Gospodine Parivodiću, pošto kažete da se bavite diplomatijom napravili ste gaf; Severna Koreja je nama prijateljska država, Kuba je izuzetno prijateljska država, Rusija je prijateljska država. Da vas podsetim, samo da znate. I Nikaragva je nama prijateljska država. Mi želimo sa svim državama da sarađujemo. Ne znam odakle vama ta ideja da mi pravimo razliku.
(Milan Parivodić, sa mesta: Ja kažem o inspiraciji.)
Zašto? Ako je Severna Koreja interesantno tržište za Ameriku da prodaje radioaktivne materije i da razvija njihov nuklearni program, zašto ne bi bila interesantna i nama? Zašto nama Kina ne bi bila interesantna? Ukrajina, Belorusija, Rusija?
Ako mene lično pitate, ja najviše preferiram ekonomsku saradnju sa Rusijom. Zašto? Svi naši industrijski kapaciteti su izgrađeni maltene na potrebama Sovjetskog Saveza. Dok je Sovjetski Savez bio jak "Prva petoletka" je radila, ljudi primali po 15-16. platu; dok je Sovjetski Savez bio jak mašinska industrija je gradila nove pogone, razvijala se, elektronska se razvijala, sve je bilo u kudikamo boljem stanju. Nemojte da napadate naše prijatelje. Nemojte da nam kvarite prijateljske odnose niti sa Kubom, niti sa Severnom Korejom.
(Milan Parivodić, sa mesta: Ja ih ne napadam.)
Vi na vašem stranačkom skupu možete da kritikujete pojedine države koje su nama prijateljske, ali nemate pravo kao državni službenik da sa ovog mesta kritikujete i sa omalovažavanjem pričate o našim prijateljima u inostranstvu. To nemate pravo, tim pre što se taj politički val koji je vas sve izbacio u orbitu zasnivao na tome da je prethodna vlast održavala prijateljske odnose sa Rusijom, pa sa nipodaštavanjem Rusija, pa sa Libijom, a od Libije ste prvo dobili, doduše još nema onog čeka, neko ga je ukrao, milion i po dolara. Taj Gadafi koga ste vi napadali, pa je Tadić otišao pre godinu dana da mu prodaje avione.
Nemojte da napadate. Vi ste ministar za jednu vrlo suptilnu delatnost, vama su svi prijatelji. Zašto? Da bi se što veća korist ostvarila za građane Republike Srbije. To što mi koristimo primere EU, diskriminatorske primere (i vi ne možete da odgovorite, da kažete - e nije to tako), to je drugi problem.
Imamo kompletnu analizu kako je prošla Mađarska u procesu tranzicije: od jedne poljoprivredno-prehrambene države koja je bila gigant došla je u prehrambenu zavisnost; pa smo analizirali situaciju u Poljskoj – vi verovatno znate kakve su posledice u Poljskoj, a kakve su te posledice najbolje vam pokazuje da su se vratili na vlast neki koji su bili otpisani. Vodite računa o tome.
Da se vratim ja na ovaj amandman. Taj damping o kome ste vi pričali može da sprovede verovatno 50 koncerna u Evropi. Vi ste pričali o dampingu koji proizvođač neke robe sebi može da priušti u osvajanju drugih tržišta. Zaboravili ste samo jednu stvar: ovde se javlja neko ko je uvoznik, a on nije proizvođač tog proizvoda. On dolazi sa dokumentacijom u kojoj vi tvrdite da se ta roba koja ulazi u našu zemlju prodaje po damping ceni. Tu ste malo pobrkali, ali nije to bitno.
Zašto vi ovaj naš amandman ne prihvatate, ministre? Šta je ovde loše? Član ima naslov - stopa antidampinške dažbine; stav 1. i 2, mi vam to ne diramo. Mi smo rekli sada, da bi se znalo kada se prikupe ta sredstva od te dažbine koja je njihova namena. Ja se mogu složiti sa vama da to možda treba da bude poseban član. Potpuno se slažem sa vama, ako zbog toga odbijate.
Šta mi predlažemo? "Sredstva naplaćena u skladu sa odredbama ovog člana prihod su budžeta Republike i mogu se upotrebiti isključivo za otklanjanje posledica nastalih dampingom". Znači, kaže se - to što dobijete je prihod budžeta. Vi delite to mišljenje da je to prihod budžeta, to sam apsolutno siguran. Mi još dajemo bližu namenu, to je prihod budžeta, namenski se ta sredstva usmeravaju za saniranje posledica dampinga.
Da budem onako iskren, malo liči na prelevman. Ako ste odbili ovaj amandman zato što smatrate da to treba da bude poseban član sa nekim brojem, ja mogu to da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da vi to odbijate i jednostavno ne vidite da je ovo dobra ideja da se uvede red. Ja vam kažem da ovo malo liči na neke vrste prelevmana koje EU uvodi, doduše restriktivno, to mora da se kaže, jer pravila Svetske trgovinske organizacije govore da je moguće uvoditi prelevmane, ali treba ići ka tome da se izbegne taj vid zaštite domaćeg tržišta. Ali, i kada se uvode mere zaštite onda se štiti dobro.
Šta je ovde što se štiti ovom dažbinom koja se uvodi? Štiti se tržište i naši proizvođači. Cela carinska zaštita postoji da bi se zaštitilo tržište i domaći proizvođači. Nema nijedne zemlje na kugli zemaljskoj koja ne štiti svoju proizvodnju. Jedino je u Srbiji za vreme Miroljuba Labusa, kada je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, i potpredsednik i sve i svašta je bio, naše tržište bilo kao otvorena konzerva za sardine; izvolite, otvoreno sve, đuture, teraj ko šta stigne, sve prolazi.
Svaka država štiti svoju ekonomiju. Jedino Srbija kaže – ne, mi da bismo ušli u Evropu, što gore to bolje, pa uvodimo krizne štabove, skidamo proizvodnju, pa otpuštamo, pa onda nam dolaze spasioci iz inostranstva, neke fukare, obične fukaretine nam dolaze sa nekim nazivima firmi na engleskom, a kada se pročeprka u ugovoru vidi se tamo neki naš sa nekim sakrivenim parama i postaju nominalni vlasnici privrede Republike Srbije.
To može da prođe samo ako se baci sumnja, seta i očekivanje kod građana – znate, mi moramo ovo da izdržimo, jer sutra će da nam bude bolje pošto ćemo biti u EU. Šta je bolje u EU? Nikome u EU ne može da bude dobro ukoliko nema svoju proizvodnju. Ako imaš svoju proizvodnju tebi će uvek da bude dobro, da li si u EU ili nisi, da li si ovamo ili onamo. Nema nikakvih problema, idemo prema EU. Intenzitet, dimenzija tog našeg ulaska - tamo gde su naši interesi, a gde nisu naši interesi, gde je naša šteta, šta ćemo tamo.
Nađite mi jednog čoveka, jednog gazdu u Srbiji koji bi nešto uradio da bi mu se zapalila kuća. Ko bi nešto uradio da bi napravio sebi štetu? Sad nas Vlada ubeđuje – mi radimo i znamo da je šteta, ali sutra će da nam bude bolje. Malo sutra će da bude bolje.
Po Đinđiću, 2005. mi uvozimo radnike. Doduše, Lalović reče da neke Kineze treba da uveze. Kako uvozimo radnike kad svi gube posao? Rekoste 2000. godine – na granici čeka 6,5 milijardi. Gde je tih 6,5 milijardi? Da ne pričam šta su sve obećavali, kažu – Kosovo više nije problem, samo mi da dođemo na vlast. Sad kažu – ostavili nam neki nešto.
Znači, mi ovim amandmanom tražimo da ova sredstva koja se obezbede po osnovu ove dažbine budu prihod budžeta, ona moraju da budu prihod budžeta, da budu namenska sredstva za otklanjanje štetnih posledica koje mogu da nastupe zato što prođe neki damping, a država ga ne oseti ili zažmuri.
(Milan Parivodić, sa mesta: Ne može.)
Može. Mogu tačno da vam kažem i na primerima gde zažmuri, pa prođe, jer postavi mnogo veći interes stabilnost cena, pa zbog te stabilnosti cena nam dolazi i po damping cenama roba iz inostranstva, pa čak i sumnjivog kvaliteta. Zašto ste primorani to da uradite? Primorani ste zato što znate kakvo je stanje sa prosečnim prihodima domaćinstva. Kad uzmete prosečne prihode domaćinstva, kad uzmete fiksne troškove domaćinstva, poput stambeno-komunalnih usluga, struje, vode itd, pa kad vidite šta ostaje za onu potrošnju, onda kažete – pustićemo. Ne vi, nego ova vlada, ova vlast je već imala nekoliko traumatičnih situacija kada je uvoz smrznutih polutki u pitanju, da bi se oborile cene žive stoke, da bi se zadržale cene, da ne bi rasle itd, pa ste uvozili. Mislite li da je taj uvoz bio po nekim normalnim cenama? Bio je po damping cenama.
Hoću samo da vas upozorim, te ideale dampinga, o kojima ste malopre pričali, malo spustite, jer ima nešto što se zove ekonomska politika, ima nešto što se zove prihodi stanovništva, ima nešto što se zove tržišno kretanje, ima nešto što se zove stanje na tržištu, potreba i potražnja. Puno puta država mora i da zažmuri kada je u pitanju damping. Vi sada možete da izađete i da kažete da to nije tačno, da ćete da se borite protiv dampinga.
Samo vas upozoravam da budete vrlo oprezni kad nešto proglašavate za damping ili koristite neke druge pojmove za nešto što ima iste posledice. Državna stimulacija izvoza je - društvo je reklo, ti idi dampingom. Možete vi drugačije da ga zovete, nije to problem, ali narušava se naše tržište.
Sve ovo što budemo danas pričali ili što smo vam juče pričali povodom ovog zakona samo je u funkciji očuvanja našeg tržišta, da ono bude stabilno i da bude, ako je moguće, i prosperitetno, a ne da bude na izvol′te. Ne treba na našem tržištu da zadovoljavaju potrebe samo neki iz inostranstva. Namerno ne koristim primere američkih firmi koje su preko druge, treće ruke prisutne na našem tržištu po damping cenama. Svojevrsni damping je, gospodine ministre, kad američka firma investira svoj kapital na Tajvanu i sa Tajvana dolazi neka roba ovde nekim kanalima.
(Milan Parivodić, sa mesta: Nije tačno.)
Nije damping, ali narušava naše tržište. Naravno da su konkurentni kada štampane ploče proizvodi jedan. Naravno da je u pitanju monopol. Zna se da se 70% te robe iz elektronike radi na pet mesta.
Samo upozoravam da je opasno ukoliko u ministarstvo, carinu i u Privrednu komoru instališete vaše shvatanje funkcionisanja našeg tržišta. To može biti vrlo opasno. Primer vam je šta je Labus uradio 2001. godine. To je bilo sve u funkciji gašenja domaće proizvodnje, da to bude badava, pa je onda došao čuveni Vlahović sa svojim Zakonom o privatizaciji, pa čak možda još više sa praksom primene tog zakona, pa sada imate situaciju: kupio preduzeće i sad slobodno može da otpusti.
Strah me je da naši proizvodni kapaciteti ne postanu skladišta i stovarišta za presipanje robe koja dolazi iz inostranstva, a ovde ćemo i dalje da pričamo o lepoj priči - Svetska trgovinska organizacija, EU. Možete da delite čežnju ovde građanima, ali stvarnost je surova. Zapamtite, svakim danom sve veći broj ljudi se probudi, ustane i kaže – ja danas više ne idem na posao, šta da radim? Ministre, idite kod njega pa mu kažite da je EU med i mleko, sve teče. Sa tom pričom su došli i oni u Francuskoj, pa sada pale. Zaigrao meca i tamo. Negde su pogrešili. Vodite računa.