Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, član 6. ovako kako je definisan daje u ruke policiji i ministru policije pravo i mogućnost da organizuje službu u skladu sa zakonom i potrebama. Ne postoji policija u svetu koja informacije o krivičnim delima, o pojavama, o drugim važnim pitanjima za bezbednost građana, imovine ili države dobija na tematskim konferencijama, na akademskim skupovima, može i tamo.
Policija sarađuje, policiji se obezbeđuje da sarađuje, ako smem da primetim, i sa onima čije je ponašanje interesantno za policiju. Ako to policija ne može da radi, onda ona ne treba da postoji. Svugde u svetu dragocene informacije o važnim pitanjima, koja se odnose na bezbednost i ugrožavanje imovine ili života, dobijaju se nažalost iz kriminogenih ugovora. To se ne može dobiti u Srpskoj akademiji nauka.
Kako se to dobija? Definiše stav 3. Daje se ministru diskreciono pravo. Policija ostvaruje saradnju u skladu sa zakonom, to je važno, drugim propisom i prema profesionalnim smernicama koje uputstvom daje ministar. Samo vas molim da stvar koja je potpuno jasna ne elaboriramo. U svakoj policiji u svetu ovo funkcioniše ovako, ako je policija - policija.
Mi smo u ovoj skupštini donosili zakone kojima se definiše zaštićeni svedok, ili kako ga već zovemo, jer smo procenili da je veća društvena korist da nekom oprostimo nešto što je učinio da bi se dobila odgovarajuća informacija ili odgovarajuće informacije o pojedincima ili pojavama koje ugrožavaju bezbednost, imovinu građana države itd.
Policija sarađuje sa drugim organima i ustanovama, nevladinim i drugim organizacijama, manjinskim i drugim organizovanim grupama i samoorganizovanim pojedincima. Naravno. Ako neko misli da o svim ovim organizacijama ili nekim sličnim policija nema način da se informiše, onda treba da je skinemo sa budžeta za ovu godinu. Izvinjavam se što to kažem, ali to je važno da bismo razumeli.
Postoji praksa u bezbednosti da javna bezbednost nekoga goni, a da ga država štiti i obrnuto. To su suptilni poslovi u ovoj oblasti. Oni moraju da se definišu zakonom. Član 6. daje dovoljno garancija da neće biti prekoračena ovlašćenja, a da će policija imati način da funkcioniše u skladu sa društvenim potrebama.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik predlagača i Odbor za odbranu i bezbednost nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Povodom ovog amandmana na član 8. malo ću da idem sa širim uvodom. Mislim da, gospodine Jočiću, nikakav problem nije da prihvatite amandman gospodina Šarovića na član 6, jer on sublimira sve ovo što je vama potrebno. Meni je drago što u ovim diskusijama povodom člana 6, gde se govori o policijskoj taktici i tehnici, sredstvima, treba da na neki način ima neke komunikacije sa tim podzemljem.
Meni je drago što je moj prethodnik u tom kontekstu pričao o nevladinim organizacijama kao delu organizovanog podzemlja. One to i jesu. To su strani plaćenici, destruktivni elementi, sa nadimkom BKV, Biljana Kovačević-Vučo, Dereta itd.
Ali, ovo ministarstvo nije nadležno da štiti dušu ovog naroda od metalnog nasrtaja koji svakodnevno ide preko ovih ustaških medija. Te ono što je gospodin Šarović predložio, gospodine ministre, apsolutno sublimira sve ovo što je vama potrebno i daje drugu sliku o saradnji.
Saradnja na najširi mogući način, koja je u funkciji očuvanja policijskih nadležnosti i policijske metodike.
Da pređem na ovaj amandman, gospodine Jočiću, koji se odnosi na član 8. Vidite, mi iz SRS smatramo da ćete imati problema kao ministarstvo ukoliko vam ostanu stavovi 2. i 3. Zašto?
Odmah će da skoče ovi što mrze ovaj narod i ovu državu, pa će da protumače iz stava 2. smernice i obavezna uputstva za rad. Oni će da to protumače u negativnom smislu, počevši od onog Daninog Božovića pa nadalje.
Kako vama ovaj stav člana 8. daje legalno, legitimno pravo da vi utičite na policijsku istragu itd? Zato predlažem da vi prihvatite ovaj amandman, a sve ovo što stoji u stavu 2. i 3, vi već imate u Zakonu o državnoj upravi.
Gospodine Jočiću, ovo imate u Zakonu o državnoj upravi. Ovo imate u Zakonu o ministarstvima, ovo imate u Zakonu o Vladi, ovo imate u Zakonu o državnim službenicima, mislim da se tako zvaše onaj zakon koji je skoro donet. Znači, vi ovo sve imate, a ovo kako je ovde napisano biće pogrešno shvaćeno.
Da vam sada objasnim ovo što stoji u stavu 3. Vi na bazi ovog zakona imate pravo da donosite podzakonske akte. Naravno, niko iz SRS ni jednim amandmanom nije želeo da utiče na ono što se zove operativna nezavisnost pripadnika policije, metode rada, načina rada, osim u onom delu gde se tako očigledno normativno ne utiče na narušavanje ljudskih prava, gde smo morali da intervenišemo.
Ali, policijske metode, način kako se to radi, ovlašćeni ste da propišete pravila ponašanja. Sve to možete da uradite.
U stavu 3. vi kažete, a mislim da se stav 3. pre svega odnosi na nešto što je u vezi sa članom 10. stavom 1. tačka 3), sprečavanje, otkrivanje učinilaca krivičnih dela itd.
Naravno, dok policija to radi, Ministarstvo ima neki svoj uticaj. Kakav je taj uticaj? Na taj način što policija mora da primenjuje uputstva koja na jedan opšti način regulišu i upotrebu palica, i upotrebu lisica, kako se vrši pozornička služba, kako se vrši dojava, komunikacija, kako ovo, kako ono.
To moraju da primenjuju.
Naravno da je policija nadležna u rasvetljavanju, dok javni tužilac ne pokaže interesovanje. Pre tri godine je promenjen Zakonik o krivičnom postupku i sada je glavna ličnost pretkrivičnog postupka napokon opštinski ili okružni javni tužilac, a ne policija.
Vi ovo sve imate, ali ovako kako ste ga vi koncipirali i stavili u stavovima 2. i 3. izazivate pozornost, što bi rekli ovi preko puta. Koga?
Ovih BKV i ovih drugih, koji će vas da prozivaju i preko vas policajce koji rade odgovoran posao. Stav 3. se odnosi na otkrivanje učinilaca krivičnih dela.
Naravno da Ministarstvo ima neku nadležnost. U kom smislu? Što je propisalo kako će da postupaju pripadnici policije, kojim metodama da dolaze do otkrivanja krivičnih dela.
Čim se podnese krivična prijava, čim se koliko-toliko ide ka rasvetljavanju i predmet dobije javni tužilac, Ministarstvo nema tu više odlučujuću nadležnost, pojedina istražna radnja na zahtev tužioca itd. Onda dolazimo na teren Zakonika o krivičnom postupku.
Znači, ovo što stoji u stavovima 2. i 3. vi već imate u Zakonu o državnoj upravi, Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o ministarstvima, Zakonu o Vladi. Ovako trapavo formulisano može da bude povod za neke vrlo loše komentare i stalne insinuacije.
Moram da se vratim na član 6. zato što je vrlo inspirativan. Sramota je za policiju da, ukoliko obezbeđuje neku paradu nekih nastranih tipova, i dođe Nataša Kandić i ljuljne šamarčinu pripadniku policije da policija ćuti.
Ona se opire, ona sprečava službeno lice u vršenju službene dužnosti. To je napad na službeno lice. Mislim da ste vi blagom reakcijom omogućili da se sad svako iživljava nad policajcem. Zašto ona ima tu prednost?
Molim vas, pročitajte kako je Burma rešila problem nevladinih organizacija. Ona je prva država koja je uspešno završila problem nevladinih organizacija. Ne bi bilo loše da pogledate malo i Rusi šta rade, jer su napokon i oni shvatili, posle Jeljcina i onih drugih, šta su nevladine organizacije.
Tu se ne remeti sloboda izražavanja, sloboda mišljenja, sloboda udruživanja, sloboda delovanja, ništa se ne remeti. Ako jedan Buš može Helsinškom odboru za ljudska prava da kaže, povodom Gvantanama i onih stvari što se tamo dešavaju, "vi ste dužni da ćutite, jer radite protiv nacionalnih interesa Amerike", očekujem da iste rečenice i vi upotrebite, jer ste ovlašćeni da upotrebite te rečenice. Zašto da ima više demokratije u Americi nego kod nas?
Na isti način primenite demokratiju koju i oni primenjuju.
Nemojte da budete blagi, jer ta blagost znači da ne ispunjavate zakonsku obavezu, a čim ne ispunjavate zakonsku obavezu, znači, kršite zakon, znači da ste u sukobu sa propisima i sa onim što je narod ove države propisao preko narodnih predstavnika u ovoj sali, preko onoga što se zove zakon, kao opšte pravilo koje svi moraju da poštuju.
Bez stabilne, sigurne policije, naravno, uz poštovanje zakona, garanciju ljudskih prava itd, nema stabilne države.
Ona država koja ima slabu policiju, nije država. To se neće sviđati onima, videćete već sutra napise ovih ustaških medija, počevši od B92 preko nevladinih organizacija, "radikali su za pendrek" itd.
Ukoliko je stabilna i sigurna policija, ispunjava svoje obaveze u skladu sa zakonom, na objektivan način primenjuje zakon, mi imamo državu. Zašto? Zato što je ona jedna varijanta monopola fizičke prinude, a on je u definiciji države.
Čućete već, zalagaće se neki za demokratsku policiju. Svašta može da se čuje kod nas. Kao što ovaj Tadić kaže "nacionalna manjina na referendum za samoopredeljenje!" Da je nešto naučio u životu ne bi mogao toliko da pogreši.
Vraćam se na član 8. Neću da pričam o ovim terminološkim i pojmovnim greškama na relaciji ministarstvo nadležno za poslove, ministar i druge stvari.
To ću da preskočim, pošto tu nisam bio uspešan, jer nisam ubedio od Balinovca naovamo, to vi stalno gurate u te zakone, pa neću više tu argumentaciju da trošim.
Znači, usvajanjem ovog amandmana, vi se ne odričete onoga što ste propisali u stavu 2. i 3. Vi to kao izvorno pravo imate garantovano drugim zakonima.
Moram da vas podsetim, nisam diskutovao kada je bila rasprava u načelu, mnogo ste pogrešili prilikom koncipiranja ovog zakona.
Ovaj zakon ste dali nekome da osmisli, da radi, neću da ulazim ni ko je, ni šta je, ni kako je, ali taj ko je radio, on je samo zaboravio jednu stvar koja je verovatno najvažnija: MUP, prema važećem Ustavu, jeste organ državne uprave, sa nekim profesionalnim specifičnostima.
U kom smislu? Neke policijske poslove može samo to ministarstvo da radi, ne može drugo ministarstvo.
Jedino je to ministarstvo u ovoj zemlji u situaciji da se do tančina sve propiše: upotreba palice, način privođenja, komunikacija, zavođenje, evidentiranje, statistika, pored klasičnih policijskih poslova. Tu ima sijaset upravnih poslova.
To je jedno glomazno ministarstvo, neophodno da bi sačuvalo, pre svega, ustavni poredak, bezbednost i sigurnost građana.
Onaj ko vam je radio ovaj koncept zakona, on je zaboravio da je MUP u sistemu organa državne uprave. To je glavni nedostatak ovde.
U pojedinim odredbama mi primećujemo da je policija devalvirana, da su policijski poslovi devalvirani, da su mnoge aktivnosti nepotrebno uslovljene.
O humanosti naše policije, na jednom primeru ću da vam pokažem. U bilo kojoj zapadnoj državi, pogotovo u SAD, ako policija zaustavlja građanina radi neke obične kontrole, pa im je nešto sumnjivo i treba neka provera, oni mu odmah stavljaju lisice, strpaju u kola i teraju u policijsku stanicu dok se ne završi provera.
U našoj zemlji i kad se čovek poziva, pa makar greškom i ovaj Batić, radi nekog zadržavanja, on se pozove "dobar dan gospodine, bilo bi dobro da se javite" i stavljeno mu je na izbor da dođe, da se porazgovara sa čovekom i završi posao.
Znači, amandman prihvatite, kao i onaj prethodni amandman Nemanje Šarovića, ništa policija nije izgubila od ovlašćenja, ničim ona nije sputana.
Kad imamo potrebu da sputamo policiju, to je u onom trenutku kad smatramo da tražite nešto što može da naruši ljudska prava. U članovima 6. i 8, u onome što ste vi napisali, mi nismo pronašli da vi narušavate ljudska prava, ali smatramo da su formulacije toliko trapave da, ako ostanu, može biti mnogo veća šteta za državu i za policiju nego korist što ste to napisali.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Petar Jojić. Imate još minut i po.

Dame i gospodo, ovaj stav 3. je vrlo problematičan u ovom predlogu zakona. Zašto je problematičan? On je u direktnoj suprotnosti sa glavom XVIII Zakonika o krivičnom postupku.
U odredbi članova 222, 223, 225, 226, 227, 228, 229, do člana 240. Zakonika o krivičnom postupku regulisana su ovlašćenja svih pripadnika službe organa unutrašnjih poslova.
Danas imamo ministra gospodina Jočića; sutra možemo imati drugog ministra, ne daj bože da se borimo za njegovu dušu kada dođe i počne da primenjuje ove mere.
Ne očekujem to od ministra Jočića, ali mislim na nekoga ko može doći da zloupotrebi ova ovlašćenja.
Ne bi smelo da bude u zakonu normirano: nadležnosti ministra za policijska postupanja iz stava 2. ovog člana važe do trenutka kada javni tužilac bude obavešten o krivičnom delu i preuzme upravljanje nad policijskim postupanjem u pretkrivičnom postupku.
To je vrlo opasno i problematično.
Zašto? Neko može biti priveden danas, a da javni tužilac bude obavešten za 10 dana, da ovaj bude odveden u Deliblatsku peščaru ili na Maljen ili Povlen ,ili na Taru, ili u Murtenicu i da bude držan 10 dana, a da javni tužilac ne zna šta je sa licem prema kome se preduzimaju odgovarajuće mere u pretkrivičnom postupku. To je vrlo opasno.
Zbog toga smatram da je ovaj stav vrlo problematičan i zbog toga na njega SRS ukazuje, jer organi unutrašnjih poslova, odnosno ovlašćena službena lica su dužna, kada preduzimaju te mere i radnje u pretkrivičnom postupku, kako ih ovlašćuje Zakonik o krivičnom postupku, u roku od dva sata obavestiti javnog tužioca; zadržati lice najduže 48 časova, obavestiti istražnog sudiju, predati krivičnu prijavu. Šta će biti ako se prekorači to vreme, pa čak bude i po 10 dana?
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
To bi bilo vrlo opasno i činilo bi izuzetak koji bi bio u sukobu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Hvala.

Da li još neko želi reč? Reč ima ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dragan Jočić. Izvolite.

 

Može se izvući zaključak, da li policija bilo šta ili uopšte da radi ili punim kapacitetom da ostvaruje svoja prava. To je uvek velika dilema. Ovim raspravama pokazuju se pojedinačni subjektivni utisci.

Ali, moram da kažem da je koncept koji je od 2000. godine u državama, odnosno republikama bivše Jugoslavije pre, išao za tim da se napiše jedan zakon koji bi obezglavio policiju, gde bi policija bila na jednoj strani, ministar na drugoj strani, dok bi se povezali i utvrdili svoje nadležnosti, onaj ko je najorganizovaniji - to su kriminalci i organizovani kriminal – mogao bi bezbrižno da radi.

Moram da kažem da je Zakon o krivičnom postupku zakon koga je pregazilo vreme. Za to se ne bih pozivao puno na njega. Oni koji sada rade u policiji, od 2000. godine, pre toga, odnosno od donošenja zakona, vide da je to zapravo zbir normi koji ne može da isprati vreme.

Isto tako, koncepcija i recepti koji su nam davani da napišemo kako treba da izgleda policija, od strane nevladinih organizacija, međunarodnih organizacija i drugih organizacija koje su, moram da kažem, radile određene poslove za novac, davale savete koji nisu primenjivi, ovim zakonom su ostavljeni van strane. Uzeto je samo ono što je suštinski, što će pospešiti i upotpuniti našu specifičnost, odnosno specifičnost naše policije.

Moram da kažem da su određene republike bivše Jugoslavije donosile takve zakone da ceo sistem bezbednosti ne može da radi. Na primer, službama državne bezbednosti ili agencijama oduzeli su policijska ovlašćenja.

Policiju su stavili kao jedan potpuni korpus separatum van svega, a ministra i Ministarstvo otklonili od policije, bez ikakve mogućnosti upravljanja i ostvarivanja politike Vlade ili programa ministra koji je biran na to mesto da bi jednostavno uredio, regulisao ili vodio policiju.

Članom 8, slažem se sa kolegom Krasićem koji je video zapravo suštinu u tome da ministar mora za nešto da se pita. A ako idemo nekim tumačenjem, ministar unutrašnjih poslova uopšte ne mora da postoji.

Potpuno bi mogla policija da se stavi pod upravu ministra finansija ili nekome ko raspolaže novcem, koji bi odredio određeni deo novca, dao kao budžetski deo policiji i policija sama da troši.

Mora da postoji veza ili kopula između ministra, politički odgovorne ličnosti, i profesionalnog organa, koji sprovodi zakonom ovlašćene zadatke i dužnosti.

U članu 8. je, u neku ruku, kodifikovano sve ono što je naveo poslanik Krasić, a razbacano je po različitim zakonima i stavljeno ovde baš da naznači kakav je odnos policije, jer je ovo zakon o policiji, i ministra unutrašnjih poslova, i dato je dovoljno ovlašćenja ministru unutrašnjih poslova, dovoljno mogućnosti da može da utiče u skladu sa politikom Vlade koja mu je dala, na kraju krajeva, mandat.

U članu 2. imate jedno vrlo ozbiljno ograničenje - da ministar unutrašnjih poslova neće biti ministar, kao što je zakonom od 1991. godine dato ovlašćenje ministru - da zapravo bude prvi i neposredni starešina. Danas sam prvi i neposredni starešina MUP-a.

Ovim zakonom ministar nije starešina, nego je starešina direktor policije, ali onda morate da odredite kakva je relacija, veza između ministra, direktora policije i policije. To je ovim zakonom regulisano i stavljena je jedna kautela ili ograda, gde se kaže - poštovanje operativne nezavisnosti policije.

Ne može ministar policije da umisli, pa da on bude specijalac i da govori - tamo jedna jedinica, ovamo, na ovu stranu kroz vrata, neka idu helikopteri ovako, da se stave ovamo određeni timovi itd. To je stvar stručnog i zanatskog znanja i pripada policiji.

Što se tiče stava 3, nema toga u Zakonu o krivičnom postupku, opet tvrdim da je loš u odnosu na policiju, zato što nije vaspostavio ono što treba da se vaspostavi, nije uspostavljen aktivan odnos između tužilaca i policije.

Tužioci i dan-danas žele da im policija obradi ceo predmet, maltene da im napiše optužnicu, koju bi oni dalje prosledili zahtevom za sprovođenje istrage istražnom sudiji. To je tačno. Policija ima ozbiljnih problema sa tim.

Ovim se reguliše ne odnos policije i tužioca, nego ono što nikada nije regulisano - odnos ministra i tužioca. Pravi se ta granica dokle ministar može da deluje u odnosu na policiju, a odakle nastaje tužilačka delatnost i tužilačka aktivnost.

Moram da kažem, ako ništa drugo, ovaj stav 3. člana 8. je dobar što barem ograničava ono što se zove - obraćanje javnosti. Dokle može ministar da da određenu izjavu ili ovlašćeno lice, a dokle i kada nastupa obaveštavanje javnosti od strane tužilaštva. Zato mislim da je ovaj član veza između onoga što je ministar, Ministarstvo i policija i on treba da stoji.

Gospodin Jojić je prepoznao sebe i traži repliku.

Dame i gospodo, niko ne kaže da treba oduzeti ministru ovlašćenja koja mu po zakonu pripadaju. Ali, da se vratimo ipak na početak ovog člana.
U stavu 2: "Ministar daje policiji smernice i obavezna uputstva za rad, uz puno poštovanje operativne nezavisnosti policije. Ministar može naložiti policiji da, u okviru svoje nadležnosti, izvrši određene zadatke i preduzme određene mere i da mu se o tome podnese izveštaj".
Upravo govorim da Zakonik o krivičnom postupku daje ovlašćenje pripadnicima organa unutrašnjih poslova da u pretkrivičnom postupku mogu da liše slobode određena lica i da odrede pritvor. Šta se sada događa?
Po ovome, ako bi ovako ostalo, ministar može da naredi: uhapsite tog i toga i dok ne budem odlučio da obavestim javnog tužioca ili ću operativcu naložiti, sada obavesti javnog tužioca; a protekne deset dana od mere koju je policija preduzela. Tu je problem.
Kaže se "nadležnosti ministra za policijska postupanja iz stava 2. ovog člana važe do trenutka kada javni tužilac bude obavešten o krivičnom delu i preuzme upravljanje nad policijskim postupanjem u pretkrivičnom postupku". Ne može, ovo je u direktnoj suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku.
Slažem se da neke stvari treba menjati i u Zakoniku o krivičnom postupku, ali sve dok jači zakon, ovo je legis specialis, a Zakonik o krivičnom postupku za policiju je Ustav, a to znači legis generalis, i u tome je razlika. Policijska ovlašćenja ne mogu biti u sukobu sa ovlašćenjima koja imamo u Zakoniku o krivičnom postupku. Dok ne bude promene Ustava Republike Srbije, dok ne bude promene Zakonika o krivičnom postupku ova odredba je vrlo problematična.
U praksi ćete imati situaciju da policija preduzme određene mere prema određenom licu i u pretkrivičnom postupku i ministar ne bude obavešten blagovremeno.
Prema tom licu se primenjuju mere i čine zloupotrebe, ministar bude obavešten posle sedam dana, on se krije iza ministrovog ovlašćenja i kaže, izvinjavam se, ministre, propustio sam, mislio sam ovako ili onako, molim vas, obaveštavam vas i vi sada obavestite odmah javnog tužioca.
Molim vas, kada policija preduzima određena ovlašćenja u pretkrivičnom postupku, to je detaljno razrađeno, određeno i usklađeno sa Ustavom Republike Srbije i međunarodnim pravnim aktima.
Slažem se što je u Predlogu kod ovog člana st. 1. i 2. predviđen, ali stav 3. odudara i on je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, u direktnoj suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Otuda predlažem da se amandman SRS, kako je i predložen, prihvati i ovaj član uredi, i neće biti problem u primeni. Ovome će se suprotstaviti tužioci i istražne sudije, to očekujte odmah. A nije primenljiv. Hvala.

Hvala. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloljub Albijanić, Ksenija Milivojević, Goran Jakšić, Miroslav Živković i Marko Krstin.
Predstavnik predlagača nije prihvatio amandman. Odbor za odbor i bezbednost je prihvatio amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Reč ima narodni poslanik Marko Krstin.