Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan, otvaram Šestu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 210 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Dušan Proroković i Suzana Grubješić.

Saglasno članu 84. stav 2. i članu 85. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvao u pauzi rada Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini i u dogovoru sa predsednicima poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini, izuzetno za ponedeljak, kao i u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 84. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, imajući u vidu da se početak političkih razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije očekuje u kratkom vremenskom periodu.

U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.

Vlada je predložila da se po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, koji je podnela Narodnoj skupštini 15. novembra 2005. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog

Za 124, nije glasalo 95, od 219 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Pošto smo se izjasnili o predlogu za stavljanje na dnevni red sednice akta po hitnom postupku, na osnovu člana 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Za 127, nije glasalo 95, od 222 narodna poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini, u celini.

D n e v n i r e d:

1. Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije.

Preći ćemo na rad prema utvrđenom dnevnom redu.

Dajem pauzu od 30 minuta - do 10,40 časova.

Molim predstavnike predlagača i šefove poslaničkih grupa da obave konsultacije u Žutom predsedničkom salonu, a Zakonodavni odbor da odmah zaseda u maloj sali.

(Posle pauze – 10,45)

Dame i gospodo narodni poslanici, još jednom dobar dan, nastavljamo rad Šeste redovne sednice.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: – PREDLOG REZOLUCIJE NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE O MANDATU ZA POLITIČKE RAZGOVORE O BUDUĆEM STATUSU KOSOVA I METOHIJE
Primili ste Predlog rezolucije koju je podnela Vlada.
Pre otvaranja rasprave podsećam vas da, saglasno članu 95. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 36 minuta, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka - Boris Tadić – 43 minuta 12 sekundi, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta, 24 sekunde, Nove Srbije i samostalnih poslanika 9+9 – 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP i četiri nezavisna poslanika, po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Na osnovu člana 160. stav 2. Poslovnika, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije.
Da li predstavnik predlagača, Vojislav Koštunica, predsednik Vlade, želi reč? (Da.)
Izvolite, gospodine Koštunica.

Gospodine predsedniče, poštovani poslanici, mislim da ćemo se svi složiti da je današnje zasedanje Narodne skupštine čin koji ima poseban istorijski značaj. Mi razmatramo Predlog rezolucije koja se odnosi na budućnost Srbije i život svih naših građana.
Kosovo i Metohija je deo Srbije, i to ne samo deo njene istorije, nego i njene sadašnjosti i njene budućnosti. Reč je, dakle, o Kosovu i Metohiji, o našem narodu, o našoj teritoriji, našem predanju i kulturi, zapravo, o samim našim korenima i identitetima.
Zato danas, poštovani poslanici, odlučujemo o samoj Srbiji i sebi samima. Odluke ove težine i ove ozbiljnosti postavljaju se pred najviše predstavničko telo jedne države samo u presudnim časovima u životu te države. Ne sumnjam da svi na ovaj način danas shvatamo prirodu trenutka u kom smo i značaj odluke pred kojom danas stoji Narodna skupština Republike Srbije.
Na samom početku, poštovani poslanici, mislim da je važnije od svega da usvajanjem ove rezolucije jasno istaknemo svoj cilj. To, pre svega, znači da utvrdimo dve suštinske stvari. Prvo, da je Srbija spremna, sposobna i odlučna da pronađe kompromisno istorijski pravično rešenje za Kosovo i Metohiju. Drugo, Srbija je podjednako odlučna da bezrezervno i trajno odbaci svaki pokušaj nametanja rešenja i otimanja dela naše zemlje. (Aplauz.)
To znači da se Srbija nepokolebljivo zalaže za kompromis, za pravičnost i za poštovanje načela međunarodnog prava i poretka. Mi čvrsto verujemo da su ta načela neoboriva i nadmoćna u poređenju sa bilo kojim oblikom primene pravnog nasilja ili pribegavanjem sili, kao argumentu uopšte.
Kao što pravno nasilje i sila nisu i ne mogu biti nikakvi argumenti, načela na koja se pozivamo, bez izuzetka, jesu ona načela koja se nalaze u temeljima međunarodnog poretka i koja sve demokratske države u svetu, kada je reč o njima samima naravno, dosledno zastupaju i beskompromisno brane. Ubeđen sam da Narodna skupština Republike Srbije nikada ne bi ozakonila rešenje u čijoj bi osnovi bilo pravno nasilje, bilo koji oblik nametanja i prisile.
Kao što vam je svima poznato, Savet bezbednosti je pre izvesnog vremena, 24. oktobra ove godine, doneo odluku da započnu pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije. Ovu odluku Savet bezbednosti je doneo, naravno, kao legitimni organ UN, sprovodeći svoju Rezoluciju 1244, kojom je juna 1999. godine uspostavljeno međunarodno civilno i vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji pod upravom UN.
Pomenuta rezolucija, podsećam, utvrdila je tri osnovne stvari. Prvo, da je osnovni cilj međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji uspostavljanje mira i stabilnosti u Pokrajini. Drugo, da se potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, a sada Srbije i Crne Gore. Treće, da Kosovo i Metohija treba da ostvari status suštinske autonomije u okviru međunarodno priznate Savezne Republike Jugoslavije, sada Srbije i Crne Gore.
Pošto sam ukazao na suštinske elemente Rezolucije 1244, uveren sam da upravo na ovom mestu treba u potpunosti razjasniti i utemeljenost pozivanja na princip prava na samoopredeljenje, kada je u pitanju Pokrajina Kosovo i Metohija. Do sada se u evropskoj i svetskoj istoriji dešavalo da pravo na samoopredeljenje ostvaruju narodi, ali se još nikada nije desilo da pravo na samoopredeljenje i stvaranje nezavisne države dobije nacionalna manjina.
Osim toga, danas u Evropi jednostavno nema nijednog primera da jedan isti narod, pozivajući se na pravo na samoopredeljenje, stvara drugu državu pored jedne već postojeće.
U pozitivnom međunarodnom pravu, u svim važećim međunarodnim dokumentima, nosilac prava na samoopredeljenje je narod, a ne nacionalna manjina. Albanci su u Jugoslaviji i Srbiji, u ustavno-pravnom smislu, oduvek bili nacionalna manjina, a ne narod. Albanci svoju nacionalnu državu imaju u Albaniji skoro čitav vek i ne mogu stvarati drugu na račun bilo koje države u susedstvu Albanije. Jedino što bi današnja teorija i praksa države i međunarodnih odnosa mogli da prihvate jeste njihovo pravo na političku i teritorijalnu autonomiju u okviru Srbije.
Neosporno je da Rezolucija 1244 predstavlja osnov za rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije i zbog toga je posebno važno što se u tom dokumentu, sa jedne strane izričito potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše države na Kosovu i Metohiji, a sa druge strane što se nijednom rečju ne pominje pravo na samoopredeljenje pokrajine.
Što je još važnije, u Rezoluciji 1244 ne postoje reči koje bi makar i nagoveštavale nezavisnost Kosova, ni uslovnu ni bezuslovnu. U Rezoluciji, da vas podsetim, pominje se u nekoliko navrata teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, Srbije i Crne Gore, pominje se nekoliko puta suštinska autonomija, ali reči koje nema u Rezoluciji 1244 jeste - nezavisnost, bilo kakva nezavisnost.
Zato danas, posle više od šest godina od donošenja ove rezolucije, Savet bezbednosti je, kao što rekoh, odlučio da se pristupi razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije. Podsetiću da su državni organi Srbije i državne zajednice više puta najozbiljnije upozoravali da nije ispunjena osnovna svrha prisustva međunarodne zajednice u pokrajini, koja je imala jasnu obavezu i mandat Ujedinjenih nacija da obezbedi punu sigurnost i poštovanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji.
Ona se posebno obavezala, međunarodna zajednica, da stvori uslove za održiv povratak što većeg broja nasilno proteranih Srba i nealbanaca. Nažalost, međunarodna zajednica, pre svega oličena u civilnom i vojnom prisustvu u pokrajini, ni izbliza nije ispunila svoj deo preuzetih obaveza. Za pravo nam je u dobroj meri u tom pogledu dao izveštaj, po prvi put, specijalnog izaslanika generalnog sekretara za standarde Kai Eidea, gde se potpuno nedvosmisleno kaže da su standardi formulisani od strane kontakt grupe krajem 2003. godine faktički neispunjeni, a stanje na Kosovu i Metohiji se ocenjuje, citiram Eideove reči, kao "sumorno i mračno".
Usvajajući Eideov izveštaj, Savet bezbednosti je ipak otvorio proces definisanja budućeg statusa Kosova i Metohije, ali sasvim sigurno nije doveo u pitanje preostala dva elementa Rezolucije 1244, a to su garantovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Crne Gore i određenje suštinske autonomije kao okvira za budući status Kosova i Metohije.
Uz to, Savet bezbednosti je utvrdio da razgovor o budućem statusu Kosova i Metohije ne može da zaustavi, ne može da obustavi, raspravu o standardima, tačnije rečeno, o neispunjenosti standarda ljudskih i manjinskih prava. Na sam taj razgovor o statusu moraće da utiče, i te kako će uticati, stvarno stanje standarda, pre svega kada je reč o pravima Srba i drugih nealbanaca u pokrajini. Pri tome, naravno, za našu zemlju od suštinske je važnosti da se razgovori o Kosovu i Metohiji vode pod isključivim pokroviteljstvom i mandatom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Imajući sve ovo u vidu, mi možemo da prihvatimo odluku Saveta bezbednosti i uključimo se u ovaj proces, polazeći pri tome od jasnog osnovnog okriva razgovora određenog Rezolucijom 1244.
Imamo jake razloge da u ovaj proces uđemo kao država koja brine o svojoj budućnosti i o budućnosti regiona.
Period koji je za nama, ovaj najkraći period u proteklih šest i po godina, bio je dovoljno dug da pokaže pravu prirodu i smisao politike albanskih secesionista. Reč je jednostavno o korišćenju svih sredstava za postizanje njihovog krajnjeg i isključivog cilja, a to je nezavisno Kosovo. Ova politika nebiranja sredstava dolazi do posebno jasnog izražaja od trenutka uspostavljanja međunarodne civilne i vojne misije u Pokrajini 10. juna 1999. godine.
Od tada je u Pokrajini na delu svesna, planska i organizovana politika etničkog čišćenja Srba sa područja Kosova i Metohije, pri čemu se na njenom udaru ne nalaze samo Srbi, nego i pripadnici svih drugih nealbanskih zajednica. O tome nemilosrdno svedoče same činjenice.
Želim da podsetim na njih. Iz pokrajine, kao što znamo, mahom već prvih meseci posle uspostavljanja međunarodnog protektorata, nasilno je proterano preko 200 hiljada ljudi, među njima najviše Srba ili oko 60 posto srpske populacije koja je pre juna 1999. godine živela na Kosovu i Metohiji, preko hiljadu Srba je ubijeno, a njihova imovina uništena ili prisvojena. To se odnosi na njihove kuće, stanove, zemlju i ostalu nepokretnu imovinu.
Uništeno je ili oštećeno 150 srpskih pravoslavnih crkava i manastira, preostalo srpsko, pa većim delom i drugo nealbansko stanovništvo živi u neljudskih uslovima, bez posla, bez slobode kretanja, u stalnom strahu za goli život, sem u tri većinske srpske opštine, koje se u teritorijalnom kontinuitetu oslanjaju na centralnu Srbiju, gde je još jedino zadržan slobodan multietnički život, ima ga samo u tim opštinama.
Na većem delu kosovsko-metohijske teritorije posejani su pravi rezervati. Rezervat je prava reč za Srbe, gde ljudi žive u nedostojnim uslovima, neprekidno strepeći za sam opstanak. Na te rezervate je 17. i 18. marta prošle godine izvršen napad promišljeno vođene razularene mase, sa planom da se posao etničkog čišćenja konačno završi. O takvom planu svedoči ne samo činjenica da je četiri hiljade ljudi iz ovih savremenih geta bukvalno prognano i da su njihove kuće popaljene, već i tragičan podatak da je za samo ta dva dana uništeno 35 pravoslavnih crkava i manastira.
Biser naše tradicije i svetskog kulturnog nasleđa, Bogorodicu Ljeviška u Prizrenu, onako oštećenu ni danas ne ostavljaju na miru, srušili su krov da kiša i snegovi dovrše ono što su neljudi započeli. Jasno je da je sve ovo, zapravo, rezultat nasilja albanskih secesionista i njihovog nauma da primenom stalnog terora izvrše otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Zarad cilja stvaranja nezavisnog Kosova vrši se etničko čišćenje Srba, što najjasnije govori da se kod albanskih secesionista ideja o nezavisnom Kosovu u potpunosti poistovećuje sa idejom o monoetničkoj i isključivo albanskoj državi. Svakome ko nema predrasuda i predubeđenja na osnovu svega što se u Pokrajini događa od juna 1999. godine, mora biti jasno da se u osnovi stvaranja nezavisnog Kosova ne nalazi ništa više od ideje o etnički čistoj državi.
Dakle, sve drugo su samo obična zavaravanja. Iz svega ovoga sledi da će zadatak naše zemlje u predstojećim političkim razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije biti višestruk. U tim razgovorima, nema sumnje, naši predstavnici moraju, pre svega, da brane interese naše zemlje Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Braneći Kosovo i Metohiju, međutim, oni će braniti i osnovna načela na kojima se zasniva naša država, njeni odnosi sa susedima, njena aktivna politika evropskih integracija, ali će istovremeno braniti načela na kojima počiva čitav međunarodni poredak.
Jednostavno rečeno, nezavisno Kosovo obesmislilo bi i poništilo sva ova načela i izazvalo veliki poremećaj u regionalnim, ali i u širim međunarodnim okvirima. Nezavisno Kosovo bi, pre svega, značilo da se u ime postizanja jednostranih i isključivih ciljeva isplate i nasilje, i bezobzirno kršenje ljudskih prava, i etničko čišćenje i kulturni genocid. Samim tim, ono bi dovelo u pitanje mnoge opštepriznate vrednosti i podrilo same noseće temelje svetskog poretka. Niko ne bi trebalo da se zavarava u pogledu ozbiljnosti mogućih posledica jednog ovakvog presedana, koji bi mogao nastati sa realizacijom ideje o nezavisnom Kosovu.
Evo šta hoću time da kažem i idem redom doslovno. Za Srbiju i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora nezavisno Kosovo bi zapravo značilo da demokratizacija i sporazumno rešavanje unutrašnjih sporova, pa i sukoba, nisu odgovarajuća sredstva za postizanje opšte saglasnosti oko osnovnih pitanja, makar ta pitanja bila i najteža.
Za područje Balkana to bi bila poruka da državne granice mogu da se menjaju jednostrano, a to bi opet za posledicu imalo da se zemlje regiona stalno bave pitanjem granica, umesto da unapređuju dobrosusedsku saradnju i relativizuju značaj granica u interesu ekonomije, bezbednosti, kulture i opšteg kvaliteta života čitavog područja.
Za evropski kontinent i posebno EU nezavisno Kosovo bi značilo usporavanje integracije i stvaranje novih bezbedonosnih, a to znači i životnih linija podele. To nadalje ne bi moglo ostati bez posledica za čitav vrednosni sistem posleratne Evrope, na kome su ustrojene i ideja i praksa svih evropskih integracija.
Najzad, za današnji međunarodni poredak u celosti nezavisno Kosovo bi značilo otvoreno dovođenje u pitanje principa na kojima taj poredak počiva. Ne bi pri tom bilo reči jedino o kršenju samog načela suverenosti i teritorijalnog integriteta država, već i o kršenju onih osnovnih normi o ljudskim i manjinskim pravima, koje su sadržane u mnogim važećim međunarodnim dokumentima.
Prelaženje preko takvih drastičnih ogrešenja značilo bi zaista opasan presedan za čitavu međunarodnu zajednicu. Zato, pristupajući političkim razgovorima o budućem statusu Kosova i Metohije, naša zemlja računa sa principijelnim stavovima koje će međunarodni posrednici, oličeni u pregovaračkom timu specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN, kao i Kontakt grupi, zastupati tokom ovog procesa. Nemamo razloga da unapred sumnjamo da će se oni rukovoditi osnovnim načelima međunarodnog prava i delovati u okvirima obavezujućih stavova, koji su sadržani u Rezoluciji 1244.
Rezolucija koju ova skupština danas treba da usvoji jasno ističe ova načela i stavove i zato nema potrebe da ih sada ponavljam. Ono što mi je dužnost da u ovoj prilici istaknem jeste realno očekivanje da će, i pored snage naših argumenata, razgovori biti krajnje složeni i teški. Rezultat do kojeg svi treba zajedno da dođemo morao bi da predstavlja doprinos sveobuhvatnom rešenju ovog teškog i dugotrajnog problema.
Pošto nam nema druge nego da u budućnosti živimo jedni sa drugima, moramo učiniti sve kako bismo postigli ništa manje nego istorijski sporazum o načinu i uslovima zajedničkog budućeg života. Ako je sporazum zaista ključna reč, onda obe strane moraju da učestvuju u njegovoj gradnji, ali isto tako i u njegovom zaključivanju. To je jedini način da se garantuje spremnost i Srba i Albanaca da preuzmu odgovornost za život budućih generacija na prostoru koji nam je istorijska sudbina dodelila kao zajednički.
Možemo li da zamislimo da ovaj vek započne tako što će sa prostora zajedničkog življenja, a to je Kosovo i Metohija, jedna nacionalna zajednica odagnati drugu i tako čitav ovaj prostor prisvojiti samo za sebe. Onaj koji tako zamišlja početak veka, ne shvata najviše vrednosti na kojima počiva današnji svet.
Srbija je u ovaj vek zakoračila demokratskim preobražajem. Ona je, kao konstitutivni deo državne zajednice sa Crnom Gorom, najpre regulisala svoje međudržavne odnose sa svim državama i uspostavila svoj status u svim međunarodnim organizacijama. Proces unutrašnje demokratizacije, institucionalne i državno-pravne konsolidacije kreće se uzlaznom putanjom, što odlučujuće olakšava razvoj unutrašnjih, privrednih i socijalnih reformi.
Priznanje koje nam Evropa i svet odaju za ovakav tok unutrašnjih promena nedvosmisleno se ogleda kroz kontinuirani proces približavanja EU i regulisanja našeg statusa u međunarodnim institucijama i organizacijama. Nije manje važno što Srbija i Crna Gora postaju pouzdani oslonac regionalne stabilnosti i činilac dobrosusedskih odnosa.
Zbog svega toga međunarodna zajednica, kada je u pitanju konkretni slučaj definisanja budućeg statusa Kosova i Metohije, može računati da u našoj zemlji ima pouzdanog partnera, spremnog i sposobnog da doprinese ne samo donošenju konstruktivnog rešenja, nego i njegovom sprovođenju u realni život.
Poštovani poslanici, rezolucija o kojoj danas treba da se izjasni ova skupština u osnovi oslikava, da i to istaknem, iste koordinate rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije koje su utvrđene još u Rezoluciji 1244. To su suverenost i teritorijalni integritet Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i suštinska autonomija za Kosovo i Metohiju, s druge strane. Konkretno rešenje treba naći unutar ovih jasno određenih čvrstih koordinata.
Podsećam ovom prilikom da su mnoge evropske zemlje, mogu slobodno reći sve one koje su tragale za mirnim, trajnim i sporazumnim rešenjima, slične probleme rešavale polazeći upravo od ovih istih koordinata. Za to u evropskoj istoriji ima mnogo i opštepoznatih primera.
Takva utvrđena i razvijena praksa promovisala je nešto što bi s punim pravom mogli nazvati evropskim rešenjem. Evropa, osim toga, još uvek ima jedan nemali broj nerešenih problema slične vrste, za koje smo uvereni da će se u bliskoj budućnosti rešavati na evropski način, a nikako putem secesije dela međunarodno priznatih država.
Naravno, zaključak glasi da ni u sklopu evropskog iskustva, ni u širem međunarodnom kontekstu nije moguće naći uporište ili opravdanje zahteva za nezavisnost Kosova i Metohije. Da i to dodam, neretko se kao razlog u prilog nezavisnosti Kosova i Metohije može čuti navodni argument da bi izostanak ovakvog rešenja doveo do novog talasa nasilja u Pokrajini, i to nasilja koje bi izazvalo razočarano i ozlojeđeno albansko stanovništvo.
Svako se tim povodom zapravo može zapitati, može sebi postaviti jedno jedino pitanje: na šta bi ličio svet kada bi počele da nastaju, da niču preko noći nove države, utemeljene na otvorenim ucenama ili razobručenom nasilju pojedinih manjinskih grupa?
Zbog toga mi s pravom insistiramo da je najviši oblik autonomije Kosova i Metohije jedina forma u kojoj je sadržano kompromisno, trajno i mirno rešenje.
Takva autonomija, koju bi garantovali ne samo Srbija, odnosno Srbija i Crna Gora, već za određeno vreme i međunarodna zajednica, omogućila bi dovoljan broj samostalnih nadležnosti i pouzdane institucionalne mehanizme preko kojih bi Pokrajina upravljala svojim privrednim i socijalnim životom.
Pri tome, imajući u vidu pogubne posledice stanja na Kosovu i Metohiji za srpski narod, neophodno je takođe unutar nove kosmetske autonomije zasnovati autonomni status Srba. To je sadržano, podsetiću vas, a to i nije potrebno, dobro znate, u dokumentu koji je ova skupština pre godinu i po dana jednoglasno usvojila kao Plan Vlade Srbije za rešenje političke situacije na Kosovu i Metohiji, jer cilj opšteg rešenja za ovu pokrajinu nije samo zadovoljenje interesa većinske zajednice, već i stvaranje sigurnih uslova za opstanak i život svih brojno manjih zajednica, od kojih je srpska najugroženija. U predstojećim razgovorima neće biti reči samo o budućem statusu Kosova i Metohije, već i o statusu Srba i ostalih nealbanaca u ovoj pokrajini.
Ovde se zapravo radi o ideji decentralizacije na Kosovu i Metohiji, koja je afirmisana u izveštaju Kai Eidea. Najzad, poštovani poslanici, naši temeljni stavovi o ovim pitanjima su dobro poznati. Ne bih hteo za ovu priliku da pominjem sve reči koje su u opticaju, sve termine koji se upotrebljavaju, politika Srbije, i pored razlika u terminologiji koje se mogu čuti, sadržana je najjednostavnije rečeno u stavu da srpska zajednica mora imati autonomiju unutar suštinske autonomije za Kosovo i Metohiju.
Razume se da naša strana ima u vidu institucionalne i pravne elemente tog konkretnog sadržaja, koje će izložiti, argumentovati i braniti tokom predstojećih razgovora. Skupštinska rezolucija o kojoj ćete se danas izjasniti ima u vidu i opravdanost postojanja različitih modaliteta tog rešenja, polazeći od jasnog, čvrstog, nepromenljivog okvira za razgovore koji obavezuju Vladu. Postojanje i prihvatanje takvih modaliteta pruža mogućnost za fleksibilno traženje najboljih mogućih odgovora na pojedina pitanja, pod uslovom da su svi učesnici razgovora na tako nešto spremni.
Imajući u vidu jednostran pristup kosmetskih Albanaca, mi možemo razumeti zahtev međunarodnog posrednika o primeni tzv. "šatl diplomatije", ali jedino kao pripremu za stvarne razgovore koji se, po našem viđenju, mogu voditi samo u formi neposrednih razgovora. Takav stav smo jasno izneli u više navrata.
Poštovani poslanici, tokom dosadašnje aktivnosti naših državnih organa i predstavnika, svi relevantni činioci međunarodne zajednice, uključeni u problem Kosova i Metohije, upoznati su sa našim principijelnim stavovima i konstruktivnim predlozima za rešavanje ukupnog problema u Pokrajini.
Uz to, može se reći da oni sami sve više stiču poverenje u sposobnost naše zemlje da odlučno doprinese pozitivnom raspletu kosmetskog čvora.
Stoga je i u ovakvoj prelomnoj situaciji, zapravo, pitanje šta je naš posao ili, tačnije rečeno, šta je naša odgovornost, šta je naš dug? U ovakvoj prelomnoj situaciji, od gotovo presudne važnosti je da naša zemlja, svi njeni građani i posebno odgovorni državni predstavnici iskažu neophodnu mudrost, strpljenje i iznad svega jedinstvenu volju.
Siguran sam da će usvajanje predložene rezolucije snažno doprineti stvaranju ovih preduslova za uspešno obavljanje presudno važnog državnog zadatka koji stoji pred nama.
Na samom kraju, stalo mi je da još jednom izrazim svoje najdublje, iskreno uverenje da Srbija danas ne brani samo svoje nacionalne i državne interese, već da zastupa i brani načela i vrednosti od kojih zavise mir, stabilnost i bezbednost savremenog sveta. To nam daje pravo da očekujemo da će Savet bezbednosti i sve demokratske države i u ovoj prilici podržati ta načela, ista ona na koja se čvrsto i nepopustljivo pozivaju kada se radi o njihovim državama.
Sasvim je jasno da se, u suštini, ovde radi o izboru između prava i sile. Zaista mislim da je dobro što Srbija danas, saglasno većem delu svoje istorije i tradicije, stoji na strani prava i pravde, a ne sile i nepravde. To, gospodine predsedniče i poštovani poslanici, ubeđen sam, znači da će Narodna skupština Republike Srbije i njena Vlada, braneći pravo od svake sile, biti jedinstveni i saglasni da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, da je tako bilo i da tako mora ostati. Hvala vam. (Aplauz.)

Hvala vama.
Pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Izvolite, narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe SRS.

 Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi je žao što predsednik nije pozvao predstavnike priznatih verskih zajednica u Srbiji na ovu sednicu, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti ili makar Njegovu svetost patrijarha Srpskog gospodina Pavla. Možda bismo svi imali malo više obzira u diskusijama, možda biste svi osetili koliko je ova sednica važna. Ja sam to osetio noćas kada sam pripremao govor za ovu sednicu.
Postoje sednice, postoje obraćanja u kojima govor treba napisati, iako vam i srce i razum govore šta treba da kažete, ali Srbija je takva zemlja da vas događaji pretiču, da više ništa što zamislite ili napišete ne može da traje duže od nekoliko sati.
Pa tako i ove pripreme za sednicu koja se održava na veliki srpski dan, na dan živog srpskog sveca, na dan posle koga i Srbija treba da ostane da živi.
Srbija može da ostane da živi samo ako se bori za Kosovo i Metohiju. Danas 250 narodnih poslanika, umesto Srbije, odlučuje da li će Srbija da nastavi da živi, i od toga nema bekstva, i iz toga nema izvlačenja. Iz ove sale niko neće izaći zadovoljno trljajući ruke zato što je nekoga prevario, nadmašio, jer ovde nemate koga da prevarite, samo Srbiju, samo srpski narod, samo građane Srbije.
Ovde posebno nema izvlačenja za Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića, i za sve vas koji ste 5. oktobra preuzeli vlast, zato što, po vama, mi koji smo se do tada borili na jedan način protiv terorista, a onda i protiv njihovih mentora sa Zapada, nismo učinili dobru stvar. Predstavili ste se kao ljudi koji znaju mnogo bolje, koji umeju sa Zapadom da pronađu najbolje rešenje, u kome će Srbija biti zemlja koju poštuju kao i ostale. Preuzeli ste vlast, time i budžet i policiju, ali i odgovornost. Sada ste, mislim, na prvom velikom i teškom ispitu iz odgovornosti. Niste nam pomagali kada smo rešavali sudbinu Kosova i Metohije. Neki od vas, to se vidi i prema odnosu prema ovoj sednici, jedva su čekali da se nešto loše desi da bi došli na vlast. Nemam ovog časa pravo na loše pamćenje, na zlonamernost, cinizam. Ovog časa pokušavam da vam kažem, u ime miliona birača SRS, šta smo spremni da podržimo kod vlasti koju ne cenimo, kod vlasti koju ćemo gledati da srušimo kad god budemo mogli, ali kod vlasti koja je sada, igrom sudbine, u poziciji da rešava sudbine svih nas.
Zato će danas, uprkos svemu, narodni poslanici SRS, nažalost 82, umesto 84, dva su ukradena odlukom vašeg Ustavnog suda, jasno da vam saopšte svoju odluku, koja glasi: pomoći ćemo vam da sačuvate Kosovo i Metohiju i da Kosovo i Metohija ostane u sastavu Srbije. Nema nezavisnosti Kosova i Metohije. (Aplauz.)
Glasaćemo za Predlog rezolucije svesni toga, a i vama smo to dobronamerno rekli, da je mogla i morala da bude mnogo oštrija, ali svesni toga da među vama ima toliko razlika da je ovo, otprilike, bio minimum na kome ste mogli da se saglasite. Zato što, kao što za vas nema izvlačenja iz ovoga, nema ni za nas. Ovde nema lagodne pozicije, ovde nema vlasti i opozicije. Ovde se radi o Kosovu i Metohiji.
Da ne slutim, ali mogu da vam kažem, danas Kosovo, sutra Vojvodina, prekosutra Raška. Pa, kako se danas prema ovome budemo odnosili, tako će očekivati od nas da se odnosimo i ubuduće.
Zato mi je pomalo puno srce što vidim da imamo jedinstvo na ovome. Nemojte da me sprečavate da vam kažem ono loše što mislim o vama, zato što ne želim da predstavim Srbiji da ste vi dobro, pa vas zato podržavam. Ne, vama je teško, pa vas zato danas podržavam, a loši ste.
Imao sam obavezu kad su kretali u Rambuje da onima koji su se uzdali u najdemokratskije zemlje na svetu, pravo, pravdu, Povelju UN, kažem šta ih tamo čeka.
Stoji zapisano da idu u kavez, da idu u lavlje kandže, da idu u pritiske, ucene, sve su to tamo doživeli. Molio sam ih da ne idu, ali sam rekao da ne mogu da ih sprečim i da neću da ih sprečavam da idu, da ne ostane posle toga priča kako, evo, radikali nas sprečavaju da pokušamo razgovorima, demokratijom, diplomatijom da spasavamo Kosovo i Metohiju.
Videli ste šta se desilo u Rambujeu. Danas će narodni poslanici Srpske radikalne stranke iz dva ugla da vam osvetle odnos međunarodne zajednice. Najpre u odnosu prema dogovorima sa Srbima, a onda u odnosu prema srpskoj državi u celini. Danas će vam narodni poslanici Srpske radikalne stranke reći šta je trebalo pojačati u rezoluciji, to je naša obaveza, a glasaćemo, ponavljam, za rezoluciju u nepromenjenom tekstu, zato što smo tu da vam pomognemo da uradite dobru stvar.
Da pokušam da vas podsetim na prevare koje je tzv. međunarodna zajednica činila srpskom narodu, ne zbog istorije nego zbog budućnosti, zbog toga što ćete morati nešto sa njima da potpišete, zbog toga što vas upozoravam da kada potpišu i prihvate obaveze onda učine sve, a u tome im pomognu srpske vlasti, da obaveze ne ispune.
Da krenemo od raspada SFRJ. Slovenija je ušla u otcepljenje od države koja je bila osnivač Ujedinjenih nacija. Nije imala podršku Amerike. Amerika je rekla da Jugoslavija mora da ostane u granicama u kojima je osnivač Ujedinjenih nacija, ali je istovremeno naoružavala Slovence.
Slovenci su ubijali našu decu kao glinene golubove snajperima na lovačkim puškama. Uskrate im hranu, vodu, struju i čekaju kada će da izađu na krug kasarnski, izbezumljeni od gladi, da bi ih gađali snajperima. Danas je Slovenija demokratska zemlja, među svojima je u Evropskoj uniji. Neki generali JNA su optuženi za izazivanje rata u bivšoj Jugoslaviji, da neko ne bi tu krivicu prebacio Slovencima.
Republika Srpska Krajina, država, ustav, teritorija, narod, vojska, policija, parlament, predsednik, specijalni status, zaštita Ujedinjenih nacija, pregovori sa Hrvatskom, a onda kreću hrvatski tenkovi, na prvom je američki ambasador. Izvrše najveći genocid, najveći zabeleženi genocid u Evropi posle Drugog svetskog rata. Danas je Hrvatska na putu da bude među svojima, da bude članica Evropske unije.
Republiku Srpsku Krajinu ni od vas niko ne pominje.
Doživeli smo da predsednik Skupštine Srbije i Crne Gore, vaš član, zabrani ulaz u Skupštinu Srbije i Crne Gore Francuzu koji zastupa Republiku Srpsku Krajinu u Francuskoj. Sada već ima i loših Francuza. Loši su oni koji zastupaju Srbe u Evropskoj uniji.
Kosovo i Metohija, plan Ahtisari-Černomirdin. Da vas podsetim, Kosovo i Metohija je autonomija po planu Ahtisari-Černomirdin, po Rezoluciji 1244. Šta je danas? Danas mnogi od vas verovatno noću ili u kući sa svojim prijateljima kažete - šta drugo može da se uradi. Može da se uradi sve, može da se uradi mnogo. Kosovo i Metohija može da bude samo autonomija. Dalje od toga ne može da bude.
Ako je Republika Srpska posle Dejtona postala država, a danas 10 godina kasnije nije ni autonomija, ako je Srpska Krajina premlaćena, proterana, spaljena, ako je Kosovo i Metohija bezmalo u rukama Albanaca, iako to nigde nije napisano i niko im na to nije dao prava, sada vas pitam kakve garancije ćete imati za razgovore koje obavite i za potpise koje dobijete. Hoće li to biti potpisi istih ljudi iz međunarodne zajednice?
Da li imamo prijatelja u svetu? Govorili ste da nemamo prijatelja u svetu. Da li imamo danas prijatelja u svetu? Moja opcija bila je Rusija. Moja opcija i danas je Rusija. Opcija Srpske radikalne stranke je prijateljstvo sa Rusijom. Vi recite koja je vaša opcija. Hoću da znam na koga ste oslonjeni, ko će da vam garantuje ono što potpišete, ko će da vam garantuje da možemo da sprovedemo ono što vi tamo potpišete, zato što je ovo istorija. Od ove istorije ne treba da se stidimo ni pred potomcima, ali ni pred precima.
Optuživali ste nas da smo ratovali za Kosovo i Metohiju, neki od vas. Jesmo. Ne daj bože nikada rata, ne daj bože nikome rat. A pitam vas, kada vas neko napadne, hoćete li se braniti? Ako napadnu Kosovo i Metohiju, hoćete li braniti Kosovo i Metohiju? Ako napadnu NATO pakt i UNMIK na Kosovu i Metohiji, hoćemo li zajedno sa NATO paktom i UNMIK-om da branimo Kosovo i Metohiju?
Vlada odgovara za ove pregovore. Gospodine predsedniče Vlade, vi lično odgovarate Srbiji za pregovore i tu nema izvlačenja, a odredite vi koga god hoćete od svojih saradnika, šaljite koga god hoćete, možete i Borisa Tadića da stavite u ekipu, koga god hoćete, ali vi odgovarate za ono što oni urade.
Mi smo podelili vlast u Srbiji. Vama neka odgovaraju vaši saradnici, ali vi ćete ovde odgovarati nama i odgovaraćete celoj Srbiji, jer su postojala dva puta, jedan nije uspeo, vi kažete da će drugi uspeti, da vidimo.
Danas moramo da budemo jedinstveni u izglasavanju rezolucije. Danas moramo da izglasamo ovu rezoluciju.
Ko misli dobro Srbiji i ko misli da nas predstavi ovde kao ozbiljne i odgovorne ljude danas će podići ruku za Predlog rezolucije.
Neću da ulazim u njene delove koji je trebalo drugačije da izgledaju, ali molim vas iz izvršne vlasti, svi ste jedno, na glasačkim listićima svi ste zaokruživali ista imena i kada su parlamentarni izbori bili i kada su bili predsednički, nemojte da nastupate u dve kolone. Nemojte zato što to ne liči ni na šta.
Skupština ima prava da iznosi različite stavove, izvršna vlast nema prava, jer onda država dolazi u haos. Zato upozoravam predsednika Republike da nas ne iznenađuje stavovima koje saznamo posle njegovih gostovanja po svetu. Evo mesta gde se Srbiji iznosi predlog, svaki predlog koji imate.
Da ga upozorim na Ustav Srbije. Ne može on da čeka da sastavlja tim za pregovore, jer to nije njegova ustavna nadležnost. Može u tome da učestvuje ako sme, ako sme da brani Srbiju u tome treba da učestvuje predsednik Republike, a da on čeka da mu mi odredimo neku ekipu koja će otići kod njega na noge da je predvodi, neka se toga mane.
Neću dugo da vas zamaram, samo još nešto da vam kažem. Mi nismo snage nereda i haosa, mi nismo nedemokrate, mi smo srpski radikali. Za razliku od nekih koji se nazivaju demokratama, nikada nismo pravili nerede, haos, lom u Beogradu. Mi vas u ove pregovore otvorenog srca puštamo, preuzimamo odgovornost da ćete u naše ime, današnjim glasanjem preuzimamo tu odgovornost da ćete i u naše ime donositi nekakve odluke. Ali vam jednu stvar obećavam, u borbi za vlast nećete nas nikada videti na ulicama, u borbi za vlast ni jedan radikal nikada ni jedan kamen neće da baci u Beogradu, ali u borbi za Kosovo i Metohiju, protiv bilo koga, pa i protiv vas ako se budete usudili na loša rešenja, sva sredstva su dozvoljena srpskim radikalima.

Hvala, gospodine Nikoliću.
Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Dušan Petrović, predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje Kosova i Metohije je pitanje velike važnosti. Radi se o teritoriji države Srbije. Radi se o pitanju za koje je vezana velika emotivna snaga naše nacije. Radi se o našoj istoriji. Radi se o vekovima koji su daleko iza nas.
Radi se i o našoj, ne tako slavnoj bliskoj prošlosti, koja je dovela do toga da danas, kada o ovoj stvari govorimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, na Kosovu se nalaze trupe stranih zemalja i Kosovom upravljaju oni koji su od UN dobili zadatak, obavezu, ali i pravo da upravljaju civilnim poslovima.
Ali, postoji nešto važnije od Kosova i Metohije i njegovog pitanja i rešavanja tog pitanja danas, to je pitanje kako sada živi i kako će živeti sedam miliona ljudi u državi Srbiji.
Svakoj naciji i svakom narodu važna je njegova istorija, ali svakoj naciji koja želi da se bori za sebe je važnija sadašnjost i budućnost, jer samo snaga u budućnosti daće nam mogućnost da se za svaki svoj nacionalni interes borimo. Ali, da bismo ono što jeste najvažnije za sedam miliona ljudi u Srbiji danas mogli da ostvarimo, potrebno je da pokažemo državničku zrelost i budnost, a da li to imamo ili ne, videće se baš na ovom pitanju.
Šta je to zrelost i mudrost jedne države i predstavnika te države uvek kada su važne istorijske teme na dnevnom redu ma gde u svetu, pa tako i ovde kod nas u Srbiji? Kao što se odrasli ljudi od dece razlikuju tako što su spremni da se suočavaju sa životom i da rešavaju teška pitanja, tako se i zrele države, mudri državnici razlikuju od politikanata tako što su spremni da javnosti pogledaju u oči.
Šta je to realnost u Srbiji danas? Šta je to realnost koja je vezana za Kosovo i Metohiju? To zna svako, mislim, od ovih 250 ljudi koji sede ovde. To zna svako od ministara. To zna predsednik Vlade. Ali to, dame i gospodo narodni poslanici, moraju da znaju i građani Srbije. Da li danas postoje ozbiljni činioci u svetu koji se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije? Da li postoje danas države koje su javno rekle da smatraju da je nezavisnost Kosova i Metohije dobro rešenje? Postoje.
Neki visoki predstavnici tih država su to izjavili u bliskoj prošlosti, pre nedelju ili dve i ovde u Beogradu.
Da li mi znamo da postoje i u okviru najvećih svetskih sila oni koji smatraju da bi bilo dobro da Kosovo i Metohija budu nezavisni? To zna svako u ovoj sali. To zna predsednik Vlade. To zna svako od poslanika. To moraju da znaju građani Srbije.
Da li to znači da ne treba da se borimo za Kosovo i Metohiju? Naravno da ne znači. Naravno da znači da treba da učinimo sve što je u našoj moći, da svako ko u ovom trenutku ima odgovornost, a ima je svako od ovih poslanika u Skupštini Srbije, ima je Vlada Republike Srbije, ima je predsednik Vlade Republike Srbije i ima je predsednik Srbije, te treba da učine sve što mogu da bi Srbija zadržala teritorijalni integritet i državni suverenitet na Kosovu i Metohiji. Ali, svaki građanin ove zemlje mora da zna da će to biti teška borba i da ćemo se teškom diplomatijom boriti da bismo sačuvali svoje nacionalne interese.
Danas ova skupština ne raspravlja o tome šta će onaj ko dobije od nje mandat u tim pregovorima zastupati i kako će politiku voditi.
Danas Narodna skupština Republike Srbije treba da da mandat, dakle, punomoćje Vladi Republike Srbije da uđe u pregovore.
Ili, kako ova rezolucija kaže, razgovore o Kosovu i Metohiji. To je prirodno i normalno i to je u okviru našeg ustavnog sistema, jer je Vlada posebno izabrana i predsednik Vlade je posebno izabran i oni, kao i predsednik Vlade, i nemaju legitimitet bez ove skupštine da se ovim pitanjem bave i zato se danas svi nalazimo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Demokratska stranka smatra da ovaj tekst ima manjkavosti. Ono što mislimo da predstavlja najveći nedostatak ovog teksta jeste činjenica da se definisanje pitanja budućeg statusa Kosova i Metohije smešta u okvir postojećeg ustavnog sistema. Dakle, u okvir ovog ustava, koji je donet u vreme dok je Slobodan Milošević bio predsednik ove države, u okvir Ustava za koji, koliko znam, svako od 250 poslanika i svaka poslanička grupa u ovoj skupštini smatra da treba da bude promenjen.
Pitam se koje je to rešenje statusa Kosova i Metohije, koji to rezultat pregovora sa kosovskim Albancima, kojima će posredovati međunarodna zajednica, kakvo to rešenje može da bude smešteno u Ustav koji je donet za vreme Slobodana Miloševića? Sa stanovišta Demokratske stranke – nikakvo. Ništa što se razlikuje od onoga što piše u Ustavu, a to je da su Kosovo i Metohija Autonomna Pokrajina Republike Srbije ne može se smestiti u ustavne okvire.
Zbog toga što smatramo da se pregovori u okviru ovako definisanog mandata ne mogu voditi na uspešan način, mi iskazujemo kritičke primedbe o ovoj tački. Da se vratim na to da državnici moraju da pokažu zrelost i mudrost, a zrelost i mudrost sastoje se u tome što ćemo se suočiti sa realnostima, skrećem pažnju da je nerealno da se bilo šta što se bude dogovorilo sa onima koji u ovim pregovorima budu učestvovali smesti ili definiše u okvir postojećeg ustavnog sistema.
Postoji u ovoj zemlji još jedna grana izvršne vlasti, koja je dobila svoj mandat od građana Srbije onda kada su predsednički izbori i izjašnjavanje građana odlučivali o tome ko će se naći na čelu naše države. Predsedniku države nije potreban mandat bilo koga od državnih organa. Predsedniku države nije potreban mandat Narodne skupštine Republike Srbije.
Predsednik države ograničen je Ustavom Republike Srbije, a svoju snagu i pravo da vodi politiku u okviru svojih ustavnih nadležnosti dobio je kada je 1.700.000 ljudi na predsedničkim izborima odlučilo da se on na čelu ove države nađe. Šta je to politika koju Srbija danas ima, a odnosi se na pitanje Kosova i Metohije? Presednik Boris Tadić pre nekoliko dana, baš na mestu gde to treba da uradi kada je jedna ovakva tema na dnevnom redu, u razgovorima sa predsednikom Rusije, Vladimirom Putinom, izneo je politiku koju Srbija danas predlaže za Kosovo i Metohiju.
U okviru postojećih granica, zadržavajući državni suverenitet, čuvajući teritorijalni integritet, predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, predložio je da Kosovo i Metohija budu podeljeni na dva entiteta, srpski i albanski. Svaki od ovih entiteta trebalo bi da ima svoje posebne institucije, svaki od ovih entiteta trebalo bi sa jedne strane srpskoj, a s druge strane albanskoj zajednici na Kosovu i Metohiji da omogući da organizuje svoj život u skladu sa standardima koji važe u savremenom svetu, na početku 21. veka, u skladu sa standardima koji će i Albancima i Srbima na Kosovu i Metohiji, koji će za sedam miliona građana Srbije stvoriti uslove da se što pre nađemo u Evropskoj uniji, u porodici civilizovanih naroda koji žive na ovom kontinentu.
Oko onoga oko čega bi bio postignut dogovor u pregovorima, koji upravo počinju, bile bi formirane zajedničke institucije Kosova i Metohije, kao iskaz vršenja javnih poslova u dogovorenim okvirima. Srpski entitet imao bi pravo na institucionalne veze sa Srbijom, pa bi evo, ministarstvo koje vodi gospodin Vuksanović, Ministarstvo prosvete, imalo institucionalne veze sa prosvetnim institucijama na Kosovu i Metohiji.
Gospodina ministra zdravlja ne vidim ovde, dakle, Ministarstvo zdravlja bi imalo institucionalne veze sa zdravstvenim institucijama u srpskom entitetu na Kosovu i Metohiji. Ono što zovemo ministarstvima sile, imalo bi odgovarajuće i adekvatne veze u okviru ovog plana sa odgovarajućim institucijama srpskog entiteta na Kosovu i Metohiji.
Ova politika predstavlja konkretizaciju formule "više od autonomije, a manje od nezavisnosti." To je početna pregovaračka pozicija koju je predsednik Republike, Boris Tadić, stavio na sto i očekujem da se, kada ova skupština bude dala mandat Vladi, predstavnik Vlade, a to će sigurno biti predsednik Vlade, o ovoj pregovaračkoj poziciji izjasni, da bi ova zemlja mogla da ima početni i inicijalni politički kontekst sa kojim će ući u pregovore koji upravo počinju.
Na samom kraju, ponoviću ono što sam na početku kazao, nema naroda i nema nacije koja može da zanemari svoju istoriju. Nema države bez državničke mudrosti i nema mudrosti bez poštovanja realnosti u kojoj živimo. Bez poštovanja te realnosti, građani ove zemlje neće imati ni budućnost. DS se bori za budućnost sedam miliona građana Srbije. Zbog toga DS neće glasati danas protiv ove rezolucije i uvereni smo da su građani Srbije spremni da uđu u ono što predstavlja proces odlučivanja o Kosovu i Metohiji, potpuno spremni i svesni da nam je budućnost najvažnija. Hvala lepo.

 Hvala vama, gospodine Petroviću.
Pre nego što pitam da li žele reč još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa, za reč se javio potpredsednik Vlade, Miroljub Labus. Izvolite, gospodin Labus.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo, u pauzi smo napravili jedan džentlmenski dogovor da se javim po Poslovniku u ime Vlade, a suštinski da govorim u ime poslaničke grupe G17 plus, tako da niko više iz G17 plus neće da uzima reč.
G17 plus podržava ovu rezoluciju. Ona je nastala kao dogovor unutar vladajuće koalicije, a što ne znači da smo svi mi zadovoljni svakom tačkom ove rezolucije, ali to je onaj najmanji zajednički imenitelj koji je ovog momenta mogao da se postigne i koji smatramo da je važan ovog momenta.
Danas je Aranđelovdan. Pre više od godinu dana G17 plus je predložio da se organizuje međunarodna konferencija upravo na današnji dan i da se govori o standardima i o statusu. Do sada nije došlo do te konferencije, ali je na našoj strani, u međuvremenu, napravljen značajan napredak.
Danas više znamo šta hoćemo da postignemo, a ne samo ono što nećemo da postignemo. Danas je jasno, posle ovih pregovora biće međunarodna konferencija, jer je potrebno da se garantuje regionalna stabilnost, i ne samo članice Saveta bezbednosti, nego i zemlje u regionu moraju da potvrde da nema promene granica na ovom području.
Aranđelovdan je značajan i zbog jedne druge stvari. Pre 10 godina potpisan je Dejtonski sporazum. Kao što svi znamo, Dejtonski sporazum je doneo kraj rata u Bosni i Hercegovini i početak mira. Rezolucija 1244 nije napravljena na Aranđelovdan. Ona je donela kraj rata, ali nije donela mir.
Mi moramo danas da pregovaramo o trajnom i mirnom rešenju pitanja položaja svih na Kosovu i Metohiji, a posebno srpskog naroda. Moramo da budemo realisti i to je potpuno normalno, i danas na stolu za pregovore postoje tri predloga: naša pozicija, pozicija kosovskih Albanaca i Kontakt grupe.
Moramo da budemo realni i da konstatujemo da nema zajedničkih tačaka danas između ova tri predloga, ali ne znači da ih neće biti sutra. Suština kompromisa jeste u tome da se pronađu zajedničke tačke i da se obezbedi trajni mir.
Sa stanovišta principa, ova rezolucija ima dva važna principa. Jedan princip je čuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i to je, sigurno, najvažniji princip. Pored tog principa, postoji princip zaštite ljudskih prava. Za G17 plus je značajno kakvo će rešenje sutra da bude i da li će Srbi na Kosovu i Metohiji smatrati da to rešenje obezbeđuje njima sigurnost ili će imati neko drugo mišljenje.
Ako mogu tako da kažem, sigurno je da će ovde u Srbiji biti referenduma, ali pre toga, Srbi na Kosovu i Metohiji će glasati na jedan poseban način, onog momenta kada budu čuli šta je to što smo se dogovorili, na njima je odluka hoće li da upale traktore, da sednu u prikolicu i da dođu ovde ili će da odluče da to ne urade, da mirno spavaju. Na njima je da to procene. Na nama je da to stalno imamo u vidu. Dakle, da li ćemo ponovo da imamo kolone traktora i prikolica ili ćemo da omogućimo da ljudi mirno i bezbedno žive na Kosovu i Metohiji.
Mi sasvim sigurno treba da se borimo da ne bude više presedana. Imali smo tri presedana. Prvi je bio vezan za odluku Badinterove komisije, koja je odlučila da se zemlja raspala 1992. godine. Drugi presedan je bio vezan za Dejtonski sporazum. Treći presedan je bio vezan za bombardovanje bez odluke Saveta bezbednosti.
Nama više presedana ne treba. I ovde je dat veoma jasan predlog. Predsednik Vlade je rekao, želimo istorijski sporazum.
G17 plus to isto kaže, želimo istorijski sporazum. Mi i Albanci ćemo i sutra da živimo na ovim prostorima. I mi i oni imamo interes da živimo kao dobri susedi, i poruka za nas i za njih jeste: to je jedino moguće kroz proces evropske integracije. Poruka za kosovske Albance je da put ka Briselu ne vodi preko Tirane, on vodi preko Beograda, jer mi živimo na ovim prostorima. Moramo sve da uradimo da sutra, kao dobri susedi, živimo, da Srbi na Kosovu i Metohiji mirno spavaju i da imaju perspektive.
Dakle, za G17 plus teritorijalni suverenitet i integritet zemlje su veoma važni, ali istovremeno, važna je sigurnost Srba, važno je da obezbedimo budućnost Srbima na Kosovu i Metohiji i ta budućnost teško da može da bude ostvarena ako ljudi na Kosovu i Metohiji nemaju posla. Područje duž koridora 10 od Niša do Skoplja, i na levu i na desnu stranu, jeste područje sa najvećom nezaposlenošću, tri puta je veća nego u Evropi. Ako nema posla, nema ni mira.
Obaveza je naša, ali i obaveza međunarodne zajednice da omogući razvoj celog tog područja. Mislim da bi od nas trebalo da krene predlog da posle postizanja trajnog mira i održivog institucionalnog i statusnog rešenja mora da se održi donatorska konferencija, da se omogući brzi razvoj celog ovog područja i da to bude samo prvi simbolički gest za jednu trajnu brigu, pre svega, Evropske unije da se reši problem nezaposlenosti.
Ljudi, da bi ostali da žive na toj teritoriji, da bi suverenitet i teritorijalni integritet bili očuvani, moraju da imaju posla. Dakle, ljudi moraju da imaju perspektivu.
Dakle, G17 plus, kao deo vladajuće koalicije, spreman je da preuzme svoj deo odgovornosti.
Mi ne precenjujemo našu ulogu, ali je ni ne potcenjujemo, onoliko koliko možemo da doprinesemo i u zemlji i u inostranstvu, mi ćemo to uraditi. Hvala lepo.

Hvala, gospodine Labus.
Reč ima predsednik poslaničke grupe SPS, narodni poslanik Ivica Dačić.