Dame i gospodo poslanici, mislim da ministar može komotno da prihvati ovaj amandman, jer će umnogome tekst zakona poboljšati i razjasniti neke dileme.
Narodni poslanik Nikola Lalić traži da se u stavu 2. iza reči "kvota" doda tekst koji glasi – "prvo licima kojima nisu ranije dodeljivane kvote", pa bi onda taj stav 2. glasio ovako: "Kvote se dodeljuju prema redosledu prijema zahteva za dodelu kvota, prvo licima kojima nisu ranije dodeljivane kvote" itd.
Zbog čega ovo SRS traži. Prvo, za ovih pet godina se mnogo toga izdešavalo. Oni koji su vam potpuno verovali, više ne veruju. O čemu se radi?
Dođe prijatelj prijatelja ili njegov prijatelj, podnese, dobije kvotu, onaj koji je četrnaesti na redu čekaće do kraja, dok se ne iscrpe sve mogućnosti, a ovaj će se i drugi, treći i peti put javiti, dobijati kvotu i izvoziti.
Zbog toga bi trebalo u tom redosledu, oni koji imaju sve uslove za izvoz, a prijavili su se neki drugi, treći ili četvrti na spisku, da oni dobiju, pa tek kad se iscrpi kompletan spisak, onda se može vratiti i ovaj prvi da se ponovo javi.
Dame i gospodo, sa ovim bismo iskorenili mogućnost da se kod dodeljivanja kvota one dodeljuju po određenim kriterijumima, koji nisu baš u duhu poslovnog morala. Pri tom mislim prvenstveno na rad po učinku, ono – učinim ja tebi, učiniš ti meni.
Zbog čega ovo govorim? Pred sobom imam pismo Narodnog pokreta protiv korupcije, a maločas ste govorili o onom ''MK Komercu'' i izvozu šećera, pa da ne bi ostale dileme, možda je neko od vas i nešto zaboravio, da pročitam to pisamce, taman imam toliko vremena.
Pročitaću samo ove podatke, 12. maja 2004. godine objavljeni su nalazi istrage UBPOK-a o proverama u ''MK Komercu''. ''Na osnovu prijavljene dokumentacije utvrđeno je da je pomenuto preduzeće 2001. godine reskontovalo uvezeni šećer od firme "Union Intertrade Tortola", sa britanskih Devičanskih ostrva".
Nisam znao da se toliko šećera na britanskim Devičanskim ostrvima proizvodi. Znam da su tamo i Hamovićeve i Lazarevićeve firme, i Dinkić tamo drži onih naših 4,5 milijardi dolara itd, ali nisam znao da se proizvodi šećer. I struja se tamo proizvodi. Kad pročitate ovako nešto, onda vam stvari budu jasne.
"Od ove firme ''MK Komerc'' je u novembru 2001. godine uvezao 1.051 tonu šećera. Nabavna cena uvoznog šećera iznosila je 550 maraka po toni, a uvećana za troškove iznosila je 29 dinara po kilogramu, prema kalkulaciji koju je utvrdila firma ''MK Komerc''. Šećer je stavljen pod carinski nadzor, u carinsko skladište koje se nalazi u magacinu ''MK Komerc''.
Preduzeće ''MK Komerc'' stavilo je pod carinski nadzor, radi izvoza, šećer uvoznog porekla koji nije mogao biti izvezen u zemlje EU, uz korišćenje preferencijala. Te povlastice važe samo za šećer domaćeg porekla, s obzirom na to da je u to vreme važeća svetska cena šećera bila upola manja od cene koju su postizali izvoznici iz SRJ.
Prilikom izvoza šećera u zemlje EU, svetska cena bila je 550 maraka, a izvozna 1.100 maraka. ''MK Komerc'' je uvezeni šećer izvozio u Italiju i Grčku po ceni od 1.100 maraka po toni. Tako je ''MK Komerc'' izvozom šećera, koji je prethodno uvezao, ostvario imovinsku korist od 5.764.000 dinara."
To je ono što je otkriveno. Koliko je pored neotkriveno, UBPOK nije mogao da dođe do podataka, to je druga priča.
Sada se pitam, zašto je potpredsednik tadašnje Savezne vlade, Miroljub Labus, dao dozvolu ''MK Komerc'' da ovo uradi, a vrlo dobro je znao šta se radi. Braća nisu. Jedino ako se nisu dogovorili oko nečeg drugog ili ako Labusa u to vreme nije bolela noga, kao što ga je bolela kada je "Knjaz Miloš" bio u pitanju, kao što ga je bolela kada je "Erikson" bio u pitanju. Kad god se nešto desi, Labusa zaboli noga.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.

Navikla sam na svakojake spekulacije pojedinih poslanika i to me odavno ne čudi. Čudilo me prvih dana kada sam došla u ovu skupštinu.
Gospodin je govorio, tada mi je to bilo zabavno, o nekom gospodinu Olafu koji je bio u Srbiji. To ilustruje potpuno nerazumevanje situacije i u konfuznoj masi nerazumevanja potpuno je jasno da čovek izvede pogrešne zaključke iz svega toga.
Zaista, neću dalje da dozvolim da se imena predsednika i potpredsednika moje stranke dovode u vezu sa pomenutim. Ja sam zamenik predsednika poslaničke grupe. Obzirom da je pomenut predsednik stranke koristim pravo.
Apsolutno neću dalje dozvoliti, kao i poslanička grupa, da se gospodin Labus i gospodin Dinkić pominju povezano sa bilo kakvim imenima dotičnih biznismena u Srbiji. G17 plus nema apsolutno nikakve veze sa pomenutim imenima, a ponajmanje sa dotičnim gospodinom čija je firma pomenuta u prethodnom izlaganju.
Dakle, potpuno je jasno da se ime tog gospodina vezuje za neku drugu stranku koja je onda bila na vlasti i pridružujem se svim zahtevima da se u potpunosti ispita poslovanje svih firmi koje su nastale malo ranije i u neko drugo vreme.
Mene zaista, kao građanina, interesuje odakle tim ljudima toliko bogatstvo i odakle njima tolika mogućnost da vrše uticaj na bilo kakvu vlast u Srbiji.
Dakle, ova vlada svakako nema sa njima nikakve veze, ova vlada insistira na tome da sve te veze budu do detalja ispitane, kada su razvili svoju moć, ko im je to omogućio, zašto je do toga došlo, kako su sredstva, čija sredstva i čijom dozvolom izneli van zemlje i kako se uopšte sve to u ovoj zemlji dešavalo.
G17 plus poziva sve nadležne organe da ispitaju poreklo imovine ove gospode i sve što su radili, a što je vezano za poslovanje u našoj zemlji i van nje. Apsolutno odbijamo bilo kakvu povezanost sa navedenim licima i građanima jer, uprkos vašim potrebama da nametnete da G17 plus sa njima ima nekakve veze, jasno je da se ime dotične firme vezuje za drugu stranku u našem političkom okruženju. Dakle, sa G17 plus apsolutno ne.
G17 plus je u ovoj vladi zato što želi da se po svim pravilima posluje, podržavamo ta pravila i zahvaljujući tome što je ova vlada imala tu snagu, preferencijali za izvoz šećera su vraćeni Srbiji.

Pravo na repliku, narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, duboko sam dirnut rečima čuvara lika i dela Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića.
Vezano za ovu šećernu aferu, da raščistimo da nismo napadali G17 plus.
Samo sam konstatovao da je potpredsednik Savezne vlade, Miroljub Labus, potpisao izvozne dozvole, a kada smo već kod pomenute gospode, pri tom opet ne pominjem G17 plus, nego govorim o Dinkiću i Labusu, da pročitamo još nešto. Izvinjavam se ministru što će morati malo da sačeka oko ovog zakona.
''Nacionalna štedionica je osnovana 25. decembra 2001. godine posle neviđene kampanje dva neodgovorna državna funkcionera, tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije – Mlađana Dinkića, uz nesebičnu pomoć tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade – Miroljuba Labusa, koji je bio zadužen za ekonomske odnose.
Nacionalnu štedionicu je osnovalo 13 pravnih lica i u to vreme u većinskom društvenom vlasništvu i po strukturi kapitala situacija je bila ovakva: najveći akcionar je Jugoslovenska banka za međunarodnu saradnju, ''JUBMES banka'', sa 38% akcija, zatim tri osnivača su stekla po 9,62% – ''Beopetrol'', ''JU GARANT banka'' i "Toza Marković".
Tri osnivača su stekla 4,81% i to su: ''Apatinska pivara'', "C market" i ''DDOR-Novi Sad''. Dva osnivača po 3,80% – "Kopaonik osiguranje'' i "Sintelon". Ređaju se još sitni osnivači sa 2% itd.
Ukupna vrednost emitovanih akcija u tom prvom krugu je bila 364 miliona dinara. U maju 2002. godine Nacionalna štedionica emituje drugu emisiju akcija, u vrednosti od 180 miliona dinara. Kao kupci 80% tih akcija pojavljuju se firme: "Skvadra" i "Pima", "Principal eksport-import'' i "Dajners klub".
Mlađan Dinkić je jurcao tih dana po svetu, bio je na Kipru, u Moskvi i tu se sreće sa vlasnikom ''Evroaksis banke'' – Milošem Mirkovićem. Ova banka je nezakonito na svojim računima držala rezerve Narodne banke Jugoslavije. Narodni poslanici se toga vrlo dobro sećaju.
Miloš Mirković je bio u duetu sa Vukom Hamovićem, koji je bacio oko na ''Nacionalnu štedionicu'' i počinje da se plete paukova mreža. Jedan od osnivača firme "Pima" d.d.o. su Jelena Lazarević i Zoran Stanković, sa udelom od 5% vlasništva, dok su ostalih 90% vlasništva pripali firmi "Pluto International ltd.", sa ostrva Vinsent i Grenadin, a vlasnici ove firme su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević, inače kum Vuka Hamovića.
Od ''JUBMES banke'' država Srbija pred kraj 2002. godine kupuje 21 akciju i tako postaje vlasnik 13,83%. Ovu kupovinu akcija od ''JUBMES banke'' Dinkić objašnjava i opravdava potrebom da država kontroliše ''Nacionalnu štedionicu''.
Ovo nema veze sa G17, govorim samo o Mlađanu Dinkiću. Prvi razlog da ''JUBMES-ovo'' učešće bude 9,81%, a preduzeće Vuka Hamovića u međuvremenu uzima veće sume kredita od ''Nacionalne štedionice'' i ulaže u kupovinu akcija te iste banke. Očekujem da ću opet biti prozvan, pa ću nastaviti gde sam stao.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? Ovo je bila replika, ali izvolite.

Zaista mi je jako neprijatno da pred gospodom iz Ministarstva koja su ovde da bi govorili o ovom zakonu – otvaramo ove naše političke nesuglasice.
Dakle, kakve sada veze ima Nacionalna štedionica i da li su zaista građani Srbije dužni ovo da slušaju? Sa velikim zadovoljstvom ću govoriti o Nacionalnoj štedionici. Imamo još sat vremena, samo vi čitajte. I ja očekujem materijale, pa ćemo čitati zajedno.
Poštovani gospodine, Mlađan Dinkić lično, G17 plus i svi mi već smo mnogo puta govorili o tome zašto je i kako osnovana Nacionalna štedionica i hiljadu puta ponovljena laž ne postaje istina. To vas je neko pogrešno instruirao.
Možete je ponavljati bezbroj puta, neće postati istina. Nacionalna štedionica otvorena je da bi se građanima isplatila stara devizna štednja. Pitajte me koja je to stara devizna štednja. Ona koja je nestala dok ste vi bili na vlasti. Podržavali ste tu vlast u jednom periodu, u drugom periodu ste direktno u njoj učestvovali, to je bilo za vreme rata kada su ljudi ginuli po Srbiji.
Ta devizna štednja koja je nestala u ono vreme, koju ste jednostavno oduzeli građanima Srbije, vraćena je, i možete pričati šta god hoćete, to su činjenice i to građani Srbije gledaju i znaju. Dakle, Nacionalna štedionica je osnovana da bi vratila staru štednju građanima Srbije i ona je to učinila.
Bilo to vama drago ili ne, ona je to učinila. Ona je tada bila u većinskom vlasništvu države. Kao što znate, treća dokapitalizacija, kojom je Nacionalna štedionica izgubila većinsko državno vlasništvo, obavljena je posle smene gospodina Mlađana Dinkića, u ovoj skupštini 22. jula 2003. godine.
Molim vas da imate u vidu činjenice, a to jesu činjenice. Ima ih još mnogo koje su vezane za Nacionalnu štedionicu i koje ću vam prezentovati sa velikim zadovoljstvom.
Pozvala bih vas da sada ne ulazimo u čitavu tu raspravu. Dakle, spremna sam da odgovaram dok god vi budete spremni da čitate neistine. Ali, u interesu građana Srbije, koji očekuju da čuju komentare ovog zakona, zamolila bih vas da se ponovo vratimo na raspravu o zakonu. Inače, razgovaraćemo o Nacionalnoj štedionici kad god budete želeli.

Hvala. Reč ima gospodin Marković, ne znam po kom osnovu, ali pošto sam dozvolio gospođi Plavšić, dozvoliću i vama da objasnite ono što je pogrešno protumačeno. Izvolite.

Da nastavimo, dame i gospodo narodni poslanici, tamo gde smo stali.
Pročitaću zadnju rečenicu, da biste mogli da povežete. Pravi razlog je bio da ''JUBMES'' spadne na 9,80% akcija, a povezana preduzeća Vuka Hamovića da postanu vlasnici 37% akcija. Preduzeće Vuka Hamovića u međuvremenu je uzimalo veće sume kredita od Nacionalne štedionice i ulagalo ih u kupovinu akcija te iste banke – Nacionalne štedionice.
Dakle, Nacionalna štedionica je kreditirala Vuka Hamovića da je kupi. U istoriji svetskog bankarstva nije zabeležen ovakav slučaj.
Početkom 2003. godine emituje se treća grupa akcija koju kupuju firme "Mali kolektiv", inače vlasništvo Vuka Hamovića iz Moskve i firma "Elin", iz Beča. Obe firme su uplatile akcije preko "Evroaksis banke", radi se o onoj banci gde je Mlađan Dinkić držao državne devizne rezerve.
Dakle, obe firme su akcije uplatile preko "Evroaksis banke" iz Moskve, čiji je vlasnik Miloš Mirković. Dakle, pojavljuje se i treće lice. Sve vreme smo nepravedno napadali Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, a evo pojavi se i Miloš Mirković. Pitanje je koja će do kraja ovih papira sve lica da isplivaju.
Vlasnici firme "Elin" iz Beča su braća Aleksej i Igor Gohalov, inače poslovni partneri Miloša Mirkovića, a vlasnici firme "Mali kolektiv" su Milan Škorić, sa 9% akcija, inače, on je brat Vukove žene Dese Hamović.
Vlasnik 91% akcija je firma "Anglo-European Marketing", sa Devičanskih ostrva, čiji je vlasnik Vuk Hamović. Ovako smišljenom transakcijom učešće Srbije palo je na 10,5 % akcija, a "JUBMES-a" na 7,18%. Za to vreme dva nova vlasnika firme "Elin" i "Mali kolektiv" postaju najveći pojedinačni vlasnici akcija u Nacionalnoj štedionici sa 26,80% akcija.
Sve ove transakcije su se odvijale daleko od očiju javnosti. Dinkić je poverio Nacionalnoj štedionici da isplaćuje staru deviznu štednju. Stigli smo i do stare devizne štednje, da i nju malo razjasnimo. Nije imao ''poverenja'' u domaće banke.
Smatrao je da će Nacionalna štedionica to uraditi brže i bolje. U stvari, na ovaj način Dinkić je, bez tendera, Nacionalnoj štedionici dodelio posao vredan 4,5 milijarde evra.
Da bi Nacionalna štedionica uspešno poslovala bili su potrebni dinari i to po viđenju, koji su bili kod 18 poslovnih banaka i preneseni su na račun Nacionalne štedionice. Radilo se o depozitima Narodne banke Jugoslavije, Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca i Narodne banke Jugoslavije – filijala Kragujevac. O kolikim sredstvima se radi, vidi se iz godišnjeg izveštaja po kojem su ova sredstva, u iznosu od oko 800 miliona dinara, činila 60% dinarskih depozita banke.
Sve ovo nije bilo dovoljno, nego se krajem 2002. godine Nacionalnoj štedionici na tri godine besplatno ustupa 60 ekspozitura na ekskluzivnim lokacijama, sa 271 šalterom i 7.200 metara kvadratnih poslovnog prostora, sa kompletnom opremom.
(Predsedavajući: Vreme.)
Samo još jednu rečenicu, pa ću u trećem izlaženju da završim.
I ovog puta Dinkićev izgovor je bio – ovaj potez je da zaposleni u ZOP-u, koji se gasi, ne ostanu na ulici.

Hvala. Reč ima gospođa Plavšić, povreda Poslovnika.