Tako da sada novinari mogu da štite svoj izvor informisanja.
U pogledu uvrede i klevete više nije predviđena kazna zatvora, već samo novčana kazna, tako da sada praktično etika novinarske profesije ostaje jedna od važnih brana u njihovom delovanju.
Napomenuo bih, uz to, da je došlo do novih kazni. Jedna od kazni je sada oduzimanje vozačke dozvole i javni rad za opšte dobro. To su do sada bile nezamislive promene u našem zakonodavstvu.
Mislim da sa ovim promenama koje sam izdvojio kao najvažnije ovaj naš zakonik ulazi u red liberalnih evropskih zakona.
Naravno, da ne zaboravim, došlo je do temeljne promene kod definicije pravne zablude, budući da se do sada odgovaralo i za nepoznavanje zakona, to se uzimalo kao olakšavajuća okolnost; sada samo skrivena zabluda dovodi do odgovornosti, tako da dolazi do potpune promene pravne zablude, definicija se menja posle više od 50 godina.
Dakle, to su neke od ključnih promena koje smatram veoma važnim. Iz duha zakona proizilazi da se samo sa brzom i efikasnom pravdom, koja nikoga ne zaobilazi, može postići zaštita osnovnih vrednosti na kojima počiva život u ljudskoj zajednici, a ne drakonskim kaznama.
O ostalim pitanjima ću govoriti u načelnoj raspravi.

Hvala vama, gospodine Mamula.
Da li još neko želi reč? Izvolite, reč ima gospodin Jojić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS. Posle toga, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS Slobodan Pajović. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje krivičnog zakonika u svakoj zemlji predstavlja izuzetno važan događaj koji privlači pažnju stručne i šire javnosti i kao takav ostaje trajno zabeležen u pravnoj istoriji jednog naroda.
Mi se upravo nalazimo pred takvim događajem. Iako je Srbija imala svoj deo zakonodavne nadležnosti u oblasti krivičnopravne materije u bivšoj SFRJ i u SRJ, ovo će biti drugi srpski krivični zakonik posle onoga iz 1860. godine.
U prilog donošenju novog krivičnog zakonika Srbije ide više razloga, kako formalnih tako i suštinskih. Pre svega, usvajanjem Ustavne povelje i formiranjem državne zajednice ukazala se potreba da države članice na celovit način urede krivičnopravnu materiju.
Postojeće krivično zakonodavstvo bilo je podeljeno između savezne države i republika članica, pa je Srbija preuzimanjem Krivičnog zakona SRJ, kao svog zakona, dobila, uz Krivični zakon Srbije, dva krivična zakona, što predstavlja svojevrsnu anomaliju koja nije poznata u savremenom krivičnom zakonodavstvu.
Inače, brojne izmene i dopune, kao i podeljena zakonodavna nadležnost u ovoj oblasti narušavale su celovitost i koherentnost krivično-pravnog sistema.
I pored toga što su parcijalnim izmenama ukinute prevaziđene norme, kao i uvedene nove, time se, ipak, samo donekle udovoljilo zahtevima i izazovima koji se pred savremeno krivično pravo danas postavljaju.
Poznato je da pitanje kriminalizacije i dekriminalizacije uvek predstavlja jedno od centralnih pitanja svake reforme krivičnog zakonodavstva. I neki instituti opšteg dela, iako mnogo manje podložni promenama, zahtevaju izvesna poboljšanja i usklađivanja sa savremenom teorijom krivičnog prava.
Razvoj nauke krivičnog prava i dostignuća u teoriji ukazuju da su neka postojeća rešenja prevaziđena i da ih treba menjati. Dosadašnja primena krivičnog prava u sudskoj praksi ukazala je da neka pitanja treba na drugačiji način rešiti na zakonodavnom planu.
Kao dodatni razlog za kodifikaciju krivičnog prava treba spomenuti i negativne pojave u oblasti sporednog krivičnog zakonodavstva.
To zakonodavstvo, kao što je poznato, karakteriše hipertrofija inkriminacija, neusklađenost, nekvalitetne norme, kao i njihovo nedovoljno poznavanje od strane građana. U pogledu većeg broja tih krivičnih dela postoji potreba da se na odgovarajući način unesu u krivični zakonik.
Međutim, to ne znači potpuno ukidanje sporednog krivičnog zakonodavstva. Neka krivična dela nije opravdano unositi u krivični zakonik, jer se radi ili o manje važnim krivičnim delima koja se efemerno privode i podložna su čestim izmenama ili je krug potencijalnih učinilaca ograničen na veoma mali broj ljudi u nekoj posebnoj oblasti ili je pak njihov blanketni karakter toliko izražen u smislu da su neprekidno vezana za norme zakona koje regulišu određene oblasti, pa se ne bi ništa dobilo njihovim prebacivanjem u krivični zakonik.
Naše krivično zakonodavstvo je do sada usklađivano sa međunarodnim aktima. U novije vreme naša zemlja je ratifikovala veći broj međunarodnih ugovora iz kojih proizilazi obaveza usklađivanja.
Primera radi, mogu se navesti Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa Protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, a naročito ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, Evropska konvencija o suzbijanju terorizma, Međunarodna konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju i drugo.
Predlog krivičnog zakonika realizuje naše međunarodne obaveze iz ratifikovanih međunarodnih ugovora, ali su pri tom relevantne odredbe tih ugovora prilagođavane našem pravnom sistemu, krivičnopravnoj terminologiji itd. To znači da je izabran teži ali adekvatniji način implementiranja normi međunarodnog prava. Sa jedne strane postignuto je da se u svemu suštinski ispune preuzete obaveze, a da se, s druge strane, poštuju uobičajeni krivičnopravni standardi, kao i da se predvide rešenja koja odgovaraju potrebama našeg društva i pravnog sistema.
Efikasno suzbijanje kriminaliteta zavisi od niza faktora, od kojih je veoma važno i dobro krivično zakonodavstvo. Mada postojeće krivično zakonodavstvo nije u toj meri zaostalo da je postala smetnja za efikasnije suzbijanje kriminaliteta, od novog krivičnog zakonika treba očekivati pozitivne rezultate i na tom planu.
Iako to svakako nije presudan argument, treba imati u vidu da jedino Srbija od država nastalih na teritoriji bivše SFRJ još nije donela svoj novi krivični zakonik. Ovaj argument je relativne prirode, zbog činjenice da donošenje novih krivičnih zakonika secesionističkih republika nije bilo uslovljeno samo ostvarivanjem potreba, već i distanciranjem od ranijeg jugoslovenskog pravnog sistema i potvrdom svoje novostečene državnosti.
U pogledu zaprećenih kazni se, u celini gledajući, ne bi moglo tvrditi ni da su represivnije, a niti blaže u odnosu na postojeće zakonodavstvo, već da su samo krivična dela po težini u većoj meri međusobno izdiferencirana. Takođe, propisani kazneni rasponi su i dalje ostali dovoljno široki, što u sudskoj praksi daje odlučujuću ulogu u vođenju kaznene politike.
Kod zakonskog opisa pojedinih krivičnih dela, kao i propisivanja instituta opšteg dela težilo se što jasnijim rešenjima kako bi se sudskoj praksi omogućila nesmetana primena krivičnopravnih normi.
Koje su karakteristike ovog predloga krivičnog zakonika? Krivični zakonik na celovit način reguliše krivičnopravnu materiju, osim nekih krivičnopravnih dela koja i dalje ostaju u okviru kaznenih odredaba pojedinih zakona kojima se regulišu neke druge oblasti. Radi se o krivičnim delima koja su ili neraskidivo vezana za materiju koju ti zakoni regulišu, ili se radi o manje značajnim krivičnim delima, ili pak o onim koja su podložna čestim izmenama, te ih stoga nije opravdano unositi u krivični zakonik.
Prilikom pisanja jednog krivičnog kodeksa veoma je važno koji će se kriminalno-politički, pa i širi, pravno-filozofski pristup izabrati kao polazna osnova. U pogledu pravno-dogmatskog i legalističko-tehničkog pristupa potrebno je imati jasan stav.
Kod kriminalno-političkog pristupa važno je naći pravu meru između neophodne i važne represije i onoga što predstavlja preterano zadiranje u sferu pojedinaca, a što i za društvo u celini ima negativne posledice.
Zaštitnu i garantovanu funkciju krivičnog prava treba dovesti u međusobni sklad ili, drugačije rečeno, unitaristički pristup treba ograničiti načelom pravednosti i srazmernosti. Preterano korišćenje krivičnopravne represije može ukazivati na to da se društvo suočava sa nekim od sledećih problema: prvo, ili je reč o slabom i loše organizovanom društvu u državi koja ne raspolaže drugim oblicima pravne reakcije i socijalne kontrole, pa se zato uglavnom oslanja na krivično pravo. Drugo, ili je društvo i država uzdrmana političkim, ekonomskim i socijalnim konfliktima, odnosno razmere kriminaliteta su takve da dovode u pitanje normalno funkcionisanje društva. Treće, može ukazivati na represivnu i totalitarnu državu.
Što se tiče zakonodavne tehnike koja će se koristiti, neophodno je izbegavati kako kazuistiku, tako i preteranu generalizaciju, a što nalaže i postupak koji se mora uvažavati.
Imajući u vidu veći broj krivičnih dela i njihove oblike može se konstatovati da su granice krivičnopravne zaštite Predlogom krivičnog zakona postavljene dosta široko.
Pored toga što je u teoriji opšteprihvaćeno shvatanje da je krivično pravo pre svega ultima racio, tj. poslednje sredstvo, savremeno krivičnopravno zakonodavstvo je u stalnoj ekspanziji. Iako se imalo u vidu da određene probleme treba rešavati na drugi način i drugim sredstvima, ipak je broj novouvedenih inkriminacija znatno premašio broj onih koje su kao anahrone ukinute. Stalno širenje granica...

Gospodine Jojiću, izvinite, da li koristite i drugi deo? (Da.)

... krivičnopravne zaštite koje nameću novi oblici kriminaliteta, preuzete obaveze iz međunarodnih ugovora, kao i nepostojanje ili nerazvijenost drugih sredstava kojima se bolje od krivičnog prava može suzbijati neko društveno opasno ponašanje, u sebi nosi opasnost da krivično pravo još u većoj meri optereti ograničene kapacitete pravosuđa i da bude još manje efikasno.
Iako se u izradi Predloga krivičnog zakonika vodilo računa da se ne pretera u širenju krivičnopravne zaštite (što ima niz drugih negativnih posledica), ipak je težnja za zaštitom određenih dobara bila dominantna, tako da bi se možda moglo zameriti i to što predlog nije bio smeliji u pogledu dekriminalizacije i jednog uopšte liberalnijeg pristupa u oblikovanju granica krivičnopravne zaštite. Međutim, stanje kriminaliteta, kao i opšte prilike u Srbiji predstavljali su realnu prepreku za jedan takav pristup.
Predlog krivičnog zakonika je nastojao da nađe pravu meru u zaštiti ličnih, individualnih dobara i opštih dobara. Poznato je da preterana krivičnopravna zaštita opštih dobara može čak i da ugrozi osnovna prava čoveka. Sa druge strane, nije opravdan ni individualistički pristup u oblikovanju krivičnopravne zaštite. Iako se na prvom mestu štite osnovna dobra čoveka, krivičnopravna zaštita je neophodna i onim opštim dobrima koja su u funkciji ostvarivanja tih osnovnih dobara (dakle, država, privreda, pravosuđe i drugo).
Prilikom izrade Predloga krivičnog zakonika korišćen je i uporedno-pravni metod. Uzeta je u obzir i većina krivičnih zakonika evropskih zemalja. Rešenja iz stranog zakonodavstva nisu nekritički preuzimana, već su prilagođavana potrebama, prilikama i stvarnosti u Srbiji. Upoređivanje sa rešenjima u stranom zakonodavstvu u nekim slučajevima je vodilo zaključku da su bolja rešenja iz našeg prava, te da ih stoga treba zadržati.
Inače, jedna od karakteristika Predloga krivičnog zakonika jeste da su u njemu sadržana ona rešenja iz našeg dosadašnjeg krivičnog zakonodavstva koja su se pokazala kao dobra, iako su neka od njih možda mogla biti još i bolja. Ona nisu menjana zbog kratkoće vremena u kome je trebalo izraditi ovaj zakonski projekat, kao i zbog stava sudske prakse koja nerado gleda na promene onih rešenja koja u praksi nisu stvarala probleme.
Jedna od karakteristika Predloga krivičnog zakonika jesu i nova rešenja na planu krivičnih sankcija. U opštem delu su uvedene nove krivične sankcije, a u posebnom delu su na drugačiji način propisane kazne za pojedina krivična dela, odnosno izvršena je jasnija diferencijacija pojedinih krivičnih dela prema njihovoj težini.
U odnosu na postojeća rešenja, kod nekih krivičnih dela propisana je blaža kazna (kod nekih imovinskih krivičnih dela), dok je kod drugih propisana stroža kazna (tu su najteža krivična dela, zatim oblici onih krivičnih dela koji imaju elemente organizovanog kriminala i drugo).
Posebno se zapaža da se vodilo računa o potrebi da se putem zakonskih rešenja utiče na sudsku praksu tako što će se smanjiti broj izricanih uslovnih osuda, a povećati obim kod primene novčane kazne, pa su predviđena određena rešenja u tom smislu.
Iako se ne može, iz više razloga, očekivati da u Srbiji novčana kazna postane dominantna sankcija, kao što je to slučaj u većini evropskih zemalja, između ostalog i zbog niskog životnog standarda, krivični zakonik će sigurno uticati da se ona izriče češće nego što je to slučaj do sada.
Sistematika opšteg dela Krivičnog zakonika nije zahtevala ozbiljnije izmene. U pogledu sistematike posebnog dela može se primetiti da se ona dosta razlikuje u odnosu na postojeću, i to ne samo zbog činjenice da je materiju u posebnom delu krivičnog zakonika trebalo regulisati na celovit način, a ne kao do sada na osnovu podeljene zakonodavne nadležnosti, već zbog drugačijih određivanja grupnih zaštitnih objekata pojedinih krivičnih dela, kao i njihovog redosleda, s obzirom na njihov značaj, međusobnu srodnost i drugo.
Predlog najnovijih rešenja u opštem delu predloženog krivičnog zakonika: na samom početku, u Glavi I Krivičnog zakonika sadržane su osnovne odredbe, koje su malobrojne, ali veoma važne, s obzirom na to da se njima ustanovljavaju osnovni principi krivičnog prava, dakle, načelo zakonitosti, načelo krivice, načelo legaliteta krivičnopravne represije, a propisana je i opšta svrha krivičnih sankcija.
Nastojalo se da se ova načela formulišu bez unošenja deklarativnih konstatacija, naročito na jedan koncizniji i precizniji način; načelo zakonitosti i načelo krivice (nullum crimen sine lege) su formalni i formulisani su na standardan način kao u većini evropskih krivičnih zakonika. Iako je sama formulacija načela zakonitosti mogla biti nešto drugačija, ona je dobra i izražena je na jedan klasičan način.
Još važnije od toga kako je formulisana odredba o načelu zakonitosti jeste to u kojoj meri je to načelo sprovedeno i poštovano kroz sam Krivični zakonik. Reč je, pre svega, o onom segmentu načela zakonitosti koji nalaže da norme i upotrebljeni izrazi budu što određeniji, što precizniji. Svakako, u Krivičnom zakoniku ima i onih odredaba kojima bi se u pogledu stepena određenosti moglo prigovoriti, ali u nekim slučajevima veoma je teško izbeći neodređene i suviše uopštene izraze, koji ponekad mogu imati i karakter generalnih klauzula.
Što se tiče načela legitimnosti ili tačnije rečeno onog njegovog dela koji se odnosi se na krivičnopravnu represiju, na nužnu meru i minimum krivičnog prava, retka su savremena krivična zakonodavstva koja ga eksplicitno sadrže. Na njega se uglavnom nailazi u krivičnim zakonodavstvima zemalja bivše SFRJ i u tom pogledu je jasno da je tome najviše doprinela slična odredba koju sadrži KZ SFRJ. U vezi sa tim se uticaj Krivičnog zakona SFRJ može oceniti pozitivnim, jer je reč o principu koji i danas jeste, bar deklarativno, usvojen.
U Glavi II sadržane su odredbe o važenju krivičnog zakonodavstva Srbije. Osim nekoliko manje značajnijih novina, npr. rešavanje do sada sporne situacije personalnog principa u slučaju promene državljanstva, u odnosu na postojeće rešenje poboljšana je i sistematika, jer nema razloga da se odredbe o prostornom i vremenskom važenju svrstavaju u različite glave opšteg dela.
U pogledu ranijih odredaba o važenju republičkih krivičnih zakona, zadržana su postojeća rešenja, s tim što se vodilo računa o tome da je sada reč o krivičnom zakonodavstvu država članica. Dakle, to je odredba Glave II.
U Glavi III, koja se odnosi na krivično delo, regulišu se opšta pitanja krivičnog dela (njegov opšti pojam, osnovi isključenja protivpravnosti, oblici i osnovi isključenja krivice). Iako neki evropski krivični zakoni ne sadrže odredbu o opštem pojmu krivičnog dela, ta odredba je zadržana, ali u odnosu na raniji način napravljena je značajna razlika.
Dosledno je sprovedena objektivna i subjektivna koncepcija opšteg pojma krivičnog dela u pogledu gde postoji saglasnost, kako u našoj teoriji, tako i u stranoj teoriji. Sadašnje rešenje koje posebno izdvaja krivičnu odgovornost shvaćeno je subjektivno, dakle, da je osnov da se krivično delo shvati čisto objektivno, što danas niko ne zastupa.
Dalje, odustalo se od unošenja društvene opasnosti kao obaveznog samostalnog elementa tog pojma, jer u savremenoj evropskoj teoriji krivičnog prava niko više ne zastupa to shvatanje koje je ranije bilo u socijalističkim zemljama.
(Predsednik: Gospodine Jojiću, vreme, molim vas.)
Dame i gospodo, ako mi dozvolite da zaključim, sigurno da je ovaj krivični zakonik jedna kodifikacija koja mnogo znači za Republiku Srbiju.
Dame i gospodo narodni poslanici, dužan sam da vam kažem da je u Predlogu ovog zakonika preuzeto osamdeset i više posto odredaba iz Predloga krivičnog zakonika, a to su radili srpski radikali, tada sam bio savezni ministar pravde. Godinu i po dana smo neposredno radili na tome, na tome sam radio lično sa uglednim stručnjacima, a tada je potpredsednik Vlade bio Tomislav Nikolić, koji je učestvovao, Maja Gojković. Moram reći da su učestvovali ugledni profesori, ugledne sudije i ugledni tužioci. Pomenuću ovde jednog velikog stručnjaka iz oblasti krivičnog prava, a to je prof. Zoran Stojanović, inače profesor na Pravnom fakultetu. On je bio u grupi za izradu ovog krivičnog zakonika.
To je predlog, prva kodifikacija koju sam radio sa tim stručnjacima i članovima Savezne vlade SRJ. Od 430, koliko ima članova, reći ću vam da su iz ovog predloga krivičnog zakonika iz 2000. godine preuzeta od srpskih radikala 384 člana.
Svakako da treba reći da je republički ministar uvažio ove odredbe, što SRS uvažava i ceni, jer da nije bilo dobrog predloga zakona srpskih radikala, sigurno ne bi ovaj predlog prihvatio ni sam ministar gospodin Zoran Stojković.

Hvala vam, gospodine Jojiću. Struka je iznad politike. Sjajno.
Izvolite, narodni poslanik Slobodan Pajović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da je predlog seta krivičnih zakona, o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, izazvao veliko interesovanje šire i stručne javnosti. Mogu reći da to vidim po izlaganju mojih prethodnika koji su, mogu reći, kao i ja, dosta pročitali i u velikom delu saglasni sa komentarom profesora Stojanovića, koji je učestvovao u sačinjavanju ovog zakona, a koji je dao jedan dobar komentar u "Braniču", časopisu Advokatske komore Srbije.
Postoji opšta saglasnost da je donošenje ovog zakona bilo nužno, u prvom redu što je zakonodavna nadležnost u ovoj oblasti bila podeljena tako što je Srbija imala deo nadležnosti, a deo nadležnosti pripadao je, na saveznom nivou, SFRJ i SRJ, tako da je stvorena situacija da imamo dva krivična zakona. Bilo je nužno da se ova materija objedini u jednom krivičnom zakonu. Republike, države članice eks Jugoslavije, sve su već donele svoje krivične zakone. Dakle, samo po sebi je bilo potrebno doneti ovaj zakon i dobro je što će ovaj zakon biti donet.
Sadašnje krivično zakonodavstvo trpelo je velike izmene. One su dovele do toga da se naruši jedinstvo sistema i do toga da imamo situacije da se veoma teško primenjuje krivični zakon. To je situacija koju smo skoro imali, da stručna javnost, a i sudije koje primenjuju zakon u situaciji za najteža krivična dela su podeljeni oko toga da li se za krivična dela, npr. u slučaju "Ibarske magistrale", ubistva Stambolića, može izreći kao maksimalna kazna zatvora od 15 godina ili 40 godina zatvora. Ne bih hteo da iznosim svoje mišljenje u vezi s tim, samo sam to naveo kao primer i razlog da je neophodno donošenje novog zakona koji će na celovit način rešavati ovu materiju, a mislim da Vrhovni sud o ovom pitanju treba da zauzme svoj stav.
Takođe, čuli smo da su neophodni razlozi za donošenje ovog zakona i usaglašavanje sa međunarodnim aktima koje je ratifikovala naša zemlja. Mislim da je to dobro urađeno u većem delu ovog zakona, jer je izvršeno usklađivanje i prilagođavanje našem zakonu.
Takođe, nužnost donošenja zakona je i potreba da se smanji broj krivičnih dela koja su regulisana tzv. sporednim krivičnim zakonodavstvom. Učinjeno je to u dobroj meri i u ovom zakonu. Na primer, sada je vraćeno krivično delo utaje, a brisana su krivična dela iz poreskog postupka i poreske administracije, što je onima koji znaju i primenjuju zakon jasno da je sasvim dobro urađeno i da je bilo neophodno da se učini.
Ono što može da se primeti za ovaj zakon, ne znam koliko liči na zakon koji su radikali doneli, ali dosta liči na Krivični zakonik koji je donela Republika Crna Gora. Deluje da je zakon ipak donet malo na brzinu. Jeste da je postojala preka potreba za ovim zakonom. Mogle su pojedine stvari da se preciznije i bolje reše.
O brzini govori i činjenica da je na ovaj zakon uloženo mnogo amandmana i da je Vlada prihvatila oko 200 amandmana, koji su u velikoj meri precizirali i popravili ovaj zakon. Naravno, pohvalno je što je to učinjeno. U raspravi o pojedinostima videće se da je trebalo prihvatiti još neke amandmane.
Ono što je negativna karakteristika ovog zakona, po mom mišljenju, jeste da je represivniji od prethodnog zakona. Težnja svakog demokratskog društva, pa i našeg, trebalo je da bude ka dekriminalizaciji i ka uvažavanju kazni koje su predviđene krivičnim zakonom. Možda je postojala potreba da se za neka krivična dela donesu strože kazne.
Karakteristika ovog zakona je da su povećani minimumi kazni mnogih krivičnih dela, što pokazuje tendenciju za jednom strožom kaznenom politikom, odnosno za donošenjem strožih kazni u vezi sa nekim krivičnim delima kod kojih je takođe i ranije postojao veliki raspon kazni, a povećan je i opšti maksimum. On je u Predlogu zakona 20 godina, ali vidim da su usvojeni amandmani i čini mi se da će biti usvojeno da opšti maksimum kazne bude 30 godina. O tome ću govoriti nešto kasnije.
Međutim, to što je zakon represivniji govori da država nije sposobna da se na drugi način suprotstavi narastanju kriminaliteta. Ne mislim da krivični zakon svojom represivnošću može doprineti da se kriminal u zemlji smanji. Smatram da, sa stanovišta generalne prevencije, ovaj zakon neće mnogo doprineti.
Ipak je najvažnije da se učinioci krivičnih dela otkrivaju i da se primenjuje zakon prema njima, da se efikasnije sprovodi sudski postupak i da sudovi rade efikasnije. Vidimo samo iz ovih zadnjih afera u Vrhovnom sudu i tužilaštvu da su bile odgovarajuće smetnje i na tom nivou. Dakle, imali smo mi dovoljno dobro krivično zakonodavstvo da učinioci krivičnih dela budu kažnjeni. Pitanje primene zakona i privođenja pravdi učinilaca krivičnih dela je dosta značajnije nego represivan krivični zakon.
Karakteristika ovog zakona je, može se reći, da je dominantno mesto dato novčanoj kazni u odnosu na druge kazne, a posebno na uslovnu osudu, što je svakako dobra tendencija, ali će se teško ostvariti. O tome ću govoriti nešto kasnije. Svaku dobru tendenciju treba pozdraviti.
Ipak, mora se konstatovati, pored toga što je samo po sebi donošenje ovog zakona bilo nužno, da ovaj zakon predstavlja korak napred u ovoj oblasti.
Zbog razloga koje sam već naveo, a i zbog toga što zakon tretira neke nove institute, obrađuje već stare institute na mnogo bolji, savremeniji i moderniji način, prihvatajući novu pravnu teoriju, i iz razloga što je prihvaćen veliki broj amandmana poslaničke grupe DS-Boris Tadić, poslanička grupa će glasati za ovaj zakon.
Analizirao bih neke institute opšteg i posebnog dela ovog krivičnog zakona. Zadržana je definicija pojma krivičnog dela, ali je iz pojma krivičnog dela izostavljen institut društvene opasnosti kao sastavni element krivičnog dela, što je dobro jer se radi o jednom reliktu komunističkog krivičnog prava, gde se stvarala mogućnost da se putem neznatne društvene opasnosti izvrda načelo zakonitosti i dođe do oslobađanja od nekih krivičnih dela.
Sada je zbog toga došao u pitanje institut neznatne društvene opasnosti, koji je u nekoj meri zamenjen delom manjeg značaja, ali ovo delo se može primenjivati samo u slučajevima kod krivičnih dela do tri godine, što je takođe dobro jer se protiv teških krivičnih dela ne može koristiti.
Takođe, u oblasti saučesništva dobro je što su izostavljene odredbe o organizaciji zločinačkih udruženja, jer i to je relikt prošlosti, jedne nepotrebne odredbe koje su se mogle putem podstrekavanja i saizvršilaštva rešiti, a postoje adekvatne inkriminacije u posebnom delu krivičnog zakona kojima je pokriven organizovani kriminal i pripadanje organizacijama te vrste.
Što se tiče krivičnih sankcija, može se reći da je zadržana kazna od 40 godina zatvora, a po Predlogu zakona maksimum kazne je 20 godina zatvora. Bilo je nelogično da ostane ovako veliki raspon između opšteg maksimuma i najstrože kazne i dobro je što su prihvaćeni amandmani da bude 30 godina opšti maksimum, jer zašto bi se nekome ko treba da dobije između 25 i 27 godina zatvora izricalo 40 godina.
Može se postaviti pitanje kako se i zašto došlo do kazne od 40 godina zatvora i zašto se možda kod najtežih oblika teških krivičnih dela nije razmišljalo o doživotnom zatvoru, jer mislim da to ne bi povećavalo represivnost, već da represivnost zakona povećavaju druge odredbe.
(Predsednik: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. Poseban značaj se daje novčanoj kazni. Posebno je dobro što je otklonjen jedan osnovni nedostatak novčane kazne, a tiče se toga da ne pogađa jednako siromašne i bogate, mada je zadržana u fiksnom iznosu novčana kazna, ali predviđena je novčana kazna na dane, što omogućava da se utvrdi raspon između prihoda i rashoda učinioca krivičnog dela i da mu se prema tome odredi kazna. To će sigurno u početku biti teško, s obzirom da je to teško u našem sistemu utvrditi, ali sigurno će se stvoriti uslovi za to i ovakvo nastojanje je sigurno dobro.
Predviđene su nove kazne: rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Rad u javnom interesu je predviđen, ali je sigurno, znajući bar kakva je praksa do sada, da će izvršenje ove kazne biti veoma teško i mogu da kažem iz ličnog iskustva da se neće primenjivati, bar jedan dug period. Znači, ona postoji samo da ulepša zakon.
Oduzimanje vozačke dozvole je posebna greška i nije trebalo da bude predviđeno kao kazna. Poznato je da je u zakonu predviđena kao zaštitna mera zabrana upravljanja motornim vozilom. Dakle, po suštini postoje kazna i zaštitna mera koje su identične. To je prvo zbog preciznosti zakona nedopustivo, a nedopustivo je i sa stanovišta svrhe kažnjavanja, jer zamislite situaciju da neko ko je izvršio krivično delo upotrebom motornog vozila dobije tri godine zatvora, oduzme mu se vozilo i dobije još dve godine oduzimanja, pošto izdrži tri godine kazne zatvora, da mu se oduzme vozačka dozvola. U čemu je tu svrha kažnjavanja ako već dobije tri godine zatvora i šta će tu uticati da se izvršilac popravi, kazni i da ne vrši ta krivična dela?
Logično je da se oduzimanje vozačke dozvole, odnosno zabrana upravljanja motornim vozilom primenjuje u slučaju kada učinilac krivičnog dela nije poštovao saobraćajne propise i da se zadrži stalno rešenje. U ovom smislu Demokratska stranka je podnela amandman, pa ćemo o tome još diskutovati.
U oblasti odmeravanja kazne dobro je rešenje što su predviđene odredbe o produženom krivičnom delu, jer je to bila situacija jednog prividnog i realnog sticaja, gde su sudovi podržavajući shvatanje krivičnopravne teorije sudili za produžena krivična dela, a da za to nije postojao osnov u zakonu. Sada je taksativno i precizno određeno u kom slučaju se radi o produženom krivičnom delu i to je dobro.
Međutim, u Predlogu zakona nije predviđena situacija kada se otkrije novo krivično delo koje je obuhvaćeno produženim krivičnim delom, a koje je pravosnažno utvrđeno i presuđeno. Predložili smo jedan amandman, i Vlada je usvojila, da se u tom slučaju to krivično delo smatra posebnim krivičnim delom, odnosno da ulazi u posebno produženo krivično delo, jer je mogla da se stvori situacija da je to novo otkriveno krivično delo teže krivično delo, ali da se zbog toga što se produženo krivično delo smatra jednim delom i zbog principa da se u krivičnom pravu ponovo ne može suditi stvori situacija da se tom učiniocu ne može za to krivično delo suditi.
Predviđene su značajne izmene u pogledu uslovne osude i te izmene u suštini otklanjaju nedostatke koji su se pojavili u ranijoj praksi, a to je situacija da se jednom učiniocu izriče više uslovnih osuda, što u suštini ne odgovara svrsi uslovne osude kao krivične sankcije, ili da se nekom licu koje je izvršilo krivično delo sa umišljajem u neposrednoj prošlosti potom izriče uslovna osuda.
To su u suštini dobra rešenja jer su iznuđena praksom i lošim radom sudova koji nisu na adekvatan način primenjivali ranije odredbe.
Što se tiče posebnog dela samo ću se osvrnuti na neka krivična dela predviđena u posebnom delu, a biće diskusije po amandmanima u pojedinostima. U posebnom delu predviđeno je ubistvo iz samilosti kao privilegovani oblik ubistva i mislim da je to dobro. Video sam da je to bilo predviđeno Krivičnim zakonom Kraljevine Jugoslavije još 1929. godine.
Na Odboru za pravosuđe čuli su se argumenti da se ovaj oblik ubistva može zloupotrebljavati, međutim to nikako ne stoji i nije tačno, jer svako krivično delo mora biti potpuno dokazano, sa svim njegovim bitnim elementima i obeležjima, što znači da mora biti dokazano da je bolesno lice na ozbiljan i izričit način to tražilo i još neki elementi moraju biti ispunjeni.
Nešto bih posebno rekao u vezi sa krivičnim delima protiv časti i ugleda. Karakteristično je da je zadržano krivično delo uvrede, iako je Demokratska stranka podnela amandman da se taj član briše, jer smatramo da s obzirom na stepen društvene opasnosti ovog krivičnog dela ono ne treba da bude obuhvaćeno krivičnim zakonom, već prekršajnim. To u prvom redu zato što bi oštećeni u prekršajnom postupku svoju satisfakciju dobili na mnogo brži način i time bi bili zadovoljniji.
Pored toga, mora se uzeti u obzir i činjenica da oštećeni ima pravo da u parničnom postupku zbog pretrpljenih duševnih bolova dobije naknadu štete i da u parničnim postupcima postoji mogućnost da se na jedan pravičniji način rešavaju ova pitanja, odnosno da se dosuđuje adekvatna naknada.
Mislim da čak ni krivično delo uvrede, a ni klevete ne bi morali da budu inkriminisani, jer bi zadovoljstvo i satisfakciju oštećeni u potpunosti doživeo u parničnom postupku, a i to bi bila jedna vrsta kazne za onoga ko je to izvršio.
Još bih rekao u vezi sa definicijom krivičnog dela silovanja da je istaknuta jedna nejasna i neprecizna formulacija, koja nikako ne može biti element krivičnog dela. Rečeno je – ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnji, itd.
Formulacija "izjednačen čin sa obljubom" mnogo je neprecizna i uopšte se ne može zamisliti koji je to čin, na koji se čin misli. Ako se već zna, zašto nije navedeno na šta se odnosi i ko je taj ko može da odlučuje da li je to izjednačen čin itd. Mi smo predvideli amandman i o tome ćemo posebno govoriti u pojedinostima.
Na kraju bih nešto rekao o Predlogu zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Dobro je što je ova materija objedinjena u jednom zakonu, ali se i dalje postavlja pitanje da li se vaspitni nalozi i vaspitne mere sprovode u praksi, jer je do sada bio veliki problem.
Ne vidim da se neki problem u tom smislu rešio, jer, kao što je i ministar rekao, u porastu je kriminal koji čine maloletna lica, a poznato je da prilikom izricanja vaspitne mere oni izlaze iz sudnice smejući se.
U raspravi o pojedinostima biće detaljnije reči. Hvala.