Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić, povreda Poslovnika.

Ne bih da ponavljam političke stavove koje sam malopre iznosio. Uveren sam, svakako, da je oko ove teme Srbiji neophodno političko jedinstvo.
Uveren sam, takođe, da su neke političke partije i neki pojedinci poslušali one koji su bili protiv zakazivanja ove skupštine, a kada je Skupština već zakazana žele da pokažu kako u Srbiji ne postoji političko jedinstvo. Želim svima njima da poručim da je, bez obzira koliko ih pojedinačno ima, ogromna većina Srbije i srpskog naroda jedinstvena – Kosovo mora da ostane u okviru Srbije.
Sa druge strane, zamolio bih predsedavajućeg da predloži da uvedemo ovde da neki poslanici mogu da se obraćaju i na nekim drugim jezicima, maternjim jezicima. Svakako da bi gospodin Korać lakše naišao na razumevanje kada bi se ovde obratio na albanskom jeziku.

Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bude zabune, pošto može biti da nije dobro protumačeno ono što sam govorio, mada sam ubeđen da je više nego potpuno jasno. Kada se govori o ustavnim nadležnostima, one su potpuno kristalno jasno propisane i zna se ko je za šta u Republici Srbiji nadležan, kako se obavljaju izbori za ovu skupštinu, kako se bira predsednik Republike. To znaju građani koji nas ovde gledaju, a to svakako i poslanici i šefovi poslaničkih klubova znaju.
Ponoviću još jednom, nije moguće da se pronađe kompromisno rešenje po kome će Kosovo i Metohija biti u sastavu Republike Srbije i Srbije i Crne Gore, a da to rešenje bude u okviru ustavnog poretka ovakvog kakav jeste. O tome sam govorio i imam potrebu da to još jednom naglasim.
Na samom kraju još jednom apelujem na to da svaku diskusiju ovde uzmemo kao dobronamernu, građanski savesnu. Ovo je Skupština, gde je vrhunska sloboda da svako kaže šta ima, i ja se sa najdubljim poštovanjem odnosim prema svemu što je rečeno, izuzev prema uvredama, kojima u ovoj skupštini nikada nije mesto, a naročito danas kada o ovoj teškoj stvari govorimo.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku.

Neću previše da uzimam vaše vreme, ne bih se ni javljao, iako je nekoliko govornika iz Demokratske stranke pogrešno citiralo Ustav, svesno najverovatnije. Da to odmah raščistimo – ako rešenje sa nekakvom autonomijom nije utemeljeno u Ustavu Srbije, onda recite Borisu Tadiću da ni rešenje sa entitetima nije utemeljeno u Ustavu Srbije. Ako vi mislite da Narodna skupština ne sme da prihvati rešenje kojim se govori o autonomiji Kosova i Metohije, onda sigurno ne sme Boris Tadić da u svetu govori o rešenjima koja govore o entitetu na Kosovu i Metohiji.
Druga stvar, Boris Tadić ne može da razgovara o sudbini Kosova i Metohije. Njemu Ustav ne daje ta ovlašćenja.
On ima pravo da razgovara sa drugim državama i drugim organizacijama, ali Vlada vodi politiku Srbije. Zašto smo prihvatili da Vlada ovde preuzme odgovornost po rezoluciji Narodne skupštine? Zato što Vlada vodi politiku Srbije, a ne predsednik Srbije. Vlada vodi politiku Srbije.
Osnovno pitanje kojim pokušavate da zbunite javnost jeste referendumsko pitanje. Recite tom predsedniku Ustavnog suda – da se pitaju pravi pravnici on ne bi mogao da bude predsednik Ustavnog suda. Nije samo promena granice referendumsko pitanje po Ustavu Srbije. Narodna skupština ima pravo da po svakom pitanju iz njene nadležnosti na Ustavom predviđen način raspiše referendum kojim će građani da se izjasne o tom pitanju. Da to jednom konačno raščistimo.
Nije referendum u rezoluciji predviđen zato što bilo ko od nas prihvata činjenicu da će doći do promene granice, jer mi smo to već odbacili u prethodnom delu rezolucije u kome kažemo da Skupština uopšte neće da raspravlja o predlogu koji bi dirao u celovitost Srbije. Nama ne pada na pamet da o tome bude referendum, ali bude li rešenja za koje i vi i mi mislimo da možda ne mogu da se uklope u ustavni poredak, a dobra su za Srbiju i hoćemo da ih prihvatimo, ići ćemo na referendum.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, 3. juna 1999. godine kada se obraćao sa skupštinske govornice u ime srpskih radikala i kao potpredsednik Vlade prof. dr Vojislav Šešelj je poslanicima i celokupnoj srpskoj javnosti poručio da smo mi srpski radikali spremni da priznamo da smo pogrešili i da prestanemo da se bavimo politikom ako je to što stoji, a što je tada Skupština usvajala i protiv čega je jedino bila Srpska radikalna stranka – okviri i načela za mirovni sporazum Černomirdin-Ahtisari, tačno i sprovodljivo.
Nažalost, ispostavilo se da smo mi srpski radikali bili u pravu. Ono što ste vi tada u jeku kampanje već za izbore sledeće godine, potpomognuti od strane Amerikanaca i Zapada, finansijski i logistički pre svega, slavili kao veliko rešenje danas je nešto sa tragičnim i nesagledivim posledicama po srpski narod u južnoj srpskoj pokrajini.
Od 1996. godine proturaju se razni modaliteti i teze o tome kako da se reši pitanje Kosova i Metohije, zapravo to datira još od kraja osamdesetih godina, ali u tome se 1996. godine, ako se ne varam tada baš, ističe akademik Despić, jedna grupa akademika oko njega; pojavljuje se sa nekim svojim planom Dobrica Ćosić, da bi se 2001. godine, uoči jednoglasnog usvajanja Rezolucije o položaju Srba na Kosovu i Metohiji, sa podelom Kosova i Metohije izjasnio i tadašnji premijer Zoran Đinđić.
Bilo je u okviru tzv. rasprave u javnosti raznih drugih rešenja: da se vratimo na Ustav iz 1974. godine, da Kosovo bude republika, da dobije nezavisnost, pa sve do ovih današnjih glasnogovornika koji idu na ruku šiptarskim separatistima i Amerikancima koji ih podržavaju, do najnovijih jučerašnjih, kako ih je nazvao, entitetskih karti Nebojše Čovića.
Međutim, moram sada uz jednu opasku i vama, gospodine Koštunica, da kažem da je taj čovek do pre dva-tri meseca, dok gospođa Sanda Rašković-Ivić nije došla na mesto šefa koordinacionog odbora, sve vreme bio na mestu tog tela koje je trebalo da se brine o sudbini, da pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji. Pre nego što je izašao, sinhronizovano uz Karića i uz Demokratsku stranku, sa tim entitetskim kartama, jasno je govorio ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije da Srbi ne mogu da imaju tapiju nad gradovima, nad crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji, da sve to treba da se baci u mutni Dunav – sada parafraziram i muka mi je uopšte što moram da izgovaram te reči moralnih, u svakom slučaju politički inferiornih, nakaza i ljudi koji nikada ništa dobro nisu mislili srpskom narodu.
Pred sobom imam dve deklaracije i jednu rezoluciju, koje su jednoglasno usvajane u Narodnoj skupštini Republike Srbije u periodu DOS-ovske vladavine, kada je Srbija doživela nacionalni sunovrat i kada je doživela da i u momentu kada se u avgustu mesecu usvajala jedna rezolucija, koja je bila tako mlaka i nikakva, koja je samo konstatovala stanje u kome se naš narod nalazi, a danas je još u goroj poziciji, tadašnji premijer iz DS-a Zoran Živković pobrka dva grada na Kosovu i Metohiji i kaže – nema u Štrpcu jednog jedinog živog Srbina; pomešao je Štimlje i Štrpce. Eto takvi su bili predstavnici vlasti, ovi koji se hvale da imaju saveznike u američkom Kongresu i na Zapadu i kako su oni, tobož, bili spremni da rešavaju sva ta pitanja.
Da je besomučna NATO agresija 1999. godine, koja je trajala 78 dana, na našu zemlju i na naš narod zapravo bila nešto drugo, a ne navodno spasavanje od humanitarne katastrofe i njihova briga za Šiptare na Kosovu i Metohiji, pokazalo se već kasnije. Epilog je, evo, svima poznat: u proteklih 15 dana, kada je potpisan i sporazum, od strane Vuka Draškovića, o nesmetanom prolazu NATO snaga, jer u nestanku bipolarnosti, u nestanku ravnoteže na opštoj globalno-političkoj sceni, pre svega što se tiče zapadne vojne alijanse, jasno je bilo svima, svim odgovornim ljudima i svim državnicima koji to gledaju na takav način, a predstavljaju onaj pravdoljubivi deo čovečanstva, da je njihova namera bila da se sve više šire na istok i da je to zapravo bila svrha, a da su šiptarski teroristi, separatisti i njihova želja za nezavisnošću samo jedan dodatni instrument u njihovim rukama.
Poražavajuća je današnja situacija u kojoj se nalazi srpski narod u našoj južnoj pokrajini – 6.535 terorističkih akcija, možda i nekoliko desetina više, izvinjavam se ako i ovaj broj nije tragični bilans, 1.200 osoba ubijeno, 1.238 ranjeno, 1.146 nestalo, oteto, izvedeno preko 5.000 terorističkih akcija uz pomoć tzv. Kosovskog zaštitnog korpusa i UNMIK-a kao mozga terorista, odnosno separatista iz redova šiptarskih bandi. Sve je to prethodna vlada nemo posmatrala, donoseći ovako blage rezolucije.
Kada već govorite o poziciji Ustavnog suda i o tome šta on može a šta ne može i kada se taj nesrećni Slobodan Vučetić oglašava, moram da upozorim sve vas koji ste na ovoj ili onoj funkciji bili na vlasti, da smo vas tri godine usmeravali na to šta treba da činite kada već de facto postoji Rezolucija 1244 i taj sporazum i Kumanovski sporazum, a vi to niste radili.
Lepo smo vam govorili da svaku odluku šiptarskog rukovodstva, separatističkog, a naročito posle usvajanja tzv. Hekerupovih ustavnih okvira i svođenje državnika iz matice, Republike Srbije na strance, uvođenje carine, taksi i akciza, morate veoma glasno i jednoglasno, i za to bismo vam dali pomoć, da osudite i da neprestano Ustavni sud Srbije, sa takvim ocenama da se Šiptari na Kosovu i Metohiji, koji su posle usvajanja Hekerupovih ustavnih okvira dobili i svoj parlament i svog predsednika i navodnu autonomiju na području lokalnih samouprava, ponašaju u suprotnosti sa Ustavom i zakonom, namerno kršeći i taj deo, koji nam garantuje Rezolucija 1244, teritorijalnog integriteta, odnosno suvereniteta.
Zlonamerno je ona citirana i radi se i danas o tome. O tome je govorio gospodin Vučić, kada je anekse sporazuma i delove Rezolucije preneo kako to jeste, kroz citat; dakle, insistirali smo na tome i to je trebalo da bude takva sinhronizovana akcija da se po Rezoluciji hiljadu vojnika i policajaca vrati, da se uspostave carinski punktovi i da se učini sve da se zaštiti srpski narod na Kosovu i Metohiji. To nije učinjeno. Nije urađeno ništa.
Mi danas imamo pred sobom rezoluciju, po kojoj ćemo rezolutno da se izjašnjavamo mi koji smo u opoziciji, a koji smo oduvek, kada je pitanje Kosova i Metohije, to stavljali iznad svakog interesa, jer ključ svih pitanja za nas su bili Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Kosovo i Metohija, jedinstvo naroda i države. Tako smo se ponašali kada smo bili ono kratko vreme na vlasti i otkako smo opozicija.
Pravna snaga i pravni tretman ove rezolucije mora da bude obavezujući za sve. Znate, to što se Boris Tadić kao predsednik Republike, izabran uz vašu pomoć, vas iz DSS-a, ne obuva, što bi moji Šumadinci rekli "svakog dana u istoj pameti", to je njegov problem.
Ali, ovo što se danas odluči ovde i što će Skupština velikom većinom da usvoji mora da bude obavezujuće za sve. To je naša obaveza prema Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji, koji su potpuno nezaštićeni i koji su teško stradali, ne samo u noćima između 17. i 19. marta 2004. godine, već se to nastavlja i dan-danas.
Ne mogu da se otmem, dok sada vas gledam i ovo govorim, utisku i očima dece koja su nas ispraćala iz Prilužja i Plemetine, kada smo kao delegacija stranke, na čelu sa gospodinom Aleksandrom Vučićem, išli od manastira Banjska, u koji se, hvala bogu, posle više vekova vratilo naše bratstvo, otišli do tzv. enklava, okupiranih sela Prilužja i Plemetine. Posetili smo osnovne škole "Vuk Karadžić" i "Sveti Sava". Ta deca, direktori tih škola i ti nastavnici, okupljeni građani tih sela tražili su još tada od nas, a to je bilo u maju mesecu, da se što pre sastanemo, da donesemo jedinstvenu odluku koja će da poboljša i da utiče na to da se obezbedi opstanak i da se garantuje sloboda našem narodu na Kosovu i Metohiji.
Ta deca, ti dečaci i te devojčice su nas sa stiskom svojih malih ruku ispraćali i tražili to od nas. Mi smo im to tada obećali. Mi se danas sa mnogo meseci zakašnjenja, zajedno sa vama, nalazimo u najvišem skupštinskom domu da usvojimo jednu takvu rezoluciju.
Upozoravamo vas, kao što smo vas upozoravali kada niste mogli da verujete i govorili – Udbine su daleko, Knin je daleko; niste hteli da razmišljate o stradanju naroda u Republici Srpskoj. Blizu su Raška, Kraljevo, Kragujevac i Beograd, imajte to na umu i mislite stalno na opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Narodni poslanik Milan Marković je odustao od diskusije. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kosovski političari koncipirali su svoju strategiju oko regulisanja statusa Kosova i Metohije '90-ih godina prošlog veka po principu "dva ka", što u konceptu znači – koliko autonomije Srbima u Republici Srpskoj Krajini, toliko Albancima na Kosovu i Metohiji. Verovali su da će Srbi, koji su bili suveren, konstitutivan, državotvoran i ravnopravan narod sa hrvatskim narodom, okončanjem ratnih sukoba dobiti visok nivo autonomije, najviši nivo poštovanja ljudskih prava, a tako visok nivo autonomije odgovarao bi poziciji albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, koji je predstavljao nacionalnu manjinu.
Srbi su u bivšoj Republici Hrvatskoj do ustavnih promena 1990. godine bili izjednačeni u pravima sa hrvatskim narodom, a svoju ravnopravnost i državotvornost zasnivali su na temeljima antifašističke borbe.
Ustavnim promenama jednostrano je srpskom narodu oduzeta državotvornost i pravo na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma. Ustavnim promenama stvorene su pravno-političke pretpostavke za progon srpskog življa, otpuštanje sa posla, proterivanje, uskraćena su im sva ljudska prava i slobode, oduzeta pokretna i nepokretna imovina, druga statusna, imovinska i socijalna prava.
S druge strane, Albanci sa Kosova i Metohije, kao nacionalna manjina, danas se bore za nezavisnu državu i potpuno odvajanje od Srbije. Isti je koncept nezavisnosti koju koriste Hrvati i Albanci, a on u osnovi predstavlja genocid i etničko čišćenje srpskog naroda.
Međunarodna zajednica i svetski moćnici dozvolili su ili su prećutno dali saglasnost da se genocidnim metodama i etničkim čišćenjem protera preko 500.000 Srba iz Republike Srpske Krajine, što predstavlja oko 80% srpske etničke populacije u Hrvatskoj. Preostali deo Srba izbačen je sa posla, šikaniran, a česta su ubistva, paljevine i slično. Reakcije od strane međunarodne zajednice nema.
Posledice genocida i etničkog čišćenja su sledeće: ubijeno je preko 7.000 Srba, a ranjeno oko 15.000, zapaljeno i uništeno je oko 1.100 sela i zaselaka gde su Srbi bili većina. U akcijama "Bljesak" i "Oluja" zapaljeno je, pokradeno i devastirano preko 35.000 kuća, stanova, poslovnih i privrednih objekata. Nezakonitim sudskim postupcima oduzeto je stanarsko pravo na 50.000 stanova koje su posedovali Srbi. Uskraćeno je pravo Srbima na akcije u postupku privatizacije državne i društvene imovine. Uskraćena su im druga statusna, imovinska i socijalna prava. Ukupna vrednost materijalnih dobara ceni se na oko 30 milijardi evra, dok je izgubljena dobit od te imovine oko 20 milijardi, što ukupno iznosi preko 50 milijardi evra.
Dame i gospodo, kakav je bio odnos srpske strane prema međunarodnoj zajednici? Rukovodstvo Republike Srpske Krajine prihvatilo je i potpisalo više rezolucija i sporazuma u periodu od 1992. do 1995. godine. Savet bezbednosti UN doneo je rezoluciju 743, pod poznatim nazivom Vens-Ovenov plan, kojim je Republika Srpska Krajina stavljena pod zaštitu UN. Poslate su mirovne snage kao garant mira i bezbednosti među zaraćenim stranama.
Verujući u dobre namere međunarodne zajednice srpska strana prihvatila je u toku 1994. godine sporazum o prekidu vatre, a tokom 1995. godine i ekonomski sporazum. Ovim aktivnostima stvorene su pretpostavke za otvaranje političkog pregovaračkog procesa o statusu Republike Srpske Krajine.
Svetski moćnici jednostrano su tražili od Srba da prihvate plan Z4, koji sam po sebi prejudicira političko rešenje, a srpsku autonomiju sužava na samo dva kotara, što čini oko dve petine teritorije Republike Srpske Krajine.
Ostali deo teritorije Republike Srpske Krajine se mirnom reintegracijom uključuje u Republiku Hrvatsku. Srpsko rukovodstvo u početku odbija plan, ali je kasnije isti bio prihvaćen od strane Milana Babića, tada premijera Vlade Republike Srpske Krajine, a dana 2. avgusta 1995. godine, uz posredovanje kontakt grupe, potpisuje se, uz obećanje da Hrvatska neće napasti Republiku Srpsku Krajinu.
Bez obzira na dato obećanje predstavnika najvećih svetskih sila, Hrvatska pokreće svoje policijske i vojne snage, koje su počinile najveći genocid i etničko čišćenje od Drugog svetskog rata. Snage UN, umesto da spreče prodor hrvatskih snaga i razdvoje zaraćene snage, nisu učinile ništa.
Kakva je bila reakcija međunarodne zajednice na genocid i etničko čišćenje? Nikakva. Srpsko rukovodstvo Republike Srpske Krajine prihvatilo je i potpisalo brojne sporazume, verujući da će kooperativnim odnosom prema međunarodnoj zajednici uspešno okončati rat i političkim pregovorima rešiti budući ustavno-pravni status Republike Srpske Krajine. Za dobru saradnju i kooperativnost srpska strana "nagrađena" je genocidom i etničkim čišćenjem.
Postavlja se ozbiljno pitanje da li se može verovati svetskim moćnicima i međunarodnoj zajednici, a iz izloženog je vidljivo da se ne može. Na osnovu krajiškog iskustva pre 10 godina, moramo sa dozom opreznosti ući u ove političke pregovore, jer bi pogrešno bilo i lagodno poverovati u dobre namere svih pregovaračkih ekipa.
Ogromno iskustvo nam daje Dejtonski sporazum, koji je regulisao budući ustavno-pravni, politički i ekonomski položaj BiH. Dva ravnopravna entiteta danas gube svoju ustavnu i stvarnu ulogu, na štetu srpskog entiteta. Jednostranim aktima međunarodnih posrednika tope se nadležnosti Republike Srpske i ciljano se radi na unitarizaciji državnih funkcija BiH. Moramo se zapitati da li možemo slepo verovati u dobre namere međunarodne zajednice i njenih predstavnika.
Slična ili gotovo identična situacija postoji kod Rezolucije 1244 na Kosovu i Metohiji. Međunarodna zajednica nije ništa učinila da spreči etničko čišćenje, paljenje srpskih crkava i manastira, proterivanje, ubistva i slična zlodela. Ponovo postavljam pitanje – da li možemo verovati međunarodnim posrednicima da neće izigrati potpisano i overeno stanje budućeg ustavno-pravnog statusa Kosova i Metohije?
Ogromne su patnje srpskog naroda. Tragična sudbina, tuga, bol, nemaština traži opreznost, ozbiljnost i političku zrelost. Samo jedinstvom svih stranaka može se doći do prave platforme i strateškog plana za pregovore. Svako strančarenje, politički egoizam, nedoslednost može biti poguban.
U toku 1996. godine između SRJ i Republike Hrvatske potpisan je sporazum o normalizaciji odnosa, a 2001. godine sve bivše članice SFRJ sklopile su sporazum o sukcesiji. Oba sporazuma dala su pravnu mogućnost izbeglom stanovništvu da se može bezbedno i bezuslovno vratiti na svoja imanja, vratiti posed svoje imovine, vratiti pravo na stanove i mogućnost otkupa stanova. Izbeglom stanovništvu data je mogućnost pravične naknade za svu opljačkanu, uništenu i zapaljenu imovinu.
U proteklih deset godina nije bilo pravog povratka izbeglog stanovništva, jer se vratilo samo oko 5% prognanih. Nijedan stan u Hrvatskoj nije vraćen bivšim korisnicima stanarskog prava, o pravičnoj naknadi niko ne govori. U praksi se vode brojni sudski administrativni postupci, ali pomaka nema. Povratnici se hapse, prave se novi spiskovi ratnih zločinaca, bez obzira na amnestiju. Vrši se progon, otpuštanje s posla i preostalog srpskog življa. Pred administrativnim organima Srbi se šikaniraju i ponižavaju. O Srbima Krajišnicima niko ne brine.
Svi ovi problemi, kao i nerazumevanje državnih organa Republike Srbije, državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Hrvatske i međunarodnih institucija, uzrokovali su obnavljanje rada Skupštine Republike Srpske Krajine u prognanstvu, koja je izabrala Vladu Republike Srpske Krajine u prognanstvu, čiji je zadatak internacionalizacija krajiških problema, pokretanje postupka povratka imovine, stanova i drugih statusnih, imovinskih i socijalnih prava.
Vlada Republike Srpske Krajine u prognanstvu usvojila je Deklaraciju o položaju prognanog srpskog stanovništva i zatražila od Narodne skupštine Republike Srbije da je uvrsti u dnevni red, kako bi se o svim pitanjima otvorila rasprava, dao nalog državnim organima u pravcu iznalaženja pozitivnih rešenja. Pozivam predsednika Skupštine da po hitnom postupku zakaže tematsku sednicu o ovim pitanjima.
Sličnu deklaraciju dostavili smo Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Formalni postupak za raspravu na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope privodi se kraju, pa se može očekivati da će biti uvršćena u dnevni red zasedanja početkom 2006. godine. Bilo bi primereno da se ova pitanja pre rasprave na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope raspravljaju u ovoj skupštini.
Vladi Republike Srbije obraćali smo se više puta. Odgovor nismo dobili, ali problemi ostaju nerešeni. Pasivnost ove vlade čudi, kako nismo našli sagovornika među svojima, a obratili smo se stranim misijama koje deluju u Republici Srbiji. Na razgovorima smo bili u stalnoj misiji Evropske unije u dva navrata i stalnoj misiji organizacije UN. U tim razgovorima ukazali smo i na naše probleme i zatražili posredovanje.
U cilju internacionalizacije naših pitanja otvorili smo tri predstavništva u svetu, i to u Kanadi, Francuskoj i Holandiji. Ovih dana postaćemo punopravni članovi organizacije UN, agencija koja zastupa prognane narode.
Na kraju, pozivam sve relevantne državne institucije državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije da pomognu izbeglom stanovništvu iz Republike Srpske Krajine, Hrvatske, Kosova i Metohije, uz posredovanje međunarodne institucije. Hvala.