Gospodine potpredsedniče Skupštine, gospodine predsedniče Vlade, poštovani narodni poslanici, ovde su već upotrebljene krupne reči, istorijsko zasedanje, važne odluke.
Ono o čemu danas razgovaramo je mandat za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije. Da pogledamo kakav se mandat ovom rezolucijom u suštini predlaže.
U Predlogu rezolucije navode se različiti principi međunarodnog prava, kao i odluke različitih organa Ujedinjenih nacija o Kosovu i Metohiji. Jedino što se, nažalost, u Predlogu rezolucije iznosi jeste faktičko stanje na tom prostoru.
Koju vrstu suvereniteta Srbija ima danas na Kosovu? Najvažnije je kako je do toga došlo. Kada bismo to pitanje otvorili, morali bismo da progovorimo dve suštinske stvari o kojima se danas ovde uglavnom ne govori. Kakva politika prema Kosovu je vođena poslednjih dvadesetak godina? Ko je bio nosilac te politike? Da se podsetimo, makar sumarno, na ono što ta pitanja u sebi nose.
Politika koja je inaugurisala Slobodana Miloševića upravo na Kosovu 80-tih godina bila je politika sile, a ne dijaloga i kompromisa. Sa razlogom se u ovom predlogu rezolucije danas govori o kompromisu, dijalogu i razgovoru. Nažalost, sa ogromnim istorijskim zakašnjenjem.
Ova politika nije imala nijednog jedinog legitimnog političkog partnera među predstavnicima albanske zajednice na Kosovu.
Sa ogromnim prezirom i arogancijom tadašnji nosioci vlasti u Srbiji mislili su da se kosovski problem može rešiti isključivo silom, bez obzira na političku realnost da je na Kosovu tada bila ukinuta autonomija i da to nije prihvatio praktično nijedan građanin Kosova albanske nacionalnosti.
Pravo pitanje već tada je bilo, da li je Kosmet moguće videti isključivo kao teritoriju, bez obzira na želje većine građana koji tamo žive? Ta vrsta politike prividno je bila uspešna, dok su trajali ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Prestankom tih ratova bilo je logično da se ponovo otvori kosovski problem. U tom periodu Albanci na Kosovu su stvorili svoje paralelne institucije i faktički stvorili paralelnu državu, sa vlastitim sistemom zdravstvenog i prosvetnog obrazovanja.
U svesti većine Albanaca, za njihovo masovno bojkotovanje institucija Srbije bilo je odgovorno Miloševićevo ignorisanje teških problema Kosova. Ako je postojao jedan istorijski period kada su srpsko-albanski odnosi u potpunosti prekinuti, onda je to ovaj period Miloševićeve vlasti kroz istoriju. Srpsko-albanski odnosi su imali zaista svoje uspone i padove, ali je to jedinstven period u istorijskom smislu, kada su dva susedna naroda faktički prekinuli bilo kakav dijalog.
Posledice toga su porast nasilja na Kosovu i rat 1999. godine. Politika tog perioda je cinično zloupotrebljavala strahove srpskog stanovništva Kosova, stavljajući ih u poziciju taoca, koji je prvo gurnut u konfrontaciju i rat, a onda napušten Kumanovskim sporazumom.
Poštovani narodni poslanici, realnost današnjeg položaja Kosova i Metohije određena je sa tri stvari: politikom 90-tih godina, ratom 1999. godine i Kumanovskim sporazumom. U Predlogu rezolucije to se ne pominje. Zato je što se tiče tog perioda Predlog rezolucije nerealan. On nam kaže šta se želi, ali ne i šta je stvarno stanje na Kosovu. Ne pominje se većinsko albansko stanovništvo na Kosovu, sa kojim se mora postići istorijski dogovor, sviđalo se to nekome u ovoj sali ili ne.
Jedan od uzroka nepominjanja politike prethodnog perioda je i činjenica da se u Skupštini Srbije očekuje podrška onih koji su je doveli do sadašnjeg stanja na Kosovu. Oni su ponovo amnestirani nažalost time, velikodušnom ponudom da učestvuju u čuvanju Kosova. Takvo jedinstvo je neprirodno i neće doneti dobro Srbiji. Ono služi za zavaravanje birača, izbegavanje odgovornosti. Tu onda nema, poštovani narodni poslanici, ničeg istorijskog.
Istorijska bi bila stvarna analiza postojećeg stanja i realni predlozi za njegovo kompromisno rešenje. Nažalost, toga u predloženoj rezoluciji nema.
I ako je istorija učiteljica života, onda je ona uči da mitovi i demagogija ne pomažu dugoročno, već samo analiza i istina saopštena građanima. Za to je potrebna hrabrost. Nacionalni interesi se u teškim istorijskim trenucima brane samo istinom i ničim drugim.
Poštovani narodni poslanici, verovatno ćete se u ovoj sali složiti oko ponuđenog Predloga rezolucije, ali život je već odavno otišao negde drugde kada su Kosovo i Metohija u pitanju. Nažalost, malo je u Srbiji onih koji su spremni da to danas javno kažu. Zato je današnja rasprava u Skupštini Srbije daleko od stvarnosti. Lako je svima nama ovde da se zalažemo za teritorijalni integritet Srbije, ispunjenje njenih ustavnih pretpostavki. Prava pitanja su kada je, i ono što se ovde izbegava, zašto je on izgubljen u prethodnom periodu.

Po Poslovniku Aleksandar Vučić, pa potom Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ukazujem na povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Zanimljivo je da je ovakva vrsta govora naišla na aplauz u jednoj poslaničkoj grupi koja ovde navodno nije izlagala takve stavove i nije se hvalila nezavisnim Kosovom, nego su nam se u jednom trenutku zaklinjali na Ustav, a u drugom trenutku govorili da ne možemo po Miloševićevom Ustavu. Ne znam šta im je više politika, niti bilo ko drugi zna.
Izašao sam za ovu govornicu da bih vam rekao da smo danas veoma uzdržani, da strpljivo slušamo ove političke vampire sa po 0,1% podrške, koji jedan po jedan izlaze za govornicu. I što manje glasova imaju i što manje narodne podrške imaju, to su glasniji. Svi oni koji imaju ispod 0,1% danas su se nacrtali, iako ne posećuju ovu Narodnu skupštinu, osim kad po dnevnice i plate dolaze. Nikada za govornicu ne izlaze, danas su izašli da nam sole pamet o tome kako je Kosovo nezavisno i kako nemamo nikakve šanse da ga sačuvamo unutar naše Srbije.
Da vam kažem nešto, to što je život otišao negde drugde, život i građani Srbije su odavno što se politike tiče prošli pored vas. Nikada više, sem ako vam neki možda isti kao ovi danas ne poklone mandat, nećete da vidite ovu skupštinu ni na razglednici. Nigde i nikada, zato što vas narod i građani Srbije neće.
Još nešto zbog čega bi bilo dobro da građani ne steknu utisak da su mnogo važni Omerović, Mićić, Korać i ostali, svi zajedno sa sve Čovićem, Karićem i ostalima sa 1% biračkog tela, i to ako sa motkom skaču, pa do 1% da doskoče, i sa sve ovima koji im tapšu gore, što jednom su za Miloševićev Ustav, a jednom protiv Miloševićevog Ustava. Jednom im piše u Ustavu, jedinom im ne piše u Ustavu, jednom im Ustav valja, jednom ne valja, i to jedan iza drugog govore.
Znate zašto ste vi opasni? Rekao je to Jovan Dučić, a samo smo zbog ovoga morali da kažemo, ne zato što se vi ničega ne bojite, nego zato što se ničega ne stidite. Građani Srbije hoće drugačije političare i drugačije predstavnike, zato i jeste na 0,1%.

Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Žarko Korać je izneo niz neistina, odnosno začudio bih se kada bi on izrekao makar i neku poluistinu. U svakom slučaju, ovo što je ovde rečeno ne može se čak čuti često ni u krugovima lobista koji rade protiv Srbije i srpskog naroda.
Ne znam na čijoj je on listi bio. Da su albanske političke partije učestvovale na izborima, pretpostavljam da bi on bio na čelu te liste. Prvo, autonomija Kosova i Metohije nije ukinuta. Kao što znate, promenama Ustava, koje su obavljene potpuno legalno, Srbija je vratila svoje jedinstvo.
Srbija je bila jedina Republika bivše SFRJ koja je imala, da tako kažem, pravo veta dve svoje pokrajine. Zato i ne čudi da se danas ponovo u ovoj skupštini čuje da je Srbija ukinula autonomiju Kosova i da je to, navodno, bio razlog zašto su Albanci krenuli u demonstracije protiv Srbije.
Gospodine Korać, šta se dešavalo 1940. i neke, šta se dešavalo 1968, šta se dešavalo 1981. godine? SPS nije bila tada na vlasti. Albanci su imali pokrajinu koja je imala pravo veta, po ustavnim promenama, u odnosu na ostali deo Srbije.
Apsolutna je neistina da je Srbija išla politikom sile. Šta se dešava i kakvo pravo Srbija ima u odnosu na deo svoje teritorije, u odnosu na vaše političke mentore i nekih zemalja na zapadu, koje imaju pravo da intervenišu na desetine i stotine hiljada milja udaljeno od svoje teritorije, kada su, navodno, ugroženi njihovi interesi? Nemoguće je da opravdavate pravo Americi da napadne Irak ili Avganistan, a da osporavate pravo Srbiji da brani svoju teritoriju od terorista i ekstremista, odnosno od onih koji žele da otcepe deo svoje teritorije.
Sigurno je da u Srbiji treba da postoje izuzeci. Nisam siguran da su izuzeci uvek onakvi kako se oni predstavljaju. Ako je neko izuzetak, zašto je onda častan izuzetak? Mislim da, u svakom slučaju, ni jedan građanin Srbije, ni jedan pripadni srpskog naroda nema pravo da se tako igra sa delom svoje teritorije, sa delom svoje istorije i sa delom svoje budućnosti.
Imate pravo možda u svoje ime, ali nemate pravo u ime onih sedam miliona o kojima je malopre govoreno. Narod nije glasao ni za koga od nas da bi razbijao Srbiju, narod je glasao za nas da bismo svi zajedno pokušali da odbranimo Srbiju.
Dokle više da delite Srbiju na one koji su za ovu ili za onu političku opciju? Dokle više da delite Srbiju na one koji su nekada bili na vlasti ili na one koji su malo skorije ili malo ranije bili na vlasti? Svi smo mi ovde zajedno dobili mandat od naroda da odbranimo ovakvu Srbiju kakva jeste.
Vi ste bili potpredsednik one bivše vlade, vlade koja je vladala Srbijom od 2000. do 2003. godine. Svi mi zajedno nosimo odgovornost za svoje postupke. Možemo međusobno da se razlikujemo i možemo međusobno da se mrzimo, mi sigurno ne mislimo isto, ali kako je rekao Berđajev onima koji su na ruskoj političkoj sceni radili nešto slično: "Ako mrzite vlast, nemojte mrziti majčicu Rusiju". Ako mrzite neke koji su bili na vlasti ili jesu na vlasti, nemojte mrzeti Srbiju. Hvala vam.

Gospodin Vučelić, po Poslovniku, pa gospodin Korać, replika.

Član 104, povreda dostojanstva Narodne skupštine.
U selektivnom pamćenju koje je poslanik Korać ovde izrekao, ima sistema. On ima pravo da pamti ovo ili ono, ali u tome što je on rekao ima sistem. Šta je on zaboravio? On je zaboravio i na sporazume, mirna rešenja, Rugovin sporazum sa Paljeom, sporazum o školstvu, ponude za mirno rešenje, ustavno rešenje autonomije, na koje se oni čas pozivaju, čas ne pozivaju.
Naravno, meni je jasno zbog čega se oni ne pozivaju na Ustav i zbog čega ga blate i pljuju. Zbog toga što su oni protivustavno i birali predsednika Republike, jer po Ustavu on ne bi mogao biti izabran za predsednika Republike.
Šta je zaboravio i šta je selektivno, namerno, sistematski zaboravio poslanik Korać? On je zaboravio etničko čišćenje 250.000 Srba. On je zaboravio terorizam i UČK. On je zaboravio belu Al kaidu, što je danas opštepoznata stvar u svim stranim listovima, časopisima i agencijama. On je zaboravio na trgovinu belim robljem, drogom i svemu što je na Kosovu. On je zaboravio na 17.000 odbačenih tužbi Srba za povraćaj imovine na Kosovu i Metohiji, što je urađeno, tobož, zbog zauzetosti sudova. On je zaboravio 17. mart. On je zaboravio sve one nestale i ubijene koji se traže i dan-danas, koje traži njihova rodbina.
Sve je on to zaboravio nimalo slučajno. I motivi, i razlozi i posledice ovakvog razmišljanja su tačni. Nije dobro da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije previđa i zaboravlja sve ovo što govori i o stradanju, o nepravdi i genocidu koji je izvršen, recimo, pomenuo sam nad Romima. Mogao bi bar to, ako ne tuguje za Srbima i ako mu je njihova nevolja mila, mogao je bar tih 230.000 i nešto Roma, koji su prognani i satrveni tamo, da pomene taj "borac" za velika ljudska prava.
Dakle, morao sam na ovo da reagujem, mada znam da nije dobro i mada sam takođe sklon da budem krajnje blag i tolerantan, zbog smisla i zadataka koje ova skupština ima. Ali, naravno, ovakve stvari se ne mogu prećutati. Jesu ovo marginalne grupacije, jesu ovo nepostojeći poslanici, koji su išli na sasvim drugim listama partija protiv kojih sad govore, to je sve tačno, ali moramo, istine radi i dostojanstva radi, reći i ovo.

Replika, narodni poslanik Žarko Korać.

Poštovani narodni poslanici, ne bih se obraćao ponovo. Oni koji su se prepoznali u onome što sam govorio, onda je to dobro, dobro su razumeli o čemu sam govorio.
Rekao bih nešto što je ovde pomenuto, a ipak je nešto krupnije nego demagogija i zloupotreba govornice za promociju sopstvenih političkih pogleda, što je, doduše, nažalost, legitimno u svakoj parlamentarnoj demokratiji. To je ta priča o patriotizmu i ljubavi prema svojoj zemlji.
Svoja zemlja se brani samo tako da se brani istina i da čovek govori u šta veruje, a sve ostalo je vaše tumačenje toga šta je patriotizam i šta je rodoljublje. Kad već tu krupnu reč tako olako pominjete, budite sigurni da je nešto više hrabrosti potrebno da se kaže nešto drugačije nego što u ovom trenutku većina misli, nego što se ono sada dešava - da veliki broj ljudi i sam ima dileme oko ovog krupnog i teškog pitanja, koje je ostavljeno u nasleđe – čak i ovoj vlasti, prema kojoj sam i ja kritičan, to jednoumlje treba da pokrije činjenicu da je zatečena tragična situacija koja je posledica jedne potpuno pogrešne politike.

Reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, po Poslovniku.