Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri, poštovani građani Srbije, tema o kojoj danas govorimo nije samo tema koja se tiče nas koji smo prisutni u ovoj sali. Tema o kojoj danas govorimo je srpski arhetip. Tema o kojoj danas govorimo je vezana za srpske korene, za srpske seobe, ali nažalost i za srpske deobe.
Nadam se i želim, i zato sam oduvek smatrao, i naivno se nadao, da o ovoj temi nije ni potrebno zakazivati sednicu. Naivno se nadam da je ovoj temi potrebno i srpsko jedinstvo. Čini mi se da smo i suviše mnogo vremena u našoj istoriji, ne samo u ovih 15 godina, kako neko misli da istorija počinje od 5. oktobra do danas, nego i suviše smo dugo vremena i decenija u našoj istoriji potrošili optužujući jedni druge, ne shvatajući da se boreći sami protiv sebe ujedno ne borimo dovoljno protiv onoga što jeste konstanta politike na Kosovu i Metohiji i svih ovih decenija i vekova. Ta konstanta jeste stalna, jedinstvena i uporna težnja i želja Albanaca na Kosovu i Metohiji ka stvaranju nezavisnog Kosova i Metohije.
Ovde nas ima nekoliko političkih stranaka koje predstavljaju, između ostalog, ne samo građane Srbije nego i Srbe. Među nama, čini mi se već iz ovoga što smo do sada čuli, postoje već ozbiljne razlike o tome kako mi vidimo budućnost Kosova i Metohije.
Da li neko od vas sumnja da li postoje razlike o tome među albanskim političkim partijama? Da li postoji jedna politička partija na Kosovu i Metohiji, koje su trenutno u parlamentu Kosova, gde se mogu čuti ovakvi tonovi kao ovde u srpskoj skupštini? Ne, zato što oni znaju šta hoće. Oni hoće nezavisno, samostalno i od Srba očišćeno Kosovo i Metohiju. Da li mi to i dalje ne vidimo ili ne želimo da čujemo i da stalno i dalje gubimo vreme optužujući jedni druge?
Zato danas mislim, pre svega, da mi kao narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije, poslanici koje je narod birao, pa i naš narod koji živi na Kosovu i Metohiji, treba da odamo priznanje i zahvalnost svim Srbima koji su, i pored terorizma i etničkog čišćenja koje su doživeli, ostali da žive tamo na Kosovu i Metohiji, svesni da to može biti opasno i po njihov život. Jeste Kosovo deo naše istorije, jeste Kosovo deo naše budućnosti, ali je Kosovo deo naše sadašnjosti, i tamo i danas živi naš narod, i on ne zaslužuje da sa ove govornice čuje možda i neke sumnje kako će dalje živeti.
Zato mislim da je osnovni red svih ovih koji se ovde javljaju, da pre svega odamo priznanje ljudima koji su ostali dole. Možemo se mi ovde boriti koliko hoćemo za Kosovo i Metohiju, ali ako Srba nema na Kosovu i Metohiji, nema ni Kosova u Srbiji.
Smatram da mi treba sećanjem da odamo poštovanje i priznanje svima onima koji su dali svoje živote za odbranu svog naroda i svoje države, u svim borbama za slobodu srpskog naroda i za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji. To se ne odnosi samo na poslednjih 10-15 godina, to se odnosi na nekoliko poslednjih vekova.
Takođe, moram da iskoristim i ovu priliku da kažem da je potrebno odati zahvalnost onima koji su u najnovijem ratu dali svoje živote i branili Kosovo i Metohiju onda kada smo bili izloženi bombardovanju.
Oni su branili svoju zemlju i narod, a slušajući ono što danas ovde govorimo i šta smo zapisali, oni su branili osnove politike Srbije, oni su branili osnove politike srpskog naroda, a to je da je Kosovo sastavni deo Srbije. Zato su dali svoje živote i oni nisu ratni zločinci, na Kosovu nije bilo kolektivnog, organizovanog i sistematskog genocida srpske države i srpskog naroda. Naprotiv, bilo je etničkog čišćenja Srba od strane Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Nadam se da je krajnje vreme da doživimo otrežnjenje, da svi oni koji su desetak, petnaestak godina govorili o tome da je na Kosovu glavni problem nedostatak ljudskih prava Albanaca, imali su dovoljno prilike da vide posle 2000. godine da to apsolutno nikada nije bila tema dnevnog reda, nego da je tema isključivo bilo stvaranje nezavisnog Kosova i Metohije.
Uostalom, podsetio bih da u vreme čak i nekadašnje SFRJ, naša država je uložila 20 milijardi dolara na teritoriji Kosova i Metohiji, da je naša republika, Republika Srbija, Kosovu predložila i u samom Rambujeu najviši stepen autonomije koji igde na svetu postoji, da je prihvaćeno čak i međunarodno prisustvo, ako bi se potpisao taj politički sporazum o Kosovu Metohiji.
Jedino na šta država nije bila spremna da pristane, a mislim da niste spremni ni vi danas koji vodite ovu državu, a to je da se raspiše referendum koji je bio predviđen sporazumom iz Rambujea, bilo je predviđeno pravo takozvanim Kosovarima da posle tri godine održavanja međunarodne konferencije u Rambujeu da održe referendum. Dame i gospodo, da je to prihvaćeno, taj referendum bi bio održan 2002. godine. Danas na Kosmetu ne bi bilo Srba, danas bi Kosovo bila nezavisna država, jer nadam se da ovde ne postoje sumnje da Albanci znaju šta hoće i da bi unapred bio poznat ishod takvog referenduma.
Takođe, jasno je da je na Kosovu i Metohiji bilo vrlo sporno i nešto, na osnovu čega je bilo bombardovanje naše države, kao što je takozvani masakr u Račku. Da li se to zaista desilo na takav način? Čak i sama gospođa Ranta, koja je bila patolog u tom slučaju, priznala je da je slučaj Račak isfabrikovan. Podsetio bih vas da su i Markale bile isfabrikovane da se bombarduju Srbi u Republici Srpskoj, a tako je i Račak bio isfabrikovan, da bi bilo izvedeno bombardovanje Srbije, Kosova i Metohije, naravno cele Republike Srbije.
Mi smo takođe povukli, i kao država i kao narod, pogrešne poteze time što smo amnestirali albanske separatiste i teroriste iz srpskih zatvora. Oni nisu bili u srpskim zatvorima zato što su bili politički zatvorenici, nego zato što su ubijali srpsku decu i Srbe na Kosovu i Metohiji.
Smatramo da je takođe bila greška učešće u tzv. privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji, jer je ova skupština proglasila da je taj tzv. Hekerupov ustav bio nelegitiman i nelegalan. Takođe, apsolutno je neopravdano i učešće Srba na izborima, tzv. izborima na Kosovu i Metohiji, jer se time legalizuju te privremene institucije na Kosovu i Metohiji.
Koji su to standardi koji su na Kosovu i Metohiji ispunjeni. Govorilo se standardi pre statusa. Sada se više ne govori o tome, sada se govori standardi i status u isto vreme. Uskoro će se govoriti prvo status, pa standardi.
Jednostavno, nema na Kosmetu multietničkog Kosmeta, zbog toga što Albanci ne žele da žive u miru sa Srbima. Rešenje za Kosovu i Metohiju, što se tiče Albanaca, jeste da na Kosmetu više nema Srba i to je valjda svima ovde jasno posle toliko vekova. Ono što se danas dešava na Kosovu i Metohiji jeste direktna posledica nesprovođenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
Ta rezolucija, kao što znate, kao i sve druge rezolucije Saveta bezbednosti, ima obavezujući karakter. Ona je doneta na osnovu Glave VII Povelje UN. Ona je bila rezultat, ona je bila i posledica bombardovanja naše države i našeg naroda. Ona nije idealna, ali vi je i danas spominjete kao nešto što je jedina slamka spasa koja i danas drži Kosovo i Metohiju u okviru teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države i našeg naroda.
Oni koji su insistirali da se rezolucija donese danas ne poštuju tu rezoluciju. Podsetio bih da u toj rezoluciji piše - mir i bezbednost za sve građane, razoružanje terorista, povratak izbeglica i raseljenih lica, povratak jugoslovenskog osoblja, vojske i policije po određenim namenama i suštinska autonomija za Kosovo i Metohiju.
Od 280.000 raseljenih lica sa Kosova i Metohije svega se 2% vratilo u tu našu pokrajinu.
Na Kosovu je ostalo da živi još oko 215.000 nealbanaca, od toga oko 150.000 Srba. Od dolaska KFOR-a i UNMIK-a bilo je više od 7,5 hiljada terorističkih napada na Kosovu. Ubijeno je više od 1.200 Srba, povređeno i ranjeno više od 1.500 ljudi, uništeno i oštećeno više od 150 crkava i manastira.
Na Kosovu vladaju terorističke bande, ne samo Al kaida i mudžahedini, ne treba ići toliko daleko. Pripadnici OVK i Albanske nacionalne armije su i pripadnici zvaničnih kosovskih struktura, Kosovskog zaštitnog korpusa, Kosovske policijske službe, Vlade i Skupštine Kosova i Metohije i naravno političkih partija.
Tek po koji Albanac se nalazi na spisku Karle del Ponte da se nađe pred Haškim tribunalom. Čak i ako se tamo nađe ubrzo se pušta da se brani sa slobode, pa čak mu se i dozvoljava da se bavi politikom, dok mu se ne izrekne konačna presuda. Oni koji su sprovodili politiku etničkog čišćenja ne samo da se i dalje nalaze na slobodi, nego se i puštaju kada se uhapse u Evropi na osnovu poternice Interpola, a u tome je i prethodna Vlada Srbije učestvovala, šaljući poruke da su to poternice bivšeg režima, koje sada ne važe u nekom novom režimu. To su bile poternice, dame i gospodo, za terorizam, protiv onih ljudi koji su ubijali ne samo Srbe, nego i Albance koji su bili lojalni građani države Srbije.
Nažalost, danas između Srbije i Kosmeta, iako je Kosmet i dalje formalno deo Srbije, pa čak i po rezoluciji Saveta bezbednosti, postoji carina, a ne postoji carina između Kosmeta i Albanije. Danas su građani Srbije koji žive na Kosovu, kada pređu u Srbiju ili kada žele da ostvaruju određena prava unutar Srbije, van Kosova i Metohije, unutar Srbije ponekad građani drugog reda.
Nema jedinstvenog informativnog prostora. Vi znate i kada je bilo 17. marta etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji, RTS i drugi naši mediji su imali direktne izveštače sa snimka ulaska američkih trupa u Bagdad, Avganistan i druge gradove u svetu. Celu noć se vrtela slika zapaljene džamije iz Beograda, dok se na Kosovu i Metohiji palile srpske svetinje i ubijali ljudi.
Smatramo li mi Kosovo i Metohiju delom našeg prostora? Ako naši mediji ne smeju da idu tamo, ako naši političari ne idu tamo, ako naši biznismeni razvijaju biznis u Tirani, a ne u Kosovskoj Mitrovici ili u Gračanici, kako mi onda da tražimo od tih Srba koji tamo žive da ostanu da tamo žive, a da mi ne smemo da odemo i da ne smatramo Kosovo i Metohiju sastavnim delom naše države.
Ekonomska pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji, ekonomski razvoj srpskih delova Kosova i Metohije je naravno veoma važan, jer bez toga Srbi neće moći da ostanu tamo da žive. Kosovo, očigledno, lagano klizi ka nezavisnosti.
Vi znate da je i u Evropskoj komisiji u više navrata razgovarano o tome da se putem posebnog mehanizma, nezavisnog od Srbije i Crne Gore, ostvari pitanje učešća Kosova i Metohije u procesu stabilizacije i asocijacije.
Takođe je najavljeno bilo i evropsko partnerstvo za Kosovo. Vi, kao što znate, svakodnevno možete čuti od Kontakt grupe da navodno oni ne znaju šta će predložiti, ali nikako neće biti dozvoljen, kako oni kažu, povratak na stanje 1990. godine. Pod dva, neće biti dozvoljeno priključenje drugoj državi. Pod tri, neće biti dozvoljena podela Kosova i Metohije.
Mislim da smo svi mi dovoljno politički inteligentni da, ako isključimo sve ove tri mogućnosti koje su ovde navedene, ne treba se igrati skrivalica i razmišljati o tome šta je jedino ostalo kao mogućnost. Ne treba skrivati to da zaista postoje veliki centri moći, pa između ostalog i među nekim članicama Kontakt grupe, koji se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije.
Ako se formula "više od autonomije, manje od nezavisnosti" možda nekima čini kao zagonetna, što se tiče SPS, ona je moguće da bude dešifrovana samo na jedan način, a to je suštinska autonomija i značajna samouprava za Kosovo i Metohiju, u okviru teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države, baš onako kako je zapisano u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.
Nismo mi pisali tu rezoluciju. Da bi ta rezolucija bila prihvaćena i u ovoj skupštini, Srbija je bila bombardovana nekoliko meseci. Ona je bila prihvaćena kao uslov za završetak rata. Ko danas u miru može da menja uslove pod kojima je prekinut rat?
Takođe, mi smatramo da je međunarodna misija, vojna i civilna, odgovorna za sprovođenje Rezolucije 1244. To znači da, dok se ne završe razgovori o konačnom statusu Kosova i Metohije, mora se učiniti sve da se Rezolucija koja je na snazi poštuje. Mora se zaustaviti pokušaj rešenja pre konačnog rešenja. Mora se zaustaviti politika svršenog čina. Ako na Kosovu i Metohiji ne bude više Srba, stigli smo do politike svršenog čina.
Što se tiče samog Predloga rezolucije, što se tiče SPS, za nas je tekst rezolucije prihvatljiv, između ostalog, zbog toga što sadrži nekoliko ključnih pitanja. Prvo, polazi se od suverenosti i teritorijalnog integriteta Srbije. Ako se odstupi od ovog pravila i od ovog principa, naša država ima potpuno legitimno i moralno međunarodno pravo da traži da se od tog principa odstupi i na nekim drugim teritorijama.
Kako je moguće da na celoj teritoriji bivše SFRJ važi princip nepovredivosti granica, pa onda nije moguće formirati ni autonomne ili bilo kakve druge republike, Republiku Srpsku Krajinu ili Republiku Srpsku, a kad se dođe do pitanja Srbije, onda je ipak moguće da se malo odstupi od tog principa. Ako se odstupi od tog principa, naša država treba da postavi pitanje Republike Srpske. Kako je moguće da postoje dvostruki aršini? Moguće je, sve dok mi ne postavimo pitanje zašto je to moguće.
Takođe, ova rezolucija je prihvatljiva zato što se polazi od suštinske autonomije i značajne samouprave Kosova i Metohije, kao oblika političkog rešenja krize iz raznih rezolucija Saveta bezbednosti UN.
Svi vi znate da su od strane međunarodnih faktora svih ovih nedelja vršeni veliki pritisci da se ova sednica Skupštine uopšte ne održi. Zašto? Zašto je nekim državama međunarodne zajednice važno da se ova skupština ne sastane? Zato da mi ne bismo, navodno, zakovali neke tvrde stavove od kojih bi neko kasnije u tim njihovim pregovorima, po njihovom mišljenju, mogao da odstupi bez volje i odluke Skupštine. Zato je za nas ova rezolucija, i ovakva - blaga, ali sa ovim osnovnim porukama, prihvatljiva, jer to je nešto od čega naša država ne sme da odstupi.
Veoma je bitna i spremnost za mirno i sporazumno rešenje, ali da konačnu verifikaciju da Narodna skupština i građani. Ono što je najznačajnije, svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije se mora proglasiti nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.
Sada će ovde neki postaviti pitanje - šta ako se to desi, šta ćemo mi preduzeti? Za nas se to pitanje ne postavlja. Kosovo i Metohija nije pitanje naše istorije, kako je ovde neko rekao, pozivajući se na Ustav, navodno, iz 1990. godine, a pri tom ne odgovarajući na pitanje - što niste menjali taj ustav, jer su već pet godina na vlasti neke nove snage koje su se, navodno, borile protiv tog vremena? Što niste promenili taj ustav? Uostalom, svi funkcioneri ove države, pa i predsednik ove države je izabran po tom ustavu i ima ovlašćenja iz tog ustava. Kako je onda moguće jednoga dana poštovati Ustav i zalagati se za Ustav, a drugog dana reći "ne moramo se držati Ustava kao pijan plota".
Naravno, mi smatramo da se ne može pobeći od pitanja Kosova i Metohije da bi sedam miliona ljudi živelo bolje. Niko u ovoj zemlji neće živeti bolje ako mi pristanemo na to da Kosovo ne bude deo Srbije. Gde god da krenemo, kako kaže i pesma, ne možemo pobeći, ne možemo izbaciti iz naše duše Kosovo i Metohiju. Grci i dan-danas smatraju da je Konstantinopolj glavni grad Grčke.
Mi moramo odgovoriti na pritiske kojima smo izloženi da napustimo princip teritorijalnog integriteta i suvereniteta našim političkim jedinstvom. Srbija je jaka onoliko koliko je jedinstvena. Zato danas svi oni koji žele da pobegnu iz tog jedinstva, u stvari, rade protiv Srbije i protiv interesa Srbije u ovom trenutku.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem svima koji su bili prisutni danas na ovoj sednici i koji će podržati ovu rezoluciju. Mi ćemo je podržati uvek. Ne morate da nas pitate uopšte da li ćemo glasati "za" ili "protiv", ako u njoj piše da je Kosovo deo Srbije i da ćemo se svim silama boriti da ne prihvatimo bilo kakvo nametnuto rešenje, jer bez države, i bez Kosova, i bez Srbije, nema ni SPS, ali nema ni DS, ni DSS, ni SRS. Nema partija bez patrije i bez otadžbine. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Dačiću.
Reč ima predsednik poslaničke grupe Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9, narodni poslanik Veroljub Stevanović.

Gospodine predsedniče Vlade, potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, poslanička grupa Nova Srbija i sedam nezavisnih poslanika će, naravno, naravno glasati za rezoluciju. Mi tu nemamo ama baš nikakve dileme i ne želimo ni najmanji poen danas. Zato mislim da danas treba iz ove sale da izađemo jedinstveni i da poruka bude jedinstvena. To je ono što posebno želim da istaknem i to je ono što je, po meni i po nama, osnovno.
Da vas podsetim, a to vam piše u tački 3. ove rezolucije, nešto što je nedvosmisleno, da se oko toga ne sporimo, gde kaže da, ukoliko bude nekih problema, ukoliko se nešto nametne, da ćemo to smatrati nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim. Valjda je time sve rečeno.
Da kažem, opet sa dosta niskim tonom kad to govorim, jer je to važno danas kada se pominje realnost, jeste realnost kako živimo i to je veliko pitanje, ali je valjda i realnost ovo što nam je na Kosovu i što nam se dešava na Kosovu, da je pred nama nešto što se zove priprema za pregovore na Kosovu. To je ta realnost.
Kome mi danas pričamo? Danas pričamo, čini mi se, dozvolite mi da i to kažem, nešto što je ispričano hiljadama puta. Možda je i dobro da se još poneki put to kaže, ali možda ne baš dobro danas. Kome mi to pričamo? Ako govorimo sebi, sve to znamo; ako govorimo Srbiji, sve se zna; ako govorimo Albancima, valjda oni to znaju; Kontakt grupi, takođe znaju.
Po meni je važno, gospodin Nikolić je to rekao, da ovde možemo da polemišemo, da se sučeljavamo, u izvršnoj vlasti ne bi trebalo, slažem se, ali nažalost i to je realnost, i tu smo se oko nekih stvari razumeli i nismo se do kraja, čak ni u Vladi koja je sada na sceni, ponašali kako treba uvek. A kažem da tu mora uvek da se ponaša onaj ko je u koaliciji kako treba i da nema ličnih stavova, partijskih stavova, a da ne govorim o ovoj temi. Dakle, po meni danas ne bismo smeli da se ne usaglasimo po ovoj temi i da izađemo odavde, a da ne dogovorimo još nešto.
Možemo, verovatno, gotovo svi različito da mislimo o kvalitetu ove rezolucije. Svako bi nešto dodao, neko oduzeo, ali je bitno šta se danas usvoji. Kada se usvoji, tu više priča nema. Svi mi, bez obzira da li nam se čini da ona treba da bude oštrija ili manje oštra, moramo da je se pridržavamo do kraja. To je ono što je po meni najvažnije. Zato bih sve zamolio da danas kada ovde izađemo i odlučimo, da počnemo da se ponašamo u skladu sa rezolucijom, svi na svakom mestu, posebno javno. Tek će onda javnost da shvati, ne naša nego i međunarodna, da smo jedinstveni, da su to naši okviri i da su to naši stavovi.
Dakle, mi ćemo naravno glasati za rezoluciju, s tim što smatramo, i to govorim sa ovog mesta da u timu za pregovore treba da bude i predstavnik Srpske pravoslavne crkve iz više razloga, zbog trenutka, zbog naroda i zbog imovine. Danas na Svetog Arhangela, i meni je slava, želim onima koji slave puno sreće, njima i njihovim gostima.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja rasprave prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka - Boris Tadić i Socijalistička partija Srbije.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, a neka se pripremi narodni poslanik Nataša Mićić.

Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče, gospodo ministri, koristim priliku da svim pravoslavnim vernicima čestitam krsnu slavu Sveti Arhangel, posebno Srbima i Crnogorcima na Kosovu i Metohiji koji danas slave ovu krsnu slavu, takođe i predstavnicima sedme sile i Udruženju novinara i novinarima.
Poštovani narodni poslanici, za sve nas današnja tema i rasprava su od sudbinskog značaja, a u narednom, verujem ne baš kratkom, periodu bavićemo se nimalo lakim poslom, iznalaženjem rešenja za budući status Kosova i Metohije. Mnogi tvrde da pred sobom imamo skoro poslednju šansu da krajnje odgovorno priđemo ovom prioritetnom zadatku od državnog i nacionalnog interesa i da odlučno, organizovano i mudro vodimo pregovore, u nameri da sačuvamo celovitost naše državne teritorije i njen deo koji je naša prapostojbina i duhovna kolevka.
S obzirom na okolnosti u kojima vodimo ovaj proces zadatak nije nimalo lak. Kao čovek koji živi na Kosovu i Metohiji, u Gračanici, centralnom delu Pokrajine, ali i kao član državnog saveta za Kosovo i Metohiju i Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije, i kao predsednik Pokrajinskog odbora Socijalističke partije kosovskih socijalista, nema sumnje svestan sam ogromne odgovornosti koju pregovarački proces ima za dalju sudbinu Kosova i Metohije, opstanak i dalji život Srba na svojoj zemlji i svojim ognjištima.
Izvesno je da će od ishoda pregovora zavisiti i dalja sudbina preko 120 hiljada preostalih Srba na Kosovu i Metohiji, a i pravo na povratak preko 200 hiljada prognanih, od kojih najveći broj u skoro nemogućim uslovima živi širom Srbije i u Crnoj Gori.
Mi socijalisti smatramo: da bi pregovori za nas bili uspešni nužno je da u formulisanju Predloga rezolucije ove skupštine o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije postignemo puno jedinstvo, ali da jedinstveno delovanje nastavimo i u vođenju ukupne aktivnosti našeg pregovaračkog tima, čiji će sastav, verujem, odražavati stvarne potrebe i delikatnost predstojećih pregovora.
U jasnom definisanju ciljeva, za koje se zalažemo, a oni su sadržani u Vladinom Predlogu rezolucije, potreban je takav pristup koji će predstavljati našu najvišu odgovornost i doraslost zadatku, ali zahtevati i potpuno preispitivanje svakog poteza koji bi vodio ka ostvarenju ovog osnovnog cilja, jer ni po koju cenu ne smemo prihvatiti, niti dozvoliti nametnuta rešenja u ovim pregovorima.
Umesto zastupanja nekih stranačkih ili parcijalnih i pojedinačnih interesa moramo se suočiti sa realnim stanjem i bez sujeta, ličnih podozrenja i bez solističkih nastupa, u timskom radu izvršavati obaveze koje važe za sve, da bi osujetili providne namere ili podmetanja koja nam nude kao tobožnji izlaz u formi uslovne ili bilo koje druge nezavisnosti Kosova i Metohije.
Naš čvrst plan sadržan u Predlogu rezolucije, koja se danas nalazi pred nama, a koju smatram prihvatljivom platformom za otpočinjanje pregovora sa albanskom stranom, mora biti samo ono rešenje koje neće dovesti u pitanje teritorijalni integritet Republike Srbije, odnosno njene državne teritorije, jer ako sve naše relevantne političke snage ne budu jedinstvene u ostvarivanju ovog i ovako definisanog cilja, trpećemo izuzetno štetne posledice svakog nepromišljenog koraka.
Vlada Srbije i nadležne državne institucije i njihovi zvaničnici usmeravaće ključne pravce pregovaračkog procesa, a potrebno je da ujedno efikasno i krajnje mudro utiru put za diplomatsku i ukupnu aktivnost, pri čemu se moramo predstaviti kao organizovana država kojoj je stalo do celishodnog rešenja, a koje ne bi ugrozilo dobrosusedske odnose sa zemljama u okruženju, ni regionalnu stabilnost na Balkanu.
U tom smislu želim posebno da se osvrnem na tačku 5. Predloga rezolucije, iz koje jasno proističe da budući status Kosova i Metohije mora da omogući poštovanje ljudskih prava pripadnika svih nacionalnih zajednica, bez obzira da li čine većinu ili manjinu.
Podsetiću vas, iako vam je dobro poznato, kakvo je sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji. Srbi su ugroženi u svakom pogledu i bez bilo kakve zaštite. Najnoviji primer podmetanja eksplozivne naprave pod kamion u centru Štrpca u četvrtak, kada su povređena tri mladića srpske nacionalnosti i Albanac, vozač kamiona, to najilustrativnije pokazuje.
Vlada psihoza i nesigurnost. Srbi su uznemireni i sa neizvesnošću očekuju predstojeće pregovore. Bez prava su i sloboda, uz ograničeno kretanje, bez mogućnosti da rade i žive od tog rada. Najteže je stanje na rubnim područjima srpskih enklava, gde se živi kao u rezervatu. Rizično je napustiti kuću i dvorište. Seljaci čak ne obrađuju zemlju, niti su u stanju da od uzurpatora odbrane svoj skromni posed.
Tako dane u neizvesnosti provode meštani koji se mogu kretati samo u neposrednoj blizini svojih kuća u banji Suvo Grlo, Oseanu, Orahovcu, Bičiji, Velikoj Hoči, Svinjaru, Obiliću, ali i u Prištini, gde u zgradi JU programa živi nekoliko desetina stanovnika, a u surovim uslovima u stravičnom okruženju odrasta desetine dece koja svakodnevno, od prošlogodišnjeg martovskog pogroma albanskih terorista, bez ikakve pratnje autobusom putuju do škole u Laplje Selo.
Primera te opšte nesigurnosti i ugroženosti je na pretek. Uostalom, na Kosmetu caruje kriminal, trgovina drogom, oružjem i ljudima. Sve su učestaliji napadi na međunarodne predstavnike na Kosmetu. U četvrtak je u Prištini u eksploziji uništeno još jedno vozilo UNMIK-a. I dalje se pale kuće Srba, čak i one obnovljene, poput nedavnog slučaja u Obiliću.
Preti se deci i starcima. Oružanim prepadima sačekuju se policajci Srbi, kao što je bio slučaj u nekoliko navrata na putu Uroševac-Štrpce, sve do hapšenja Srba, poput nedavnog u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Preti se pravoslavnim sveštenim licima, skrnave se crkve, kradu iz njih dragocenosti i vandalski se uništavaju.
Šta reći o obećanim proklamovanim standardima, čija bi primena trebalo da obezbedi siguran i bezbedan život, uslov za povratak Srba i stvori mogućnost za povraćaj njihove imovine. To su pitanja na koja se mora ukazivati i međunarodnim zvaničnicima i javnosti u svetu, ali i Albancima u predstojećim pregovorima, jer iz ovih primera koje sam istakao jasno je i nedvosmisleno da najugroženija prava na početku XXI veka su prava Srba na Kosovu i Metohiji.
To međunarodna zajednica vidi, ali se pravi da ne vidi. To međunarodna zajednica čuje, ali se pravi da ne čuje. Primenom dvostrukih standarda i dvostrukih aršina, evropski parlamentarci donose rezoluciju o navodnoj ugroženosti nacionalnih manjina u Vojvodini, Mađara i Hrvata.
Nakon iznete platforme premijera Vojislava Koštunice u Savetu bezbednosti UN, koja je nužni okvir za naše dalje delovanje, i rezolucije koju ćemo danas verujem usvojiti, trebalo bi da se odbace sva sporadična razmišljanja predstavnika nekih vanparlamentarnih stranaka i eksponenata pojedinih nevladinih organizacija, koji svojim istupanjem, nažalost, samo dokazuju da Kosovo i Metohija, kao sudbonosno pitanje od nacionalnog značaja, doživljavaju kao balast koga bi želeli da se otarase. To su, srećom, efemerni samozvanci koji vape za medijskim prisustvom, iako se postavlja pitanje koga predstavljaju i u čije ime govore.
Niko nema pravo da od tih retkih i nerazumnih iskakanja pravi halabuku i medijski privid i omogućava da te umišljene veličine opstaju na javnoj sceni. Obmane ovog tipa i poigravanje sudbinama preostalog dela srpskog življa, koji brani pravo na Kosovo i Metohiju kao deo suverene teritorije Srbije i Crne Gore, sa indignacijom odbacuju Srbi sa Kosova i Metohije.
Oni zahtevaju da se u svim državnim institucijama i od strane pojedinaca koji ih predstavljaju afirmišu stavovi sadržani u Vladinom Predlogu rezolucije, kao garant da se od definisanog neće odstupati ni tokom pregovaračkog procesa. Takvu podršku pružili su prošle nedelje na održanom sastanku u severnom delu Kosovske Mitrovice i predstavnici srpskog naroda, uz prisustvo predstavnika Udruženja raseljenih lica.
Želim da istaknem da podržavam direktan dijalog naših predstavnika sa albanskom stranom, jer za razliku od posrednika u vođenju dijaloga, koji bi nam predlagali i nametali rešenja, mi argumentima moramo opovrgnuti zahteve za nezavisno Kosovo, koje su u nekakvoj skupštinskoj platformi ili rezoluciji proteklog četvrtka usvojili delegati Albanci u Skupštini Kosova u Prištini. Nikakve platforme ni rezolucije o tzv. potvrđivanju političke volje naroda Kosova za nezavisnom i suverenom državom Albanaca nama ne mogu biti prihvatljive. Za to imamo u međunarodnim dokumentima neoborivu argumentaciju.
Socijalistička partija Srbije smatra da naknadni lični predlozi i dodatne inicijative pojedinih visokih zvaničnika, koje doprinose mekšim stavovima u odnosu na već utvrđena opredeljenja, uveren sam neće snažiti našu pregovaraču poziciju, kao što se ne mogu nepotrebno nipodaštavati ni dobronamerna zalaganja SPC i njenih velikodostojnika, koji s pravom žele da prezentiraju svoje argumente javnosti, kako bi doprineli uspešnijem rešavanju budućeg statusa Kosova i Metohije.
Na samom kraju da kažem da se svi aktivno moramo zalagati za primenu ove rezolucije Skupštine Srbije, kao i ranije usvojenog Plana za političko rešenje stanja na Kosovu i Metohiji, jer oni suštinski odražavaju ono što je predmet Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.
U svim tim dokumentima sadržana su kao polazišta opšta načela međunarodnog prava, koja jasno određuju da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i neotuđiva pa je, kako to stoji u dokumentu koji danas usvajamo, nedopustivo otcepljenje od suverene države dela naše teritorije, jer bi to bio svojevrstan presedan u međunarodnim odnosima. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Nataša Mićić, a neka se pripremi narodni poslanik Dušan Petrović.

Poštovane dame i gospodo, svaka politika meri se rezultatima do kojih je ona dovela, a ne pukim željama i faktorima koji na tu politiku utiču.
Prethodna izlaganja su bila više demonstracija tih želja, a nedostajalo je sagledavanje posledica. Podsetiću vas da je jedna neodgovorna i nerealna politika iz naše novije istorije, a ticala se upravo Kosova, dovela do sledećeg - referendum iz 1998. godine je doveo do ratova, bombardovanja, iseljavanja Srba s Kosova i otežavanja položaja onih koji su ostali da žive na Kosovu.
Ono što razlikuje politiku za koju se zalažem od ovakve politike jesu prioriteti i ciljevi. Prioritet treba da budu ljudi, narodi, a ne teritorije. To je u modernoj politici XXI veka potpuno jasno, ali nažalost to nije jasno ovde u Srbiji, iako smo imali gorka i teška iskustva i primere na kojima smo mogli nešto i da naučimo.
Jedinstvo koje se u ovoj skupštini stvara jeste samo privid. To jedinstvo nije iskreno. Radi se o zajedničkim interesima koji se u suštini razlikuju. Jedni imaju interes da amnestiraju katastrofalnu staru politiku, a drugi da zadrže svoje pozicije, i to je loše. Dakle, vi ćete biti odgovorni za bolji položaj ljudi na Kosovu. Vi ćete biti odgovorni za stvaranje uslova za povratak Srba na Kosovo.
Pošto ne želim da učestvujem u ovoj predstavi, napustiću ovu sednicu Skupštine, kao izraz neslaganja sa vašom politikom. Pregovore svakako neću komentarisati, ne samo da vam ne bih otežavala, nego da ne biste u ovoj politici tražili alibi za eventualne neuspehe. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vučić.
Dobro, Dušan Petrović odustaje od diskusije, pošto je već govorio.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, a neka se pripremi narodni poslanik Milorad Vučelić.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade Srbije, danas na dnevnom redu imamo možda najznačajniji tekst i najznačajniju temu od početka rada parlamenta u ovom sazivu i zato mi je zanimljivo da pojedine poslaničke grupe i njihovi poslanici pokazuju veliku neozbiljnost. Dobro je da ove kamere ne prikazuju baš sve u ovoj sali, i neke koji sačekaju da jednu reč prozbore pa idu da jedu i piju, i druge koji neće da slušaju svoje kolege poslanike jer im je mnogo teško, namučili su se, imaju pametna posla danas.
Ponosan sam i srećan samo zbog jedne stvari, što pripadam poslaničkoj grupi SRS, čiji su svi poslanici, sa izuzetkom jednog teško bolesnog, ovde u ovoj sali i neće ni da jedu ni da piju dok ovo danas ne završimo, jer je ovo u interesu celog našeg naroda, u interesu svih građana Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas treba da donesemo odluku o tome kako i na koji način ćemo se ponašati u budućnosti po pitanju Kosova i Metohije, šta će da radi Vlada Srbije, šta će da rade predstavnici svih državnih organa Republike Srbije. Ne može neko da bude izuzet od odluka Narodne skupštine, jer neke ću da podsetim, koji misle da su mnogo pametni, da su najviši predstavnici Hitlerove Nemačke, protiv koje su oni tobože na najstrašniji mogući način, recimo Oto fon Kelrajter, govorili kako nije predsedniku potrebna spona između njega i naroda, nije mu potrebna Narodna skupština, pa neka to ne govore više.
Narodna skupština je potrebna svima. Ovde su zastupljeni građani Srbije na najbolji način. Neću danas da govorim o onima koji bi da zastupaju politiku Hašima Tačija u ovom parlamentu, o onima koji dobijaju i pare od Hašima Tačija, niti me to interesuje. Hoću da govorim o građanima Srbije. A ovi se trikovima bave. Kažu, nije važna teritorija. Odakle pravo bilo kome u Srbiji da se odrekne jedne njive, jedne livade koja pripada ovom narodu, našim građanima.
Hoćete li sutra da kažete, kada neko bude hteo da odvoji i drugi deo teritorije, pa mi ovo zbog pet miliona građana koji će da ostanu na ostatku naše teritorije, pa onda zbog ova tri miliona. Gde na kraju Srbi da se isele? Gde na kraju svi građani Srbije da se isele da bi neko bio zadovoljan i da bi rekao, nije važna teritorija, važni su nam samo ljudi.
Na Kosovu i Metohiji imamo 10.887 kvadratnih kilometara, to je 13% teritorije naše zemlje, za one koji ne znaju. Neko kaže, nije važno. Izvinite, važno je, i te kako je važno. Važno je, jer je to naša zemlja i niko ko je položio ruku na Ustav, i predsednik Vlade, i predsednik Srbije, nema pravo da kaže, teritorija nije važna, jer mi nemamo rezervnu otadžbinu, imamo samo jednu Srbiju i nju nećemo da damo.
Podsetiću vas na nešto, govorili smo ovde, a govorio je i šef naše poslaničke grupe Tomislav Nikolić o aktima koji su donošeni protiv Srba i Srbije, a koji i takvi kakvi su donošeni nisu realizovani, zato što su imali neko zrno u korist Srba iz Srbije. Konačno ću vam pročitati, pošto su mnogi govorili da lažemo kada ovakve stvari izgovaramo, citate. Dakle, citiraću Rezoluciju 1244, tačka 4. kaže: potvrđujemo da će nakon povlačenja u dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja da bude dozvoljeno da se vrate na Kosovo da bi obavljali funkciju u skladu sa Aneksom dva.
Dame i gospodo, u drugom delu, dakle, tačka 6. Aneksa 2. kaže - nakon povlačenja, u dogovorenom broju, jugoslovenskog i srpskog osoblja biće dozvoljeno da se vrate da bi obavljali sledeće funkcije: vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim snagama bezbednosti, obeležavanje, odnosno čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na srpskim istorijskim lokalitetima i održavanje prisustva na ključnim graničnim prelazima.
Gde je to, dame i gospodo, zašto to nisu izvršili? Zašto ulazimo u bilo kakve razgovore i pregovore sa bilo kim pre nego što izvrše onu obavezu koju su oni nama nametnuli. Niko u Srbiji nije bio srećan posle plana Ahtisari-Černomirdin, čak ni vi koji ste za taj plan glasali. Niko nije bio zadovoljan zbog Rezolucije 1244, koja je ovom narodu bila nametnuta. Zašto je ne ispune? Zašto razgovarate o bilo čemu, zašto vas ne čujemo da kažete, ispunite ono što ste vi doneli protiv Srbije. Ispunite to. Kada to ispunite, hoćemo da razgovaramo dalje.
Hoćete li sutra nešto da potpišete dobro za Srbiju? Nešto manje loše od ovoga, pa da kažu, izvinite, to ne važi. Pre 10 godina potpisan je Dejtonski sporazum, loš po Srbe. Milošević nabraja teritorije sa zapada, umesto da čujemo Drvar, Grahovo, Ključ, Petrovac, Krupa, a mi čujemo Šipovo i Mrkonjić. Posle svega toga, oni kažu, e pa ni ovo nije dobro, zato što ima Republike Srpske, zato što ima Srba. Sada ćemo da im ukinemo i Republiku Srpsku.
Da li su to naše garancije? Da li je to ono o čemu mi danas možemo da govorimo? Ko nam garantuje da će da bude poštovano ono o čemu razgovaramo i ono o čemu se dogovaramo. Ovo je nauk za vas i za nas ovde. Nemojte više da govorite to ne piše u Rezoluciji 1244 i ne znam šta sve. Evo, piše. Zašto to oni, a za koje ste rekli da ste s njima veliki prijatelji i da će oni da reše kao demokratsko pitanje sve vaše probleme, nisu rešili? Zašto ne daju ono što su oni nametnuli kao obavezu? Zašto to ne učine? Zato što se očigledno traži okupacija Srbije.
Da li sada vidite kako su lagali kada su govorili da je bila humanitarna intervencija u pitanju 1999. godine. Rekli su - "Milosrdni anđeo", da ne beže Albanci preko Prokletija i da se ne sklanjaju u druge zemlje.
Sada nema ni Miloševića, nema ni te vlasti, nema ni humanitarnih problema na Kosovu i Metohiji. Sada hoće amputaciju, aneksiju, okupaciju teritorije. To je jasno.
Mi tome moramo da se suprotstavimo, jer tome kraja nema, ljudi, nema kraja, jer ćete i sledeći put da nam kažete, pa to je politika realnosti i biće što biti mora. Ostaje nam ovih sedam miliona, pa to je 13% teritorije, ništa strašno. Mi imamo mnogo opasnosti koje su pred nama. Naravno da će biti mnogo teško, jer ti vaši veliki prijatelji, o kojima ste govorili da će da nam reše probleme, dolaze i u našu zemlju i u porti Gračaničke crkve kažu: Kosovo treba da dobije nezavisnost.
Baš vas briga. Tog dana umesto da budete ovde i da razgovarate o budžetu, odete da tom istom Drnovšeku pravite čapraz divan ovde u "Merkuru" i držite mu koncerte, i da kažete, dobro je što si nam rekao da će Kosovo i Metohija da budu nezavisni. Baš ti hvala na tome. To rade predstavnici Vlade Srbije. Treba da vas je sramota zbog toga.
Kažete, svakog dana slušamo i vreme je da sa tim prekinemo. Dok slušate neke predstavnike Srba sa Kosova i Metohije, ima neki Oliver Ivanović, da im uopšte više ne pominjem imena. Ima ih ne znam koliko, njihova funkcija u životu je predstavnik Srba sa Kosova. Samo kada dođu izbori njih nema nigde. Oni dobiju jedan, dva ili tri posto. Oni koji dobiju 70 i 80%, a to su srpski radikali, njih nema nigde. Njih nećete da pitate zato što ste vi pametni, jer imate svoje idiote koji će da slušaju ono što će neko drugi da im kaže, da im saopšti i što će da bude protiv interesa Srba.
Njihova funkcija u životu je da su predstavnici Srba, a koje niko, nikada i nigde nije birao. Svi to u ovoj skupštini znate. Svi se slažete sa tim i opet ćete da ih zovete da tražite nešto od njih, zato što su neke od njih strane službe aktivirale, zato što neki drugi traže da donose planove i sada će oni poseban tim, da bi se u jednom trenutku složili sa pričom, ljudi su nam važni, dobili smo specijalni status za Mitrovicu, dobili smo mnogo para za naše crkve i manastire, pa neka bude uslovno nezavisno, važno je da mi ovde možemo da živimo dobro. E, pa ne može.
Teritorija Kosova i Metohije je teritorija Republike Srbije. To piše u Ustavu Republike Srbije, koji mi se sviđa ili ne sviđa, kao što mi se ne sviđa ni predsednik Republike, koji je baš po tom Ustavu izabran za predsednika Republike. A da je neki drugi ustav i da se merilo ko ima više glasova u narodu u prvom krugu, a ne ono da se svi ujedinjujete protiv jednog, taj ne bi bio predsednik Republike danas. Taj ustav mu je nekada odgovarao, a sada mu Ustav ne odgovara i mnogima drugima.
Mi imamo obavezu, kada govorimo o bezbednosti i ljudskim pravima, da kažemo: da, to su izuzetno važna pitanja, ali ne važnija pitanja od naše države. Ništa nam nije važnije od države.
Da li je moguće da se mi u Srbiji danas ne sećamo šestorice dečaka koje su ubili u pećkom kafiću, a da se svakog dana govori o zločinima srpskih vojnih i policijskih snaga. Moram da čitam, a da li vama znače ova imena: Gvozdenović Vukota, Radević Ivan, Stanojević Zoran, Obradović Ivan, Ristić Svetislav, Trifović Dragan? To su mladići, sedamnaestogodišnjaci i osamnaestogodišnjaci, pobijeni u pećkom kafiću. Gde su njihove ubice? Da li je neko uradio nešto po tom pitanju? Nije.
Samo još nešto da vam kažem i završavam sa tim, uz zahvalnost što ste imali strpljenja da me saslušate. Mi u SRS smo ubedljivo najjača politička stranka u Srbiji. Hteli smo suštinsku ulogu, neki drugi danas vladaju, oni su je preuzeli. Mi ćemo naše političke protivnike iz vlasti, sa svih nivoa vlasti, da rušimo i da pobeđujemo na svim narednim izborima, ali ono u čemu se razlikujemo od drugih i od nekih koji predstavljaju neku čudnu politiku, rušićemo političke protivnike, da, ali državu, našu Srbiju i naš narod nećemo da rušimo nikad. Hvala najlepše.

Reč ima narodni poslanik Milorad Vučelić, a neka se pripremi narodni poslanik Meho Omerović.