Hvala, gospodine Rankiću.
Da li još neka poslanička grupa želi reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, nastavljamo, nema potrebe sada.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O KOMORAMA ZDRAVSTVENIH RADNIKA (pojedinosti)
Istovremeno, dobro ste mi skrenuli pažnju da pravovremeno obavestimo i tehničku službu, kao i sve poslanike, ali da znaju i ljudi iz stručne službe, danas ćemo raditi do završetka; gospodin Momčilov je malopre pitao, molim vas, ovo je obaveštenje po Poslovniku. Danas ćemo raditi samo do završetka rasprave u pojedinostima one tačke koja bude na dnevnom redu, a pretpostavljam da će to biti ova, ali ne mogu da odlučujem ja. Hvala.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Živodarka Dacin, Goran Ilić, Ljiljana Nestorović, Meho Omerović, Paja Momčilov, Miroslav Nedeljković, Mileta Poskurica, Goran Cvetanović, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Sreto Perić, Vojislav Milajić, Božidar Koprivica, Petar Jojić, Miljko Četrović, Milomir Dunjić, Milivoje Vuković, Dragoslav Milković, Branislav Blažić i Zoran Mašić, kao i amandman Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Primili se izveštaj Odbora za zdravlje i porodicu, ispravku izveštaja Odbora za zdravlje i porodicu od 21. novembra 2005. godine, izveštaj Zakonodavnog odbora i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Narodni poslanik Goran Ilić povukao je, pisanim putem, amandmane koje je podneo na član 7. i član 49. Predloga zakona.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Mi sad završismo jedan zakon, ali ne mogu da ne primetim, uvek je bio običaj da posle rasprave čujemo i mišljenje predlagača. Mi ne čusmo ništa. Muk i tišina. Zašto niste i sad pustili u etar, kao kad sam ja govorio, taj muk i tišinu, da čuju građani, pa da onda prosuđujemo šta znači taj muk i tišina. Mi smo o značenju tišine ovde raspravljali, ali sad ne znamo šta ovo znači. Da li to znači – slažem se, a neću da kažem. Da li to znači – nemam argumenata. Da li to znači – omalovažavam parlament i narodne poslanike. Ili to znači – ovo što ste vi radikali pričali celi dan, to je bezvredno. Ni slovceta.
Neuobičajeno za Skupštinu. Skupština je kolektivni misaoni, misleći organ, koja promišlja i isključivo mislima kreira zakone. Mi ovde nemamo suprotnu stranu. Nema dijaloga. O čemu se radi? Otkuda ta autističnost? To je za nas srpske radikale jako neobično i voleli bismo da čujemo neko objašnjenje. No, ide vreme, pa da se mi vratimo na posao.
Ovaj zakon spada u sistemske zakone, izuzetno je važan. Mi srpski radikali smo verovali da kada se donese čitav kompleks sistemskih zakona, a to je zakon o zdravstvenoj zaštiti, o osiguranju i o komorama, da će se onda krenuti jednim boljem putem u organizaciji zdravstvene službe. Mi smo duboko razočarani rešenjima koja nam nude sva tri zakona.
Odmah da kažem jedno opšte mišljenje i jedan opšti stav Srpske radikalne stranke. Mi smo pričali dugo o ovom predlogu zakona. Međutim, mi nećemo podržati ovaj zakon. To smo samo ukratko rekli u načelnoj raspravi, jer nismo imali dovoljno vremena da obrazložimo zašto to nećemo podržati.
Nećemo podržati jedan zakon koji je restriktivan i koji je donet jedino u svrhu da dodatno disciplinuje zdravstvene radnike i lekare. Nećemo dodatnu sofisticiranu inkviziciju za lekarski poziv, koja samo brine o zadacima i o kažnjavanju lekara. Nećemo na ovakav način zamišljenu licencu. Protivimo se takvim rešenjima, a ta rešenja ćemo osporavati i u ovoj raspravi o pojedinostima. Nismo imali priliku da to obrazložimo detaljno, jer smo imali na raspolaganju vrlo malo vremena u raspravi u načelu.
Lekarima je dosta maltretiranja. Komora, koja će imati sud, gde će suditi lekarima za stručne i za etičke greške... Za etičke može da sudi i u redu je, ali da nam se sudi za stručne greške, a i ovako smo nezaštićeni i u ovakvom smo bednom položaju, ne pristajemo. Ne pristajemo na komoru koja će da daje licencu koja će se plaćati. Nećemo da plaćamo dodatnu članarinu, male su nam plate.
Ne vidimo svrhu osnivanja jednog činovničkog aparata, ogromnog, koji treba dodatno da nas ekonomski izrabljuje.
Naša diploma i ono što smo kroz specijalizaciju završili, to je naša licenca. Hoćemo da bude obavezna kontinuirana edukacija, po svetskim normama i principima. Nećemo da nas omalovažavate sa radom pod nadzorom. Dugo studiramo, šest godina, specijaliziramo četiri godine i neko od vas će sada da se nađe da nam oduzima licencu i da radimo pod starateljstvom. Dosta je tog poniženja. Takva komora je sramna komora, ona nije u interesu lekara. Nađite u toj komori gde branite interes lekara.
Vreme ide neumitno, da se vratimo i na sam član. Kako glasi? Zbog naših građana i gledaoca ću da citiram. Molim da mi se vreme odbije, gospodine predsedniče, citati će biti poduži. Prvi član nije dug i on kaže ovako: "Ovim zakonom osnivaju se komore zdravstvenih radnika, kao nezavisne, profesionalne organizacije, uređuje se članstvo u komorama zdravstvenih radnika, poslovi, organizacija i rad komora, posredovanje u sporovima i sudovi časti, kao i druga pitanja od značaja za rad komora."
Sada ću da pročitam odgovor predlagača. Da vidimo ko će nešto razumeti od vas i auditorijuma koji nas gleda. Citiram: "Amandman se ne prihvata iz razloga što su komore zdravstvenih radnika (kao i druge komore osnovane za određene vrste profesija) nezavisne i profesionalne organizacije, koje obavljaju poslove utvrđene zakonom. Činjenica da su u komorama obavezno udruženi zdravstveni radnici zaposleni u zdravstvenim ustanovama čiji je osnivač država, odnosno zdravstvenim ustanovama koje su osnovane sredstvima u privatnoj svojini, kao i u privatnoj praksi, odnosno da su članovi komore i zdravstveni radnici koji su osnivači privatne prakse, ne uskraćuje činjenicu da su komore nezavisne i profesionalne organizacije". Šta ste od ovog shvatili? Ako je neko shvatio, odmah čestitam.
Idemo dalje: "Pitanje vlasništva nad zdravstvenim ustanovama, odnosno privatnom praksom, nije bitan uslov za članstvo u komorama zdravstvenih radnika, s obzirom da svi zdravstveni radnici, bez obzira u kojim oblicima obavljaju profesiju zdravstvenih radnika, moraju svoju profesiju obavljati u skladu sa načelima profesionalne etike, odnosno pod istim uslovima propisanim kako Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, tako i zakonom o komorama zdravstvenih radnika. Pored toga, komore su klasičan primer profesionalnih organizacija, a ne stručnih organizacija, s obzirom da ujedinjuju, kao članove komore, upravo lica koja obavljaju profesiju zdravstvenih radnika. Organizovanje stručnih udruženja sprovodi se u skladu sa drugim propisima, a pre svega propisima koji uređuju oblast udruživanja građana". To je objašnjenje.
Ko je razumeo, opet čestitam, to je već veliki kapacitet da se ovo shvati i razume. Šta smo mi predlagali? Mi smo kazali da se brišu reči "nezavisna" i "profesionalna". Hipokrat, koji je tvorac etike (ženevska varijanta iz 1948. godine je uglavnom prihvaćena u svim zemljama sveta, znači, mi imamo svoj etički kodeks kog se pridržavamo), rekao je za medicinu otprilike ovako – medicina je smrtni izdanak besmrtne plemenitosti bogova. Nije to medicina, naravno. On je to tako zamislio i hteo. Mnogi dižu medicinu na taj pijedestal neopravdano, govoreći da smo mi dužni da budemo više etički nastrojeni nego drugi građani naše zemlje, zato što radimo jedan human posao i što smo dužni da pokažemo više etičnosti u poslu.
Savremena medicina i lekarski poziv počiva na tri stvari. Prvo, na stručnosti. Stručnost je sinteza teorije i prakse, složićete se, počiva na etičkim principima. Imamo Hipokratovu zakletvu, koja je dovoljan garant. Onda imamo nešto treće, a to treće se zove deontologija. Deontologija govori o pravima i dužnostima lekara. To trojstvo, na tome počiva naša praksa.
Ako imamo samo etiku, bez stručnosti, znači, ako je čovek etičan, ako je požrtvovan, ako je human, to je čisto milosrđe. To nije medicina. To ne vredi, to nam je jasno. Ako, s druge strane, imate odličnog stručnjaka, a ne pridržava se etičkih principa, ne valja, nije to, ne sagledava celinu čoveka, ne sagledava punoću ljudskog identiteta. I to je sasvim jasno. Onda je tu deontologija ta koja treba da pomogne, da kaže šta su lekarske dužnosti i lekarska prava.
Komora ovako kako je zamišljena, gde sede zajedno u toj komori i lekari iz privatne prakse i lekari iz državne službe, ne može da opstoji. Ne može, zašto? Profesija lekar privatne prakse postoji, kao što postoji profesija lekar u zdravstvenoj službi. Kada sam lekar, to nije profesija, to je zanimanje. Kad sam lekar to je zanimanje, zbog ovog vašeg odgovora. Zašto ja to kažem? Pozivam se na Ustav Srbije koji u članu 35. kaže – svako ima pravo na rad, jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja. Lekar je zanimanje, nije profesija. Profesionalno, postoji profesija slobodni umetnik. To je profesija. Profesija uključuje u sebi načine na koje ostvarujete svoje zanimanje.
To je bitno, a potpuno je jasno da ako je obavezno moje članstvo u komori, ne može biti nezavisno, jer postoje dva razloga koja ukidaju tu nezavisnost. Prvi je, državni službenici svoj status regulišu Zakonom o radu, kolektivnim ugovorom, sindikalnim i pojedinačnim. Znači, moje profesionalne dužnosti i prava su regulisane Zakonom o radu i ovim ugovorima iz sindikalne sfere. Šta je sa privatnicima? Oni su posebna delatnost koju ovaj zakon priznaje i tu profesionalni ciljevi nisu jednaki, različiti su. To se mora ispoštovati, vi to ne poštujete.
Mi smo smatrali, naime, da je potrebno, kao što je u Slovačkoj, da se obavezno uvede komora samo za onoga ko je privatnik, a dobrovoljno za državne službenike, pošto im je potpuno profesionalna delatnost obuhvaćena Zakonom o radu, kolektivnim sindikalnim ugovorom i pojedinačnim sindikalnim ugovorima.

Da li još neko želi po ovom amandmanu? Kada je govor po amandmanu, ne postoji ta opcija, samo kada je po Poslovniku, dok se citira član Poslovnika oduzima se vreme. Nije sporno, činimo sve, ali da naprosto vodite računa o tome. Izvolite, gospodine Blažiću.

Dame i gospodo, počeli smo raspravu o jednom izuzetno važnom zakonu, zakonu o lekarskim i farmaceutskim komorama, zakonu o kojem se najviše pričalo 2000. godine. Posle revolucije, u tom postrevolucionarnom zanosu, na televiziji i novinama non-stop je bila rasprava o lekarskim komorama. Stvarno smo očekivali da će taj zakon brzo da dođe. On je mnoge stvari trebalo da uredi, međutim, pet godina je trebalo da se napiše jedan zakon koji ima negde oko pet, šest stranica.
To sve ne bi bilo tako strašno da ovde u ruci nemam Nacrt zakona o lekarskim i farmaceutskim komorama, koji je pisan 1994. godine maja meseca. Malo je požuteo, ali mi čuvamo sve te zakone, pa čak i one u nacrtu koji su bili iz 1994. godine. U poređenju ova dva zakona, upravo u tom prvom članu vidimo da je zakonodavac upravo prepisivao ovaj zakon iz 1994. godine. Ne baš sve, ali bolje da je prepisao sve. Ovaj nacrt zakona koji je radilo Srpsko lekarsko društvo u svakom slučaju je daleko bolji nego ovaj zakon koji je dalo Ministarstvo. Ono što je izbačeno da ne bude baš potpuno prepisano, izbačeno je ono što valja, a ubačeno ono što se nikako ne uklapa.
Ono što se iz ovog zakona takođe vidi, a što na neki način oslikava današnjicu u Srbiji kada je u pitanju zdravstvo, lekari, lekarska praksa, to je jedna antilekarska ili antidoktorska histerija. Na televiziji, u novinama, na radiju, pa čak i za skupštinskim govornicama ćete čuti direktan napad na lekarsku profesiju, na ljude koji su godinama nosili i nose najveći teret društvenih promena.
To nije od juče, to je bilo i ranije; i ranije su plate u zdravstvu bile male da bi služile socijalnom miru, da bi prosto ukazivali – pa nemojte se vi buniti u preduzećima, pogledajte kako lekari imaju male plate; kada oni imaju male plate, kako humano i teško rade, pa i vi morate da imate male plate.
Danas je to kada je u pitanju korupcija. Sada ćemo da napadamo i da stalno prozivamo nekog lekara koji je, niko to ne opravdava, uzeo 200, 300 evra, ali ovi pokrali celu državu, o njima se uopšte ne priča.
Onda će država da kaže kako se bori protiv korupcije, tako što će da nađe nekog doktora za 100 evra ili što je dobio neko kokošku. Milioni evra koji se svaki put pljačkaju u ovoj zemlji, na to verovatno niko neće ni da obrati pažnju.
Prema tome, radi se o tome da se i u ovom članu, a i u drugom, uopšte ne govori o interesu lekara, nego se ponovo represivnim merama pokušava da napravi neka nova organizacija, koja će dodatno, pored svih ovih ostalih koji postoje u društvu, da nađe represiju, kažnjava, oduzima pravo na rad lekarima, postavlja staratelja koji će iznad njegove glave da gleda kako i šta on radi. Onda postavljamo pitanje za šta služe medicinski fakulteti, komisije koje daju i odobravaju specijalizacije, uopšte ti kriterijumi, ako će sada neki novi ponovo njima iznad glave da odlučuju kako oni rade.
Normalno, niko nije protiv toga, protiv jedne kontinuirane edukacije. Ona je neophodna, ona je potrebna, ona može samo da donese dobro, ali iz ovoga se očigledno to ne vidi. Prema tome, mislim da je pored dobre želje da se to napravi, ovo, kao što se kaže kada se opisuje neki rad, dobro napisano, ali je tema promašena.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Neka druga poslanička grupa? (Da.) Reč ima narodni poslanik Miroljub Marić.

Hvala, gospodine predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, počinje rasprava o zakonu o komorama i ja osećam potrebu da nešto kažem o zakonu, s obzirom da smo već čuli u startu neke kvalifikacije koje ne stoje. Radi se o vrlo značajnom zakonu, sistemskom zakonu, radi se o tome da Srbija šest decenija nije imala jednu nezavisnu i profesionalnu organizaciju.
Duboko sam ubeđen da će formiranjem komora zdravstvenih radnika i ugled zdravstvenih radnika i kvalitet zdravstvenih usluga da dobiju jedan sasvim drugačiji, mnogo viši nivo, nego što je sada. Sve ovo što zakon predviđa – obavezno članstvo onih koji se bave zdravstvenom delatnošću i obavezne dozvole za rad koje će komora zdravstvenih radnika izdavati onima koji se bave zdravstvenom delatnošću – mislim da može da doprinese većem kvalitetu, a nikako da bude kočnica nekom razvoju zdravstva ili nešto što će da smanji ugled zdravstvenih radnika i kvalitet zdravstvenih usluga.

Gospodine Mariću, ovo uopšte nije rasprava o zakonu, ovo je o zakonu u pojedinostima. Raspravljamo o amandmanima. Izvolite, gospodine Momčilov.

Javljam se na repliku povodom izlaganja mog uvaženog kolege Marića.
Bio sam konkretan, govorio sam o prvom članu i dokazivao da je nama zajedničko zanimanje, kada govorimo o lekarskoj komori. Nas struka objedinjuje, to je ono što je isto i zato smo mi privatni lekari zajedno u Srpskom lekarskom društvu, pa smo internisti u Internističkoj sekciji, pa kada smo ginekolozi kao ja, onda smo u Ginekološkoj sekciji, a kada smo kao gospođa Karanović internisti, onda je to Internistička sekcija. To je struka, ono što je znak jednakosti, ali ne može biti znak jednakosti između privatne prakse, jer je potpuno drugačije.
Da, kolega, to je Ustav, ja vam citiram Ustav. Gde Ustav govori o profesiji? Gde barata tim problemom? Jasno sam vam rekao da postoji struka, Srpsko lekarsko društvo. Šta je struka? Gledamo nauku i onako kako valja raditi da bismo bili stručni i da bismo lečili dobro i valjano, i bavimo se publicistikom i jasno je šta je to.
Postoji dalje etika, bazira se na humanosti, ali postoji deontologija. Deontologija je nauka, to treba da se zna i ta deontologija se bavi dužnostima i pravima lekara. Ovde prava skoro nikakvih nema na ovakav način, a ima mnogo toga, ne dužnosti, nego kažnjavanja. Nećemo dozvoliti da se lekarski stalež kroz ovakvu komoru, na ovakav način zamišljenu, izlaže dodatnom maltretiranju. To je apsolutno, merim svaku reč, maltretiranje.
Od koga je nezavisna ta komora? Verovatno se smatra od države kada kažete nezavisna, ili od Boga nezavisna, ili od čega je nezavisna? Ako je nezavisna od države nije nezavisna jer državni radnici su članovi, država plaća te radnike. Nema modusa da se bude nezavisan od države, ako su državni radnici obavezno tu, a njima država propisala uslove, rekao sam, Zakon o radu i ova sindikalna pravila.
Prema tome, Advokatska komora ne postoji džabe, advokati su privatni preduzetnici. Sudije nemaju sudijsku komoru. Nelogično je, zato što je to specifikum te profesije. Zakonodavac je ušao u zamku, nije ispoštovao Ustav, znam šta je hteo, ali to tako nije.
Ja sam se vezao na njihovo obrazloženje koje je poprilično nerazumljivo, opširno i koje barata ovom kategorijom i spočitava nama iz Srpske radikalne stranke da mi ne razumemo šta je šta. Nije zajedničko privatnim lekarima i lekarima iz državne službe to što oni imaju zajedničku stvar zanimanje i struku. To je zajedničko, a profesija nam je drugačija.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Nedeljković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković.

Poslanik Momčilov je lepo objasnio sa lingvističkog aspekta svoju zamerku uvođenju reči "profesija"; mi predlažemo da se umesto reči "obavljanje profesije" koriste reči "obavljanje delatnosti". Ne bih to ponavljao. Delatnost je ono što osoba određenog zanimanja obavlja.
Treba reći, kao što su kolege već napomenule, da je naša profesija sa nestrpljenjem decenijama očekivala zakon o lekarskoj komori.
Činjenica je da su kolege priželjkivale da se ta komora osnuje očekujući da će ta komora nešto da popravi u položaju zdravstvenih radnika, pre svega lekara, da će na neki način zastupati interese svojih članova, da će kroz komoru biti zaštićeni u obavljanju svoje delatnosti i da će se kroz komoru razviti nekakva međusobna solidarnost i da će posebno komore štititi svoje članove od mera izvršne vlasti.
Umesto svega toga što lekari misle da će dobiti komorom, dobićemo jedno telo koje će, slobodno se može reći, maltretirati svoje članove, i to raznoraznim zahtevima i propisima. Dobićemo telo koje će imati bukvalno moć represije nad svojim članovima.
To je telo koje će imati mogućnost da izriče raznorazne sankcije, to je široka lepeza kaznenih mera od kojih su neke sankcije bukvalno ponižavajuće za lekare, kao što je ona mera da se za određeni period zabranjuje samostalan rad. Dakle, ne zabranjuje se rad, nego samostalan rad, što znači da će lekar imati tutora na svom radnom mestu.
Što se tiče kontinuirane medicinske edukacije, koja će biti obavezna radi dobijanja licence, odnosno da se izbegne mogućnost gubitka licence, to je više formalistički pristup. Niko nema ništa protiv kontinuirane edukacije, to je nešto što se podrazumeva za svaku delatnost, ali ovde će to biti krajnje formalizovano i lekari će biti stavljeni u poziciju da stalno jure neke kriterijume, neke bodove da bi sačuvali tu licencu.
Ono što je sigurno, nakon donošenja ovog zakona na zdravstvenu delatnost, odnosno na zaposlene u njoj će se navaliti još neke neprijatnosti, osim onih kojima smo izloženi kroz sve ove decenije.