Dame i gospodo narodni poslanici, kosovski političari koncipirali su svoju strategiju oko regulisanja statusa Kosova i Metohije '90-ih godina prošlog veka po principu "dva ka", što u konceptu znači – koliko autonomije Srbima u Republici Srpskoj Krajini, toliko Albancima na Kosovu i Metohiji. Verovali su da će Srbi, koji su bili suveren, konstitutivan, državotvoran i ravnopravan narod sa hrvatskim narodom, okončanjem ratnih sukoba dobiti visok nivo autonomije, najviši nivo poštovanja ljudskih prava, a tako visok nivo autonomije odgovarao bi poziciji albanskog naroda na Kosovu i Metohiji, koji je predstavljao nacionalnu manjinu.
Srbi su u bivšoj Republici Hrvatskoj do ustavnih promena 1990. godine bili izjednačeni u pravima sa hrvatskim narodom, a svoju ravnopravnost i državotvornost zasnivali su na temeljima antifašističke borbe.
Ustavnim promenama jednostrano je srpskom narodu oduzeta državotvornost i pravo na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma. Ustavnim promenama stvorene su pravno-političke pretpostavke za progon srpskog življa, otpuštanje sa posla, proterivanje, uskraćena su im sva ljudska prava i slobode, oduzeta pokretna i nepokretna imovina, druga statusna, imovinska i socijalna prava.
S druge strane, Albanci sa Kosova i Metohije, kao nacionalna manjina, danas se bore za nezavisnu državu i potpuno odvajanje od Srbije. Isti je koncept nezavisnosti koju koriste Hrvati i Albanci, a on u osnovi predstavlja genocid i etničko čišćenje srpskog naroda.
Međunarodna zajednica i svetski moćnici dozvolili su ili su prećutno dali saglasnost da se genocidnim metodama i etničkim čišćenjem protera preko 500.000 Srba iz Republike Srpske Krajine, što predstavlja oko 80% srpske etničke populacije u Hrvatskoj. Preostali deo Srba izbačen je sa posla, šikaniran, a česta su ubistva, paljevine i slično. Reakcije od strane međunarodne zajednice nema.
Posledice genocida i etničkog čišćenja su sledeće: ubijeno je preko 7.000 Srba, a ranjeno oko 15.000, zapaljeno i uništeno je oko 1.100 sela i zaselaka gde su Srbi bili većina. U akcijama "Bljesak" i "Oluja" zapaljeno je, pokradeno i devastirano preko 35.000 kuća, stanova, poslovnih i privrednih objekata. Nezakonitim sudskim postupcima oduzeto je stanarsko pravo na 50.000 stanova koje su posedovali Srbi. Uskraćeno je pravo Srbima na akcije u postupku privatizacije državne i društvene imovine. Uskraćena su im druga statusna, imovinska i socijalna prava. Ukupna vrednost materijalnih dobara ceni se na oko 30 milijardi evra, dok je izgubljena dobit od te imovine oko 20 milijardi, što ukupno iznosi preko 50 milijardi evra.
Dame i gospodo, kakav je bio odnos srpske strane prema međunarodnoj zajednici? Rukovodstvo Republike Srpske Krajine prihvatilo je i potpisalo više rezolucija i sporazuma u periodu od 1992. do 1995. godine. Savet bezbednosti UN doneo je rezoluciju 743, pod poznatim nazivom Vens-Ovenov plan, kojim je Republika Srpska Krajina stavljena pod zaštitu UN. Poslate su mirovne snage kao garant mira i bezbednosti među zaraćenim stranama.
Verujući u dobre namere međunarodne zajednice srpska strana prihvatila je u toku 1994. godine sporazum o prekidu vatre, a tokom 1995. godine i ekonomski sporazum. Ovim aktivnostima stvorene su pretpostavke za otvaranje političkog pregovaračkog procesa o statusu Republike Srpske Krajine.
Svetski moćnici jednostrano su tražili od Srba da prihvate plan Z4, koji sam po sebi prejudicira političko rešenje, a srpsku autonomiju sužava na samo dva kotara, što čini oko dve petine teritorije Republike Srpske Krajine.
Ostali deo teritorije Republike Srpske Krajine se mirnom reintegracijom uključuje u Republiku Hrvatsku. Srpsko rukovodstvo u početku odbija plan, ali je kasnije isti bio prihvaćen od strane Milana Babića, tada premijera Vlade Republike Srpske Krajine, a dana 2. avgusta 1995. godine, uz posredovanje kontakt grupe, potpisuje se, uz obećanje da Hrvatska neće napasti Republiku Srpsku Krajinu.
Bez obzira na dato obećanje predstavnika najvećih svetskih sila, Hrvatska pokreće svoje policijske i vojne snage, koje su počinile najveći genocid i etničko čišćenje od Drugog svetskog rata. Snage UN, umesto da spreče prodor hrvatskih snaga i razdvoje zaraćene snage, nisu učinile ništa.
Kakva je bila reakcija međunarodne zajednice na genocid i etničko čišćenje? Nikakva. Srpsko rukovodstvo Republike Srpske Krajine prihvatilo je i potpisalo brojne sporazume, verujući da će kooperativnim odnosom prema međunarodnoj zajednici uspešno okončati rat i političkim pregovorima rešiti budući ustavno-pravni status Republike Srpske Krajine. Za dobru saradnju i kooperativnost srpska strana "nagrađena" je genocidom i etničkim čišćenjem.
Postavlja se ozbiljno pitanje da li se može verovati svetskim moćnicima i međunarodnoj zajednici, a iz izloženog je vidljivo da se ne može. Na osnovu krajiškog iskustva pre 10 godina, moramo sa dozom opreznosti ući u ove političke pregovore, jer bi pogrešno bilo i lagodno poverovati u dobre namere svih pregovaračkih ekipa.
Ogromno iskustvo nam daje Dejtonski sporazum, koji je regulisao budući ustavno-pravni, politički i ekonomski položaj BiH. Dva ravnopravna entiteta danas gube svoju ustavnu i stvarnu ulogu, na štetu srpskog entiteta. Jednostranim aktima međunarodnih posrednika tope se nadležnosti Republike Srpske i ciljano se radi na unitarizaciji državnih funkcija BiH. Moramo se zapitati da li možemo slepo verovati u dobre namere međunarodne zajednice i njenih predstavnika.
Slična ili gotovo identična situacija postoji kod Rezolucije 1244 na Kosovu i Metohiji. Međunarodna zajednica nije ništa učinila da spreči etničko čišćenje, paljenje srpskih crkava i manastira, proterivanje, ubistva i slična zlodela. Ponovo postavljam pitanje – da li možemo verovati međunarodnim posrednicima da neće izigrati potpisano i overeno stanje budućeg ustavno-pravnog statusa Kosova i Metohije?
Ogromne su patnje srpskog naroda. Tragična sudbina, tuga, bol, nemaština traži opreznost, ozbiljnost i političku zrelost. Samo jedinstvom svih stranaka može se doći do prave platforme i strateškog plana za pregovore. Svako strančarenje, politički egoizam, nedoslednost može biti poguban.
U toku 1996. godine između SRJ i Republike Hrvatske potpisan je sporazum o normalizaciji odnosa, a 2001. godine sve bivše članice SFRJ sklopile su sporazum o sukcesiji. Oba sporazuma dala su pravnu mogućnost izbeglom stanovništvu da se može bezbedno i bezuslovno vratiti na svoja imanja, vratiti posed svoje imovine, vratiti pravo na stanove i mogućnost otkupa stanova. Izbeglom stanovništvu data je mogućnost pravične naknade za svu opljačkanu, uništenu i zapaljenu imovinu.
U proteklih deset godina nije bilo pravog povratka izbeglog stanovništva, jer se vratilo samo oko 5% prognanih. Nijedan stan u Hrvatskoj nije vraćen bivšim korisnicima stanarskog prava, o pravičnoj naknadi niko ne govori. U praksi se vode brojni sudski administrativni postupci, ali pomaka nema. Povratnici se hapse, prave se novi spiskovi ratnih zločinaca, bez obzira na amnestiju. Vrši se progon, otpuštanje s posla i preostalog srpskog življa. Pred administrativnim organima Srbi se šikaniraju i ponižavaju. O Srbima Krajišnicima niko ne brine.
Svi ovi problemi, kao i nerazumevanje državnih organa Republike Srbije, državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Hrvatske i međunarodnih institucija, uzrokovali su obnavljanje rada Skupštine Republike Srpske Krajine u prognanstvu, koja je izabrala Vladu Republike Srpske Krajine u prognanstvu, čiji je zadatak internacionalizacija krajiških problema, pokretanje postupka povratka imovine, stanova i drugih statusnih, imovinskih i socijalnih prava.
Vlada Republike Srpske Krajine u prognanstvu usvojila je Deklaraciju o položaju prognanog srpskog stanovništva i zatražila od Narodne skupštine Republike Srbije da je uvrsti u dnevni red, kako bi se o svim pitanjima otvorila rasprava, dao nalog državnim organima u pravcu iznalaženja pozitivnih rešenja. Pozivam predsednika Skupštine da po hitnom postupku zakaže tematsku sednicu o ovim pitanjima.
Sličnu deklaraciju dostavili smo Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Formalni postupak za raspravu na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope privodi se kraju, pa se može očekivati da će biti uvršćena u dnevni red zasedanja početkom 2006. godine. Bilo bi primereno da se ova pitanja pre rasprave na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope raspravljaju u ovoj skupštini.
Vladi Republike Srbije obraćali smo se više puta. Odgovor nismo dobili, ali problemi ostaju nerešeni. Pasivnost ove vlade čudi, kako nismo našli sagovornika među svojima, a obratili smo se stranim misijama koje deluju u Republici Srbiji. Na razgovorima smo bili u stalnoj misiji Evropske unije u dva navrata i stalnoj misiji organizacije UN. U tim razgovorima ukazali smo i na naše probleme i zatražili posredovanje.
U cilju internacionalizacije naših pitanja otvorili smo tri predstavništva u svetu, i to u Kanadi, Francuskoj i Holandiji. Ovih dana postaćemo punopravni članovi organizacije UN, agencija koja zastupa prognane narode.
Na kraju, pozivam sve relevantne državne institucije državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije da pomognu izbeglom stanovništvu iz Republike Srpske Krajine, Hrvatske, Kosova i Metohije, uz posredovanje međunarodne institucije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Pošto se nadam da je ovaj ekonomsko-propagandni program onih koji žele da stave do znanja da se u nečemu razlikuju završen, ja samo mogu gledaoce i građane Srbije da obavestim da ova predložena rezolucija, bez obzira što ne može da se kritikuje, a o tome ću malo kasnije, predstavlja samo kontinuitet gde se od 1999. godine uvek Narodna skupština izjasnila da podržava teritorijalni integritet i suverenitet, i ovi koji su kritikovali, kritikovali su sami sebe dok su bili na vlasti, ali dobro, u pitanju je sujeta. Čović je ljut što ste ga isterali, dobro je što ste ga isterali, on je na početku pričao o psima rata, pa je onda preuzeo i govor i terminologiju tih koje je kritikovao.
Da izostavim ovu selektivnu primenu Ustava Republike Srbije kada kome odgovara, da se mi vratimo na nešto što svima odgovara, nametnuto je kao sila, ali videćete, ipak odgovara. To je Rezolucija 1244. Nedvosmisleno potvrđuje, garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i SRJ, bez obzira na ovo što se u međuvremenu desilo i upućuje na olakšavanje političkog procesa oko definisanja konačnog statusa za Kosovo i Metohiju. Znači, Kosovo i Metohija se ne tretira niti kao institucija, niti kao organ, niti kao neka eksteritorijalna teritorija Republike Srbije. Pričamo o širokoj autonomiji, da bi me shvatili ovi "žućkasti", to znači o kapacitetu, pošto oni to shvataju, a kada se kaže o suštinskoj samoupravi, tu možemo da pričamo da li će lokalna samouprava biti dvostepena, šta će biti od nadležnosti u lokalnim samoupravama.
Da vas malo iskritikujem sada – u onoj prethodnoj rezoluciji ja sam stekao utisak da ste ovde izdejstvovali nešto što je ličilo na autonomiju za Srbe unutar Kosova i Metohije. Dobro je što ste se vratili. Dobro je što su čak i UN primetile da se radi o jednoj grešci. Jer, moramo da se vratimo na nešto što vi koji ne čitate knjige ne znate, a pametni ljudi su to sve zapisali.
Znači, da li nama treba autonomija? Ako smo primljeni u Savet Evrope, primljeni smo dok su ovi "sabljom vitlali". Ako je priznato da smo demokratsko društvo, a jesmo, oduvek smo i bili demokratsko društvo, pa bilo koji kriterijum da uzmete, postavlja se pitanje, jer to demokratsko društvo u suštini ima građansko uređenje, garantovana su prava – koja bi to onda autonomija za ljude bila potrebna, veća nego od one što se prizna? Dalje, šta bi to bilo van autonomije, a da se da teritorijalni suverenitet matici? To bi mogla da bude samo autonomija, nema više ono Vukovo - autonomija, manje od nezavisnosti.
Znači, nalazimo se na terenu suštinske autonomije i dobro je što vi ovde niste definisali dublje te okvire, kao što je dobro... Jeste da je pao sneg, ali izašli su ovi sa tragovima, kako oni to vide, pa smo imali prilike ovde da čujemo. Dakle, čuli smo predsednika Republike, za čiji ste izbor krivi vi koji ste na vlasti, jer vam je sada jasno da ste napravili katastrofalnu grešku, jer on ništa ne zna. On priznaje pravo nacionalnim manjinama na samoopredeljenje. Ja ne znam šta čita tamo onaj Leon Kojen, šta čitaju ovi njegovi savetnici; treba uzeti motku i proterati ih. Vidite šta jedna izjava može da načini.
Druga njegova izjava je – entitet, a tema kapacitet autonomije. Pobrkao teme čovek skroz i onda nije ni čudo, jer unutar DS-a se vodi borba frakcija. Imamo Žarkovu i Natašinu, oni su na daljinskom upravljaču Agima Čekua i ovih ovde, a pre nekoliko meseci, odnosno pre mesec dana formirana je čista narkomanska stranka, oni su finansirani. Imamo i onu grupu koja kaže – evropska regija, i oni su iz te kuhinje, da znate. Dakle, oni koji predlažu – Kosovo i Metohija evropska regija, oni koji predlažu – Kosovo i Metohija i Beograd zajedno u EU, i njih finansira narko-mafija sa teritorije Kosova i Metohije.
Šta meni smeta u ovom vašem predlogu rezolucije? Znate šta, vi ste na nekoliko mesta napisali ovde – interesi Albanaca. Skrećem vam pažnju, Rezolucija 1244 na dva mesta pominje kosovske Albance, i to u negativnom kontekstu, dakle, kao pripadnike OVK i kao stanovnike Kosova i Metohije koji treba da se razoružaju, oba puta u negativnom kontekstu. Nemojte vi njima da popravljate kontekst. Svet zna, jer zna šta su instalirali tamo, kao i kada je procurela informacija ovde da se nalaze petorica iz Al kaide, da su čuvani, digla se uzbuna; naravno, Amerikanci ih čuvaju, sve se zna i nemojte da dajete značaj Savetu bezbednosti koji realno njemu ne pripada, a vi ste u nekoliko tačaka dali taj značaj Savetu bezbednosti.
Nemojte da idete sa tim velikim poverenjem prema UN. Čuli ste od poslanika Srpske radikalne stranke, jer ovi drugi ne smeju da pričaju o tome, a ja bih vas podsetio: onog momenta kada je bivša SFRJ počela da sarađuje sa međunarodnom zajednicom po pitanju SFRJ asimetrična, nesimetrična itd., a počelo je kada su došli do Briona, sećate se, naša država je razorena. SAD su za samo četiri meseca promenile svoj stav, od početnog stava da nema cepanja, do stava da svaka republika može da bude nova država.
Podsećam vas na pijacu u Sarajevu, Tuzli i da ne ređam sve lokacije, jer krene se od velike laži da bi se ostvario neki svoj interes, a kasnije se sazna istina, ali nema pravde. Nema pravde.
Ima tu još problema sa ovom rezolucijom koja je ponuđena. Shvatam da ste teško uspeli i nju da sastavite, jer kakvi su to rogovi u vreći vidite i sami; vi sa predsednikom ne možete da se dogovorite oko kohabitacije, a kamoli oko ovih stvari.
Druga zamerka je: gde god ste upotrebili neke reči koje asociraju trebalo je da navedete - AP Kosovo i Metohija, a ovde ste na nekoliko mesta - Srbe iz Pokrajine, a Albance sa Kosova. Stvarate zabunu. Računam da ste vašim istupima kao članovi Vlade ovde otklonili te nedostatke.
Na kraju moram da vas upozorim šta sledi. Dakle, sledi ova međunarodna grupa, na čijem je čelu niko drugi do upravo ovaj koga je odredio generalni sekretar da vodi ove razgovore. Ne otvaram temu ko s kim treba da razgovara. Formalno-pravno Republika Srbija je ovlašćena da sama propiše autonomiju za Kosovo i Metohiju, autonomiju za Vojvodinu, ali posle svih ovih stvari verovatno je potreban neki razgovor. S kim? Sa onim ko nam je uzeo i ko nam je ograničio pravo na teritoriju Kosova i Metohije, ali nikako sa teroristima.
Dobra stvar u ovoj predloženoj rezoluciji je što vi ne priznajete privremene institucije, i ne treba ih priznati, ali videli ste, njih priznaje Boris Tadić, jer je on pozvao građane da glasaju i tih 800 građana je dalo neki kvazilegitimitet.
Dalje bih vam skrenuo pažnju na Međunarodnu kriznu grupu, vodite računa kada pregovarate, tamo je Marti Ahtisari, Luiz Arbur, Zbignjev Bžežinski, Vesli Klark, tamo je i Goran Svilanović, samo je sada odsutan, vodite računa, jer on je državni službenik ovde, ali pripadnik jedne organizacije, Torvald Stoltenberg, zatim Javlinski iz Rusije i ima i ovaj Rus koji drži JUKOS, a koji je uhapšen, i na kraju, zapamtite, Džordž Soroš.
Sada vam je jasno koji su njihovi principi – ne povratak na stanje pre 1999. godine. I mi kažemo – ne. Zašto? Zato što je tada na teritoriji Kosova i Metohije bio terorizam.
Dalje, da Kosovo i Metohija nema prava da se ujedini sa Albanijom. Ja ne znam koji je to idiot mogao da pomisli da oni imaju pravo da se ujedine sa Albanijom. Ako bi se to desilo, onda međunarodni poredak ne bi postojao, nema Povelje, nema UN, nema Povelje za novu Evropu, nema Helsinškog dokumenta, ne postoji ništa. Ako su toliko silni, oni su mogli Kosovo i Metohiju da nam otmu od 10. juna do danas. Ne, njima je potrebna saglasnost. Vodite računa ko će da da tu saglasnost.
Zato tražimo jednu rezoluciju, a mi smo zastupnici i jedne strože rezolucije, koja će da oktroiše ovlašćenja, prava i obaveze onoga koji pregovara i zato smo i ovde stavili neke tvrde stavove, sidra preko kojih se ne može ići: teritorijalni integritet, suverenitet, i mi tražimo suštinsku upravu i široku autonomiju za sve građane, nećemo da delimo građane. Ova rezolucija 1244 ne deli građane, nego kada govori o građanima Kosova i Metohije govori - stanovništvo i poneki put kaže - nacionalne zajednice.
Vodite računa, jer, moram da vam kažem, nažalost, u ovoj zemlji je potrebna hrabrost da bi neko bio patriota, da bi mogao otvoreno da kaže da želi da zaštiti svoju državu. Verujte, svaki ludak može da bude izdajica i njemu tako silno aplaudiraju ovi iz inostranstva, svesni toga da su ovi ludaci.
Ja bih vas podsetio samo na još jednu stvar pri kraju: onaj ko je spreman da prećuti, on je spreman i da ponovi. Prećutali su i ponoviće. Vodite računa, ako branite interese Srbije, svih građana Srbije, ako branite Kosovo i Metohiju, imate podršku Srpske radikalne stranke, a ako se oglušite o to, ne znam šta je s vama.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, a neka se pripremi narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što se pre tri ili četiri dana desilo u tzv. kosovskom parlamentu dokaz je više da je poodavno trebalo da poslušate Tomislava Nikolića i da se ovaj parlament na jednoj vanrednoj sednici pozabavi isključivo problemima posvećenim Kosovu i Metohiji. Ovo vam napominjem da bih vas podsetila da možda bar danas poslušate apele Srpske radikalne stranke i Tomislava Nikolića da se izmeni Predlog rezolucije u kontekstu tih događaja iz Prištine, a i ovih izdajničkih koji se čuju danas u ovom parlamentu, verovatno na iznenađenje svih građana Srbije.
Predlog rezolucije bi trebalo u nekoliko detalja zaista da se promeni, počev od samog naziva, jer nije dobro da kažemo da se razgovara o budućem statusu Kosova i Metohije, jer status Kosova i Metohije je jasan. U rezoluciji bi moglo da se govori o ostvarivanju autonomije, a ne nikako o statusu Kosova i Metohije. Takođe je trebalo čvršće i odlučnije podvući da nema i ne sme biti izdvajanja Kosova i Metohije iz sastava Srbije.
Ovo što je predviđeno tačkom 3, gde se kaže da bi se svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasilo nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim, gospodo, pravno je neprecizno, a i preblago je. Ovde je moralo da stoji da bi ovo bio pravno ništav posao, zbog posledica koje bi eventualno bile izazvane ovakvim poslom.
U tački 5, takođe, preblage su kvalifikacije i nekako se nagoveštava u ovom trećem i četvrtom stavu kao da se govori o Srbima koji su u statusu nacionalnih manjina na Kosovu i Metohiji. To ne sme ni u nagoveštaju da se nađe, jer su Srbi većina u Srbiji, a Kosovo i Metohija je Srbija. Ne može se govoriti, ni naslućivati da bi Srbi eventualno mogli biti nacionalna manjina i da njima treba neka posebna prava omogućavati na Kosovu i Metohiji. Srbima se mora omogućiti da se vrate da žive na svoja vekovna ognjišta, na svoje Kosovo i Metohiju, kao sastavni deo Republike Srbije.
Takođe, nije dobro ovo što ste u tački 6. naveli da, kao demokratski organizovana država, članica državne zajednice Srbija i Crna Gora, Republika Srbija nosi veliku odgovornost za mir i dobrosusedsku saradnju u svom okruženju. Dame i gospodo, kakvu to odgovornost Srbija ima za mir na Balkanu? Valjda odgovornost treba da preuzmu ovi što su doveli do problema na Kosovu i Metohiji. Zašto se ne spominju teroristi, zašto se ne spominje UČK? Valjda su oni ti koji su doveli do nemira na Balkanu, a ne Srbija. Srbija nikada nije vodila rat na Kosovu i Metohiji da bi istrebljivala, da bi etnički čistila Kosovo i Metohiju. Nažalost, oni drugi su to radili, i delovi Kosova i Metohije danas su etnički čisti, ali etnički čisti od Srba. To je ono što je trebalo ovde na jedan jači način da se naglasi.
U tački 7. kaže se da Narodna skupština Republike Srbije pozdravlja posredničku ulogu Ujedinjenih nacija u procesu definisanja budućeg statusa itd. Ovo nikako nije dobro i nemamo mi šta da pozdravljamo UN, odnosno posredničku ulogu UN. Mi, dame i gospodo, podsetiću vas, imamo vrlo loša i neprijatna iskustva iz tih i takvih posredničkih misija UN. Ne smemo i ne treba da krijemo antisrpsku politiku celog Zapada. Imamo primere Republike Srpske Krajine, imamo primer Republike Srpske, imamo, na kraju krajeva, Rezoluciju 1244.
Da se primenjuje Rezolucija 1244 mi danas ne bismo imali problem koji imamo i mi danas ne bismo imali potrebu da na ovaj način razgovaramo o Kosovu i Metohiji. Dakle, UN, Savet bezbednosti UN ne poštuje ni tu rezoluciju, koju su sami doneli. Srpsku Krajinu svi znate da su žrtvovali, da je Republika Srpska Krajina, sa svim atributima državnosti, pod okupacijom hrvatske ustaške države. Ta hrvatska ustaška država je na putu za EU. Nažalost, ni ovde u Srbiji, ni u ovom parlamentu se ne govori o Republici Srpskoj Krajini. Naprotiv, jednostavno većina ovde... Uostalom, pokazali ste svoj odnos prema Republici Srpskoj Krajini kada je formirana vlada u izgnanstvu Republike Srpske Krajine.
Republika Srpska je formirana Dejtonskim mirovnim sporazumom. Dame i gospodo, deset godina posle tog Dejtonskog sporazuma šta se dešava u Republici Srpskoj? Pokušaji da se Republika Srpska uništi.
Ovih deset godina takozvanog mira u Republici Srpskoj bilo je deset godina okupacije, najteže okupacije. Pitajte onaj narod koji živi tamo, pitajte Srbe u Republici Srpskoj kako su živeli pod Ešdaunom i onima koji su bili pre njega. Oni su propisivali ko može da se bavi politikom u Republici Srpskoj; oni postavljaju profesore, rektore i dekane; oni kažu da profesor Radomir Lukić ne može da se bavi svojim poslom. Gde su tu garancije Saveta bezbednosti UN?
Moramo da kažemo da Srbi iz Republike Srpske mrze Bosnu i Hercegovinu. Borili su se protiv Bosne i Hercegovine, ginuli u tom ratu, ostali bez kuća, ostali bez porodica, trajni invalidi, i šta se sada dešava? Sada ih teraju da žive, ponovo kažu mogu Srbi da žive u toj multietničkoj Bosni i Hercegovini. To isto nemamo pravo ni kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Neće da kažu da Šiptari na Kosovu i Metohiji mogu da žive zajedno u Republici Srbiji, sa Kosovom i Metohijom kao sastavnim delom Republike Srbije.
Sa druge strane, pre mesec dana bila je akcija UNMIK-a i KFOR-a u selu Prekaze, oni su tamo morali da odu sa tenkovima i helikopterima. To je ono što mora da se traži od međunarodne zajednice, pre svega razoružanje svih formacija, osim međunarodnih, koje su dovoljne da nose oružje na Kosovu i Metohiji.
Pošto slavim danas krsnu slavu, želela bih svim pravoslavnim vernicima da čestitam, onima koji slave Svetog Arhangela: neka vam je srećna slava i neka je svima nama Bog na pomoći.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.

Dame i gospodo, bitno je da Vlada iskoristi ovako veliku podršku koju ima u parlamentu, a samim tim sa podrškom Srpske radikalne stranke koristi veliku podršku građana Srbije, jer Srpska radikalna stranka takav ugled uživa među građanima Srbije. Nadamo se da oni koji pregovaraju, a pogotovo predstavnici Vlade, neće ni u jednom trenutku da popuste pred pritiskom međunarodne zajednice. Zašto? Ne iz razloga što bi to bio presedan kada je u pitanju međunarodno pravo i međunarodni odnosi, nego prvenstveno iz prioriteta naše zainteresovanosti, što bi to bio početak kraja Srbije.
Sama činjenica da bi eventualno samostalnost Kosova i Metohije dovodila u pitanje ili, bolje rečeno, postavljalo bi se realno pitanje da li uopšte ima svrhe dalje se baviti politikom, neka bude vama članovima Vlade uvek na umu i na prvom mestu, jer nestankom Kosova i Metohije sa prostora teritorije Srbije bukvalno počinje kraj ili početak kraja Srbije.
Pogotovo mi koji živimo u Vojvodini sa velikom pažnjom pratimo šta se to dešava na Kosovu i Metohiji i šta će se dešavati, iz prostog razloga jer smo učesnici i svedoci, kao i vi, da se u Vojvodini intenzivno vrše pripreme kako bi se u jednom određenom trenutku primenio eventualno ovaj model, ovaj princip ili ovi standardi koje želi međunarodna zajednica da primeni na Kosovu i Metohiji. Vidite da je scenario gotovo potpuno isti.
Po čemu je međunarodna zajednica poznata? Poznata je po svojoj doslednosti u nedoslednosti. Zašto? Sve ono što je definisano Rezolucijom 1244 međunarodna zajednica, u vidu Ujedinjenih nacija, želi da izbegne. Umesto da razgovara o onome što je prioritetni zadatak, a to su standardi, ona razgovara o statusnom pitanju.
Setimo se samo kako je sve počelo. Počelo je sa pitanjem ljudskih prava i prava nacionalnih manjina. Šta je u Vojvodini? To je upravo sada aktuelno. Kako se na Kosovu odigravao i odvijao scenario, tako i u Vojvodini isto. Na Kosovu i Metohiji najaktuelnije je pitanje stanje ljudskih prava i nacionalnih manjina, najaktuelnije je statusno pitanje i to ne nacionalnih manjina nego teritorije.
Šta je u Vojvodini? U Vojvodini se pokreće statusno pitanje nacionalnih manjina. Sledeći korak koji treba da se desi na Kosovu i Metohiji to je da se pod okriljem, pod firmom statusnog pitanja Kosova i Metohije pripremi teren kako će se sutra u Vojvodini jedan deo, istine radi, Vojvodine odvojiti. Zašto? Zato što već neki glasnogovornici u Vojvodini prizivaju Ahtisarija da dođe, da se iskoristi prilika i trenutak kada se pregovara o Kosovu i Metohiji, pa da se otcepi jedan deo Vojvodine, kako oni kažu – viši ili veći stepen autonomije.
To je isto zagovaranje ili ista teorija koju su imali i što su zagovarali Šiptari na Kosovu i Metohiji; rekli su – veći stepen autonomije. Kada smo upozoravali međunarodnu zajednicu da je to u stvari prelazno stanje ka otcepljenju i stvaranju samostalne države, mnogi su nam tada bili protivnici na političkoj sceni Srbije govoreći – vi srpski radikali slutite samo ono što je loše po Srbiju, vi imate nameru da unesete nemir među građane Srbije.
Ne, nama je i tada, kao i sada, interes da na vreme upozorimo šta se sprema u Srbiji. U Srbiji se sprema da se, po načinu i modelu Kosova i Metohije, krene na otcepljenje Vojvodine. Ko će dati najveću podršku u tome? Ne samo međunarodna zajednica ili Ujedinjene nacije, nego i nesposobni pregovarači. Svedoci smo ovde da dve institucije izvršne vlasti imaju različite stavove. Ti različiti stavovi proističu, pre svega, iz njihovih bolesnih političkih ambicija, iz činjenice da im je na prvom mestu stranački, a ne interes Srbije.
Imamo već podelu Kosova i Metohije na dva entiteta. Kako ćemo onda da branimo i kako da ostanemo na pozicijama da nema podele Srbije, ako delimo Kosovo i Metohiju? Zar to onda nije pravilo kako će se deliti Srbija?
Ako je delimo na srpski i albanski entitet, ti iz međunarodne zajednice će reći – gospodo, zašto onda ne podelimo Srbiju na Kosovo i Metohiju i na Srbiju? To je nešto što, u svakom slučaju, na samom početku opominje i upućuje na oprez srpsku javnost da veoma pažljivo prati kako i na koji način će postupati i kako će pregovore voditi oni koji su vlasni od strane Skupštine.
Mi srpski radikali unapred kažemo šta ne bi bilo dobro. Ne bi bilo dobro da različiti stavovi institucije predsednika Srbije i Vlade Srbije, koja je jedina ovlašćena, budu ne samo kamen spoticanja, nego veliki prostor i mogućnost da međunarodna zajednica, zahvaljujući toj nesaglasnosti i tom sporu, ostvari sve ono što je unapred očito namerila i naumila na Kosovu i Metohiji.
Mi možemo na neki način da shvatimo i da razumemo i one koji u Vojvodini zagovaraju teoriju i nameću tezu da Srbija može u Evropu preko Vojvodine. Možemo da prihvatimo ako Srbija bude celovita, ali Srbija ne može nigde bez Kosova i Metohije.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja rasprave pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Pošto smo završili jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije, da li predstavnik predlagača Vojislav Koštunica, predsednik Vlade, želi završnu reč?
Reč ima premijer gospodin Vojislav Koštunica.

Poštovani poslanici, nije završna reč, ovo je samo reč zahvalnosti na kraju ove duge rasprave, koja nas privodi usvajanju za Srbiju, Srbiju i Crnu Goru jedne veoma važne rezolucije.
Pitanjima koja se pokreću u toj rezoluciji bavili smo se poduže prošle godine usvajajući, takođe, jedan dokument slične prirode, Deklaraciju, zatim Plan Vlade Srbije. Na neki način, na tragu rešenja i u sledstvu rešenja koja su sadržana u tim prethodnim dokumentima nalazi se rezolucija koju ćemo danas usvojiti, uveren sam, sa najvećom mogućom podrškom u ovoj skupštini, rezolucija koja se donosi u jednom specifičnom, odsudnom trenutku za Srbiju, u trenutku kada se počinju pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije.
Hteo bih još jedanput da izrazim zahvalnost na svemu ovome što je ovde rečeno. Hteo bih da, i pre nego što se glasa, istaknem da će, naravno, rezolucija usvojena u Skupštini Srbije predstavljati obavezu za Vladu, za pregovarače i naravno da će Vlada imati obavezu da vam se obrati, ili odgovarajućem nadležnom odboru, Odboru za Kosovo i Metohiju, već kako razgovori budu tekli. To je više nego čvrsta obaveza.
Rekao bih još nešto: osećam obavezu da vodim računa o svemu ovome što je ovde izrečeno. Ove rasprave, normalno, prate zapisnici i sve ono što je rečeno u Skupštini je nešto što će takođe upućivati, usmeravati i obavezivati Vladu i pregovarački tim u daljem delovanju.
Došli smo, čini mi se, uz ustupke koje smo pravili, uz kompromise koje smo pravili, drugačije nije moguće, a kompromisi su suština demokratije, na kraju do jednog dokumenta koji mi se čini veoma jasnim i veoma čvrstim, u kome imamo na svojoj strani jednog veoma čvrstog, pouzdanog saveznika, najčvršćeg i najpouzdanijeg mogućeg saveznika, a to je međunarodno pravo i principi i pravila na kojima međunarodno pravo počiva.
Ne mogu a da ne izrazim još jedanput zadovoljstvo što se u ovoj velikoj nesreći u kome se našao naš narod na Kosovu i Metohiji još jedanput, kao toliko puta u našoj istoriji, opredeljujući se između prava i pravde i nepravde i sile, opredeljujemo za pravo i pravdu, ovaj dom se opredeljuje za pravo i pravdu. To je veoma važno.
Najzad, veoma je važno, ukoliko su naši argumenti do sada dobro primljeni u demokratskom svetu, u međunarodnoj zajednici ili pak ukoliko nisu na valjan način osporavani, jer teško ih je osporiti - ako je sve bilo tako, onda je veoma važno da i sa ove skupštine, usvajajući rezoluciju, izađemo sa što jedinstvenijim stavom. Mislim da je to više nego potrebno.
Apelovao bih na kraju, u nekoj drugoj prilici to ne bih činio, na poslanike Demokratske stranke koji su, koliko sam uspeo da primetim iz ove rasprave, imali zamerku na jednu reč, na jedan izraz ili na jednu rečenicu u rezoluciji. Ta rečenica glasi: "Budući status Kosova i Metohije može se definisati samo u okvirima odgovarajućih načela i normi UN i drugih međunarodnih organizacija, poštujući pri tom ustavni poredak Srbije i Crne Gore i Srbije". "Ustavni poredak" u kontekstu ove rečenice jednostavno znači naš unutrašnji poredak.
S jedne strane se kaže da ćemo poštovati međunarodni poredak, UN, važeća pravila, a s druge strane da ćemo poštovati naš unutrašnji poredak, onako kako će se on menjati. Naravno da je on mogao biti drugačiji, naravno da smo svi, pa i vi mogli da doprinesete da se dođe do drugog i drugačijeg ustava, naravno da, kada govorimo o ustavu, imamo pred sobom jedan proces. Stvari se menjaju. Doći ćemo i do novog ustava. Doći ćemo verovatno i pre nego što se ovi pregovori o Kosovu i Metohiji koji će biti veoma teški, dugi i složeni, pre nego što dođemo do kraja. Prema tome, ako je jedini problem u ove dve reči "ustavni poredak", onda se ovde radi o nečemu što se naziva generički pojam, odnosi se na naš unutrašnji poredak i ništa više od toga.
Prema tome, ako imate ikakvu rezervu prema Ustavu, mada u nekim stvarima imate a u nekim nemate rezervu prema važećem Ustavu, molim vas da ovo prosto pročitate na onaj način na koji je napisano - "ustavni poredak", a to znači naš unutrašnji pravni poredak, i normalno da glasate i vi i da se pridružite glasanju za rezoluciju koja je ovde izneta i predložena.
To jedinstvo, uz sve ove druge elemente o kojima sam govorio, uz saveznika koga imamo u međunarodnom pravu, uz to da je teško naći protivargumente za sve ono što smo radili, čini još potrebnijim da ova skupština, kao što je to bio slučaj na prethodnim sednicama, izađe sa jednim čvrstim i jedinstvenim stavom kada je reč o ovako važnoj, za zemlju odsudnoj rezoluciji. Hvala.

Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije.
Pošto je Narodna skupština obavila raspravu o jedinoj tački dnevnog reda ove sednice – Predlogu rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, saglasno članu 85. stav 3. Poslovnika, određujem 21. novembar 2005. godine kao dan za glasanje, sa početkom u 15,42 časova.
Pre nego što pređemo na odlučivanje o Predlogu rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije, potrebno je da se Narodna skupština izjasni o redakciji teksta Predloga rezolucije, koju je izvršio Zakonodavni odbor.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora u kome je sadržana redakcija teksta Predloga rezolucije.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Da li je ovo nova sednica?)