Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, poštovani poslanici i članovi Vlade, nijednu generaciju srpskog naroda u savremenoj istoriji nije, manje ili više dramatično, mimoišlo suočavanje sa problemom Kosova i Metohije. Dakle, nije reč o novom iskušenju i ono nije ništa teže danas nego što je bilo kad bilo.
Izbor nije nov, isti je kao mnogo puta ranije, isti je kao 1999. godine, isti je kao što je bio pred SPS i predsednikom Slobodanom Miloševićem. To što je tako znači samo to da nam danas treba mnogo mudrosti i pameti, hrabrosti i odlučnosti i, kako je rekao predsednik Vlade danas - jedinstvena volja.
Ovo je naše istorijsko iskušenje. Ovo je naš državni ispit. Mi smo na probi istorije i moramo učiniti sve po meri naših mogućnosti i sposobnosti. Srpska država i srpski narod nikada nisu kapitulirali na Kosmetu, čak ni kada smo bili okupirani nismo kapitulirali i zato je istorijski aktuelno, niko nema u bilo kakvom činu kapitulacije uporište da nam otme Kosovo. Tu bi mi bili prvi i bojim se da i za to prvenstvo danas u Srbiji ima kandidata.
Danas se slažemo ovde u Narodnoj skupštini Srbije da je naše najveće međunarodno uporište Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ta rezolucija je bila akt kojim su obezbeđeni uslovi prekida rata. Agresija se prekida, rat se 1999. godine prekida, zato što je Srbiji priznat državni suverenitet i teritorijalni integritet na celoj njenoj teritoriji.
Nama državni suverenitet i teritorijalni integritet, a Albancima puna autonomija. Njom se garantuje povratak svih proteranih na teritoriju Kosova i Metohije. Pokušaj pojedinaca da ovaj akt Saveta bezbednosti i neka dokumenta proizašla iz njega relativizuju, obezvrede ili pak naruže, jesu u stvari svestan pokušaj slabljenja i naše pregovaračke pozicije i naših opštepoznatih prava i uporišta.
Ta garancija naše suverenosti i teritorijalne celokupnosti, ta da kažem tapija na Kosovo i Metohiju, plaćena je žrtvama i krvlju, a i danas se i te kako plaća životom onih Srba i drugih nealbanaca koji na Kosmetu danas i sad mučenički žive.
Podržavajući danas rezoluciju o Kosmetu u ovoj Narodnoj skupštini i određujući mandat našim pregovaračima iz izvršne vlasti, mi moramo biti svesni da ne možemo i ne smemo svu energiju i aktivnost da koncentrišemo samo na pregovarački proces. Mi moramo biti informisani o svemu i kontrolisati sve što se dešava, ali Srbija mora biti usredsređena na povratak prognanih Srba i nealbanaca na Kosmet. Sve institucije srpske države moraju da se usmere i posvete svu svoju pažnju i sredstva na stalno popravljanje uslova za život Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.
Svi mi samo tako i baš tako možemo da jačamo našu pregovaračku poziciju i možemo da jačamo naše pravo da Kosovo i Metohija, kao i uvek do sada u istoriji, bude u sastavu Srbije. Svaki plan za Kosmet, pa i onaj za decentralizaciju kakav je donela Vlada Republike Srbije, ne može biti ni dobar ni uspešan ako u južnoj srpskoj pokrajini nema Srba. Srbija mora da poveća svoju integrativnu moć i da, insistirajući na paralelnom procesu standarda i statusa, sama podiže standarde.
Politički zadatak svih narodnih poslanika, kao i drugih političara iz ma koje stranke oni dolazili, pored onoga što je rečeno mora biti i stalno ohrabrivanje naše javnosti i buđenje borbene nade zasnovane na našoj sposobnosti, odlučnosti i spremnosti da se za ovo što je naše, po svakom pravu i pravdi na ovom svetu, borimo.
Samo svojim jasnim zahtevima i stavovima sadržanim u ovoj rezoluciji i svemu onome na šta se ona poziva, kao i spremnošću da se za njih bez izuzetka zalažemo, mi možemo pružiti priliku i velikim silama i međunarodnoj zajednici da nas čuju i podrže. Oni koji nisu spremni da se za nešto bore i da svoje pravo na tu borbu potkrepe snagom argumenata i hrabrošću ne mogu očekivati podršku od bilo koga drugog. Podrška se mora odlučnošću i hrabrošću prizvati i dozvati.
Možemo izgubiti samo ono što damo, predamo ili prodamo.
Ovde okupljene političke snage treba da upotrebe sav svoj uticaj da na marginu i sporedan kolosek istorije postave sve one koji šire beznađe, obeshrabruju narod i fatalistički, primitivno-cinično sve obesmišljavaju i prizivaju najgora nametnuta rešenja.
Mi i danas i sutra treba da kažemo da nikada, baš nikada, nećemo prihvatiti nametnuta rešenja o nezavisnosti Kosova i komadanju naše zemlje. Istorijski civilizovani narodi nikada nisu ustuknuli pred rasizmom i terorizmom, sa kojim se mi danas suočavamo na Kosmetu. Istorijski narodi se ne ponašaju bagatelno prema svojoj teritoriji, prema svom narodu i prema svojim građanima.
Ne možemo kao normalne prihvatiti i pristati na tekovine etničkog čišćenja. I da ne govorimo samo, dakle, ovog puta, o Srbima, da govorimo i o Romima, kojih je bilo na Kosmetu 264 hiljade, a danas ih je 30 hiljada, šta je to ako nije genocid. Potrebno je reći i to da bi pristajanjem na promenu granica jedne evropske i demokratske države, prekomponovanje Balkana, bili odgovorni i za sva potencijalna dešavanja koja bi ugrozila mir u ovom delu sveta.
Upravo danas je deseta godišnjica sklapanja Dejtonskog sporazuma koji je, zahvaljujući Slobodanu Miloševiću, doneo mir na ovo tlo i zahvaljujući žrtvama u Republici Srpskoj stvorio, doneo i Republiku Srpsku.
Podržavamo rezoluciju koja je danas ponuđena u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Mi socijalisti tome prilažemo i našu političku snagu, tekovine naše politike, naša uverenja i prilažemo jedinstvu koje nam je neophodno i koje ćemo, u to sam siguran, danas ostvariti.
Spremni smo da se svim snagama koje posedujemo i svim sposobnostima založimo i borimo za našu ukupnu politiku na Kosovu i Metohiji. To, po nama, znači pogledati realnosti u oči. To znači imati državničku mudrost i zrelost.
Poštovani predsedniče, poštovani predsedniče Vlade, poštovani poslanici, uveren sam da se na taj način danas ovom istorijskom odlukom, na ovoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, upisujemo u časnu istoriju naših predaka, spremni da je dosledno sledimo i da se istovremeno preporučimo budućnosti i zaslužimo sećanje i pomen naših potomaka. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Gospodine predsedavajući, članovi Vlade, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, od trenutka kad je otpočela priprema rezolucije o mandatu za razgovore o političkom rešenju za određivanje budućeg statusa Kosova i Metohije, svedoci smo javnog nadmetanja i zaklinjanja u neophodno jedinstvo.
Čak postizanja jednoglasja po tom pitanju. Iako se insistira, nažalost, jedinstva suštinski nema.
Stranke i njihovi najviši predstavnici su prethodnih dana iznosili stavove koji su u velikoj meri suprotstavljeni jedni drugima. Da se razumemo, ne mislim da je iznošenje različitih stavova nešto loše, jer stara istina je da tamo gde svi isto misle niko u stvari ništa ne misli.
Premijer je jasno i na sednici Saveta bezbednosti ukazao da je Srbija demokratska zemlja. Prema tome, ne može različitost mišljenja, koju demokratija podrazumeva, biti neefikasna. Ko sumnja, neka se priseti zasluga Miloševićevog veoma efikasnog režima, koji je toliko insistirao na jedinstvu, zbog čega sada Srbija i pregovara o Kosovu i Metohiji.
Da vidimo o kakvom se to jedinstvu radi: jedinstvu sa predstavnicima one politike koja glasi - ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, koja nas je i dovela u situaciju i u poziciju u kojoj se danas nalazimo, a koja nije nimalo zavidna; jedinstvu sa predstavnicima onih vladajućih stranaka koje se i zvanično zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije, doduše u tri koraka, kako oni kažu, ili za Kosovo i Metohiju sa prozirnim granicama; i jedinstvo sa predstavnicima stranke koja je odskora koalicioni partner Vladi Republike Srbije, a čiji se jedan deo na Kosovu i Metohiji zalaže za nezavisnost.
Što se tiče samog teksta rezolucije, osim kataloga međunarodno usvojenih normi i ljudskih prava i sloboda, i popisa već postojećih obaveza državnih organa definisanih Ustavom, rezolucija mora da sadrži i opis i ocenu trenutnog stanja na Kosovu i Metohiji. Mora da sadrži ocenu međunarodnog angažmana na Kosovu i Metohiji od 1999. godine.
Mora da ima ocenu stepena ispunjenja obaveza koje proističu iz Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, kao što mora da sadrži predlog konkretnih mera i aktivnosti za pregovarački proces i predlog konkretnih mera i aktivnosti u vezi sa ispunjavanjem standarda, kao što su funkcionalna decentralizacija, povratak imovine, privatizacija, kulturna baština itd.
Neophodno je da rezolucija definiše i naš pregovarački pristup u svetlu 10 principa Kontakt grupe, koji se u predlogu teksta potpuno ignorišu. Rezolucija takođe treba da objasni zašto se mandat daje Vladi Republike Srbije, koja uživa 15% podrške građana, dok istovremeno albanski tim ima podršku 97% albanskog biračkog tela na Kosovu i Metohiji.
Smisao ovako formulisanog Predloga rezolucije je samo da Skupština Srbije Vladi da mandat kako bi Vlada sa jedne strane dobila ekskluzivno pravo da zastupa volju naroda, a sa druge strane pokriće za mogući neuspeh, jer ovakvom rezolucijom odgovornost za ishod razgovora prebacuje se na nas poslanike Narodne skupštine Republike Srbije.
Legitimitet ove skupštine i legitimitet Vlade dovodi se u pitanje i činjenicom da jedna od najvećih parlamentarnih stranaka, DS, ne učestvuje u radu Skupštine Republike Srbije. Neophodno je zbog toga raspisati vanredne parlamentarne izbore, kako bi se uspostavio prirodan odnos snaga u parlamentu i u izvršnoj vlasti.
U međuvremenu, a s obzirom na važnost pitanja Kosova i Metohije, neophodno je da se preduzmu koraci kako bi pregovarački tim Beograda predstavljao što je mogući veći broj birača države Srbije. U vezi sa tim, SDP predlaže da se formira pregovarački tim Narodne skupštine Republike Srbije, koji bi činili predstavnici svih parlamentarnih stranaka, odnosno po jedan najviši predstavnik parlamentarne stranke.
Treba imati u vidu da je, u skladu sa Rezolucijom 1244 i pozitivnim propisima o organizaciji referenduma, neophodno da se na eventualnom referendumu izjasne i naši građani albanske nacionalnosti sa Kosova i Metohije. U skladu sa tim, neophodno je da se i ova skupština odredi prema njihovom učešću na referendumu, koji Predlogom rezolucije kao mogućnost predviđa i sama Vlada Republike Srbije.
Na samom kraju, poštovane dame i gospodo kolege poslanici, SDP neće učestvovati u davanju legitimiteta dokumentu koji bi služio samo kao pokriće političkim potrebama vladajuće koalicije. SDP na kraju zahteva da tekst rezolucije, pre svega, bude u interesu naroda na Kosovu i Metohiji i u funkciji jačanja pregovaračke pozicije naše države.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović, a neka se pripremi narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospodo ministri, gospodine predsedniče Vlade, Kosovo i Metohija je veoma važno političko i državno pitanje i možda je čak i jedno od najvažnijih državnih i političkih pitanja, ali ne možemo da kažemo da je to u ovom trenutku najvažnije državno i političko pitanje.
Najvažnije državno i političko pitanje, ne samo u ovom trenutku, nego sve vreme u narednim godinama će biti stanje u ekonomiji i biće životni standard naših građana, ne samo onih koji žive izvan Kosova i Metohije, nego i naših građana koji žive na Kosovu i Metohiji. Samo ekonomski jaka država može da ostvari svoje političke i državne ciljeve. Ako nemamo ekonomski jaku državu, onda je teško verovati da ćemo ostvariti i svoje definisane političke i državne ciljeve.
Sve vreme za ovom govornicom stvara se atmosfera u kojoj se povlači znak jednakosti između teritorijalnog integriteta i državne celovitosti i rezolucije ovako kako je definisano u ovom tekstu.
Prvo i osnovno, ne znam niti jednu relevantnu političku stranku koja na bilo koji način dovodi u pitanje teritorijalni integritet i celovitost državne teritorije, iz prostog razloga što je to nemoguće dovesti u pitanje, jer Ustav Republike Srbije vrlo jasno definiše ustavne okvire za sve državne organe, i za Vladu Republike Srbije, i za predsednika Republike Srbije i za sve druge državne organe koji državu Srbiju predstavljaju.
Prema tome, nema potrebe da se kao jedan od glavnih kvaliteta ove rezolucije stalno i uporno ponavlja pitanje očuvanja i teritorijalnog integriteta. Dame i gospodo narodni poslanici, to je definisano Ustavom Republike Srbije. Ako je glavni kvalitet rezolucije koju danas donosimo upravo naše ponovno zaklinjanje i donošenje jednog akta, koji je daleko manje važniji nego najviši zakonski akt u državi Srbiji, onda zaista ne vidim zbog čega moramo danas da raspravljamo u ovakvom okviru kakav je definisan.
Nama je u ovom trenutku za realizaciju državnih i političkih ciljeva pre svega potrebna realna politika. Moram da priznam da postavljeni ciljevi u izlaganju gospodina premijera, gospodina Koštunice, jesu prihvatljivi za DS, a to je cilj koji kaže - kompromisno rešenje, kompromisno rešenje za realizaciju državnih i političkih ciljeva.
Međutim, postavlja se pitanje, ako je cilj kompromisno rešenje, zašto onda realna politika nije praćena odgovarajućim tekstom u rezoluciji o razgovoru o konačnom statusu Kosova i Metohije. Zašto se rezolucija opterećuje tačkom 4, koja se ne tiče teritorijalnog integriteta i celovitosti državne teritorije, nego koja govori o ustavnom poretku onako kako je definisan Ustavom, i koja može da bude kamen o vratu za konačno postizanje rešenja koje je prihvatljivo za državu Srbiju, konačnog rešenja o statusu Kosova i Metohije.
To je cela priča. Teritorijalni integritet, celovitost državne teritorije definisana je Ustavom. Nema potrebe da ponavljamo tu priču sve vreme, niti ta priča ima mesta u rezoluciji, zbog toga što je Ustav vrlo jasan i definiše okvire za ponašanje svih državnih organa koji predstavljaju državu Republiku Srbiju.
Nama je u ovom trenutku potrebna aktivna politika, ne politika kakva je bila karakterisana sve vreme tokom 90-tih godina, politika povlačenja, gubljenja tempa, gubljenja inicijative, ne politika koja je možda bila i bila je karakteristična i za proteklih godinu i po dana, kada su se rešavala neka druga važna državna pitanja koja direktno utiču na stanje u ekonomiji i na životni standard, nego politika aktivnih rešenja, koja će biti zasnovana na realnoj oceni postojeće situacije.
Nije nam potrebna alibi politika, da na kraju kažemo - to nije u skladu sa strukturom koja je definisana Ustavom Srbije. Onda je najbolje da pošaljemo Ustav Srbije i da kažemo - dame i gospodo pregovarači, kad budete bili saglasni sa rešenjima koja su postignuta i koja su definisana, rešenjima o državnoj strukturi u Ustavu Srbije, onda nam se javite i nema potrebe da pregovaramo.
Ono što je u ovom trenutku nama potrebno, to je više nego nekakvo lažno jedinstvo o kome stalno pričamo, realan pristup ocene problema i aktivna politika traženja rešenja za te probleme, pri čemu se mora poštovati princip teritorijalne suverenosti, državne celovitosti. To jednako važi i za Vladu Republike Srbije, ali isto tako važi i za predsednika Srbije i za sve druge organe.
Budite sigurni da predsednik Republike Srbije, predlažući svoje rešenje, i te kako ima na umu ovlašćenja, prava i obaveze koji su definisani Ustavom, i te kako ima na umu upravo ove principe koji se tiču teritorijalnog integriteta i celovitosti države Srbije.
S tim u vezi, postavlja se pitanje zašto se na kraju rezolucije poteže ponovo institucija referenduma. Ako se radi o povredi teritorijalnog integriteta, Ustav ponovo jasno kaže da se jedino referendumom može odlučivati o izmenama granica. Onda nema potrebe da se referendum nalazi u tekstu rezolucije. Ako je ideja da se na kraju konstatuje kako smo, evo, sve pokušali i na kraju, eto, nismo uspeli da uradimo ono što smo želeli da uradimo, pa da se onda nađe pokriće za političku odgovornost u instituciji referenduma, onda to nije dobro.
Predsednik države Srbije ima mandat građana, to je valjda svima jasno, mandat koji je dobio na izborima za predsednika Republike Srbije, na način i prema izbornoj proceduri kakva postoji u svim razvijenim evropskim i svetskim demokratijama, a to je dvokružni izborni sistem. Ne znam ni jednu zemlju koja ima jednokružni izborni sistem za izbor predsednika, te prema tome on nema potrebe da traži mandat niti Narodne skupštine, niti bilo kog drugog državnog organa.
Ono što bih želeo da kažem jeste da je politički neumesno, da ne kažem politički nepismeno, a možda i činjenično, ne možda, nego sigurno činjenično neutemeljeno, poređenje Nemačke 30-tih godina i izbora u Srbiji za predsednika države, jer ko imalo ima znanje iz istorije, zna da su tamo bili izbori za Skupštinu i izbor kancelara. To je apsolutno neuporedivo. Mandat predsednika Republike je dobijen u izbornom procesu, i to direktno od građana.
Vlada mora da dobije mandat za pregovore i za formiranje pregovaračkog tima, zato što Vlada nema mandat građana i zato traži mandat od Skupštine. Ne želim da pričam o legitimnosti Vlade, ne želim da ponavljam ono šta je ondašnja opozicija govorila, kada je bila u opoziciji, a danas u poziciji, a propo legitimnosti.
To ću prepustiti drugim narodnim poslanicima, onima koji se sećaju šta se onda govorilo za Vladu koja je tada imala svega 24% podrške građana. Ova vlada danas ima 15% podrške građana.
Prema tome, o legitimnosti ne želim da pričam. To nikad nije bila politička retorika Demokratske stranke, ali da bi se uopšte pregovaralo potrebno je imati mandat Narodne skupštine. To Vlada vrlo dobro zna. Bilo bi bolje da se u Narodnu skupštinu došlo sa rezolucijom u kojoj se izričito traži mandat za pregovore, bez uvođenja nekakvih, uslovno da ih nazovem zakivajućih odredbi koje smanjuju manevarski prostor za konačni dogovor.
Pri tome, još jednom ponavljam, DS, kao državotvorna stranka, kao relevantni politički subjekt u državi Srbiji, poštuje načelo teritorijalnog integriteta, državne celovitosti. Zaista danas ne znam ni jednu relevantnu političku stranku koja dovodi u pitanje načelo teritorijalnog integriteta, državne celovitosti.
Prema tome, ova rezolucija bi makar morala, pored verbalnih ciljeva, da sadrži način, strategiju na kojoj će se realizovati taj verbalni cilj, a da ne bude opterećena ograničenjima koja smanjuju pregovarački prostor našem pregovaračkom timu. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, po Poslovniku, pa narodni poslanik Žarko Obradović, isto po Poslovniku.

Želim da vam se svima izvinim za izmenu stava koji ću sada da iznesem. Znači, trebalo bi da Skupština u rezoluciju ubaci i deo teksta u kome će da zabrani Borisu Tadiću da istupa u vezi rešavanja problema Kosova i Metohije. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, po Poslovniku.

 Gospodine predsedniče, izašao sam da reklamiram povredu Poslovnika, odredbe članova 103. i 104. Naime, čini mi se da je danas izuzetno značajan dan u našoj novijoj političkoj istoriji i da ne treba da bude predmet političkih ambicija pojedinaca ili stranaka da nadiđu ovu skupštinu i kažu stvari koje su protiv države.
Prethodna dva govornika su pokušala, govoreći o ovoj temi, da govore o nečemu što nije na dnevnom redu, o situaciji na Kosovu i Metohiji tokom 90-tih godina, a pogotovo što ne govore istinu o tom periodu. Mislim da ima potrebe da se na to reaguje.
Naime, istine radi, pošto očigledno odgovornosti nema, a kamoli državničke mudrosti, mora se reći nešto što je bila bit politike države Srbije 90-tih godina na Kosovu i Metohiji. Mi smo vodili politiku borbe protiv terorizma i politiku integracije Albanaca u naš državni i politički sistem.
Oni koji to neće da shvate, ne znam šta da im čovek kaže da bi shvatili da su Albanci tokom 90-tih godina bili deo našeg i političkog i državnog života, da su koristili prava države Srbije u meri u kojoj im je to odgovaralo. Neka jesu, neka nisu. To je bio predmet njihove političke volje.
Sećate se sporazuma o obrazovanju između Rugove i predsednika Miloševića. Niko u svetu do oktobra 1998. godine nije dovodio u pitanje politiku države Srbije vezanu za borbu protiv terorizma. Zašto su Amerikanci oktobra 1998. godine promenili stav, o tome treba da razgovaramo. Šta smo dobili?
Moram da pomenem još jednu stvar. Tadašnja opozicija je govorila da je pitanje Kosova i Metohije demokratsko pitanje i da je pitanje Kosova i Metohije pitanje ljudskih prava. Mi smo tvrdili sve vreme i sada se vidi da je to teritorijalno pitanje za Albance sa Kosova i Metohije.
Od 2000. godine pa naovamo svi smo poraženi. Poražena je država Srbija i svi mi sa državom Srbijom. Zašto? Zato što je međunarodna zajednica, na osnovu mandata koji je dobila 1999. godine, praktično sprovodila politiku protiv Srbije. Videli mi to ili ne, priznali to mi ili ne, sprovedeno je etničko čišćenje, 250 hiljada ljudi je proterano. Danas se ne pokušava ni jednom rečju osuditi taj sramni čin i ponašanje međunarodne zajednice, nego se pokušava pričati o prošlim vremenima. Što je mnogo, mnogo je.
Kakav odnos imaju Albanci od 1999. godine prema Srbiji, prema onom građaninu Kosova i Metohije koji nije albanskog porekla? On je predmet etničkog čišćenja. Molim vas, zbog ove skupštine i teme koja je na dnevnom redu, molim sve kolege da vode računa kako se ponašaju, jer vidite pojedinima te Ustav ne valja, te Ustav valja, u meri u kojoj politički trenutak odgovara ili sujete pojedinaca koji su vodili politiku prema Kosovu i Metohiji, priznali to ili ne.
Najodgovorniji su oni u našoj državi, naši državljani, koji su najviše sarađivali sa međunarodnom zajednicom, jer su oni amnestirali njihovu politiku. Sada se ne može od toga pobeći. Izbora će biti, ali je danas na dnevnom redu Kosovo i Metohija, i ko to ne shvata pokazuje u stvari da lične ambicije stavlja ispred državnog pitanja. Mislim da je sramota na takav način govoriti u Skupštini Srbije, danas kada je na dnevnom redu Kosovo i Metohija i danas kada svetu treba da pokažemo jedinstvo.

Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović. Tražili ste povredu Poslovnika. Posle repliku ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, na izlaganje narodnog poslanika Aleksandra Vlahovića.