Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe G17 plus.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, tačno je da reč strategija podrazumeva ratnu doktrinu. U nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije sadržana je i reč borba, koja je takođe ratnog karaktera.
Neophodna je borba protiv korupcije. Velika je stvar što ova nacionalna strategija sadrži priznanje da, pored toga što su doneti neki važni antikorupcijski zakoni, borba protiv korupcije nije dala dovoljne rezultate. Procesuirani broj slučajeva korupcije je u nesrazmeri sa brojem pojava na koje je sa sumnjom javno ukazivano.
Kao što znate, javno ukazivanje na korupciju podrazumeva i procesuiranje. Inače, ukoliko nema procesuiranja, onda sve ostaje na nivou klevete. Svako želi da dokaže ono što tvrdi, a nadležni organi moraju da preduzmu ono što je u njihovoj nadležnosti. Kao što sam ponovio, svaka javna informacija mora biti dokazana, u protivnom ostaje na nivou klevete. Zato je jako bitno sve dokazati, a za to postoje državni organi koji moraju da procesuiraju svako ukazivanje na krivicu, jer bi u protivnom to bila kleveta. Niko ne želi na sebi da nosi breme oklevetanog čoveka ili javno prozvanog za nešto.
Zato sam u poslednjih 10 meseci i više govorio javno o nekim stvarima i ukazivao na problem korupcije. Jako je bitno da postoji nezavisno antikorupcijsko telo. Slažem se da je Savet za borbu protiv korupcije sačinjavao izveštaje koji nisu dovoljno kvalitetni. Sačinjavao je izveštaje koji su čak i nestručni. Recimo, u izveštaju o Mobtelu ima dosta stvari koje u pravnom smislu nisu dobro definisane, odnosno dosta su laičkog karaktera.
Ista je priča sa Nacionalnom štedionicom i sa ostalim slučajevima na koje je javnosti ukazivano. Siguran sam da se po pitanju Nacionalne štedionice radi o čistoj kleveti političkog karaktera, ali postoje i neki drugi slučajevi koje moramo procesuirati.
Takođe, ono što je jako bitno to je da strategija obuhvata tri ključna elementa: prvo, efikasnu primenu antikorupcijskih propisa; bez primene propisa nema ni borbe, nećemo uspeti ništa da završimo u ovom zemlji i nećemo uspeti da ovu zemlju dovedemo na pravi put; drugo, prevenciju, koja podrazumeva otklanjanje mogućnosti za korupciju; sama prevencija takođe se odnosi na procesuiranje i utuživanje tamo gde postoje elementi krivičnih dela; ako toga nema opet ništa nismo uradili; treće, podizanje svesti i obrazovanje javnosti radi javne podrške i sprovođenja antikorupcijske strategije.
Obrazovanje javnosti podrazumeva i samo ukazivanje na preventivne aktivnosti, ali podrazumeva sa druge strane poznavanje sopstvene istorije. Zato ovo moje izlaganje nastavljam i pomenuću tri godine moderne srpske države. Jedna je 1878. godina, druga je 1994. i treća godina je 2003. Ko se istorije ne seća, on je osuđen da je ponovo proživi. Srbija je postala nezavisna 1878. godine na Berlinskom kongresu, ali još pre nego što je taj kongres održan Srbija se obavezala da će izgraditi železnicu, i ta železnica će spojiti Otomansku železnicu sa delom Evrope preko Beča i nadalje.
Srbija nije mogla da isfinansira tu železnicu. Tada je Srbija izašla na međunarodno tržište i tu je dobila određeni novac od fiktivne kompanije koja se zvala tada Generalna unija. Pojavili su se ispred Generalne unije Bontu i špekulant Rozen, koji je podmitio pola Vlade, odnosno verovatno i celu Vladu, podmitio je i poslanike.
Vlada je tada to uradila, kako bi danas popularno rekli, bez tendera. Već tada je tokom skupštinske rasprave bilo aluzija da li su poslanici uzeli novac. Kada je Generalna unija propala, dakle tek nakon propasti, otvoreno se o tome govorilo, poslanici su prozivani da su uzeli mito, ukazivano je na kralja Milana i na predstavnike opozicije. To je bila 1878. godina.
Nesporno je da je ujak kralja Milana primio pare, otprilike oko šest miliona franaka. O toj aferi najviše podataka je dao Slobodan Jovanović, koji je rekao: "Savremenici su zlurado razbirali ko je sve i koliko primio od Bontua. Za istorike nije važno utvrditi poimenično mitoprimce, jer ti jadnici za istoriju ne postoje. Dakle, niko ko primi mito neće biti ni svet, ni častan čovek. Njega istorija neće priznati. Njegovi ciljevi ne postoje, on u istoriji ostaje jedna nula."
Da odemo sada na 1994. godinu. Priča se poklapa sa pričom iz 1878. godine, kada jedna nepoznata ruska kompanije kupuje ceo prostor mobilne telefonije, gotovo bez uloženog dolara i bez tendera. Kao vlasnik te firme pojavljuje se akademik Bogoljub Karić.
Kada govorimo o akademiku Bogoljubu Kariću, onda treba da imamo u vidu više aspekata koji su mitskog karaktera. Došao je sa znamenjem, crvenim snegom, koji je zavejao njegovo malo selo, guru japanskog profila, popularni karatista, koji je zahvaljujući japanskoj filozofiji došao do određene samospoznaje.
Moramo pogledati istoriju i njegove izjave. On je devedesetih godina rekao da će jedan od članova njegove porodice Janićije treći Karić, koji je rođen u SAD, jednog dana možda biti predsednik SAD. Onda idemo na intervju NIN-a iz tog vremena, koji nosi naslov: "Iz Peći u Belu kuću". Neko ko u javnost izađe sa takvom megalomanskom izjavom mora da je u ličnom životu opsednut da dođe na vlast. Međutim, kako kod takvih ličnosti stoji obično, želja za vlašću praćena je željom za slavom. Tako je rekao jednom prilikom: "Moja inspiracija, moja želja, moj cilj je Nobel."
Treća megalomanska komponenta je želja da se pokaže porodična prošlost. Neko ko je počeo kao prodavac sode, dakle vrlo skromno, misli da treba da se predstavi celoj javnosti kao da ima neku veliku porodičnu lozu. Rekao je 1999. godine da je proslavio 235 godina od osnivanja Kompanije Braća Karić. Samo da podsetimo, do sredine 19. veka u Srbiji nije bilo ni preduzeća, ali Karići tvrde da su osnovali preduzeće pre nego što je moderna srpska država počela da se rađa. On hoće da kaže da je kompanija Karić starija od cele srpske države.
Setimo se onda ko je omiljeni filozof Bogoljuba Karića. Znači, pore japanske filozofije on ceni, misli jednog požarevačkog filozofa. "Sledeći vek će sigurno biti u znaku žena, o čemu govori i piše Mira Marković." To je njegova izjava.
Njegova opčinjenost Mirom je međutim rasla, on se nije zaustavio na tome, nego je decembra 1998. godine putovao sa njom u Rusiju da promoviše njene knjige i sa ponosom je izjavio: "Zar takođe nije čudno da neko bude uvažen član Ruske akademije nauka, a da pri tom nije član domaće akademije nauka". Bez Mire nije mogao ni žiri BK fondacije. To je verovatno trebalo da bude buduća Nobelova nagrada, koja bi bila finansirana od strane kompanije Mobtel.
Postavlja se pitanje ko je omiljeni političar gospodina Bogoljuba Karića. Ako se vratimo u prošlost, 1994. i 1998. godine to je verovatno bio Slobodan Milošević. Ko je 2005. godine omiljeni političar Bogoljuba Karića? Sami ste rekli, ali pošto niste čuli, to je gospodin Boris Tadić. Pored njega, njemu je bio blizak i drugi privrednik. To vezujemo za 1998. godinu, kada je Bogoljub Karić odlučio da bude ministar bez portfelja u Vladi Republike Srbije, i bio je to.
Jedino što je možda sporno u celoj priči, a to je da je tada 1998. godine potpisan aneks ugovora, protivzakonito i protiv odluke Upravnog odbora PTT i protiv saglasnosti Vlade Republike Srbije, kojim se Bogoljubu Kariću zato što je monopolista i zato što je bio izuzetno tužan tada kada mu je monopol oduzet, dodeli još 13% u mobilnoj telefoniji Telekoma Srbija.
Dakle, nije mu bilo dosta ovo bilo, nego je onda morao još malo da uzme. Ono što je nesporno i što ukazuje na teške slučajeve korupcije, to je ono o čemu je javnost obaveštavana, dakle ne juče, ne prekjuče, već otprilike oko godinu i više od godinu dana, to je 2004. godina, kada smo otvoreno počeli da govorimo, odnosno kada smo došli u priliku da govorimo i kada smo dobili uvid u neku dokumentaciju da obavestimo javnost o tome, jer je javnost morala da zna šta se dešava u kompaniji Mobtel.
Samo jedna od stvari je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, koji je zaključen 8. decembra 2003. godine između preduzeća za mobilne komunikacije PTT BK, sa jedne strane, tj. Mobtela, i sa druge strane Mobikosa Kosovo. To je zaista najstrašnije kršenje nacionalnih interesa, uz istovremeno nelegalno bogaćenje Ekrema Luke i porodice Karić na račun države.
Ovim ugovorom Mobtel ustupa Mobikosu pravo eksploatacije postojećih kapaciteta infrastrukture GSM mreže Mobtela i pravo uživanja usluga GSM mreže javnih mobilnih telekomunikacija bez rominga na teritoriji Kosova, sa raspodelom prihoda koji iznosi 30% u korist Mobtela, a 70% u korist Mobikosa. Prosto neverovatno.
Dakle, bez licence Vlade Republike Srbije on ustupa pravo, prostor Republike Srbije, za obavljanje mobilne telefonije albanskom teroristi.
Bez saglasnosti PTT, odnosno Vlade Republike Srbije, on je ustupio eksploataciju državnih kapaciteta, preko kojih Ekrem Luka prisvaja 70% neto prihoda ukupno ostvarenog saobraćaja Mobtelove mreže na Kosovu, što prema našoj proceni iznosi približno oko milion i po evra mesečno.
Da podsetimo ko je Ekrem Luka. On je bio jedan od glavnih materijalnih oslonaca Oslobodilačke vojske Kosova u periodu od 1998. do 1999. godine, a finansira i partiju Ramuša Haradinaja.
Znači, ovo nije samo krivično delo, dakle, ovo je podrivanje državnih interesa. Prema navedenom ugovoru, pored ostalih stvari koje su odvratne u njemu, "Mobtel" se obavezuje da ustupi i tehničko-tehnološku dokumentaciju koja ne predstavlja samo tajnu "Mobtela", kako stoji u ugovoru, nego prvenstveno tajnu države, odnosno Republike Srbije, jer se radi o državnoj telekomunikacionoj infrastrukturi.
Zatim, dalje, imamo još jedan biser u ovom ugovoru. "Mobtel" se obavezuje da pruži svu pomoć koja se odnosi na predmet ovog ugovora, ali i svu drugu dopunsku pomoć i usluge kao što je pomoć u obrazovanju Mobikosa i njegovog osoblja. Dakle, Karićeva kompanija obučava osoblje u samom "Mobikosu", ali obezbediće i to nešto drugo, a šta se pod tim izrazom podrazumeva, ostaje samo da nagađamo, imajući u vidu da se radi o porodici Karić.
U intervjuu datom listu "Politika", 29. 11. 2004. godine, Bogoljub Karić je izjavio da će, kada pobedi i dođe na čelo Srbije, Srbija prestati da bude Kolumbija i da će postati ekonomski najmoćniji centar na Balkanu. Da li je ovaj ugovor s Ekremom Lukom stvaranje preduslova za ostvarivanje ideja ovog lažnog patriote.
Imajući u vidu sva događanja koja su pogodila Kosovo i Metohiju i svu nesreću koju je doživeo naš narod na toj teritoriji naše države, možemo se zapitati da li je moguće da ovakav ugovor bude zaključen 2003. godine.
Dakle, od 2001. do kraja 2003. godine predsednik Upravnog odbora PTT-a je bio Boris Tadić. Moguće je da on nije znao za to, ali je bio dužan da se upozna, jer biti na čelu upravnog odbora takve kompanije, koja je suvlasnik makar i 49%, što mi tvrdimo da nije, da je mnogo veći naš ulog, a ne učiniti ništa nedopustivo je. Nije se ni zapitao dve godine u Upravnom odboru PTT-a – pa i tri godine, jer je bio ministar telekomunikacija, znači, svemogući ekspert, profesor psihologije, diplomirani psiholog –po tom pitanju, što je morao kao ministar telekomunikacija tri godine i kao predsednik Upravnog odbora Javnog preduzeća PTT "Srbije", koje je tada makar imala 49%.
Kada je 2004. godine novo poslovodstvo došlo u PTT nije zateklo ništa od dokumentacije. "Mobtelom" se nije bavio niko. Samo da vam kažem jednu činjenicu.
U Poslovniku o radu Upravnog odbora "Mobtela" stoji neverovatna formulacija: članovi upravnog odbora koji se delegiraju ispred PTT i "BK trejda", sistema Braće Karić, upoznaju se sa zapisnikom usmeno. Znači, ne dobijaju zapisnik na uvid, nego Poslovnik kaže da se oni na narednoj sednici usmeno upoznaju sa sadržajem zapisnika. To je ono što smo mi ispravili prvog dana kada smo videli te poslovnike.
Tražili smo dokumentaciju, a sada se vraćam na temu korupcije, koja je neophodna da bismo mogli da pokrenemo postupak u Cirihu, jer smo zatekli 2004. godine neverovatnu stvar: Karić je tužio državu, umesto da država tuži njega. On je tužio državu da se utvrdi procenat 51 : 49 u njegovu korist. Dva meseca pošto je novo poslovodstvo došlo, odnosno mesec dana u PTT, mi smo krenuli sa kontratužbom. Kontratužbu je podržala Vlada Republike Srbije i to je bio jako dobar znak da se kreće u razrešavanje te problematike koja se tiče "Mobtela". To je ta stvar.
Tražili smo dokumentaciju koja nam je neophodna da pripremimo odbranu u Cirihu, odnosno napad da dokažemo ceo postupak i da dokažemo da smo vlasnici makar 80%, ako ne i više, u "Mobtelu". Šta se onda dogodilo? Kako da dođemo do dokumentacije? Jednostavno, kažu, nemamo, dostavljali smo vam dokumentaciju, dokumentacija će biti dostavljena za dva ili tri dana.
Pa onda idemo prema Trgovinskom sudu, tražimo privremenu meru da nam se dostavi dokumentacija. Trgovinski sud ovako odgovara - odbija našu predstavku, sa obrazloženjem da ćemo blokirati rad "Mobtela". Ali, to nije prvi put da smo mu se obratili. Naravno, žalili smo se na to rešenje, prošlo je sedam meseci, a Trgovinski sud o tome ne odlučuje.
Tražili smo da vršimo kontrolu plaćanja, svih uplata koje idu sa računa "Mobtela" prema zavisnim preduzećima u sistemu Braća Karić kompanije i to nam je sa istim obrazloženje Trgovinski sud odbio. Poslednja stvar, koja je biser oko sistema Braća Karić i tvrdnje da jednostavno to nije kupac "Mobtela", odnosno ovog udela u "Mobtelu", Trgovinski sud kaže: mi smo pogrešili pre 11 godina. Tu ukazujem na ono što je nedvosmisleno, da postoji korupcija.
Sada se postavlja pitanje, sa saznanjem da smo i pre više od godinu dana tužilaštvu dostavili dokumentaciju, zašto se po tome ništa ne dešava, a to pitanje mogu da postavim otvoreno. Želim da ga postavim upravo tako. Zašto se ne procesuira ona dokumentacija koju smo dostavili, koju imamo i koja nedvosmisleno ukazuje na korupciju, odnosno vezu sa tadašnjom vlašću, koja je bila do 2004. godine; i to je neosporno da je korupcija, plus gomila krivičnih dela; pretpostavljam: zloupotreba službenog položaja, neovlašćeno potpisivanje.
Kada postavljate pitanje, zašto ga ne hapsite, osećam se takođe pomalo frustrirano, zato što ne mogu da hapsim.
Mogu da dostavim dokumentaciju, ali nemam ovlašćenja da uhapsim čoveka, nemam ovlašćenja nikoga da saslušam, nikoga da privedem, nemam uvid u račune svih lica, pa i članova upravnog odbora koji su za 2004. godinu zastupali navodno državne interese. Znači, nemam uvid u taj tok novca.
Nadam se da ću i ovim govorom uspeti da doprinesem upotpunjavanju dokumentacije, kao što kaže tužilaštvo, jer prema mojim saznanjima, tužilaštvo kompletira dokumentaciju.
Očekujem da ću ovim govorom doprineti tom kompletiranju dokumentacije, ali ovom prilikom optužujem Bogoljuba Karića za korupciju.
Neka ona sredstva koja je namenio opštinskim odborima za prekjučerašnju proslavu, koja je trebalo da se održi povodom pada Vlade, vrati građanima Srbije, jer to su "Mobtelove" pare, to je neisplaćena dividenda, to je novac svih nas koji nama pripada, i to je to.
Nadam se da će ova država uspeti da se izbori sa korupcijom i da će uspeti da razreši problem i čvor koji nas opterećuje, imajući u vidu istorijski značaj problema koji je od 1878. godine i Generalne unije opterećivao ovu državu.

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, ovlašćeni predstavnik DSS-a.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, upravo ova diskusija koja je do sada vođena potvrđuje zašto je važno bilo da se o nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije raspravlja u Narodnoj skupštini.
Postavljeno je pitanje potrebe političke volje da se sprovede borba protiv korupcije i pitanje je gde ta politička volja mora da se utvrdi.
Narodna skupština Republike Srbije, kao najviši organ zakonodavne vlasti, kao mesto gde su predstavnici građani Srbije, jeste mesto gde se utvrđuje politička volja za borbu protiv korupcije i u svim dosadašnjim izlaganjima moglo se jasno videti da ne postoji nijedna politička stranka, nijedan predstavnik građana ovde koji nije protiv toga.
Zato je važno da se građanima Srbije upravo iz Narodne skupštine pošalje takva poruka, jasna poruka svih političkih predstavnika, narodnih poslanika u Skupštini Srbije, jesmo za borbu protiv korupcije, jesmo za to da javno o tome govorimo.
Na taj način državnim organima ukazujemo da rade svoj posao i da ono što jeste činjenica, da korupcija u Srbiji postoji, i da se mora ući u borbu protiv nje radom nadležnih državnih organa i institucija.
Ono što je rečeno u Studiji izvodljivosti kada smo je dobili, jeste da je ključni izazov za Srbiju i Crnu Goru u narednom periodu borba protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Nije stvar samo u tome da korupcija podriva javni moral, da negativno utiče na tržišnu privredu, da na sve moguće načine uništava institucije.
Ono što mi kao narodni poslanici znamo preko kontakata sa građanima, jeste ono da građani nemaju poverenja u institucije Republike Srbije, upravo zbog sumnji koje se odnose na postojanje korupcije i koruptivnog rada pojedinih službenika u državnim organima. To je činjenica.
Upravo odavde, sa ovog mesta, iz Narodne skupštine, ove diskusije koje ukazuju na to da pojedini državni organi ne procesuiraju pojedine postupke, te sad jeste prilika da se građanima Srbije koji su nas birali pošalje poruka da njihovi predstavnici, Narodna skupština, jasno i odlučno podržava borbu protiv korupcije. Ono što je u dosadašnjoj diskusiji istaknuto stoji.
Ali, jedna stvar iz ove nacionalne strategije nije spomenuta, a koja govori o njenoj sveobuhvatnosti, koja govori koliko će ova nacionalna strategija, kada se razradi kao nacionalni plan, biti konkretna, sveobuhvatna i zahvatiti sve državne organe u Republici Srbiji i koliko će se ozbiljno ući u tu vrstu borbe, kako se ovde kaže, na svakom radnom mestu, kroz konkretne planove integriteta.
Taj plan integriteta, kako se kaže ovde, to je dokument koji će biti donet u svim državnim i lokalnim organima, koji će obuhvatiti sve institucije i svako radno mesto, i na osnovu tog plana integriteta vršiće se procena koliko je to radno mesto i ta institucija obuhvaćena korupcijom, koliko su koruptivni postupci realni i koja su sredstva potrebna da se protiv korupcije bori.
Kada se to pogleda, mislim da je ovo najznačajniji deo ove nacionalne strategije.
Ako se tako detaljno uđe u borbu protiv korupcije, da se svako radno mesto obuhvati analizom, svaka radna operacija, svaki službenik koji tu radi, jeste to dugotrajan proces, ali nema sumnje da će se time ući u tu vrstu borbe protiv korupcije, da će se na taj način povratiti poverenje građana u institucije.
Ne može se govoriti da nije u prethodnom periodu bilo borbe protiv korupcije. Evo, prethodnih meseci imali smo različite oblike te borbe, različite vrste hapšenja u svim institucijama, i u sudstvu, i zdravstvu, i da ova država pokazuje da postoji politička volja da se bori protiv korupcije i tamo gde se ona u prethodnom periodu činila kao nedodirljiva. Pokazalo se da niko ne može biti iznad zakona.
Naravno, stoje i one kritike da su u nekim segmentima i u nekim slučajevima nije se tako postupilo, a upravo je ova Narodna skupština i ova govornica mesto da se pošalje poruka i tim državnim organima da će Narodna skupština, kroz izveštaj koji bude podnet od strane antikorupcijskog tela koje bude ovde formirano u Narodnoj skupštini, uvek govoriti o tome zašto se pojedini postupci ne procesuiraju i zašto borba protiv korupcije nije sveobuhvatna.
Ono što je važno, mislim da je u prethodnom periodu ovde u Narodnoj skupštini donet niz važnih zakona, koji jesu po svojoj prirodi antikoruptivni, i to se mora ovde jasno reći; i u oblasti pravosuđa, imamo Zakon o parničnom postupku, novi Zakon o izvršnom postupku, Zakon o zaštićenom svedoku, organizaciji i borbi protiv organizovanog kriminala; imamo niz važnih zakona u oblasti državne uprave, koji upravo imaju zadatak da spreče pojave korupcije u državnim organima koji su u prethodnom periodu na taj način identifikovani.
Imamo Zakon o zaštiti konkurencije, imamo Zakon o ombudsmanu, niz zakona je doneto ovde. Naravno, pitanje implementacije, to je ono što nam stalno spočitavaju s pravom. Pitanje implementacije je najvažnije pitanje kojim se moramo u narednom periodu baviti i moramo da vidimo kakav će akcioni program Vlada da donese na osnovu ove strategije kada je u pitanju konkretna borba protiv korupcije.
Nisam pesimista kada je u pitanju sprovođenje ove nacionalne strategije, baš zato što se usvaja u Narodnoj skupštini, i dobro je što će se antikorupciono telo ovde formirati, i dobro je što će Narodnoj skupštini podnositi godišnji izveštaj, jer svi mi kao narodni poslanici u kontaktu sa građanima imamo podatke o pojavama korupcije u nizu državnih institucija.
To telo koje bude formirano zakonom, kako je predviđeno ovde u nacionalnoj strategiji, imaće obavezu da koordinira kompletan rad svih nadležnih organa u borbi protiv korupcije i da podnosi izveštaje Narodnoj skupštini. Očekujemo vrlo brzo, kako je obećao ministar, da će akcioni plan biti urađen, da će biti donet zakon, da će biti izabrano antikorupciono telo i da svi nadležni državni organi što pre krenu u borbu protiv korupcije.
Apsolutno podržavam svu vrstu kritike koja je bila upućena sa ove govornice kada su u pitanju činjenice da neki pojedini postupci nisu procesuirani. Važno je da narodni poslanici ovde izlaze i govore o tome. Važno je da državni organi znaju da nadzor Narodne skupštine na ovaj način postoji, jer se obraćamo građanima Srbije koji sve ovo prate.
DSS podržava ovu nacionalnu strategiju, glasaće za nju i sa velikom pažnjom pratićemo donošenje akcionog programa i zakona koji prate ovu nacionalnu strategiju, i uvek ćemo sa ove govornice ukazivati na pojave koje se tiču korupcije u Srbiji.

Da li želi još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa reč? (Ne.) Hvala.
Prelazimo na rad po prijavljenim govornicima. Obaveštavam vas da, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele su poslaničke grupe SRS, SPS, G17 plus, DSS i dva nezavisna poslanika.
Idemo poslovničkim redom. Prvo, reč ima narodni poslanik Branislav Stevanović, pet minuta na osnovu člana 93, potom narodni poslanik Aleksandar Vučić, pa narodni poslanik Ljiljana Nestorović, takođe pet minuta na osnovu člana 93. Izvolite, gospodine Stevanoviću.

Dame i gospodo, više od 15 godina suočeni smo sa jednom jako lošom društvenom pojavom, a to je korupcija. Naravno, u svim delovima našeg društva je zastupljena, tako da ova strategija svakako daće svoj doprinos, i svi zakoni koji su doneseni i treba da se donesu vezano za ovu oblast.
Oktobarskom revolucijom 2000. godine mnogo se obećavalo, narod je verovao da će doći do korenitih promena, da će biti kažnjeni svi direktori, svi ministri, sva politička lica, i ona iz privrede, da će biti privedeni da se kazne. Ali, od toga šta se uradilo? Naime, samo su se lopovi udružili i ništa drugo u tom pravcu nije urađeno.
Poznato je takođe da smo mi jedna od najkorumpiranijih država u svetu, a svi ovi zakoni i sama nacionalna institucija za reviziju, i ovi zakoni koji su već pominjani, i još jedan broj zakona, trebalo bi tu oblast da urede.
Trenutno, najveći obim imamo korupcije u privredi, posebno treba naglasiti privatizaciju. Malo je vremena da bih nabrojao sva preduzeća od "Jugoremedije", "Knjaz Miloša" itd, i sve one nepravilnosti. Malo je vremena da bih o tome nešto rekao.
Međutim, šta tu treba napomenuti po pitanju privatizacije? To je, ko je sve u sprezi toj kriminalnoj, a to je direktor preduzeća prethodni, državnog preduzeća, zatim privatnik koji kupuje to preduzeće, predstavnik Agencije za privatizaciju i, nažalost, najčešće sami predstavnici sindikata učestvuju u svemu tome.
Takođe, treba napomenuti da i u zdravstvu ima dosta korupcije, I u sportu, a što bi trebalo Zakonom o sportu da regulišemo, i u samoj privatizaciji sportskih društava. Tu treba takođe dosta naše građane uključiti u taj proces.
Ova strategija daće smernice i drugim zakonima koji treba da se donesu, a posebno me raduje što će u opštini Lazarevac doći do kažnjavanja ljudi koji su prekršili zakon, a to pre svega se odnosi na ugljenu mafiju koja već godinama dominira. Takođe treba napomenuti i građevinsku mafiju koja u Lazarevcu godinama hara.
Ubeđen sam da je opština Lazarevac jedna od najkorumpiranijih u državi, jer budžet te opštine je drugi od svih opština u Srbiji. Prema tome, interesi su veliki, mnogo ima kriminala i nepravilnosti.
Naravno, ova strategija treba da daje smernice za donošenje zakona i treba pronaći najbolje metode i načine kako suzbiti kriminal i korupciju. Zakon o sprečavanju pranja novca, zatim državna revizorska institucija itd, u tome će mnogo dati svoj doprinos.
Zadatak Vlade Srbije i nas poslanika je, gospodo, a to je da našim sugrađanima obezbedimo jednu ravnopravnost, iste uslove na svakom mestu, da svako dete, i od bogatog i od siromašnog, ima iste uslove kada je u pitanju lečenje, bavljenje sportom, a posebno kada je u pitanju zapošljavanje naših građana, da tu postoji neka ravnopravnost i neka objektivnost.
Nažalost, u svemu tome imamo veliki problem što je država ispolitizirana i za sada, nažalost, mora se priznati da uglavnom politički vršimo zapošljavanje, znači političke ljude iz stranaka, gde koja stranka ima vlast u opštini, oni tako zapošljavaju svoje ljude. Tu nema neke ravnopravnosti, apsolutno nikakve. Navodim primer opštine Lazarevac, gde imamo po pet i više članova porodice gde nema niko zaposlen, a imamo porodice gde su svi zaposleni. Znači, i u tom pravcu moramo da gledamo.
Takođe, primena zakona treba da se sprovodi i u medijima. Da ima korupcije u medijima, sigurno da ima.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Takođe, treba naglasiti da i sami mediji treba da daju tu veliki doprinos ...
(Glasovi iz sale: Vreme.)
Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić, potom narodni poslanik Ljiljana Nestorović, pa narodni poslanik Nemanja Šarović, ukoliko nije došlo do zamene, obavestićete me. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neku vrstu političke deklaracije stavili ste nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije na dnevni red sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Koliko je to Vladi važno vidi se i po tome što ovde nema nijednog predstavnika Vlade Republike Srbije.
Od svih ministara, velikih boraca protiv korupcije, ovde ih je prisutno, poštovani građani Srbije, ukupno nula. Ljudi imaju pametnija posla, toliko žele da se bore protiv korupcije, da od silnog drugog posla ne znaju šta da rade.
O nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije, kako ovde predviđate, ne vidim ništa sem onoga što biste mogli da nazovete - političkim pamfletom. Nema tu reči sa kojima ne možete da se složite. Svako od nas je za efikasno suprotstavljanje korupciji. Moram da vas pitam - šta od ovoga ne piše u Krivičnom zakoniku? Mi imamo grupu krivičnih dela protiv korupcije, što se ne postupa u skladu sa tim? Od 2002. godine imamo nova krivična dela iz oblasti korupcije. Ko je procesuiran po tim krivičnim delima? Po tri, dva i dva u prethodne tri godine po tim krivičnim delima doneto je pravosnažnih presuda, u celoj Srbiji.
Hoćete li mi reći da u Srbiji nije bilo podmićivanja, korupcije u prethodnom periodu? Korupcija postoji od pamtiveka, ne u zadnjih deset, 15 godina, kako neki kažu. Od kada čovek postoji, postoji to kao pojava i uvek će postojati. Ali, naše je da sa 113. mesta u borbi protiv korupcije dođemo na 30. mesto u svetu, pa onda možemo da kažemo da spadamo u red pristojnih zemalja, a ne u red najnepristojnijih i najkorumpiranijih država, kao što se danas nalazimo.
Biću sasvim objektivan, na stranu naši politički sukobi i naša različita politička uverenja, neću da kažem da samo pripadnost jednoj političkoj stranci znači da je korumpiran itd, mogu da kažem za rukovodstvo te stranke, a ne za obične članove za obične ljude. Kao što ni neki drugi članovi na najnižem nivou ne moraju da budu mnogo pošteniji, iako pripadaju nekoj drugoj stranci.
Danas imamo u opštinama širom Srbije, gde god odete ključno je pitanje, svi ga znate: a gde sam tu ja? Šta god predložite, da li za zemljište, za fabriku, hotel, motel, čistoću, bilo šta, ključno pitanje je - može, majstore, a gde sam tu ja? To vam ide sa lokalnog nivoa. Svi klimate glavom i svi to znate, i svuda je tako.
Mi smo svojevremeno, da li je tako Vjerice, jednog našeg čoveka za 50 maraka, kada smo pronašli tu vrstu korupcije i ustanovili, pozvali policiju, podneli krivičnu prijavu. Policija je ustanovila to, sproveden je krivični postupak, ne znam kako je završen, pošto je čovek posle toga dobio otkaz. To je bilo negde 1998. ili 1999. godine. Dakle, bilo bi dobro kada bismo imali takvih primera mnogo više.
Vi imate pojedina mesta u našoj zemlji za koja znate da su svi korumpirani. Nemojte da me pitate za te institucije, sem čistačica, portira i poneke sekretarice, uđite u Direkciju za imovinu - svi. Uđite u gradsko građevinsko zemljište, Skupštinu grada - svi. Pitam vas da li je moguće da kum dobije glavni posao u Nemanjinoj? Rođeni kum.
Majstore, da mu je kakva hoćeš ponuda, ne može kum da dobije posao, reći ću vam ime i prezime, ne brinite, znate da se nikada nisam plašio. Dragan Kopčalić, kum Bojana Stanojevića. Što svi drugi ćute koji to znaju? Firma "Montera" radi sve poslove. Da li je to tačno?
Tačno je. Što to radite ljudi? Može li kum da radi te poslove? Lepo je to što kum nije dugme, lepo je to da negde i radi, ali nemoj baš sve da radi. Onda se pravite kao da ne znate o čemu je reč, i niko ne zna šta se zbiva i na koje sve načine.
Pokušaću da budem objektivan, suočavaćemo se sa tim problemom i u budućnosti kada se promeni vlast. Mi smo ušli u ono što vi nazivate - tranzicijom, u proces privatizacije. U okviru procesa privatizacije teško je napraviti sve što treba za državu da se uradi, a da ne bude velike korupcije. Znate kako to ide - ti meni daj u skladu sa zakonskim propisima nešto, ja sam tu dobar milion, od tog miliona daću ti 200-300.000, i svi smo zadovoljni, a zakon nije prekršen. Da li tako ide? Svi znamo da tako ide.
Za svaku fabriku, evo, ja ću da ti pustim privatizaciju, ti je sprovedi na ovakav način, mi vidimo koliko si ti dobar, ostatak ćeš da daš onom čoveku, on će da preuzme da nosi na račun ovome ili ne znam više kome već. Ili će da kupi na nekoga ko ne nosi njegovo prezime dva, tri ili pet stanova u Beogradu, koje će da izdaje i od toga da živi ceo život.
Svi znamo da se tako stvari u Beogradu rade, ne samo u Beogradu nego svuda u Srbiji. Ne kažem da to ne postoji u drugim zemljama u svetu, naravno da postoji, ali dajte da gledamo da to svedemo na neku razumnu i racionalnu meru.
U Beogradu imate u Gradskom saobraćajnom preduzeću, o tome podnesete krivičnu prijavu, oni vam je odbace, sada sam ponovo podneo, pa ću da čekam, da vidim šta će da rade, podnosiću doveka, te dopune krivične prijave ću da podnosim doveka. Dva preduzeća "Vemus" i "Patrimus", sa istim karakteristikama, ne razumem se u te delove za GSP, ali su me upoznali da su iste karakteristike, znači, ista količina.
Jedna ponuda je 12 miliona, a druga ponuda je 25 miliona. Oni prihvate ovu od 25 miliona. Nikome ništa, razlike 13 miliona, šta ima veze što je razlika 13 miliona. To je samo jedan mali posao, nisam naveo neki veliki posao. Ovo što im dva miliona evra dođe kilometar puta, oni ga samo presvlače i ne može da dođe skuplje od 400-500.000. Ne može, a vidite da može, zato što svaki mora u svoj džep da stavi nešto.
Kad traži opština Zemun nešto u zaštitnom pojasu oko autoputa, kažu - zaštitni pojas, ne može. Na Novom Beogradu "Merkur" može u zaštitnom pojasu, pa pumpe mogu u zaštitnom pojasu, sve može. Zašto? Zato što je provizija ogromna, napunili džepove. Kao što sam rekao, više ih džepovi ne interesuju, nego sad tovare lopatom u kamione, kliko para imaju i šta sve rade.
U čemu je prevara? Tu je Krasić bio potpuno u pravu kada je govorio.
Oni su 2000. godine pokrenuli žestoku kampanju protiv svih političkih protivnika, kako su oni korumpirani kriminalci, neke ljude osudili zbog toga što su davali bonove radnicima, a oni ništa od toga nisu imali, nisu ih ni videli, davali su bonove radnicima, da bi radnici preživljavali u teškom vremenu, "C marketa", "Pekabete", po hiljadu, dve hiljade dinara mesečno. Za to su ljudi osuđivani, gonjeni, maltretirani.
Ovi danas i juče na Aerodromu "Beograd" samo u izgradnji VIP salona i renoviranja aerodromske zgrade, po onome što je MUP ustanovio, izvanredni policajci su vodili tu akciju, 18 miliona evra krađe, ne dinara, 18 miliona evra. Šta bi? Nikom ništa. Od 18 miliona evra krađe šta danas imamo? Nemamo ništa. Uz to što je objektivno stanje, neka vrsta prvobitne akumulacije kapitala koja se danas dešava u Srbiji, rekao bih da je ovo drugi krug akumulacije kapitala, jedne sveobuhvatne otimačine nekoliko privatnika.
Teško je izbeći da se suočite sa velikom korupcijom u tom periodu. To je tačno i u to nema sumnje, ali tome mora da se suprotstavi koliko god je moguće. Nemoguće je do kraja očistiti, ali koliko god je moguće, to mora da se radi. Sa druge strane, vi gledate kako neki nose satove od pet, 10, 15, 20.000 evra, koji vam izlaze i govore kako su najpošteniji, najkultivisaniji, najpristojniji i veliki evropejci. Nije to stvar da ga uzme od prijatelja za jedan dan, ne, nego su to njihovi satovi.
Mi smo imali sliku i priliku da oni koji su tobože vodili reforme u ovoj zemlji, vodili nas u evropsku Srbiju, da su imali na ruci sat od 120.000 evra, "šafhauzen turbilion", ručna izrada, oni kojima dižete spomenike. Dobili su sat od 120.000 evra, naručili ga na večeri sa Milom Đukanovićem od jednog biznismena, koji me je već šest puta tužio.
Ta fotografija postoji, taj sat se vidi na ruci u trenutku kad se zaboravio, skinuo se u kratke rukave da otvara neku biciklističku stazu. Onda su hitno svi televizijski snimci povučeni, ostala je samo još jedna fotografija koja to dokazuje.
Sada vas pitam o čemu mi ovde govorimo? Hoćemo li mi da gonimo najveće kriminalce ili ćete da gonite ljude i na velika vrata objavljujete kako je neka doktorka primila 100 evra za ovo ili za ono. Jeste to kriminal i za to treba da odgovara. Nemojte da sramotite nekoga zbog toga pred sedam ili osam miliona ljudi, a da ne sramotite one koji su krali milione evra odavde, desetine miliona evra u ovoj zemlji.
Nikada ni jedan kriminal ne može da se opravda. I jedan dinar kad neko ukrade, kriminalac je. Razlika između tog koji je ukrao jedan dinar i onog koji je ukrao milion je samo u tome za koju cenu su kriminalci. Nikakve druge razlike nema.
Pitam vas da li je moguće da su najveći kriminalci oni koji možda nemaju da prežive, koji hoće svoju decu da prehrane, pa uzmu 100 evra, ili su veći kriminalci oni koji uzimaju 100 miliona evra.
Te od 100 miliona evra ne vidim da neko goni. Pokažite mi tog od 100 miliona evra kako ga neko goni. Kažite mi kako je neko moguće da neko zaradi 100 miliona evra. Objasnite mi tu matematiku. Šta je taj, kolika mu je to pamet, šta radi taj, čime se bavi taj pa ima 100 miliona evra, pa je pošteno stekao to, pošteno zaradio?
Šta smo mi to u državi ozbiljno preduzeli na bilo koji način? Nismo ništa i nigde, ni na koji način. Kad se kod nas preseli neki gradski funkcioner u jedan deo, tamo stiže i gasifikacija, i kanalizacija, i put do te kuće i šta hoćeš. Ovi u Ministarstvu za kapitalne investicije, pa nema pomoćnika ministra koji nije "težak" nekoliko stotina hiljada evra, jer na svakom centimetru su uzimali nešto.
Šta ćemo sa lokomotivama? Stigle lokomotive, ušarenile se, "huligani u Švedskoj ih ispisali grafitima". Da li ste videli to? Baš su bili neki moderni huligani. Naručili mi te vozove pre šest-sedam meseci, javna nabavka, hitna, mora se tako. Dakle, naruči od firme koja nabavlja džempere za butike i firma koja nabavlja džempere za butike dovozi lokomotive u Srbiju. Onda stignu lokomotive u Srbiju, išarane, iškrabane, nisu ni u pristojnom stanju, pa ih sada kreče. Izgleda da nisu dobri džemperi za lokomotive.
Onda kažu - ovi pre toga su krali lokomotive, a ovaj kaže - nisam ja, majke mi, onaj drugi je krao lokomotive. Da li ima da nešto manje kradu? Neka uzmu nešto bar manje, da se ne vidi kao lokomotive. Uzmi neke džempere, u redu, uzmi neke cipele, ali nemoj lokomotive. Ljudi, stanite malo, imajte obzira. Samo avione i lokomotive kradu. Avioni, lokomotive, aerodromi, nema ništa manje, samo na veliko. Što veća masa, to bolje.
Govorite ovde o nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije. Ne razumem se u zdravstvo, pojma nemam, osim što ne volim da idem kod doktora, jedino moram decu s vremena na vreme da odvedem kod lekara, ali ništa ne znam o zdravstvenom sistemu. Nisam pažljivo mogao ni da slušam, ni da razumem šta je govorio ni Paja Momčilov, ni Bane Blažić, ni Mileta Poskurica, ni ostali.
Sinoć me zovu ljudi sa više strana i kažu - o čemu vi pričate u Skupštini Srbije, o borbi protiv korupcije? Kažu - sad ste Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i osiguranju inaugurisali korupciju kao način i sistem funkcionisanja u ovoj zemlji, legalizovali ste korupciju. Šta smo mi, poštovani građani, odnosno vladajuća većina šta je usvojila? Usvojili ste to da doktor radi pre podne za državu, u državnoj bolnici ili domu zdravlja, a popodne radi pola za sebe, pola za onog ko mu donese posao.
Sad načelnik ili ko je tamo - ja sam se sa njim dogovorio, ideš kod tog specijaliste, niko drugi ne može da radi, a oni će da se navataju, da napune džepove kako hoćete. Vi ste rekli da je to super i da je to pošteno, a građani potpuno ludi i blesavi.
Više ne mogu viskijem i kafom ljudi da se zahvale zato što su im izlečili nekog najbližeg. Sad moraju da nose podebelu kovertu. Kakva je to kontrola sad? Više ni pare u kovertama neće da budu dovoljne. Ne može ni u Dinkićeve farmerke toliko da stane koliko treba da se nosi doktorima za to sad. Nisu doktori za to krivi. Časni doktori su vam se ovde borili protiv takve vrste korupcije.
Znate li vi da je Paja Momčilov čovek koji je najviše porođaja izvršio u Srbiji? Ne znam što se smejete. Najviše dece u našoj zemlji je doneo. On vam govori, to vam govorim javno, a vi kažite, poznat je kao doktor koji neće ni poklon da primi.
Sin mi se rodio, ćerka mi se rodila; ne da da doktori bilo šta prime. Svi to znaju i takav vam čovek izađe ovde i kaže vam šta radite, kako inaugurišete i legalizujete korupciju. Vi ćutite i glasate za idiotske amandmane, smejete se i aplaudirate na kraju, zato što ste se trange-frange dogovorili za neku uslugu jednoj od tih partija u ovom parlamentu. Treba narod da zna da ste tim zakonom uveli korupciju na velika vrata u ovu zemlju. Dobar dan, gospodine ministre.
Ovo je samo politička deklaracija, a ovo je bio najbolji način da sprečite korupciju. Niste slušali ljude, mogli ste da se raspitate, svakoga da pitate, svaku majku da pitate, a najviše ih je u Srbiji koje znaju za dr Momčilova, mogli ste da pitate, pa bi vam rekli - slušajte pametnog i poštenog čoveka o tome. Ali, niste hteli da slušate, zato što ste se dogovorili sa nekim lopovima, zato što lopovima treba da tovare u kamione lopatama. Zato je vreme za promene. Izvinjavam se ostalim radikalima što sam ovoliko vremena uzeo.
Hvala vam, dame i gospodo, ali budite sigurni da upravo zbog ovoga i zato što ovo ostaju političke deklaracije, zato što tužioci ne rade ništa, i zato što sudovi ne mogu da postupaju po tome i zato što nema u državi volje da se gone lopuže od sto miliona evra, nego se gone ljudi za 100 evra i to je glavna vest u udarnom dnevniku državne televizije i svih ostalih televizija, zato ljudi hoće promene, zato ljudi hoće radikale na vlasti.

Po Poslovniku, narodni poslanik Miroljub Marić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, ceneći zalaganje kolege Vučića, mog prethodnika, za borbu protiv korupcije, izazvan sam da moram da izađem, u pitanju je dostojanstvo narodnih poslanika.
Mi smo usvojili Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju. Gospodin Vučić, kao i neke kolege iz SRS u načelnoj i u raspravi u pojedinostima, dozvolili su sebi da pričaju o stvarima koje ne znaju.
Duboko cenim mog uvaženog kolegu gospodina Paju Momčilova i duboko cenim njegovo zalaganje i primedbe koje je podneo na ceo paket zdravstvenih zakona, međutim ovo što je gospodin Vučić rekao nije tačno. Nije tačno da smo mi novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti doneli da bi generisali korupciju u zdravstvu i uopšte u Srbiji.
Upravo novim rešenjima mi smo doneli neke antikorupcijske mere. Konkretno bila je najveća polemika o članu 199. koji govori o dopunskom radu u zdravstvu. Ovde u načelnoj raspravi i u raspravi po pojedinostima, a i ministar Milosavljević, iscrpno smo objašnjavali šta je to što donosimo članom 199. Poslanička grupa G17 plus je podnela amandman na rešenje u zakonu, da bi tačno i precizno odredili šta je to što želimo dopunskim radom da uredimo.
Gospodo, u interesu građana Srbije, odgovorno tvrdim da više u zdravstvu neće biti rada na crno, neće biti bilo kakvog rada koji se ne beleži i za koji se tačno ne zna cena i tačno se ne zna šta je ko dobio za takav rad. Mi imamo tri norme po kojima se određuje dopunski rad. Postoji norma, ovo što je gospodin Vučić pomenuo, rad u svojoj ustanovi, gospodo vi morate da čitate zakon, morate da se dobro informišete kada obaveštavate javnost, jer istina je samo jedna.
Novi zakon o zdravstvenoj zaštiti nije predvideo da čovek pre podne radi, a da popodne bira poslove koje će da radi u svojoj zdravstvenoj ustanovi. Upravo smo svi mi obavezni da pre podne radimo posao za koji smo plaćeni. Popodne možemo dopunski da radimo vanstandardne usluge, možemo da radimo ono što nam odobri zdravstveni savet i direktor zdravstvene organizacije.
Molim vas, još jednom želim da vam kažem, bilo je zabune, kolege koje su zagovarale koncept da se briše taj deo, da ne može u svojoj zdravstvenoj ustanovi da radi, nego da može da radi samo u privatnoj praksi. Kažem vam i odgovorno tvrdim da će ova mera totalno da spreči korupciju u zdravstvu.